Хашки трибунал је мртав. Он
16. новембра 2012. није умро, него је угинуо. Понекад и највеће неправде донесу
нешто добро. Страдалницима и мученицима у најтежем часу остаје истина. Србија
је данас - три дана после пресуде жалбеног већа Хашког трибунала којом су
Готовина и Маркач ослобођени сваке кривице за убиство 1,980 Срба, углавном
цивила, и изгон четврт милиона грађана Хрватске за само стотинак сати, што је
највеће етничко чишћење у Европи од средине 20. века до данас - још увек у
шоку. Подсећа на човека који је у саобраћајној несрећи изгубио руку и сада
преживљава оне језиве тренутке који га деле од мрачног али спасоносног
самозаборава несвестиМеђу осуђенима Хашког трибунала данас нема хрватских
злочинаца који су убијали Србе. Муслиман се неки тамо по својој несрећи, ради
лажне равнотеже још и нашао, као и понеки незнани Албанац. Однос је 1100
досуђених година Србима, према мање од 40 колико је највише досуђено другом
народу за злочине према њима. Хашки трибунал је од почетка организован на
основама предрасуде о српској политичкој и историјској кривици. Српски злочини
су од самог почетка квалификовани другачије него злочини других народа. Пресуде
су доношене крајње пристрасно. Довољно је споменути само срамотне пресуде
Насеру Орићу и Рамушу Харадинају. Хашки трибунал омогућио је преливање те
срамоте на национални ново. Треба само сагледати како су судови Босне и
Херцеговине различито квалификовали исте злочине и како Срби робијају један ипо
миленијум а Муслимани тридесет година (и то не за злочине улињене над Србима).
Током протеклих двадесет година од судија и тужилаца трибунала смо свашта чули.
Прочитали смо како са задовољством преносе позиве политичара да им опозиционара
„одведу и више не враћају“. Чули смо како су поносно примали плату док су им
сведоке убијали. Како су за непоштовање суда осуђивали оног ко наговести
идентитет сведока (ако је Србин), а ослобађали после вишеструке погибије
сведока (када је Албанац). Осведочили смо се о памет и неморал судије који је
питао председника Републике Српске Крајине зашто се Срби нису иселили у Србију
када им је сметао устав који је у Хрватској донесен 1990. године. Судије из
Сједињених Држава имали су образа да суде Хашком трибуналу, у време када њихова
држава захтева од својих савезника да се обавежу како никада неће предати
америчког држављанина неком међунароном суду ! Суд је заснован на историјској
монтажи, једна од експерткиња им је поднела анализу српског национализма која
се значајно разликовала од њеног нешто раније одбрањеног доктората. Суд је
страховладу НДХ, када је убијено најмање пола милиона Срба, назвао злочином -
али је зато масакр у Сребреници прогласио за геноцид...
Пресуда Готовини и Маркачу
ујединила је Србе. Пресуда је, међутим, нема сумње, донела истину. Хашки
трибунал је овом пресудом напустио псеудојугословенски приступ „равнотеже
кривице“. Дакле он више не тврди да је универзалан и праведан, да је предуслов
за бољу будућност. Он више не прикрива стварање националних држава и етничко
чишћење и не подстиче распад Србије и укидање Републике Српске. То не чини,
зато што он уствари више не постоји. Хашки трибунал је прошлог петка „убијен“.
Њега је убио његов творац – Сједињене Америчке Државе. Уместо неке преварне
казне, након чијег би изрицања оптужени били ослобођени (пошто су у притвору
већ одлежали казну) и тихе преквалификације пресуде из „заједничког злочиначког
подухвата“ у „саобраћајни прекршај“, судије из САД, изузетно независне Јамајке,
те самосталне и непристрасне Турске, прегласале су своје колеге и казну од
четврт века преиначили у невиност! Мотиви за такву одлуку су непозанти, али ако
није реч о ирационалном расизму и болесној мржњи, а мислим да није, онда се
ради о бризи за исход тужбе коју су у САД против компаније пензионисаних
америчких официра и чиновника, што је наоружавала и обучавала Хрватску војску,
поднели наши прогнаници. Хашки трибунал је тако погубљен због мале опасности од
плаћања милијарди долара одштете и могуће срамоте за САД које су бомбардовањем
и логистичком подршком биле страна учесница у рату.И то је истина. У Хашком
трибуналу неће, како су се надали, бити написана историја коју ће морати да уче
српска деца. У том кондому америчке и немачке империјалне политике није се
догодило ништа важно. Једино што је лоше представља чињеница да су срамотним
одлукама суда суштински рехабилитовани сви, не само српске политичке вође, већ
и десетине убица Срба, Хрвата, Муслимана и Албанаца. Повређене су, по ко зна
који пут, све жртве.
Аутор: др Чедомир Антић,
председник Напредног клуба