Издавач: evro-giunti
Аутор Душан БАБАЦ
Едиција Монографија
Ћирилица, Латиница
Категорије Књиге за одрасле, Монографије и приручници
Број страна 281
Формат 30x20 цм
Повез Луксузан
Мемоари Краља Петра II Карађорђевића двојезично су издање на српском и енглеском језику у луксузном повезу, са више од 250 аутентичних фотографија и факсимила оригиналних докумената. Неки од ових докумената и фотографија никада раније нису објављени, нарочито они који се односе на период Другог светског рата, егзила, на посету Великој Британији и Блиском истоку, као и на званичну државну посету САД 1942. и сусрет краља са председником Рузвелтом.
2. део пренет са :
https://www.facebook.com/NJ.K.V.Prestolonaslednik.Aleksandar?fref=ts
МЕМОАРИ КРАЉА ПЕТРА II (2. део) / MEMOIRS OF KING PETER II
(2 part)
КРАЉ ПЕТАР II: РАНЕ ГОДИНЕ
(О родитељима и свом седмом рођендану)
Мој отац, Александар I, био је средње висине, као многи
Срби, био је црномањаст. Пре свега јебио војник, скоро стално је носио
униформу. Ретко када сам га виђао у цивилномоделу. Увек је носио пинце-нез
(цвикере) и круте високе оковратнике. Када је излазио увек је покривао
нечимглаву. Волео је да носи штап од махагонија са златном дршком. Држао га је
каомач у левој руци. Обожавао је војску и многи његови пријатељи Срби били
суофицири. Начин на који је говорио био је пун обзира, а био је љубазан
премаљудима којима се обраћао. Његова типична поза била је да седи са једном
рукомпреко стомака. Разлог је био физиолошке природе: напад тифуса који га је
скороубио у Албанији оставио му је сталне стомачне сметње. И поред тога био
јевелики љубитељ хране. Сећам се да је једном, завршивши свој уобичајени ручак
уфранцуском стилу, објавио: „Гладан сам. Шта једу официри?“ Тада је појео
другиоброк српских јела која су тог дана сервирана његовим официрима. То ипак
нијебило довољно. „А шта данас једе послуга?“ Још једноставније јело које су
донелипред њега са уживањем је појео – иако је, излишно је и рећи,
послепропатио због те гозбе. Волео је риболов и лов. Други његов омиљени
начинопуштања било је да оде на вожњу аутом са неким од ађутаната. Више је
волеоотворен ауто, а зими је носио дебели кожни капут да се заштити од љуте
зиме.
Отац ми је увек давао разне поклоне. Кад год бихујутро дошао
у двор отишао бих у његову собу да чаврљам док се он облачио, иувек сам био
сигуран да ћу наћи бонбоне или што друго.
Моја мајка, краљица Марија – позната у породици
као„Мињон" – била је кћи румунског краља Фердинанда и краљице Марије и
унукакраљице Викторије. Образовање је углавном стекла у Румунији али на
енглескиначин, и увек је имала енглеске дадиље и учитеље. Током Првог светског
ратаиграла је активну улогу радећи као медицинска сестра у болници своје мајке
нафронту. После примирја, када је имала деветнаест година, завршила је
својеобразовање током једне године проведене у Хитфилд школи близу Аскота.
Мојамајка је била мирна и нежна особа, иако је понекад могла да буде веома
строга.Била је попустљива, према нама деци и кад год сам желео нешто посебно
одлазиосам њој и углавном то добијао. Најлепше на њој били су диван тен,
продорне плавеочи и веома дуга плава косакоју је сваког дана пажљиво четкала
њена румунска служавка. Био сам веома тужанкад ју је најзад кратко одсекла.
Облачила се веома једноставно и у својиммлађим данима носила је углавном
пастелне боје које су се слагале са њеним теном.
Возила је одлично и веома брзо. Била је одушевљенибаштован а
њено омиљено цвеће био је љиљан, миран и сталожен као и она сама.Имала је много
уметничког дара и са пуно талента је сликала или вајала. Послесмрти мог оца
имала је мали атеље у „сељачкој кући“. Иако су она и мој отацуглавном говорили
француски када су били заједно, она је веома добро говориласрпски.
Мајка је много волела да путује, али њено омиљеноместо био
је Милочер, јер је волела море иако је научила да плива тек 1936. Завреме
летњег распуста браћа и ја смо одлазили у наш летњиковац на Бледу у Словенији,
куда су нас пратиле дадиље.
Волео сам то место и увек сам тамо био срећан иако суга две
ствари квариле: прво, често је падала киша; и друго, около је било многоружних
хотела. Сваке године је било нових и човек је имао утисак да расту каогљиве
после кише. Туристи из целе Југославије и иностранства долазили су токомјула и
августа тако да је место било претрпано. Сусретао сам све врсте људи умалим
улицама града: дебеле југословенске политичаре, енглеске уседелице сапсима,
баварске пивопије у кожним кратким панталонама и Американце који сублокирали
улице својим огромним аутомобилима.
Блед је веома леп. Ту је и Бледско језеро саострвцетом на
коме је стајала живописна црква. До ње има око 300 степеника, а акобисте се
попели веровало се да ће вам то донети срећу. По доласку на врхтребало је да
повучете звоно и говорило се да ће вам се жеља остварити ако бизвоно зазвонило
снажно и јасно. Језеро се налази на месту где се спајају три разнедолине и
окружено је шумовитим планинама.
Мој отац је ишао у лов и риболов по околини. Био
јеодушевљени спортиста и мислим да је највише волео да изађе рано ујутру и
трагаза дивљачи по брдима и долинама са ловочуваром. У једној од речица уловио
сам ушестој години прву рибу. Била је то повећа, шарена пастрмка дугачка
окотридесет центиметара. Неколико дана после тог догађаја мој отац је
примиопредседника Словеначких друштава риболоваца. Рекао ми је да им испричам
какосам уловио своју прву рибу и колико је била велика. Раширио сам обе руке
штосам више могао, али сам приметио очев поглед, поцрвенео и полако смањио
размакна стварну величину. Сви су се громко смејали а председник рече: „За ово
дечкомој, можеш да се учланиш у наш клуб, јер прави риболовац увек
претерује“.Учланили су ме и за мој следећи рођендан клуб ми је послао комплетну
опрему запецање.
За време летњег распуста на Бледу моја браћа и ја смочесто
одлазили у посету рођацима Александру и Никију у планинску кућу стрица Павла на
Бохињу који се налази око један сатвожње од Бледа; планинска кућа била је на
обали Бохињског језера око кога су сеналазиле високе планине, недалеко од
извора Саве. Поглед на каскаду воде којаје извирала из средине једне велике
монолитне стене високе око 180 метара, био јеимпресиван, при чему се вода
стропоштавала, а затим уливала у језеро пролазећикроз кањон. Овде је војвода од
Кента који је у то време био гост принца Павла,срео и верио се са грчком
принцезом Марином, млађом сестром југословенскепринцезе Олге.
На мој седми рођендан
1930, мајка и ја смо се вратилиу Београд са Бледа за велику војну параду. При
доласку возио сам се са њом уотвореној кочији коју су вукли шест липицанера
доБањичког поља где се одржавала парада и где су се сакупиле најбоље чете из
свихјутословенских пукова и цео београдски гарнизон. Сви су марширали испред
могоца који их је посматрао са коња. Био је то величанствен догађај који
јеозначавао промењени статус војске од 1929. Сваки пук је до тада имао
својупосебну ратну заставу, али сада су сви пукови добили нове заставе. То је
биоспољашњи знак чвршћег јединства коме је мој отац одувек тежио за све
Југословене.Том приликом мој отац је одржао говор:
„Од овог тренутка старе заставе које подсећају нанашу стару
славу, припадају нашој херојској националној историји. То су билезаставе које
су носиле поносне јединице из битке у битку, од фронта до фронта,кроз дуге
ратове. Биле су сведоци најстрашнијих патњи и великих војних победа.Ове заставе
су обележиле промене граница нашег краљевства. Њих су одувекстварали људи
надахнути духом националне слободе и јединства. Савијмо нашеславне старе
заставе јака срца и с дубоким поштовањем: добро су нас служиле.
Нека ова нова застава буде херојско упориште вашихпукова,
око које ћете се ујединити. Начините од ње симбол војне части на којићете
погледати у тренуцима велике опасности и којој ћете посветити својпоследњи дах
и последњу кап своје крви. Подигните је високо и браните јехеројски. Нек она
буде симбол краља и земље који ће подсећати како на великепобеде тако и на нашу
часну смрт.“
Када се ова импресивна парада завршила, отишао сам
нарођендански ручак са мајком и оцем у Краљевски двор. После ручка су ме
одвелидо главног улаза где је стајао диван мали електрични ауто. Послала га је
напоклон компанија код које је мој отац годинама куповао све своје
аутомобиле.Тада, као да ово није било довољно, одвели су ме до места иза мале
куће где јестајао диван мали воз. Радио је на пару – исто као прави, са
мотором, тендером,шинама и отвореним вагонима за седење. Била је постављена и
пруга са мостовимаи тунелима испод жбуња. То је био поклон чешке владе.
(Наставиће се...)
KING PETER II: THE EARLY YEARS
(About his parents and his seventh birthday)
My father was of medium height and, like many Serbs, was
very dark complexioned. His hair was greying alittle at the temples. He was
essentially a soldier and was almost always inuniform. I rarely saw him in
civilian clothes. He always wore pince-nez andstiff high collars. When outside
he was never without some kind of headcovering, and he liked to carry his
mahogany walking stick with its goldenhandle. This he held like a sword in his
left hand. He adored the army and manyof his Serbian friends were Army
officers. His manner of talking was verythoughtful, and he wasvery kindtowards
the people he addressed. A typical pose of his was to sit with one handover his
stomach. The cause was physiological: an attack of typhoid which hadalmost
killed him in Albaniahad left him with con¬stant digestive troubles. In spite
of this he was a greatlover of food. I remember one occasion when, after
finishing his usualFrench-style lunch, he announced: ‘I’m hungry. What are the
officers having?’He then had a second meal of the Serbian dishes being served
that day to hisofficers. This, however was not enough. ‘And the servants, what
are they havingtoday?’ A still simpler meal was brought before him, which he
ate with enjoy¬ment– although, needless to say, he suffered for this banquet
afterwards.
He loved fishing andshooting. Another favourite mode of
relaxation for him was to go for a drivewith an ADC. He preferred an open car
and in winter wore a thick leather coatagainst the bitter cold.
My father was always asource of some gift or other.
When¬ever I went to the palace in the morning Iwould go to his room to chat
while he was dressing, and could always be sure offinding sweets and biscuits.
My mother, Queen Marie –known to the family as ‘Mignon’ –
was the daughter of King Ferdinand and QueenMarie of Romania,
andgreat-granddaughter of Queen Victoria.She had been educated mainly in
Romaniabut in the English way, and had always had English nurses and tutors.
Duringthe First World War she played an active part, working as a nurse in her
mother’shospitals at the front. After the Armistice, at the age of nineteen,
shecompleted her education by a year spent at HeathfieldSchool, near Ascot.
My mother was a calm andgentle person, although on
occa¬sions she could be very strict. She wasindulgent with us children and
whenever I wanted anything special I went to herand generally got it.
Her chief beauty was herlovely skin, her penetrating blue
eyes, and her very long blonde hair which wascarefully brushed each day by her
Romanian maid. I was very sad when sheeventually had it cut short. She dressed
very simply and in her younger dayswore mostly pastel shades which suited her
com¬plexion.
Her driving was excellentand very fast; I never knew a
better woman driver. She was a keen gardener, andher favourite flower was the
lily, calm and poised like herself. She was veryartistic and used to paint and
sculpt with considerable talent. After my father’sdeath she had a studio in the
little kidney¬-shaped cottage. Although she andmy father mostly conversed in
French when together, she spoke Serbian verywell.
My mother liked to travelaround a lot, but her favourite
place was Miločer, for she loved the sea,although she did not learn to swim
until 1936.
During the summer holidaysmy mother, my brothers and I used
to go to our summer resort at Bled in Slovenia,accompanied by our nurses.
I was very fond of thisplace and was always happy there,
though two things marred it: firstly, itrained pretty often; and secondly,
there were too many ugly hotels round about.Every year there were new ones and
one really got the impression that they weregrowing up like mushrooms. Tourists
from all over Yugoslavia and from abroad camethere during the months of July
and August, so the place was quite crowded. Onemet all sorts of people in the
small streets of the town: fat Yugoslavpoliticians, English spinsters with
lap-dogs, fat beer-drinking Bavarianswearing leather breeches, and Americans
who blocked the streets with their hugecars.
Bled was very beautiful.There was a small round lake
therewith a tiny island on it, upon which stood apicturesque church.
It had 300 steps leading upto it, and climbing them was
supposed to bring you luck. On arrival at the topyou had to ring the bell and
your wish was said to come true if the chime ofthe bell was strong and clear.
The lake was situated at a spot where threedifferent valleys merge, and was
surrounded by wooded moun¬tains.
My father had a lot ofshooting and fishing rights in the
sur¬rounding countryside. He was a very keensportsman and I think that the
thing he enjoyed most was to go out in the veryearly morning and stalk among
the rocks and valleys with the game¬keeper. Itwas in one of his trout streams
that I caught my first fish at the age of six.It was quite a decent-sized
rainbow trout, about a foot long. A few days afterthis event, my father
received the president and committee of the SlovenianUnion of Fishing Clubs. He
told me to tell them how I had caught my first fish,and also how big it was. I
stretched both arms out as far as I could, but Icaught my father’s eye, blushed
and gradually diminishedthe gesture to the real size. They all roared with
laughter and the presidentsaid, ‘For that, my boy, you can join our club, for
true fishermen alwaysexaggerate.’ They made me a member, and on my following
birthday the club sentme a complete set of equip¬ment for fishing.
During the summer holidaysat Bled, my brothers and I often
went to see our cousins Alexander and Nicky[3] at Uncle Paul’s chalet at
Bohinj, about an hour’sdrive from Bled; the chalet was on the shores of another
lake surrounded byhigh mountains, not very far away from the source of the
River Sava. It was anim¬pressive sight to see the cascade of water coming out
of the middle of awall of solid rock about 600 feet high, and then tumble into
the lake through acanyon. It was here that the Duke of Kent, who was staying as
Prince Paul’sguest at the time, met and became engaged to the Princess Marina
of Greece, youngest sister of Princess Olga of Yugoslavia.
On my seventh birthday in1930, mother and I returned to
Belgradefrom Bled, for a big military parade. On arriving, I drove with her in
an opencarriage, drawn by six Lippizaners, to the parade field of Banjica
whererepresentative companies of all the Yugoslav regiments and the complete
Belgrade garrison wereassembled. They all marched past my father, who reviewed
them on horseback. Itwas a magnificent occasion, marking thechanged status of
the army since 1929. Each regiment then carried its ownindividual flag, but now
bore the same one for the first time. This was yetanother outward sign of the
closer unity my father always strove for betweenthe races known as ‘Yugoslavs’.
My father made a speech onthis occasion:
From this moment the oldflags, reminders of our ancient
glory, belong to our heroic national history.These were the flags borne by
proud regiments from battle to battle, from frontto front, through long wars.
They have witnessed most terrible suffering andgreat military victories. These
flagstaffs have marked the changing frontiersof our kingdom. They have been
borne always by men inspired with the spirit ofnational freedom and unity. Let
us roll up our glorious old flags with firmhearts and deep reverence: they have
served us well.
Let this new flag be theheroic standard of your regiments,
around which you will unite. Make it thesymbol of military honour to which you
will look at the moments of grave dangerand to which you will owe your last
breath and the last drop of your blood.Lift it high and defend it heroically.
Let it be the symbol of King andcountry, the reminder both of great victories
and our honoured dead.
When this impressive paradeended I had a birthday lunch with
my mother and father in the Marble Palace.Afterwards they led me down to the
front entrance where a lovely littleelectric car was standing. It had been sent
as a present from the company fromwhom my father had bought all his cars for
years. Then, as though this was notenough, I was taken to the stretch of land
behind the kidney-shaped cottagewhere a magnificent miniature train was
standing. It worked on steam – exactlylike a real one, with an engine, tender,
trucks and open coaches to sit in. Thelines were laid out, with bridges and
tunnels, under the bushes. This was apresent from the Czech Government.
Овај искрени аплауз највећа ми је награда. Осећам се као
човек који није изневерио, а то је много добро осећање. У снимање ове серије
кренули смо унапред осумњичени и унапред осуђени за дело које нисмо учинили.
Кренули смо снажно и храбро, а ја својој великој и оданој екипи нисам рекао:
“Напред”, већ “За мном!” И сада видим да смо не само победили него да смо
направили и подвиг - рекао је Бајић за “Блиц”.
Миодраг Мандић Манда каже да је серија прилично емотивна јер
говори о добрим, наивним људима који су веровали у част, доброту, поштење, а
десио им се не само рат него и та још страшнија подела унутар народа. 
Радошева серија је веома уверљива, може да се осети самоћа и
наивност ондашње Србије. Прогањају ме речи професора Јовановића уочи 6. априла
да је тренутак да будемо мудри и одговорни. Да... Док је Срба, водиће се
расправа не само између људи него и унутар људи. Расправа између разума и срца.
Питате ме ко ће победити? Нико. И обоје.
