НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕМИНУО ЈЕ ПРИНЦ ТОМИСЛАВ КАРАЂОРЂЕВИЋ

Њ.К.В. Томислав Карађорђевић,  рођен је 19. јануара, 1928. године у Београду, на Богојављење по јулијанском календару, у 1 сат, као други син Краља тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевине Југославије), Александра I Карађорђевића Ујединитеља (1888-1934) и краљице Марије (1900-1961), друге ћерке румунског краља Фердинанда Хоенцолерна (1865-1927) и румунске краљице Марије (1875-1938).

Крштен је 25. јануара у посебном салону Новог двора. Крштеног кума, британског краља Ђорђа VI заступао је британски министар на Двору, Кенард, освештаном водом из Вардара, јадранског мора и Дунава.

Основно образовање стекао је на двору у Београду. У периоду од 1937-1941, школовао се у Sandrayd School (Cobham, Енглеска), затим у Oundle School од 1941-1946, и у Clare College Универзитета у Кембриџу од 1946-1947, када је напустио студије због сукоба са једним марксистичким професором.

Током Другог светског рата, постојале су иницијативе од стране тадашњег СССР према југословенској Влади у избеглиштву да краљевић Томислав заузме југословенски престо уместо свог старијег брата, краља Петра II, што се, међутим, није десило.

При крају рата, почетком 1945. године, краљ Петар II, под притиском британског премијера Черчила, пренео је своја краљевска овлашћења на Намесништво под контролом каснијег југословенског комунистичког диктатора, Јосипа Броза Тита, под чијом је влашћу Уставотворна скупштина од 29. новембра, 1945. укинула монархију (док је 8. марта, 1947. године свим члановима краљевске породице одузето држављанство и конфискована имовина). У време када је Петар II Карађорђевић пренео своја краљевска овлашћења на ренегат који је контролисао Јосип Броз Тито, Принц Томислав је био законити наследник Круне и према тадашњем Уставу Југославије, једина особа којој је краљевска власт могла бити пренета.

После Kембриџа, краљевић Томислав решио је да се посвети воћарству. Док је похађао пољопривредну школу, радио је као обичан надничар у једном воћњаку у покрајини Кент. Године 1950. купује имање у покрајини West Sussex. Највише се бавио узгојем јабука, на имању од 80 хектара, које је у једном тренутку имало 17.000 стабала.

Оженио се 7. јуна 1957. у Залему (Баден, Западна Немачка), принцезом Маргаритом од Бадена, са којом је добио сина Николу (1958) и ћерку Катарину (1959).

После развода 1982. године, оженио се исте године девојком из суседства, Линдом Mери Бони, с којом има два сина, Ђорђа (1984) и Михаила (1985).

Краљевић Томислав је био веома ангажован у животу српске емиграције, организујући бројне прославе и пикнике на свом имању и учествујући у бројним хуманитарним организацијама и иницијативама. Био је, између осталог, председник Југословенског комитета за указивање помоћи старим ратницима, заштитник цркве Лазарице у Бирмингхаму, и председник одбора за обнову манастира Хиландар. Такође је био високи званичник британског огранка хуманитарног Реда Витезова Св. Јована.

Током раскола у Српској православној цркви, током ' 60. година па све до његовог краја, 1992, чврсто је стајао уз Патријаршију у Београду, и давао јој јавну подршку широм српске емиграције.

Године 1990. одбио је понуду Демократске странке из Београда, да буде њен председнички кандидат на првим послератним изборима у децембру те године.

Први је члан краљевске породице који се трајно вратио у Србију, почетком 1992. године, када се настанио у Задужбини краља Петра I Карађорђевића на Опленцу, који је убрзо постао Mека за све оне који су хтели да лично сретну последњег живог сина краља Александра I.

Убрзо је постао веома популаран у народу, поготову због својих честих обилазака српских бораца у Републици Српској и Републици Српској Крајини, и помоћи коју је, заједно са супругом, принцезом Линдом, доносио. Постојале су и иницијативе да се именује за Кнеза српског дела Босне и Херцеговине, што тамошње политичко руководство није прихватило.

После јавне прозивке председника Србије Слободана Милошевића, да је "издао" Републику Српску Крајину након њеног пада, почетком августа 1995. године, његово медијско присуство се драстично смањује.

Последњих 5 година живота борио се са тешком болешћу, али је одбио понуде да се лечи и подвргне хируршком третману у иностранству у тренутку када су НАТО снаге започеле бомбардовање Југославије 24. марта, 1999. године. Уместо тога, обилазио је бомбардована места и, иако тешко болестан, поделио судбину народа.

Умро је 12. јула 2000. године, на Сабор Светих Апостола Петра и Павла по jулијанском календару, на славу породичне крипте на Опенцу, где је и сахрањен, уз присуство више хиљада поштовалаца и чланова породице.

У среду 11. јула, дан пре но што ће умрети, Томислав Карађорђевић дао је интервју "Тајмсу". По речима новинара, жестоко осуђујући Запад ("Немачка, Француска и САД изгубиле су своју цивилизацију; оне су одговорне што су уништиле моју земљу"), принц Томислав није дозволио да га наведе да нешто каже о томе шта мисли о режиму Слободана Милошевића. Одређенији је био у погледу опозиције: "Познајем опозиционе лидере и једино могу да упитам шта су то они урадили у последњих десет година? Мислим да су нам потребне свежа крв, нове идеје и нова идеологија која ће доћи из земље, а не изван ње." Ипак, није издржао а да се поводом најновије промене југословенског устава не упита која би друга земља променила устав само због тога да би неко остао на власти?"

Принц Томислав Карађорђевић рођен је у Београду 19. јануара 1928. као други син краља Александра. Судбина је хтела да не буде ни најстарији, престолонаследник, ни најмлађи син, онај коме – бар у бајкама – припада сва слава. Ни у 1934. године објављеној монографији "Народни краљ и његова породица" готово да нема чак ни рутинских хвалоспева Томиславу. У Југославији је живео само првих једанаест и последњих девет година живота: отуда, можда, изостављање Велике Британије – у којој је живео више од пола века – са списка западних земаља које су прошле године бомбардовањем разарале Југославију. Осим тога, био је кумче британске краљице мајке.

ПОВРАТАК КУЋИ: На почетку распада ондашње СФРЈ, 1991. године, Томислав Карађорђевић се вратио у Београд. "Са собом сам имао само пасош од пре Другог светског рата, онај што сам имао кад сам пошао у Енглеску на школовање. Показао сам царинику тај пасош, јер другог нисам имао. Узео га је, разгледао, љубазно ми га вратио и рекао: ''Много сте остарили од онда'', сећао се Томислав Карађорђевић.

Много је нагађања о томе зашто је Милошевићев режим, у то време "најчвршћи бедем" у одбрани социјализма као светског процеса, одобрио стални боравак баш Томиславу – мада је прве кораке на путу (бар "туристичког") повратка Карађорђевића начинила принцеза Јелисавета још крајем осамдесетих година. О постојању некаквог прећутног договора, или бар услова, индиректно сведочи доследно уздржавање Томислава Карађорђевића да јавно, све до последњег дана, говори о Слободану Милошевићу. У истом контексту може се тумачити и чињеница да је пасош и држављанство СР Југославије Томислав Карађорђевић добио тек пре неколико месеци.

Овдашњи обожаваоци династија, који често на припаднике краљевских кућа гледају као на посебну зоолошку врсту, исто као и теледириговани "монархисти", ако не би у лику и делу грофа Долгорукова, "Немањића" или њему сличних пронашли задовољавајућег претендента, помињали су и Томислава као свог фаворита. За нијансу озбиљније калкулације, изгледало је, биле су оне о Томиславу као кандидату за владара Републике Српске или – ко се сећа, сећа се – државе која би настала (два-три пута проглашеним) уједињењем РС и Републике Српске Крајине. Томислав Карађорђевић лично није давао никакве јавне поводе за такве и сличне приче, осим што је током рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. године релативно често боравио у Републици Српској. Биљана Плавшић данас каже како "није било ниједног редова, ниједног војника на првој линији фронта кога није обишао и за кога није нашао покоју реч утехе".

Сахрани на Опленцу – обављеној у недељу 16. јула – присуствовао је, осим удовице Линде и њених синова Ђорђа и Михајла, односно деце из првог Томислављевог брака, Николе и Катарине, највећи део породице Карађорђевић, почев од престолонаследника Александра, његове супруге Катарине и најстаријег сина Петра. Доајен породице Александар Карађорђевић, син кнеза Павла, иначе пилот у пензији, изјавио је да ће "Томислав имати шта да каже нашим очевима на небесима. Казаће им за Косово и Метохију, казаће им шта злотвори учинише са српским народом у три Југославије, казаће им како од велике и славне Србије начинише вересију, како на крају беху обезвређени сви српски ратнички успеси, све жртве, све победе..."

У присуству породице, гостију и неколико хиљада људи који су се стиснули у порти и око цркве-маузолеја Карађорђевића, свету литургију служио је владика шумадијски Сава, а опело је предводио патријарх Павле. Тело Томислава Карађорђевића положено је у средишњи гроб, наспрам гробнице краља Александра.

(НЕ)ОСТВАРЕНЕ ЖЕЉЕ: Тај део крипте предвиђен је за сахрану краљице Марије, краља Петра ИИ и најмлађег брата Андреје. Томислав Карађорђевић је увек истицао своју жељу да земне остатке чланова најуже породице пренесе на Опленац. И колико год се трудио да остане ван политике, Томислав се и у тој својој жељи сударио са њом. Преносу остатака Петра Другог и Андреје противе се различите ("расколничке") струје СПЦ-а у Сједињеним Државама, а Томислав је сумњичио и Вашингтон да у том отезању има своје прсте. Што се тиче краљице Марије – чија је стогодишњица рођења недавно обележена, и која је 1961. године сахрањена на краљевском гробљу Фрогмор у Виндзору – чини се да је Томислав Карађорђевић наилазио на одбијање британске краљевске куће. "Ако је краљици саветовано да то не чини из политичких разлога, онда се слажем са тим", додао је уморно новинару "Тајмса", дан пре но што ће сам умрети.

Сахрањен је на Опленцу, девет година пошто је ту пренето и тело његовог најстаријег брата, принца Ђорђа.

http://www.youtube.com/watch?v=6LbhZm4Z21I