Dušan Kovačević uoči nove postavke drame „Sveti Georgije ubiva aždahu“:
Falio bi nam još samo neki rat da bismo se potpuno smirili, da nas nema. Priča
o slavljenju sopstvenog nestajanja mora da se zaustavi
KULTNA predstava „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Dušana
Kovačevića vraća se, posle dvadeset sedam godina, na scenu Ateljea 212:
istorijska drama o ljubavnom trouglu koji se odvija u klanici Prvog svetskog
rata, imala je premijerno izvođenje u režiji Ljubomira Mucija Draškića. Ovog
puta biće rađena u novoj podeli, kao omaž velikom reditelju i prva će je videti
publika u Kulturnom centru Bora, 26. septembra.
Najavljujući ovu „uzbudljivu, pomalo bizarnu priču o
oklevetanim mačvanskim seljacima osakaćenim u balkanskim ratovima, koji su
navodno iskoristili odsustvo sposobnih vojnika da bi se približili njihovim
ženama i sestrama, pa ih srpska komanda (da bi sprečila pobunu) mobiliše i
šalje na prvu liniju fronta Cerske bitke“ - pozorišna kuća se pridružuje i
skorašnjem obeležavanju sto godina od Velikog rata...
- Ta predstava je za mene jedna od najznačajnijih u
sveukupnom pozorišnom radu - kaže ovim povodom Dušan Kovačević. - Nije se
igrala samo u Ateljeu, bilo je sjajnih postavki i u Novom Sadu, Kragujevcu i
Banjaluci. Svaka od njih je na svoj način bila uzbudljiva i lepa, iako su
svojevremeno imale problema sa napadima „velikosrpskog rukopisa“. Tako su u
Novom Sadu do same premijere bili zabranjeni činovi na uniformama, a postala je
i predmet rasprave zbog pesme „Prilep“ na makedonskom Sobranju. Ali je bila i
ostala zaštitnik znak. I za mene i za Atelje.
* Sada se vraća na
repertoar uoči stogodišnjice Prvog svetskog rata. Neki ratovi su nam se desili
i u međuvremenu, ne samo od 1914. godine nego i od Draškićeve premijere?
NOVA PREDSTAVA
- „SVETI Georgije ubiva aždahu“ je rimejk Mucijeve režije,
jedan pomalo jedinstven pozorišni događaj u kome gotovo ceo ansambl ulazi u podelu
predstave koja je prvi put postavljena na scenu pre 27 godina - objašnjava
Kovačević. - Ekipa je uz tekst dobila i DVD stare „Aždahe“, pripremali su se
tokom leta, a na sceni je i veliki video-bim. Biće to „u korak“ isto kao što je
bilo, a cela predstava se radi kao omaž velikom reditelju. Reč je o jednoj
vrsti posebne pažnje, koja ne bi mogla da postane pravilo niti da se radi s
drugim predstavama.
- Moj komad je priča o jednom događaju u jednom strašnom
ratu. Pred nama nije proslava stogodišnjice, to je proslava pogibije! Za
nekoliko dana izginulo je 16.000 srpskih vojnika prvog poziva. Kažu, izginulo
je i 25.000 austrougarskih, a zaboravlja se da su polovina bili naši ljudi.
Desio se masakr na Ceru. Ljudi su branili svoje kuće, ognjišta, porodice. Najviše
ih je stradalo iz Mačve. Dakle, Prvi svetski rat je u srpskoj istoriji jedna od
najvećih katastrofa. Posledica je to što nas danas nema, a što ne može da se
nadoknadi. Nestala je trećina najvitalnijeg stanovništva, celokupne familije.
Zato na taj dan treba da zvone zvona i da se drže parastosi.
* Kakva se istorijska
pouka može izvući iz ovog događaja?
- Da je svaki razgovor i pregovor bolji od pogibije. Srbija
danas ne sme da pomisli ni na jedan rat. Više nas nema ni za jednu kavgu. Svake
godine nas je za 40.000-50.000 manje. Bavimo se pričom ko je nagovorio jednog
velikog mučenika i nesrećnika Gavrila Principa da ode i puca na
prestolonaslednika Ferdinanda. Naravno, iza svega stoje Apis i Nikola Pašić,
kao što iza svega uvek stoje političke i vojne službe. I naravno, da ništa nisu
tim povodom uradile, kao što nisu uradile ni 1903. godine posle masakra nad
Obrenovićima, kada je nestala jedna familija. I taj isti Apis posle desetak
godine uputio je u Sarajevo
decu da pucaju u prestolonaslednika, znajući da će to da izazove rat.
* Nije toliko poznat
podatak da je četiri decenije kasnije, zvanično, „oprana“ ta „crna ruka“?
- Dok mi ovde još jurimo četnike po planinama, 1953. godine
prvi čovek kojeg je rehabilitovao Josip Broz bio je Apis. Anarhistu koji je
vodio stvari do onoga što će nam se desiti u našem bratoubilačkom ratu od 1941.
do 1945. godine, kada je ponovo izginulo toliko ljudi i nestala kompletna
građanska klasa. I to što nam se danas zatvaraju škole, nestaju sela i ima nas
toliko koliko nas ima, posledica je onoga što je istorijski prethodilo. U Prvom
svetskom ratu smo opustošeni, a Drugi nam je došao po principu koji je najbolje
artikulisao profesor Vladeta Jerotić svedočeći o demonstracijama 27. marta i
euforičnim povicima „bolje grob nego rob“. Nisu tu masu animirali komunisti i
Tito za koga se nije ni znalo do 1943, nego engleske obaveštajne službe. Na
kraju smo, kaže Jerotić, dobili i grob i rob. U vreme kada su se Rim, Prag i
Pariz proglasili za otvorene gradove, mi smo našli, vođeni suicidnim željama
kroz celu istoriju da kažemo „ne“ pred jednom od najmoćnijih armija u svetu.
Ima li to ikakve veze sa 1999. godinom i našim suprotstavljanjem sili? Pa
naravno da ima.
* Ruševine nas
podsećaju na tu godinu više nego sopstveno pamćenje?
- Najlepša ulica u Beogradu i sada je u ruševinama i služi
kao turistička atrakcija za one koji hoće da vide kako se šaka ljudi
suprotstavila armiji kao NLO jedinici. Jedva smo je i videli. Falio bi nam još
samo jedan rat da bismo se potpuno smirili. Da nas nema. U celoj toj tragediji,
priči o glorifikaciji smrti, nikako da shvatimo da nije hrabrost izvršiti
samoubistvo. Treba živeti. Bio bi red da pre nego što svi postanemo nebeski
narod, budemo malo i ovozemaljski. Zaslužili su Srbi malo i da žive. Zato me
posebno nervira što o najvećim herojima pričaju najveće kukavice, kao što
pričaju o Principu i njegovom samoubistvu. O njegovom zanosu i činu
samopožrtvovanja. Setimo se i kako je 1999. godine, u masakru nad Srbijom,
vođen rat tako što je glavni komandant bio u Titovom skloništu i odatle
komandovao. Prijatelju, onda obuci uniformu i idi na prvu liniju fronta! A ne
uz viski i iz atomskog skloništa u Dobanovcima.
* Zato nas je sve
manje?
- Godišnje za 50.000, za deceniju će nestati grad od 500.000
stanovnika, a ako se tako nastavi, za vek će nas biti upola manje nego danas.
Kome onda mi gradimo mostove i puteve? Juče sam čuo statistički podatak koji me
je porazio: svakog dana u ovoj zemlji četvoro, uglavnom mladih ljudi, izvrši
samoubistvo. Među prvima smo u Evropi po suicidu, ima li šta alarmantnije? Šta
je gore od toga? Uz svu pevaniju i cirkuse koji se vrte po našim televizijama,
tek tu i tamo poneka emisija bavi se ovom temom. Ima li išta važnije? Pa kod
nas je zakonom dozvoljeno da se trudnice otpuštaju s posla. S takvim i sličnim
pojavama svakodnevno se suočava ovo malo nas što je ostalo...
* Šta bi trebalo
uraditi da se ovako predvidiv scenario ne ostvari?
- Najosnovniji zadatak svake vlade jeste da se broj
stanovnika uveća, a onda i da se više naših ljudi vrati iz sveta nego što u
njega ode. Nema trećeg imperativa! U to nas uveravaju nemilosrdni podaci koji
nemaju veze s kafanskim patriotizmom i četvorogodišnjim mandatima. Mogu sve
naše bitke da se obeležavaju zvonima, parastosima, sećanjima, ali priča o
slavljenju sopstvenog nestajanja - mora da se zaustavi. To je bolest. I još o
tom slavlju pričaju oni koji ne bi ni iz kuće izašli. Da ih ne produva. Najveći
„heroji“ su najveće kukavice: oni koji se nikad ne bi usudili da tako nešto
urade pričaju o Principovom umiranju u kazamatu, u vlazi i memli, kao o svetom
činu. U poslednjim ratovima su, opet, izginuli mali , obični ljudi, a obogatili se
oni koji su ih huškali na rat. Šta smo posle svega dobili? Novu klasu bogataša
i nesreću raseljenih...
ŽIVEĆE UMESTO NAS
- PRE par meseci gledao sam emisiju na Bi-Bi-Siju o jednom
plemenu u Australiji koje se danas svelo na dva čoveka, jedinu dvojicu koji na
svetu govore tim jezikom. Zaključak je bio - kad jedan umre, drugi će zaćutati.
Neće imati s kim da razgovara. Mi o takvim stvarima ne razmišljamo. I zato se
ponovo pitam, zašto uopšte gradimo, zašto se sekiramo? Planeta je prenaseljena,
neko će sigurno doći na to što mi ostavljamo. Oživeće i naša opustošena sela.
Mi gradimo nekima koji će ovde živeti umesto nas.
Извор: Вечерње НОВОСТИ online
Vukica STRUGAR | 09. septembar 2013.
