ОТВОРЕН КАРАЂОРЂЕВ МУЗЕЈ У РАДОВАЊСКОМ ЛУГУ КРАЈ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ - KARADJORDJE MUSEUM IN RADOVANJSKI LUG NEAR VELIKA PLANA OPENS

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

              The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II



Протеклог викенда је отворен Музеј вожда Карађорђа, вође Првог српског устанка и родоначелника династије Карађорђевића, у Радовањском лугу крај Велике Плане.

Свечаности су присуствовали Његово Преосвештенство Владика браничевски Г. Игњатије, који је благословио подухват, г-дин Предраг Марковић и г-дин Дарко Спасић, чланови Крунског савета, као представници Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Александра II, Карађорђевог потомка, г-дин Дејан Шулкић, председник општине Велика Плана, отац Предраг Поповић, парох радовањски, који је покренуо и водио изградњу музеја, многобројни дародавци и велики број мештана овог краја.

Г-дин Предраг Марковић прочитао је поздравно писмо Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Александра II који је поручио: „Са великом радошћу примио сам вест о отварању Музеја посвећеног Карађорђу у Радовању. Нисам у прилици да лично присуствујем свечаности коју том приликом организујете, па вас молим да моје поздраве и благодарност пренесете Његовом Преосвештенству Г. др Игњатију, верном и часном житељству Радовања, представницима републичких власти и локалне самоуправе, свем клиру и онима који су омогућили да се овај Музеј отвори, као и свима присутнима на скупу. У Радовању је убијена Србија, и у Радовању је смрт побеђена и отет јој је жалац! Карађорђе је привремено умро да би живео у вечности, али се Србија од смрти отргла и смрти се не да! Ми живимо у Богу и кроз Бога, ми трајемо кроз сећање и љубав својим потомака, наша се будућност заснива и на способности да памтимо и на врлини захвалности према онима које није поразио ни живот, ни смрт!“

Један део музеја посвећен је и стогодишњици од избијања Првог светског рата те се могу видети војничке униформе и оружје из тог времена.

Може се видети и велики топ из времена Првог српског устанка, велика колекција кубура, разни документи тога времена као и Карађорђев портрет у природној величини, димензија 210 x 110цм, рад познатог српског сликара Паје Јовановића. Карађорђе је приказан у тренутку када се хвата за сребрну сабљу, обучен у народно црно одело, са црвеном лентом преко груди као знаком достојанства. Посетиоци цркве тврде да их очи са портрета прате где год да стану.

Спомен комплекс Радовањски луг захвата површину од 46 ха. Обухвата првобитно гробно место вожда Ђорђа Петровића – Карађорђа; цркву Светог архангела Гаврила, познату и под именом Захвалница; недавно изграђени парохијски дом; летњу позорницу и улазну капију у Радовањски луг. Налази се на 8.5 км од Велике Плане, односно на 3.5 км од Манастира Покајнице. Доминира једном удолином, која се пружа десно од села Радовање.

Вожд Ђорђе Петровић – Карађорђе ће у српској историји бити запамћен не само као иницијатор и вођа Првог српског устанка (1804 – 1813), већ и по својој трагичној смрти и чињеници да је његово тело било чак четири пута сахрањивано. Давне 1817. године Карађорђе се, после три године изгнанства, тајно вратио у Србију. На препоруку свог кума, народног старешине Вујице Вулићевића, уточиште је нашао у селу Радовање, које је припадало Вујичином управном подручју. У датом тренутку Карађорђе није слутио да му је кум део завере за његово тајно погубљење, чији је идејни творац био кнез Милош Обреновић, који је страховао да ће му Карађорђев повратак угрозити врховну власт. У рано јутро 13. , односно 26. јула по новом календару, на празник архангела Гаврила, завереници су секиром усмртили уснулог Карађорђа. Пошто му је глава одвојена од тела, послата је султану у Цариград, не би ли се стекло његово поверење и наклоност. Тело пак је закопано у Радовањском лугу, под једним храстом,где је урезан знак крста. Доцније ће Карађорђево тело бити више пута премештано и сахрањивано, док најзад не нађе мир у династичкој задужбини Карађорђевића, у цркви Светог Ђорђа на Опленцу. У међувремену, првобитно гробно место Карађорђа је обележено (1845.), а данас садржи мермерну плочу са текстом, велики дрвени крст и гвоздену ограду.

1930. године Краљ Александар I Карађорђевић, праунук вожда Ђорђа Петровића – Карађорђа, саградио је у питомом доњем поморављу, на левој обали Мораве, спомен цркву Светог архангела Гаврила. Народ је цркву назвао Захвалница, у знак захвалности за сва дела вође Првог српског устанка. Подигнута је према пројекту архитекте Василија Андросова, као минијатура опленачке цркве.

Музеј је заживео захваљујући великим личним напорима и ентузијазму оца Предрага Поповића, пароха радовањског, житеља Радовања који су вредно помагали, као и фирмама и приватним дародавцима Гоша монтажа ад Велика Плана, Аса ибелик Велика Плана, Дониц доо, Млекара Плана, Прва месна заједница Велика Плана, Републички завод за заштиту споменика Београд, Цанзона доо, породицама Божиновић и Петковић, винаријама Радовановић и Радић, и колекционару оружја из Великог Орашја Дарку Гајићу. Обележавање 200. годишњице од убиства вожда Карађорђа биће организовано у Радовањском лугу 2017. године.

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II позива све грађане Србије да посете овај комплекс од великог историјског значаја за нашу државу и наш народ.

KARADJORDJE MUSEUM IN RADOVANJSKI LUG NEAR VELIKA PLANA OPENS

A Museum about Karadjordje, the supreme leader of the First Serbian Uprising and founder of Karadjordjevic Dynasty was opened during the weekend in Radovanjski lug near Velika Plana.

There were present His Grace Bishop Ignjatije of Branicevo who gave his blessings to the project, Mr Predrag Markovic and Mr Darko Spasic, members of the Crown Council, who were present on behalf of His Royal Highness Crown Prince Alexander II, descendent of Karadjordje, Mr Dejan Sulkic, Mayor of Velika Plana, Father Predrag Popovic, who started and ran a project, great number of donors and several hundred citizens.

Mr Predrag Markovic read a letter from His Royal Highness Crown Prince Alexander II: “I was very happy to hear that Museum about Karadjordje is opening in Radovanjski lug. I was not able to attend personally, so please extend my best wishes to His Grace Bishop Ignjatije, the faithful and honourable citizens of Radovanjski lug, representatives of local and state authorities, and all those who made it possible that this Museum opens. In this place Serbia was killed, but here the death was defeated as well! Karadjordje died for a moment, but continues to live in eternity and Serbia escaped death and went on to fight. We live for God and through God, we last through memory and the love of our descendants, and our future lays in our capability to remember and our virtue to be grateful”.

One part of the Karadjordje Museum is devoted to centenary of the Great War, with an exhibition of Military uniforms and weapons from that time.

There is also a big cannon from the First Serbian Uprising, a collection of guns, documents, as well as a portrait of Karadjordje size 210 x 110cm, made by the famous painter Paja Jovanovic. Karadjordje is portrayed drawing a silver sabre, dressed in black national costume, with red ribbon across his chest. Visitors claim that his eyes follow them wherever they move in front of the painting.

The Memorial Complex Radovanjski lug covers an area of 46 hectares (113 acres). The first burial place of Karadjordje was located there, together with church of St. Archangel Gabriel, summer stage and entrance gate to Radovanjski lug. It is located 8.5 km from Velika Plana and 3.5 km from Pokajnica Monastery.

Supreme leader Djordje Petrovic – Karadjordje will be remembered in Serbian history not only as the leader of the First Serbian Uprising (1804 – 1813), but for his tragic death as well and the fact that his remains were buried four times. In 1817 Karadjordje came back to Serbia secretly after three years in exile. He found shelter in the village of Radovanje, upon invitation of his best man Vujica Vulevic. Karadjordje couldn’t dream of that his best man was a part of conspiracy orchestrated by Milos Obrenovic, who was afraid that Karadjordje came back to take power from him. In the early morning of July 26, on St. Archangel Gabriel Day, conspirators axed Karadjordje in sleep. His head was sent to a Sultan in Istanbul, while his body was buried in Radovanjski lug, under the oak, with a cross carved. Later on Karadjordje’s body was exhumed several times and finally it was laid to rest in peace at Royal Mausoleum in St. George Church in Oplenac.

King Alexander I, great grandson of Karadjordje, built the memorial Church of St. Archangel Gabriel in in 1930. It was a replica of the church in Oplenac.

The museum was opened thanks to great personal efforts and enthusiasm of father Predrag Popovic, people of Radovanjski lug who volunteered in construction works, and companies and Gosa montaza ad Velika Plana, Asa ibelik Velika Plana, Donic doo, Mlekara Plana, Prva mesna zajednica velika plans  Republic Institute for Protection of Cultural Heritage, Canzona doo, Bozinovic and Petkovic families, Radovanovic and Radic wineries, private collector Mr Darko Gajic from Veliko Orasje. Central manifestation of marking of 200th anniversary of death of Karadjordje will be organized in Radovanjski lug in 2017.

His Royal Highness Crown Prince Alexander II invites all citizens to come to visit this Memorial Complex of extraordinary importance for our people and our state.

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

Аустро­у­гар­ски пло­тун на воз са же­на­ма и де­цом.

Но­ви­нар и се­кре­тар Удру­же­ња бра­ни­ла­ца Бе­о­гра­да Све­та Ми­лу­ти­но­вић опи­сао је не­ке до­га­ђа­је из пре­сто­ни­це пр­вих да­на Ве­ли­ког ра­та. Ме­ђу њи­ма је и пр­ва ева­ку­а­ци­ја у ве­чер­њим са­ти­ма 28. ју­ла 1914. ка­да је са Же­ле­знич­ке ста­ни­це кре­ну­ла ком­по­зи­ци­ја пу­на ци­ви­ла, на ко­ју је са дру­ге оба­ле Са­ве отво­ре­на ва­тра

 „У ва­ро­ши је тог ве­че­ра за­вла­да­ла пра­ва па­ни­ка. Љу­ди су се уз­му­ва­ли као пче­ле у ко­шни­ци. Јед­ни су се спре­ма­ли у сво­је ко­ман­де, дру­ги, опет, хи­та­ли да што пре на­пу­сте ва­рош, јер се му­ње­ви­том бр­зи­ном про­не­ла вест да ће Аустри­јан­ци још у то­ку но­ћи по­че­ти те­шким гра­на­та­ма да бом­бар­ду­ју Бе­о­град.” 

Ова упе­ча­тљи­ва сли­ка пре­сто­ни­це од 28. ју­ла 1914. део је члан­ка ко­ји је 1934. об­ја­вљен у „Бе­о­град­ским оп­штин­ским но­ви­на­ма”, под на­сло­вом „Ка­ко се у Бе­о­гра­ду жи­ве­ло у пр­вим да­ни­ма Свет­ског ра­та”. Аутор Све­та Ми­лу­ти­но­вић, ко­ји је три­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка био глав­ни се­кре­тар Удру­же­ња бра­ни­ла­ца Бе­о­гра­да из Пр­вог свет­ског ра­та, ре­пор­тер­ски је до­ча­рао си­ту­а­ци­ју у глав­ном гра­ду те јул­ске ве­че­ри 1914. као и на­ред­них да­на, а на­ро­чи­то ка­ко су се пр­ве бор­бе од­ра­зи­ле на ци­ви­ле.

Нај­ве­ћа ужур­ба­ност пр­ве ве­че­ри Ве­ли­ког ра­та вла­да­ла је на Же­ле­знич­кој ста­ни­ци, због ева­ку­а­ци­је Бе­о­гра­ђа­на. Та­мо су сти­гла три во­за у ко­ји­ма су од­мах по­пу­ње­на сва ме­ста, а „чак су и кро­во­ви ва­го­на би­ли на­чич­ка­ни љу­ди­ма”. Пр­ва ком­по­зи­ци­ја успе­шно се про­би­ла из­ван гра­да ка уну­тра­шњо­сти, али су пред мрак на дру­ги воз пу­ца­ли не­при­ја­те­љи са дру­ге оба­ле Са­ве. 

– Пуц­ња­ву пу­ша­ка и екс­пло­зи­ју дум­дум кур­шу­ма ко­је су, про­тив­но Ме­ђу­на­род­ном уго­во­ру о упо­тре­би оруж­ја, Аустри­јан­ци још у пр­вом ча­су ра­та би­ли упо­тре­би­ли до­пу­ња­ва­ла је ужа­сна ци­ка и ври­ска де­це и же­на. Сре­ћом, жр­та­ва ни­је би­ло, јер је ма­ши­но­во­ђа пу­ном па­ром про­ју­рио кроз ово ме­сто смр­ти – бе­ле­жи Ми­лу­ти­но­вић

Због пло­ту­на ко­ји је „ис­па­љен на го­ло­ру­ке гра­ђа­не, же­не и де­цу из Бе­о­гра­да”, тре­ћи воз пред­ви­ђен за ева­ку­а­ци­ју кре­нуо је ка­сни­је у то­ку но­ћи. Ва­го­ни су ис­пра­жње­ни, а на­род се укр­цао тек у Ре­сни­ку ко­ји је због уда­ље­но­сти од на­па­да­ча пре­тво­рен у по­ла­зну ста­ни­цу ка уну­тра­шњо­сти. 

Без об­зи­ра на успе­шан про­ла­зак ових во­зо­ва, ве­ли­ки део Бе­о­гра­ђа­на ни­је сти­гао да се ева­ку­и­ше пр­ве ве­че­ри, па су у стреп­њи про­ве­ли ноћ из­ме­ђу 28. и 29. ју­ла. Нај­ве­ћи страх иза­зва­ла је ве­ли­ка екс­пло­зи­ја ко­ја се од­и­гра­ла из­ме­ђу 1 и 2 са­та ују­тру, ка­да су по­пу­ца­ли про­зо­ри мно­гих ку­ћа на Дор­ћо­лу у Са­ва­ма­ли, па чак и у за­пад­ном де­лу Вра­ча­ра. Чар­ши­јом се про­не­ла вест да Аустро­у­га­ри пре­ла­зе Са­ву. 

– Мно­ге су же­не сво­ју му­шку де­цу по­че­ле да по­ве­зу­ју ма­ра­ма­ма и да их обла­че у сук­ње, јер су ве­ро­ва­ле да не­при­ја­тељ­ски вој­ни­ци бар пре­ма жен­ском по­лу не­ће би­ти бру­тал­ни, су­ро­ви и кр­во­лоч­ни – пи­ше Ми­лу­ти­но­вић. 

Олак­ша­ва­ју­ћа но­вост сти­гла је са сви­та­њем – та­да се у гра­ду са­зна­ло да су чет­ни­ци Во­ји­сла­ва Тан­ко­си­ћа, ко­ји су ор­га­ни­зо­ва­ли од­бра­ну гра­да још пре рас­по­ре­ђи­ва­ња ре­гу­лар­них срп­ских тру­па на пре­сто­нич­ким оба­ла­ма, сру­ши­ли мост на Са­ви и по­то­пи­ли ма­ђар­ску ла­ђу „Ал­кот­мањ”, да оне­мо­гу­ће пре­лаз не­при­ја­те­љу и да је то иза­зва­ло стра­хо­ви­ту де­то­на­ци­ју. По­сле окр­ша­ја на Са­ви, већ 29. ју­ла цео Бе­о­град бру­јао је о нај­ве­ћој опа­сно­сти са ре­ка. То су би­ли оклоп­ни бро­до­ви – мо­ни­то­ри, са ко­јих је јед­на од гра­на­та па­ла и у бли­зи­ни „Грч­ке кра­љи­це”. 

– Ко­ма­ди­ће ове рас­пр­ше­не гра­на­те ко­ји су по­па­да­ли и за­ри­ли се у др­ве­ну кал­др­му, за час је по­ку­пи­ла ра­до­зна­ла де­чур­ли­ја, ко­ја их је но­си­ла сву­да по ва­ро­ши, по­ка­зи­ва­ла сву­да по ва­ро­ши, по­ка­зи­ва­ла гра­ђан­ству и про­да­ва­ла по ди­нар је­дан ко­ма­дић – све­до­чи Ми­лу­ти­но­вић. 

Због упор­них бом­бар­до­ва­ња још не­е­ва­ку­и­са­не же­не са де­цом су већ та­да по­че­ле да си­ла­зе у по­дру­ме. У њих је пре­но­шен и ве­ли­ки део по­кућ­ства, па их Све­та Ми­лу­ти­но­вић по­ре­ди са Но­је­вом бар­ком. Та­да је на­стао и стих ко­ји су упам­ти­ли ско­ро сви жи­те­љи Бе­о­гра­да: „Сад ће Шва­ба дум­дум, беж’те же­не у по­друм”.    

Код уда­ра те­шких гра­на­та ни у по­дру­ми­ма ви­ше ни­је би­ло по­мо­ћи, а на­па­ди су би­ли све ин­тен­зив­ни­ји, па су Дор­ћол и Са­ва­ма­ла ве­ли­ком бр­зи­ном пот­пу­но ис­пра­жње­ни. У тим на­се­љи­ма „оста­ле су са­мо мач­ке ко­је ни­су же­ле­ле да на­пу­сте до­мо­ве сво­јих га­зда”. Пу­ста ва­рош је би­ла у пла­ме­ну, а ки­ше гра­на­та то­ли­ко уче­ста­ле да Ми­лу­ти­но­вић на кра­ју свог члан­ка бе­ле­жи да су се и са­хра­не по­ги­ну­лих и пре­ми­ну­лих оба­вља­ле ве­о­ма ужур­ба­но, јер ни Но­во гро­бље ни­је би­ло по­ште­ђе­но бом­бар­до­ва­ња. 

– По­ме­ну­ло се, не по­вра­ти­ло се – за­вр­ша­ва се­кре­тар Удру­же­ња бра­ни­ла­ца Бе­о­гра­да текст о пр­вим да­ни­ма Ве­ли­ког ра­та у пре­сто­ни­ци, об­ја­вљен 1934.

Ни­ко­ла Бе­лић

објављено: 28.07.2014.

Извор: Политика online

Обележавање 197. годишњице смрти Вожда Карађорђа - Memorial service 197th Anniversary of death of Supreme leader Karadjordje

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

              The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II изаслао је г-дина Предрага Марковића, члана Крунског савета, да присуствује помену у цркви Светог Ђорђа на Опленцу у Тополи и помену Вожду Србије Карађорђу, вођи Првог српског устанка (1804), оснивачу модерне Србије и династије Карађорђевића и да данас положи венац у његово име.

Помен у цркви Св. Ђорђа на Опленцу, где су сахрањени чланови Династије, служили су свештеници опленачког намесништва, а након тога је уследила церемонија полагања венаца на Карађорђев гроб уз све државне и војне почасти.

Г-дин Предраг Марковић је у име Карађорђевог потомка, Престолонаследника Александра II, положио венац а уз њега и г-дин Драган Поповић, државни секретар у Министарству рада, запошљавања, борачких и социјалних питања у име Владе Србије, представници Министарства одбране и Војске Србије, Задужбине Краља Петра I на Опленцу и чланови Удружења за неговање традиције ослободилачких ратова и други поштоваоци Карађорђа.

Memorial service 197th Anniversary of death of Supreme leader Karadjordje

His Royal Highness Crown Prince Alexander II delegated Mr Predrag Markovic, member of the Crown Council, to attend a memorial service for Supreme Leader Karadjordje, the commander of the First Serbian Uprising (1804), founder of modern Serbia and the Karadjordjevic Dynasty and to lay a wreath at Karadjordje’s tomb at the St. George Church in Oplenac today.

Holy Liturgy was served by the clergy of Oplenac vicarage at the St. George Church at Oplenac, where the members of the Dynasty are buried, and after that a wreath laying ceremony took place at Karadjordje’s tomb, with full state and military honours.

The wreath was laid by Mr Predrag Markovic on behalf of Karadjordje’s descendant Crown Prince Alexander II, Mr. Dragan Popovic, State Secretary at the Ministry of Labour, Employment, Veteran and Social Affairs on behalf of the Government of Serbia, representatives of Ministry of Defence and Army of Serbia, the Foundation of King Peter I in Topola and members of the Association for preserving tradition of wars of liberation, and other admirers of Karadjordje.

 

 

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

Одликован Ђорђе Михаиловић, чувар Зејтинлика

Председник Комисије за одликовања Оливер Антић уручио је орден српске заставе другог степена Ђорђу Михаиловићу, чувару српског војничког гробља “Зејтинлик” у Солуну

Председник Комисије за одликовања Оливер Антић уручио је данас у Солуну, у име председника Србије Томислава Николића, орден српске заставе другог степена Ђорђу Михаиловићу, чувару српског војничког гробља “Зејтинлик” у том граду.
Реч је о одликовању за нарочите заслуге у очувању културног и историјског наслеђа Србије, као и за развијање и учвршћивање сарадње и пријатељских односа Србије и Грчке, јавља Ало.рс.
Антић је, приликом уручивања одликовања, рекао да је председник Србије на 100. годишњицу избијања Првог светског рата одликовао “високим српским орденом човека, који и сам представља симбол српског војничког вечног почивалишта, јунака Великог рата српског војничког гробља на Зејтинлику”.
“Ђорђе Михаиловић је и сам живи споменик међу зејтинличким споменицима, историја и архива тог нашег светилишта”, рекао је Антић, пожелевши времешном чувару српског гробља да “живи још дуго година”.
Михаиловић се, видно потресен, захвалио на указаном поштовању.
“Једно велико хвала зато што се не заборавља и што се памти”, рекао је Михаиловић.
Свечаности је присуствовао и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин, који борави у дводневној посети Грчкој.

Извор: Новости online

Удружење Краљевина Србија у посети Зејтинлику

 

 

Председник управног већа Удружења Краљевина Србија, господин Марио Мајсторовић, предаје поклон Његовог Величанства Краља Александра Другог господину Ђорђу Михаиловићу, чувару српског војничког гробља на Зејтинлику.

Чланови Удружења Краљевина Србија обишли су у недељу 20. јула Солун, где су се на српском војничком гробљу поклонити сенима наших див јунака!

Том приликом председник Управног већа Удружења, господин Марио Мајсторовић, положио је на Зејтинлику венац у име нашег Патрона, Њ.К.В. Престолонаследника Александра Другог и уручио поклон Његовог Краљевског Височанства господину Ђорђу Михаиловићу, дугогодишњем чувару вечног починка наших хероја.

Председник Извршног одбора Удружења Краљевина Србија, господин Саша Шушић је положио венац у име Удружења и уручио господину Михаиловићу на поклон књигу "Жена ратник Милунка Савић, српска хероина".

Почаст нашим јунацима суполагањем венца одали и представници Равногорског покрета.

Након тога, чланови Удружења су обишли Солун и цркву Светог Великомученика Димитрија.

Целу галерију слика погледајте на линку https://www.facebook.com/media/set/?s...

 

ЕПИСКОП НИКОЛАЈ: БЕСЕДА О ДРАЖИ

У цркви Христова Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954. године беседу о Дражи Михаиловићу одржао је Епископ Николај Велимировић
У свима временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ највећом љубављу. У ширем обиму, таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму, она се односи искључиво на Сина Божијега Исуса Христа, који је положио живот свој на крсту за васцели род људски. Према томе, Божије је, а не човечије, положити живот свој за сво човечанство; док је за обичне велике људе: положите живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ.

Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим тиме што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека него за Бога. Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свога народа, осуђеног на смрт и на потпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога српског народа, или речено видовданским језиком: за крст часни и слободу златну. Увек и за увек два узвишена и непроменљива начела у свима великим српским борбама од Светог Саве до наших дана. У борби коју је усуд досудио њему и његовој генерацији, он није могао дати ништа веће него што је дао, тј. живот свој. Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезима, како њега тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они са својим вођом остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики Кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима. Увек и за увек иста војска, исти народ, иста начела.

Но застанимо у данашњи дан, и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен. По свима описима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена? Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим? Дража је био у законитом браку с венчаном женом. Како се могу онда хвалити Дражом неки који се жене (или полужене) туђинкама, док њихове законите супруге у Отаџбини, верне и чисте као весталке, чувају огњиште, пале крсне свеће, васпитавају децу и очекују састанак са њима? Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. Шта, дакле, имају заједничкога са Дражом они који раздиру организам српскога народа, цепају Српство и разбијају га у ситно иверје, које није ни за какву зидарију, него само за огањ, а све вичу: „Дража, Дража!" „Ја и Дража!" „Ми и Дража!" Дража, да је избегао у иностранство (хвала Богу те није!), свакако би се срцем прибио уз све српске националне организације у слободном свету. Како, онда,

да схватимо оне који одричу свој дуг Српској народној одбрани и нису учлањени ни у Српску православну цркву, нити у једну српску родољубиву организацију? Тешко ми је, заиста тешко, што морам да упутим са олтара ову оштру опомену (не само ради Српства, него и ради тих самих) онима који морално поклекнуше у страном свету, који надвладаше у рату већа зла, док сада у миру подлегоше мањим. Њима довикујем: „На прави пут, браћо! Ваш Командант је жив, и он вас из оног света види на странпутици и жалости се!" Но, колико ми је тешко учинити ову опомену неколиким, толико ми чини радост што са овога места могу да похвалим сву ону огромну већину српских ратника који до данас не поклекнуше, него осташе на висини Дражине побожности, родољубља и поштења. То су Дражини јунаци, који са својим славним командантом пођоше кроз крв и огањ; којима су ране једино одликовање, а Дражин пример звезда светлиља на путу живота. Њима припада првенство, али не искључиво, у прослављању великог српског сина мученика. Јер, Дража Михаиловић припада целом српском народу, никако једној партији, и не само једној нашој генерацији, него и будућим. Народ који у страховитом мраку робовања и страдања издиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му светле у ноћи, далек је од пропасти а близак васкрсењу, вечној слави и пунијем животу. Такве људе, многе и многе, на челу са Дражом Михаиловићем, даровао је Бог Србима у овој мученичкој генерацији. Да се радујемо и веселимо с благодарношћу Свевишњем. Јер, док су код неких других народа у прошлом Светском рату вођи били крволоци и стрвинари, неморални злочинци какве сунце није видело од постанка света, дотле су вођи српског народа, на челу са Дражом, били људи богољубиви, правдољубиви и народољубиви. Имена оних првих на небу се неће споменути, а у историји света спомињаће се с одвратношћу и проклетством; док ће имена ових других на небу бити песма бесмртних духова, а на земљи слава и похвала поколења и поколења.

Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подражавају Дражу.

Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије!

Амин, Боже, дај!

Слава му!

Епископ Николај

 

СРЕЋАН РОЂЕНДАН ВАШЕ КРАЉЕВСКО ВИСОЧАНСТВО !

Њ.К.В. Престолонаследник Александар II

После нацистичког напада и окупације Југославије у априлу 1941. године, млади Краљ Петар II са члановима владе напустио је земљу пред инвазијом немачких снага и отишао у Атину. Краљ и његови сународници одбили су да се предају завојевачима у складу са традицијом успостављеном од оснивача династије “Црног Ђорђа” Петровића – Карађорђа, вође херојског устанка Срба против Отоманског царства 1804. године. Из Атине Краљ Петар и његова влада одлазе најпре у Јерусалим, а затим у Каиро. Коначно, Краљ Петар II са владом прелази у Лондон.

Краљ Петар II се оженио 1944.године у Лондону принцезом Александром од Грчке и Данске, ћерком Њ.К.В. грчког Краља Александра и Аспазије Манос. Краљица Александра је 17. јула 1945. у лондонском хотелу Клериџис (Claridges) у којем су становали, родила сина – Њ.К.В. Престолонаследника Југославије  Александра.

Да би Наследник престола био рођен на југословенском тлу, британска влада је, по инструкцијама председника владе Винстона Черчила, прогласила хотелски апартман број 212 југословенском територијом. Крштење Престолонаследника извршио је у Вестминстерској опатији Његова Светост Патријарх Гаврило, а кумови су били Краљ Џорџ VI и његова ћерка, тадашња Принцеза Елизабета, сада Њено Величанство Краљица Елизабета II.

По завршетку рата, комунистички режим који је узурпирао власт у Београду незаконито је спречио Краља Петра II да се врати у своју домовину. Њ.К.В. Краљ Петар није никада абдицирао. Године 1947. комунистичка власт је одузела држављанство и конфисковала имовину Краљевској Породици. Краљ и Краљица живели су у изгнанству у више земаља (САД, Француска, Италија и Енглеска).

Њ.К.В. Престолонаследник Александар II школовао се у Мари Жозеу (Marie-José), Швајцарска, Ле Розеју (Le Rosey), Швајцарска, Војној академији Калвер (Culver Military Academy), Индијана, САД, Гордонстон (Gordonstoun School), Шкотска, и Милфилду (Millfield), Енглеска. Потом је ступио у Краљевску војну академију Велике Британије. Од 1966. године, као официр британске војске у којој је напредовао до чина капетана, служио је у 16./5. пуку Краљевских Копљаника на Блиском Истоку, у Италији и Западној Немачкој. Пошто је напустио војну службу 1972. године, Престолонаследник Александар II, који говори неколико језика, посветио се међународној пословној каријери.

Иако је Краљ Петар II умро након дуге болести 1970. године, Престолонаследник је одлучио да у том тренутку не користи титулу Краља за коју је веровао да не представља много док је у егзилу. У исто време, јасно је ставио до знања да се не одриче титуле нити династичких права на трон. 

Године 1991. Престолонаследник Александар у пратњи своје супруге Њ.К.В. Принцезе Катарине и синова Њ.К.В. Принца Наследника Петра, Њ.К.В. Принца Филипа и Њ.К.В. Принца Александра допутовао је у Србију. Том приликом одушевљено су их поздравиле стотине хиљада људи који у Престолонаследнику виде оличење свега најбољег за демократску будућност у облику уставне парламентарне монархије. Пре револуционарних промена 5. октобра 2000, Престолонаследник је посетио Србију 1992, 1995. и 2000. године. Он је такође посетио Црну Гору и Косово и Метохију 1999. године, а Босну и поново Црну Гору 2000. године. Престолонаследник са породицом живи у Краљевском двору у Београду од јула 2001. године.

Као убеђени борац за демократију и људска права, Његово Краљевско Височанство је одлучио 1989. године да се веома активно придружи борби свог народа да се ослободи наслеђа деценија диктатуре и ауторитарних режима. Престолонаследник Александар имао је састанке и био у сталном контакту са демократском опозицијом и демократски оријентисаним људима широм бивше Југославије. У новембру 1999. године Престолонаследник је сазвао у Будимпешти велику конференцију демократске опозиције. После Будимпеште, уследио је састанак у Бања Луци у јануару 2000. године. У априлу исте године Престолонаследник је сазвао велики кључни скуп у престоници Грчке, Атини. Ови састанци довели су до убедљиве изборне победе тадашње српске опозиције за септембарским изборима 2000. године. Престолонаследник Александар неуморно доприноси сарадњи и јединству међу демократским политичким странкама у процесу преображаја своје отаџбине у једно истински демократско друство за све грађане, без обзира на њихово политичко убеђење, вероисповест и етничко порекло.

Престолонаследник много путује, среће се са великим бројем светских лидера, политичара и парламентараца и даје многобројне интервјуе медијима.

Његово Краљевско Височанство венчао се 1972. године у Виламанрике де ла Кондеса (Villamanrique de la Condesa) у Шпанији са Њеним Царским и Краљевским Височанством Принцезом Маријом да Глоријом од Орлеана и Браганце, из бразилског Царског Дома. У том браку рођена су три сина: најстарији – Принц Наследник Петар – рођен 1980. године у Чикагу, у америчкој држави Илиној, и близанци – Принчеви Филип и Александар – 1982. године у Ферфаксу, у америчкој држави Вирџинија. Брак је окончан 1983. године.

Престолонаследник се оженио 1985. године у Лондону Катарином Батис из Атине. Кум на венчању био је Његово Величанство грчки Краљ Константин, а сведок је био Њ. К. В. Томислав Принц Југославије, стриц Престолонаследника Александра. Венчање је обављено у Српској православној цркви у Лондону.

Њ.К.В. Престолонаследник Александар II воли скијање, једрење, скијање на води, роњење и подводну фотографију. Титулу шампиона британске војске у скијању освојио је 1972. године. У круг Престолонаследниковог интересовања спадају и музика, позориште, информациона технологија и текући догађаји широм света.

HRH Crown Prince Alexander II

Biography of  HRH Crown Prince Alexander II

In April 1941 after Germany attacked and occupied Yugoslavia, the country’s young King Peter II left in advance of the invading German forces for Athens with the Yugoslav government. The King and his compatriots were determined not to surrender to the invaders in the best tradition of the founder of the Dynasty Karadjordje ("Black George") Petrovic who led the heroic first uprising of the Serbs against the Ottoman Empire in 1804. From Athens HM King Peter and his government went to Jerusalem and then Cairo. Finally King Peter II established the government in exile in London. In 1944, King Peter II in London married Princess Alexandra of Greece and Denmark, the daughter of HM King Alexander of the Hellenes and Aspasia Manos.

On 17 July 1945 while living in Claridge's Hotel, Queen Alexandra gave birth to a son - HRH Crown Prince Alexander II of Yugoslavia. Crown Prince Alexander, the heir to the throne, was born on Yugoslav territory as the British Government under the orders of Prime Minister Sir Winston Churchill declared suite 212 in Claridge's Hotel Yugoslav territory. His Holiness Patriarch Gavrilo of Serbia baptized the newborn Crown Prince in Westminster Abbey with Godparents King George VI and HRH Princess Elizabeth (now HM The Queen Elizabeth II).

After the war, King Peter II was illegally prevented from returning to his country by the communist regime, which had seized power in Belgrade. HM King Peter never abdicated. The King and Queen lived in exile in many countries (United States, France, Italy and England).

HRH Crown Prince Alexander II was educated at  Marie-José (Switzerland), Le Rosey (Switzerland), Culver Military Academy (Indiana, USA), Gordonstoun School (Scotland) and Millfield (England). He subsequently went to the British Royal Military Academy and in 1966 was commissioned an officer in the British Army. Crown Prince Alexander served in the 16th/5th The Queen's Royal Lancers rising to the rank of captain. His tours of duty included West Germany, Italy, Middle East and Northern Ireland. After leaving the army in 1972, Crown Prince Alexander II, who speaks several languages, pursued a career in international business.

Although King Peter II died in 1970, the Crown Prince, as the heir to the throne decided at the time not to use the title of King - which he felt would have had little meaning in exile. He made it very clear at that time that he was not renouncing his title, or the dynastic right to the throne.

In 1991 Crown Prince Alexander accompanied by Their Royal Highnesses Crown Princess Katherine, Hereditary Prince Peter, Prince Philip and Prince Alexander travelled to Belgrade where they were very enthusiastically received by hundreds of thousands of people who see the Crown Prince as the embodiment of all that is best for democracy and Constitutional Parliamentary Monarchy.

Before the 5 October 2000 revolution in Serbia, the Crown Prince visited Serbia in 1992, 1995 and 2000. The Crown Prince travelled to Montenegro and Kosovo in 1999 and Bosnia and Montenegro in 2000. The Crown Prince and his family have been living in The Royal Palace in Belgrade since 17 July 2001.

HRH Crown Prince Alexander has always been a very ardent defender of democracy and human rights. In 1989, he took a very active role in helping his people shake off the legacy of decades of dictatorship and the regime. During the next decade the Crown Prince Alexander conducted numerous meetings and maintained constant contact with the democratic opposition and democrats throughout the former Yugoslavia. In November 1999, Crown Prince Alexander convened a large conference in Budapest for the representatives of the Democratic Opposition in Serbia.

Another symposium followed in Bosnia in January 2000 and in April 2000 the Crown Prince convened a large conference of key opposition leaders in Athens. Following the Athens conference the Crown Prince and leaders of the opposition went to a symposium at Harvard Kennedy School of Government. These meetings led to the successful election victory of Serbia’s democratic opposition in September of that year. Crown Prince Alexander has been a tireless contributor in the process of co-operation and unity amongst the democratic political parties to make his homeland a great democracy for all citizens regardless of political belief, religion or ethnic origin.

During the previous decade Crown Prince travelled extensively, met with numerous world leaders, politicians, parliamentarians, world bodies and had many interviews to the media.

In 1972, His Royal Highness Crown Prince Alexander married Her Imperial and Royal Highness Princess Maria da Gloria of Orleans and Bragança of the Imperial Family of Brazil in Villamanrique de la Condesa, Spain. They had three children. The eldest son and heir HRH Prince Peter was born in 1980 in Chicago, Illinois; and fraternal twin sons HRH Prince Philip and HRH Prince Alexander were born in 1982 in Fairfax, Virginia. The marriage ended in 1983.

In 1985, Crown Prince Alexander married Katherine Batis of Athens. HM King Constantine of the Hellenes was the best man and HRH Prince Tomislav, the uncle of Crown Prince Alexander was the witness. The wedding took place in the Serbian Orthodox Cathedral in London.

HRH Crown Prince Alexander II enjoys skiing, sailing, water skiing, scuba diving and tennis. He was British Army Ski Champion in 1972. His other interests include music, theatre, information technology, and current affairs.

Принцеза Катарина на Донаторској конференцији Европске Уније у Бриселу - Crown Princess Katherine at European Union Donors Conference in Brussels

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

              The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

 

Њено Краљевско Височанство Принцеза Катарина присуствовала је данас Донаторској конференцији Европске Уније у Бриселу.  Принцеза Катарина је покровитељ Фондације Принцезе Катарине у Београду и хуманитарне организације Лајфлајн, а током последњих 20 година била је, заједно са својим супругом, Његовим Краљевским Височанством Престолонаследником Александром II међу највецћим донаторима српског народа.

Европска комисија била је домаћин данашње Донаторске конференције у Бриселу чији је циљ да мобилише даљу подршку Босни и Херцеговини и Србији у периоду после недавних поплава. Конференција је организована у сарадњи са Француском и Словенијом .

Председник Србије Томислав Николић и министар иностраних послова Ивица Дачић такође су били присутни на конференцији, заједно са представницима земаља донатора, међународних финансијских институција, као и свих релевантних организација цивилног друштва.

Европска комисија, Француска и Словенија придају велики значај економском опоравку обе земље и одлучиле су да им пруже значајну финансијску помоћ. Поред мобилисања међународне финансијске подршке, донаторска конференција ц́е такође допринети да се интензивира сарадња у региону у области санирања последица поплава и природних катастрофа.

Принцеза Катарина је 1993. године основала хуманитарну организацију Лајфлајн (http://www.lifelineaid.org) са канцеларијама у САД (Чикаго и Њујорк), Канади (Торонто), Великој Британији (Лондон) и Грчкој (Атина). Када су се Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар и његова породица вратили у Београд у јулу 2001, било је природно да се оквир њихових хуманитарних активности прошири. Почетком августа 2001, основана је Фондација Њеног Краљевског Височанства Принцезе Катарине.

Престолонаследник Александар, Принцеза Катарина и Принц Петар су у претходном периоду донели велику количину помоћи жртвама поплава.

Crown Princess Katherine at European Union Donors Conference in Brussels

Her Royal Highness Crown Princess Katherine attended the European Union Donors Conference in Brussels today. Crown Princess Katherine is the Patron of the Princess Katherine Foundation in Belgrade and Lifeline Humanitarian Organization, and has been together with her husband, His Royal Highness Crown Prince Alexander II among the greatest donors to Serbian people over last 20 years.

The European Commission hosted a Donors Conference in Brussels today to mobilise further support to Bosnia and Herzegovina and Serbia in the aftermath of the recent floods. The conference has been co-organised with France and Slovenia.

President Nikolic of Serbia and Foreign Minister Ivica Dacic were also present at the conference along with International donor countries, international financial institutions, and main relevant civil society organisations.

The European Commission, France and Slovenia place high priority on the economic recovery of both countries and are committed to providing a substantial financial contribution. In addition to mobilising international financial support, the Donors’ Conference will also contribute to stepping up co-operation over floods and natural disasters in the region.

In 1993 Crown Princess Katherine founded Lifeline Humanitarian Organization http://www.lifelineaid.org with offices in the United States (Chicago and New York), Canada (Toronto), United Kingdom (London) and Greece (Athens). When His Royal Highness Crown Prince Alexander and his family returned to Belgrade in July 2001 it was natural for the scope of their humanitarian activities to expand. At the beginning of August 2001, the Foundation of Her Royal Highness Crown Princess Katherine was established in Belgrade.

TRH Crown Prince Alexander II, Crown Princess Katherine and Hereditary Prince Peter already brought a large amount of aid to the victims of floods in Serbia.

 

 

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕМИНУО ЈЕ ПРИНЦ ТОМИСЛАВ КАРАЂОРЂЕВИЋ

Њ.К.В. Томислав Карађорђевић,  рођен је 19. јануара, 1928. године у Београду, на Богојављење по јулијанском календару, у 1 сат, као други син Краља тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевине Југославије), Александра I Карађорђевића Ујединитеља (1888-1934) и краљице Марије (1900-1961), друге ћерке румунског краља Фердинанда Хоенцолерна (1865-1927) и румунске краљице Марије (1875-1938).

Крштен је 25. јануара у посебном салону Новог двора. Крштеног кума, британског краља Ђорђа VI заступао је британски министар на Двору, Кенард, освештаном водом из Вардара, јадранског мора и Дунава.

Основно образовање стекао је на двору у Београду. У периоду од 1937-1941, школовао се у Sandrayd School (Cobham, Енглеска), затим у Oundle School од 1941-1946, и у Clare College Универзитета у Кембриџу од 1946-1947, када је напустио студије због сукоба са једним марксистичким професором.

Током Другог светског рата, постојале су иницијативе од стране тадашњег СССР према југословенској Влади у избеглиштву да краљевић Томислав заузме југословенски престо уместо свог старијег брата, краља Петра II, што се, међутим, није десило.

При крају рата, почетком 1945. године, краљ Петар II, под притиском британског премијера Черчила, пренео је своја краљевска овлашћења на Намесништво под контролом каснијег југословенског комунистичког диктатора, Јосипа Броза Тита, под чијом је влашћу Уставотворна скупштина од 29. новембра, 1945. укинула монархију (док је 8. марта, 1947. године свим члановима краљевске породице одузето држављанство и конфискована имовина). У време када је Петар II Карађорђевић пренео своја краљевска овлашћења на ренегат који је контролисао Јосип Броз Тито, Принц Томислав је био законити наследник Круне и према тадашњем Уставу Југославије, једина особа којој је краљевска власт могла бити пренета.

После Kембриџа, краљевић Томислав решио је да се посвети воћарству. Док је похађао пољопривредну школу, радио је као обичан надничар у једном воћњаку у покрајини Кент. Године 1950. купује имање у покрајини West Sussex. Највише се бавио узгојем јабука, на имању од 80 хектара, које је у једном тренутку имало 17.000 стабала.

Оженио се 7. јуна 1957. у Залему (Баден, Западна Немачка), принцезом Маргаритом од Бадена, са којом је добио сина Николу (1958) и ћерку Катарину (1959).

После развода 1982. године, оженио се исте године девојком из суседства, Линдом Mери Бони, с којом има два сина, Ђорђа (1984) и Михаила (1985).

Краљевић Томислав је био веома ангажован у животу српске емиграције, организујући бројне прославе и пикнике на свом имању и учествујући у бројним хуманитарним организацијама и иницијативама. Био је, између осталог, председник Југословенског комитета за указивање помоћи старим ратницима, заштитник цркве Лазарице у Бирмингхаму, и председник одбора за обнову манастира Хиландар. Такође је био високи званичник британског огранка хуманитарног Реда Витезова Св. Јована.

Током раскола у Српској православној цркви, током ' 60. година па све до његовог краја, 1992, чврсто је стајао уз Патријаршију у Београду, и давао јој јавну подршку широм српске емиграције.

Године 1990. одбио је понуду Демократске странке из Београда, да буде њен председнички кандидат на првим послератним изборима у децембру те године.

Први је члан краљевске породице који се трајно вратио у Србију, почетком 1992. године, када се настанио у Задужбини краља Петра I Карађорђевића на Опленцу, који је убрзо постао Mека за све оне који су хтели да лично сретну последњег живог сина краља Александра I.

Убрзо је постао веома популаран у народу, поготову због својих честих обилазака српских бораца у Републици Српској и Републици Српској Крајини, и помоћи коју је, заједно са супругом, принцезом Линдом, доносио. Постојале су и иницијативе да се именује за Кнеза српског дела Босне и Херцеговине, што тамошње политичко руководство није прихватило.

После јавне прозивке председника Србије Слободана Милошевића, да је "издао" Републику Српску Крајину након њеног пада, почетком августа 1995. године, његово медијско присуство се драстично смањује.

Последњих 5 година живота борио се са тешком болешћу, али је одбио понуде да се лечи и подвргне хируршком третману у иностранству у тренутку када су НАТО снаге започеле бомбардовање Југославије 24. марта, 1999. године. Уместо тога, обилазио је бомбардована места и, иако тешко болестан, поделио судбину народа.

Умро је 12. јула 2000. године, на Сабор Светих Апостола Петра и Павла по jулијанском календару, на славу породичне крипте на Опенцу, где је и сахрањен, уз присуство више хиљада поштовалаца и чланова породице.

У среду 11. јула, дан пре но што ће умрети, Томислав Карађорђевић дао је интервју "Тајмсу". По речима новинара, жестоко осуђујући Запад ("Немачка, Француска и САД изгубиле су своју цивилизацију; оне су одговорне што су уништиле моју земљу"), принц Томислав није дозволио да га наведе да нешто каже о томе шта мисли о режиму Слободана Милошевића. Одређенији је био у погледу опозиције: "Познајем опозиционе лидере и једино могу да упитам шта су то они урадили у последњих десет година? Мислим да су нам потребне свежа крв, нове идеје и нова идеологија која ће доћи из земље, а не изван ње." Ипак, није издржао а да се поводом најновије промене југословенског устава не упита која би друга земља променила устав само због тога да би неко остао на власти?"

Принц Томислав Карађорђевић рођен је у Београду 19. јануара 1928. као други син краља Александра. Судбина је хтела да не буде ни најстарији, престолонаследник, ни најмлађи син, онај коме – бар у бајкама – припада сва слава. Ни у 1934. године објављеној монографији "Народни краљ и његова породица" готово да нема чак ни рутинских хвалоспева Томиславу. У Југославији је живео само првих једанаест и последњих девет година живота: отуда, можда, изостављање Велике Британије – у којој је живео више од пола века – са списка западних земаља које су прошле године бомбардовањем разарале Југославију. Осим тога, био је кумче британске краљице мајке.

ПОВРАТАК КУЋИ: На почетку распада ондашње СФРЈ, 1991. године, Томислав Карађорђевић се вратио у Београд. "Са собом сам имао само пасош од пре Другог светског рата, онај што сам имао кад сам пошао у Енглеску на школовање. Показао сам царинику тај пасош, јер другог нисам имао. Узео га је, разгледао, љубазно ми га вратио и рекао: ''Много сте остарили од онда'', сећао се Томислав Карађорђевић.

Много је нагађања о томе зашто је Милошевићев режим, у то време "најчвршћи бедем" у одбрани социјализма као светског процеса, одобрио стални боравак баш Томиславу – мада је прве кораке на путу (бар "туристичког") повратка Карађорђевића начинила принцеза Јелисавета још крајем осамдесетих година. О постојању некаквог прећутног договора, или бар услова, индиректно сведочи доследно уздржавање Томислава Карађорђевића да јавно, све до последњег дана, говори о Слободану Милошевићу. У истом контексту може се тумачити и чињеница да је пасош и држављанство СР Југославије Томислав Карађорђевић добио тек пре неколико месеци.

Овдашњи обожаваоци династија, који често на припаднике краљевских кућа гледају као на посебну зоолошку врсту, исто као и теледириговани "монархисти", ако не би у лику и делу грофа Долгорукова, "Немањића" или њему сличних пронашли задовољавајућег претендента, помињали су и Томислава као свог фаворита. За нијансу озбиљније калкулације, изгледало је, биле су оне о Томиславу као кандидату за владара Републике Српске или – ко се сећа, сећа се – државе која би настала (два-три пута проглашеним) уједињењем РС и Републике Српске Крајине. Томислав Карађорђевић лично није давао никакве јавне поводе за такве и сличне приче, осим што је током рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. године релативно често боравио у Републици Српској. Биљана Плавшић данас каже како "није било ниједног редова, ниједног војника на првој линији фронта кога није обишао и за кога није нашао покоју реч утехе".

Сахрани на Опленцу – обављеној у недељу 16. јула – присуствовао је, осим удовице Линде и њених синова Ђорђа и Михајла, односно деце из првог Томислављевог брака, Николе и Катарине, највећи део породице Карађорђевић, почев од престолонаследника Александра, његове супруге Катарине и најстаријег сина Петра. Доајен породице Александар Карађорђевић, син кнеза Павла, иначе пилот у пензији, изјавио је да ће "Томислав имати шта да каже нашим очевима на небесима. Казаће им за Косово и Метохију, казаће им шта злотвори учинише са српским народом у три Југославије, казаће им како од велике и славне Србије начинише вересију, како на крају беху обезвређени сви српски ратнички успеси, све жртве, све победе..."

У присуству породице, гостију и неколико хиљада људи који су се стиснули у порти и око цркве-маузолеја Карађорђевића, свету литургију служио је владика шумадијски Сава, а опело је предводио патријарх Павле. Тело Томислава Карађорђевића положено је у средишњи гроб, наспрам гробнице краља Александра.

(НЕ)ОСТВАРЕНЕ ЖЕЉЕ: Тај део крипте предвиђен је за сахрану краљице Марије, краља Петра ИИ и најмлађег брата Андреје. Томислав Карађорђевић је увек истицао своју жељу да земне остатке чланова најуже породице пренесе на Опленац. И колико год се трудио да остане ван политике, Томислав се и у тој својој жељи сударио са њом. Преносу остатака Петра Другог и Андреје противе се различите ("расколничке") струје СПЦ-а у Сједињеним Државама, а Томислав је сумњичио и Вашингтон да у том отезању има своје прсте. Што се тиче краљице Марије – чија је стогодишњица рођења недавно обележена, и која је 1961. године сахрањена на краљевском гробљу Фрогмор у Виндзору – чини се да је Томислав Карађорђевић наилазио на одбијање британске краљевске куће. "Ако је краљици саветовано да то не чини из политичких разлога, онда се слажем са тим", додао је уморно новинару "Тајмса", дан пре но што ће сам умрети.

Сахрањен је на Опленцу, девет година пошто је ту пренето и тело његовог најстаријег брата, принца Ђорђа.

http://www.youtube.com/watch?v=6LbhZm4Z21I

НА ДАНАШЊИ ДАН НАВРШАВА СЕ 170 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА Њ.В. КРАЉА ПЕТРА I

Њ.В. Краљ Петар I

Краљ Петар Први Карађорђевић рођен је као пето дете Кнеза Александра и Кнегиње Персиде (кћерке Војводе Јеврема Ненадовића) на Петровдан, 11. јула 1844. године. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, Кнежевић  Петар се уписује у париски Колеж Сен Барб, а 1862. у чувену војну академију у Сен-Сиру коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институција. Почетком 1868, са свега 24 године, Кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила “О слободи”, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.

После убиства Кнеза Михајла у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.

Кнежевић Петар се придружио Легији странаца француске војске 1870. и са њом је учествовао у рату између Француске и Пруске, због чега је одликован Орденом Легије части. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку. Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је  живу политичку активност.

У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Љубицом - Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је  кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем никада нису престајали.

Током 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николаја II.  Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм.

У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су Краља Александра Обреновића и Краљицу Драгу. Војска је на своју руку извела државни удар и прогласила Кнежевића Петра Карађорђевића за Краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 15. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју. ''Желим да будем прави уставни Краљ Србије'' – рекао је Краљ Петар I у свом прогласу током полагања заклетве.

Од самог почетка своје владавине, Краљ Петар I суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унутрашњом политичком борбом, а Аустро-Угарска, испрва наклоњена новом српском Краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908. године.

Први балкански рат против Турске 1912, и Други – против Бугарске 1913. - окончани су тријумфом српске војске под врховном командом Краља Петра I, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније, и њиховим припајањем Србији.

Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање Краља Петра I се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на свог сина Престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започет  Први светски рат. После величанствених победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог Краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.

Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као Краљ Петар I Ослободилац.

HM King Peter I

King Peter I Karadjordjevic was the fifth child of Prince Alexander and Princess Persida (the daughter of Duke Jevrem Nenadovic). He was born on St. Peter’s Day 11 July 1844. He finished elementary and high school in Belgrade, and continued his education at the Venel – Olivier Institute in Geneva. After his graduation, Prince Peter went to College Saint Barb in 1861, and then in 1862 he enrolled in the famous French military academy Saint-Cyr and graduated in 1864. 

While he was in Paris he showed interest in photography and painting, and kept improving his military and political education. That broadened his views on liberalism, parliamentarianism, democracy and its institutions. In the beginning of 1868, when he was only 24 Prince Peter printed his translation of John Stuart Mill’s essay “On Liberty”, with his preface, which later became his political program. 

After the assassination of Prince Mihailo Obrenovic in May 1868, political circles close to the Obrenovic dynasty included a paragraph in the new constitution, prohibiting the Karadjordjevic’s from returning to Serbia and confiscated their property.

Prince Peter joined the Foreign Legion in 1870 and fought in the war between France and Prussia during which he was decorated with the Legion of Honour. In 1875, he took part in the Bosnian-Herzegovina uprising as a volunteer under the assumed name of Peter Mrkonjic. After the failure of the Topola rebellion in 1877 he continued his political activities.

In the summer of 1883 he married Princess Ljubica-Zorka, the eldest daughter of the Montenegrin Prince Nikola in Cetinje, Montenegro. They had five children: two daughters Jelena and Milena and three sons Djordje (who renounced his right to the throne in 1909), Aleksandar and Andrija (he died as a child). After a short time in Paris, the Karadjordjevic family moved to Cetinje, where they lived for ten years. Due to his poor financial situation, Prince Peter sold his residence in Paris in 1894 and settled in Geneva Switzerland with his family. His contacts with people from Serbia continued, above all with Nikola Pasic, the leader of the Radical Party.

During 1897 Prince Peter left for Russia and was received by Tsar Nikola II. Three years later, he tried to reach an agreement with Serbia’s King Aleksandar Obrenovic regarding the recognition of the title Prince and the return of Karadjordjevic family confiscated property, but without success. Prince Peter reinforced his political activity for his return to Serbia. In 1901, he intensified his efforts to get closer to Austro-Hungary, offering his political programme.

On 28 May 1903, a group of Serbian army officers assassinated King Alexander and Queen Draga Obrenovic. The Serbian army organized a Coup d’Etat and proclaimed Prince Peter Karadjordjevic, then living in Switzerland, as the new King of Serbia. The National Parliament confirmed this on 15 June 1903. After 45 years the Karadjordjevic family regained the leadership of the Serbian state, starting a new era in its development. “I want to be a true constitutional King of Serbia” – said King Peter I in his declaration on the day of taking his oath.

From the beginning of his reign, King Peter I faced serious obstacles. Interior political fights disrupted the country and Austro-Hungary, benevolent towards the new Serbian King at first, it soon became an open enemy of Serbia, particularly after the crisis caused by the annexation of Bosnia and Herzegovina by Austria-Hungary in 1908.

The first Balkan War against Turkey in 1912 and the second – against Bulgaria in 1913, ended in the triumph of the Serbian Army under the supreme command of King Peter I. Serbian victories in these wars resulted in the liberation of the Raska District, Kosovo, Metohija and Macedonia, and their uniting with Serbia.

The constant physical demands of the Balkan Wars resulted in King Peter’s deteriorating health and on 24 June 1914 he transferred his royal prerogatives to his son Crown Prince Alexander. A month later Austro-Hungary declared war on Serbia, which sparked World War I. After the victories of the battles of Cer and Kolubara in 1914, Germany and Bulgaria entered the war in 1915 and the Serbian Army was forced to withdraw and leave the country. The Albanian Golgotha, a winter retreat of the Serbian Army through the mountains of Albania, furthermore affected the health of the aging King. However, he lived on to witness Serbia’s victory at the end of World War I and the liberation of Serbia along with the establishment of the new country the Kingdom of the Serbs, Croats and Slovenes of which he was proclaimed the first King.

King Peter I died 16 August 1921 in Belgrade and was buried in the Mausoleum of St. George in Oplenac. Owing to his accomplishments in the Balkan wars and World War I, he was known by the people as King Peter I, The Liberator.