Леди Пеџет је енглеска племкиња и хумана српска добротворка која је у Балканским ратовима и Првом светском рату лечила српску војску. По завршетку Другог светског рата, њен лондонски дом постао је стециште српских политичких избеглица. Новчано је помогла уређењу Српске цркве и Српског клуба у Лондону.
Леди Леила Пеџет је заволела Србе за време боравка у Београду
током службе њеног супруга који је био британски представник у Србији. Своју
хуману страну ова енглеска дама открила је током Балканских ратова, када је са
енглеским лекарима основала војну болницу у Београду и посветила се лечењу
српске војске као добровољна болничарка.
Почетак Великог рата затекао је леди Пеџет у Лондону. Па
иако је ту била безбедна, племенита Леди није могла да седи “скрштених руку”
док “њени Срби” ратују. Због тога је, не обазирући се на савете супруга и оца,
већ у новембру са великом британском санитетском мисијом, преко Солуна, пошла
ка Скопљу.
Присуствовала сахрани краља Александра Карађорђевића
Краљ Александар Карађорђевић убијен је 9. октобра 1934.
године, у атентату у Марсеју. Игром случаја, истог дана леди Пеџет је славила
свој 53. рођендан. Леди је желела да ода последњу почаст првом југословенском
краљу, па је допутовала на његову сахрану. То је уједно био и последњи пут да
је ова храбра и хумана жена посетила Србију.
Тифус је завладао скопском војном болницом, а леди Пеџет је
толико пожртвовано помагала војницима да је убрзо и сама оболела од ове опаке
болести. Након тешких дана борбе, Леди је ипак оздравила и у мају отпутовала на
опоравак у Швајцарску.
Већ у јулу се вратила у Скопље где је опет управљала
болницом и направила гест који ће Србија заувек памтити. Српска војска кренула
је у повлачење преко Албаније, а леди Пеџет је без обзира на савете и молбе
својих најближих да одступи са војском, ипак остала уз рањенике који нису могли
да се евакуишу. Скопље је у том тренутку било окупирано од стране Бугара.
Неустрашива Леди је у таквим околностима остала у Скопљу све
док пследњи рањеник није напустио скопску војну болницу. Након тога, леди Пеџет
се вратила у Енглеску и посветила својој другој љубави, природи. Али пре
одласка, осетила је потребу да се опрости са својим Србима писмом које је било
објављено на првој страни “Политике”, у коме, између осталог, каже:
“Од увек сам за Србију и српски народ имала топле симпатије
и између мене и њега је постојала нека нарочита веза, која је чинила да и кад
сам од њих далеко с љубављу мислим на њих, веза која је чинила да сам у Србију
долазила увек с оном истом радошћу с којом и у своју отаџбину. Још једном
искрено и од срца хвала свима и до скорог виђења.”
На свом имању недалеко од Лондона живела је мирно узгајајући
птице и цвеће све док тај мир није помутио Други светски рат. Леди је у својој
кући отворила болницу, а кад се рат завршио, њен дом је постао стециште српских
политичких избеглица.
Постоје подаци према којима је помогла Милошу Црњанском да
добије енглеско држављанство. Он је уједно био један од многих Срба које је
леди Пеџет угостила у својој кући.
Пред крај живота Леди је имала страх само од једног – да је
њени Срби не забораве. „Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми
тешко пасти ако ме моји Срби забораве!”
Одликована је највишим Орденом реда Британске империје и
највишим одликовањем Србије, Орденом Св. Саве. Београд ће заувек памтити Леди
Пеџет кроз улицу на Дедњу која носи њено име.
Извор: serbia.com
Lady Paget: “I only
wish the Serbs don’t forget me”
Lady Paget was an English noblewoman and a humane Serbian
supporter who treated the wounded in the Serbian army in the Balkan Wars and
the World War I. After the World War II ended, her home in London became a meeting place for the Serbian
political refugees. She financially helped the setup of the Serbian church and
the Serbian club in London .
Lady Leila Paget grew fond of the Serbs during her stay in Belgrade while her husband, the British representative in Serbia , was
positioned there. Her humane side this English Dame exposed during the Balkan
Wars, when she, along with the English doctors, established a military hospital
in Belgrade ,
and dedicated herself to treating the wounded in the Serbian army as a
volunteer nurse. The beginning of the Great War found Lady Paget in London . Even though she
was safe there, the noble Lady couldn’t “sit on her hands” while “her Serbs”
are at war. That’s why she, disregarding the advice from her husband and her
father, as early as November, headed for Skopje ,
through Solun, with a large British medical mission.
She attended the funeral of the King AleksandarKarađorđević
The King AleksandarKarađorđević was killed on the 9th of October 1934 following
an assassination in Marseille. Accidentally, on that same day, Lady Paget
celebrated her 53rd birthday. Lady wanted to pay her last respects to the first
Yugoslavian king, so she traveled to his funeral. That was also the last time
this brave and humane woman visited Serbia .
Typhus had already spread through the military hospital in Skopje , while Lady Paget
helped soldiers with such devotion that she herself contracted this ferocious
disease. After some difficult days of struggle, Lady ultimately got better and
in May traveled to Switzerland
for recovery. Already in July she was back in Skopje
where she ran the hospital and made a gesture that Serbia would never forget. The
Serbian army was starting to retreatthrough Albania , while Lady Paget,
regardless of the advice and pleas from her closest friends and family to walk
away with the army, nevertheless, stayed with the wounded who were unable to
evacuate. Skopje
was at that time under Bulgarian occupation. The fearless Lady stayed in Skopje under those circumstances until the last soldier
left the military hospital in Skopje .
After that Lady Page returned to England and dedicated herself to
her second love, nature. However, before she left, she felt the need to say
goodbye to her Serbs with a letter that was published on the first page of
“Politika”, where, among other things, she said: “I have always had warm
sympathies towards Serbia and Serbian people, and there was always some kind of
a specific bond between them and me, that made me think of them with love, even
when I’m far away from them, a bond that made me come to Serbia with the same
amount of joy as when I went to my homeland. Once again, and truly, thank you
all, and see you soon.” On her estate, not far from London , she lived peacefully, breeding birds
and flowers until that peace was disturbed by the World War II. The Lady
established a hospital in her home, and when the war ended, her home became a
meeting place for the Serbian political refugees. There is information that she
helped Miloš Crnjanski receive English citizenship. He was also one of the many
Serbs Lady Paget hosted in her house. Nearing her life’s end she had only one
fear – that her Serbs would forget her. “Should it happen that everyone forgets
me, I wouldn’t care! But I would not take it lightly should my Serbs forget
me!” She was awarded the Dame Grand Cross of the Most Excellent Order of the British Empire and the highest Serbian medal, the Order
of St. Sava. Belgrade
will always remember Lady Paget by the street on Dedinje that has her name.
serbia.com