Вукица Стругар | 16. октобар 2014
Доајен нашег глумишта, о породици и неподобном" пореклу, традицији и васпитању, Србији као башти Европе. Мени комунисти нису сметали, сметао сам ја њима. И пасош сам добио тек у 32. години живота
СВЕЧАНОСТ поводом Дана На родног позоришта ове године завршиће се премијером: Стриндберговим "Путом у Дамаск", у режији Никите Миливојевића. Пробе су увелико у току, прво извођење је 22. новембра, а у подели је и доајен наше сцене Танасије Узуновић. Међу његовим представама на репертоару националног театра је још једно остварење са истим редитељским потписом, Шекспиров "Хенри Шести". Али, сада је пред познатим глумцем један савим другачији задатак:
- Без икаквог ласкања, верујем да ће ово бити сценски догађај у позоришној уметности - открива Узуновић.
- Представа је заиста необична, инспиративна. Немам одређен лик, сви играју све. Класичних комада и великих писаца није довољно на сцени, па се веома радујем новом задатку. Када сам почињао да се бавим глумом, мислио сам на Достојевског и Чехова, на нашег Лазу Костића. Данашњи млади редитељи као да зазиру од велике литературе, жао ми је због тога.
* Да ви можете да бирате, чија дела бисте волели да видите у позоришту?
- Молијер, Шекспир, Калдерон, па и Фејдо - сви су актуелни у нашем времену. Или, Достојевски и његов "Злочин и казна". Зар данас не живимо са злочинима на које смо готово огуглали, а који вапију за казном? Свакодневно се у то уверавамо на новинским страницама црне хронике. Или, Фејдо. Уска је граница између трагедија којима присуствујемо и водвиља који нам се дешава. Имам 72 године и размишљам у којим околностима ће нам се деца рађати и одрастати.
* Краља Лира помињете као једну од прижељкиваних улога. У чему се идентификујете са Шекспировим ликом?
- Често себе видим као човека којег је вера у људе учинила смешним у сопственим очима. Чак и када се ради о породици, јер ни она није избегла српски синдром: грамзивост и превару. Нажалост. Иако идеолошки тамо никад нисам припадао, напротив, чак сам и страдао - данас могу да кажем да сам, заправо, прави комуниста! Целог живота сам живео само од свог рада. Када говоримо о Краљу Лиру, његово страдање није само питање околности него и времена. Човек који верује у нешто, увек страда.
* У складу са својим уверењима, били сте одважни када се није са симпатијама гледало ни на веру ни на нацију?
- Срба Милин, Миша Жутић и ја, за православну Нову годину или за Светог Саву, па и осталим празницима, у "Коларцу" смо рецитовали пригодне песме. Било је то седамдесетих година, када се мало ко усуђивао да то ради.
* Зато су вам 1969. отказали учешће у пригодној свечаности поводом прославе Титовог рођендана?
- Ангажовали су ме да учествујем у револуционарном рециталу, а онда рекли да могу да узмем хонорар, али да не будем у програму. Наравно, одбио сам. Јер, у међувремену су тражили од нас уметника да напишемо своје генералије. Кад су моје прочитали, одустали су.
* Сазнали су да вам је прадеда Таско Узуновић, устаник и учесник српско-турских ратова, а деда Никола предратни председник владе и носилац "Легије части"?
- То је био довољан разлог да се не појављујем у пригодним прославама, али и да одиграм све могуће Немце и државне непријатеље на сцени. Нажалост или на срећу, сви они који су учествовали на разним фештама поводом 1. маја, 29. новембра, 22. децембра - сада учествују на прославама стогодишњице од почетка Великог рата... А ја сам "живео" са тим великим ратницима, били су присутни у личним сећањима мојих најближих. И Степа Степановић, и Мишић, и Путник, и Бојовић. Уосталом, сви моји и са мајчине и са очеве стране, прешли су Албанију. Ипак, нико ме на прославе ове стогодишњице није звао.
* Узуновићима је национализацијом одузето једанаест кућа у Нишу и Београду, у једној од њих је и америчка резиденција. Да ли вам је ишта враћено реституцијом?
- У овом тренутку не видим окончање те приче. Када су комунисти одузимали нису остављали документе. И данас се ливаде код Дражевца зову Узуновића ливаде. Али још има неких зачкољица и "протоколарно" недоступних ствари. Не знам како ће се и да ли ће се, уопште, решити питање америчке резиденције. До сада нам од имовине ништа није враћено.
* А ви сте тек 1974, у својој 32. години живота добили први пасош?
- Због породичног порекла нисам могао да га стекнем раније. Сва моја глумачка гостовања са позориштем до тада су ишла на групни пасош. Добио сам га из трећег-четвртог пута. Прво сам отишао у Лондон, да после једанаст година видим сестру. Мени комунисти нису сметали, сметао сам ја њима...
* У шта данас верујете?
- Постао сам велики песимиста, али се ипак уздам у буђење свести и савести, у неке вредне људе који су се повукли или отишли из земље. Желим да верујем у бољу будућност оних који долазе после нас, наше деце. Нормално, мислим и на моју ћерку Софију. Уосталом, не можеш све гледати кроз само једне људе, прозивати данашњег председника или премијера, очекивати да ће волшебним штапићем решити ствари. Није поштено. Хајде да мало посматрамо и оно што се дешава иза њихових леђа, често и у њихово име. Оно што до њих не допире, а нама се страховито обија о главу. Не верујем да баш могу да воде рачуна да ли ће неки њихов партијски истомишљеник, тамо негде, запослити своју ујну или сестричину. И не знам да ли уочавају последице, али би могли да осете згражавање.
* Од кога треба учити?
- Од Енглеза! Они, пре свега, гледају своје добро и интерес. Ми се стално око нечега споримо, мислимо да је тамо негде успех и просперитет, да ће нам све пасти с неба. Под старе дане сећам се оца како је, док сам ја као дечарац наглас учио да смо индустријска "сила", кроз зубе говорио: "Лажу, синко. Ми смо сељачка земља"! И јесмо, у најбољем смислу те речи. Нажалост, данас кад пролазим Србијом не могу да видим ни краву, ни овцу. Можда не знамо као Немци да правимо аутомобиле, али смо бар некада знали да гајимо кромпир и паприку. Могли смо да будемо башта Европе. Можемо и данас, али то још нико или неће, или не уме да види. За нас је поразна и пресудна била Титова сентенца како више нема господе и сељака, сви смо радници. Бити господин је кодекс, не титула. А бити сељак то је извор живота ове земље.
* Иако су вам далеки ти корени, дивно сте играли ону часну старину у серији "Мој рођак са села". Имали ли још таквих сељака?
- Ретки су. Наш сељак је дошао у град и чека да му се нешто "додели", док му земља пропада. Ретки су данас часни људи уопште, па и сељаци. Боре се и даље крвавим радом, али су опљачкани, понижени и разочарани. Ипак, у неким кућама и кућерцима, тврдоглаво истрајавају. То је вредно дивљења.
*И ви сте "тврдоглави" традиционалиста, иако се традиционализам данас често помиње у пејоративном значењу?
- Заблуда је у савременом схватању те речи. Јесам традиционалиста, а шта то значи? Све је у поштовању десет божјих заповести. Ништа мање и ништа више од тога, то је основа људског постојања. Мада, подједнако сам збуњен као и са својих седам - осам година. С једне стране, велича се поштење, с друге, све је учињено да га нема. И даље се говори о неком "партијском мишљењу". Ма, постоји само човек и оно што стоји иза њега, оно што се види кроз однос према себи и другим људима. Ако смо у социјализму сви живели од свог рада и сви били једнаки, како нам се за кратко време појавило толико лопова и тајкуна, енормних богаташа?! Где су стекли тај "стаж" и иметак? И највећи број је из редова бившег СК. Комунисти су се после рата сурово обрачунавали са онима који су часно стекли свој иметак, ко ће са овима да се обрачуна...
ДЕДА НИКОЛА
Ваш деда Никола упамћен је по веома јакој валути у мандату његове владе?
- С тим динаром могли сте да купујете и у Канади! Србија је била у калдрми, али није била дужна. Никола је био веома лојалан династији Карађорђевић, мада је с њом улазио и у сукобе бранећи своје мишљење. Један од последњих био је пред сам атентат на краља Александра. Уочи одласка у Марсељ краљ је боравио у Нишкој бањи и то, морам да нагласим, као и сваке године у изнајмљеној соби коју је уредно плаћао. Краљица Марија је инсистирала да допутује возом у Париз, а и деда је исто сугерисао на нишкој станици. Краљ му је само кратко одговорио: "Ти знаш да су Карађорђевићи тврда глава..." Иначе, та влада је остала упамћена по својој стабилности у турбулентно време. Деда није толико био иноватор, колико је добро познавао свој народ. Говорио је: "Под мојом липом `лада нема!" Инсистирао је на поштовању правила, а питање непотизма за њега је било питање части. Када је неки рођак дошао у Београд с молбом да га протежира, одговорио му је: "Можеш да будеш само скретничар на нишкој станици."
Извор: Вечерње новости online
Вукица Стругар | 16. октобар 2014