Устаници су већ 20. марта били надомак Београда, у граду је завладала паника, дахије су организовале отпор и затражиле помоћ на више страна, нарочито из Босне и из Видина. У априлу и мају устаничке чете под командом Миленка Стојковића, Петра Добрњца, Ђуше Вулићевића и Стојка Кривокуће ослободиле су сва села између Велике Мораве и Тимока и опселе Пожаревац. Тада је у Пожаревцу било око 1.000 турских кућа и око 1.500 добро наоружаних Турака. Али заједничким снагама Срби су успели очистити пожаревачку нахију од Турака и попалити све ханове. У ноћи 7. марта Срби су кренули на Пожаревац, где су веома брзо опколили Турке, који су се касније сами предали.
До слома устанка је дошло 1812-1813 године. Руси, савезници устаника, морали су назад у Русију јер је Наполеон нападао, па су због тога Руси морали да потпишу Букурешки мир, а по осмој тачки тог мира Срби би добили аутономију, а Турци би се вратили у Београд и опет управљали Србијом. Устаници то нису прихватили, јер би се све оно за шта су се трудили пало у воду, и Синђелићева жртва на Чегру, и победа на Иванковцу, Мишару, Варварину, Лозници… Тако да су Турци напали Србију са југа, истока и запада. Најжешћи отпор је показао Младен Миловановић, који је био у сукобу са Карађорђем око тога како би требало организовати одбрану Србије, у Засавици (Подрињу); иако је погинуло много Турака, отпор је био сломљен. До октобра 1813. Турци улазе у Београд, а Карађорђе и још неке вође устанка беже у Аустрију, а (делимичну) независност је Србија стекла тек у Другом српском устанку, који је водио Милош Обреновић.