ПУЧ И ДЕМОНСТРАЦИЈЕ 27. МАРТА 1941. НАРОД ЈЕ КЛИЦАО ЖИВЕО КРАЉ ПЕТАР

"Пуч у Београду. Јутрос је југословенска влада поднела оставку. Демонстрације пред немачком амбасадом. Антинемачке демонстрације у Београду и у другим градовима Србије. Уговор још није ратификован. Нови председник владе зове се Симовић. Око 13.00 јављено да је Фирер одлучио да уништи Југославију. Врховни команданти копнене војске и ваздухопловства већ се налазе код Хитлера."
Тако је у ратном дневнику Врховне команде Вермахта описан 27. март 1941. године, дан када се београдским и улицама других градова проламало „Боље рат него пакт“, „Боље гроб него роб“.

Реакција на Тројни пакт

Била је то реакција народа на два дана пре тога потписано приступање Краљевине Југославије Тројном пакту. Иако су дан раније новине писале да је југословенска влада обезбедила неутралност и забрану преласка немачких трупа преко Југославије, тајном нотом били су предвиђени транспорти нацистичких трупа, а Немачка, Италија и Јапан обећале су Југославији део Грчке – излаз на Егејско море и луку Солун. Народ је тражио објашњење.

„Наша одбрана није довољна, нити је пак јака да можемо да водимо другу политику од ове која нам се сада намеће. Поготово кад смо добили тачна обавештења од министра војске генерала Петра Пешића да би у случају рата наша одбрана била недовољна. Савезника немамо који би нам притекли у помоћ. Немци су у зениту своје моћи“, рекао је кнез патријарху Гаврилу, када је неколико дана раније он покушао да га одговори од потписивања Тројног пакта.
Незадовољство већег броја официра, опозиције и СПЦ због попустљивости кнеза Павла према Немцима, који су после анексије Аустрије у Трећи рајх и приступања Бугарске дошли на границе Краљевине, достигло је врхунац. Група прозападно оријентисаних официра одлучила је да изврши пуч и уместо трочланог намесништва, које су чинили кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, на власт доведе малолетног краља Петра ИИ Карађорђевића. Већ 26. марта по подне Боривој Мирковић генералу Душану Симовићу саопштио је одлуку да током ноћи „уклони издајнике“.
Непуна три сата била су довољна да у центар Београда уђу тенкови и пешадија, да се опколе министарства, ухапсе чланови владе, заузме Главна пошта и блокирају излази из града. Око три сата после поноћи све је било готово, а генерал Симовић преузео је политичко вођство. Промена извршена пучом покривена је Краљевом прокламацијом којом је Петар ИИ, пет и по месеци пре пунолетства, преузео краљевску власт.
Млади краљ је тај свој први акт видео и потписао тек увече. У међувремену је на радију најављен као краљ прокламацију прочитао капетан корвете Јаков Јововић. У 10.00 сати преко радија „у име свих владика српских, сакупљених на Светом архијерејском сабору“ и у своје име патријарх Гаврило Дожић благословио је пуч. Кнез Павле, кога је вест о пучу затекла у Загребу на путу за Блед, вратио се у Београд и с породицом је напустио земљу.

Отворена питања

Убрзо је Хитлер напао Југославију, а дилема да ли је рат могао бити избегнут да није било пуча, остала је до данас. Многа питања су отворена. Ко је стајао иза пуча? С којим циљем? Да ли су Срби злоупотребљени? У почетку се сматрало да је 27. март определио Југославију за антифашизам. За војску пуч је био патриотски чин. Комунисти су демонстрације искористили за приближавање Совјетима, па је њихов значај глорификован, а пуч стављан у други план. Влада у емиграцији пуч је стављала у први план.
Данас је јасно да је пуч ишао наруку Британцима и Совјетима. Први су у Београду имали своју Управу за специјалне операције чији су агенти за подмићивање политичара и инцирање пуча потрошли 100.000 фунти стерлинга.
Другима је требао повод за одлагање немачког напада на СССР. Задатак совјетског пуковника Зубова био је да се повеже са потенцијалним пучистима и уз помоћ новца преотме их од Енглеза. Зубов се после три разговора са Дражом Михајловићем разуверен вратио у Москву, па је Стаљин у Београд послао генерал-лајтнанта Мустафу Голубића.
Улогу у организацији пуча имао је и Вашингтон, о чему сведочи изјава специјалног изасланика америчког председника Рузвелта за Балкан, обавештајца пуковника Донована: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили“. Занимљиво је да Немачка, која је имала озбиљну и разгранату мрежу својих агената у Југославији и дојаве о припремама за пуч, није ништа учинила да га спречи.


Одлазак кнеза Павла
У Хрватској је пуч схваћен као „атак на хрватску аутономију у Б ановини Хрватској“. Влатко Мачек био је спреман да брани кнеза Павла, који је око 7.00 сати ујутру 27. марта стигао у Загреб, где га је сачекао командант Четврте арми је генерал Петар Недељковић, са Симовићевим налогом да се врати у Београд. Мачек је предлагао смену и хапшење генерала Недељковића уместо кога би био постављен командант дивизије у Загребу генерал Август Марић, а да се и из Хрватске пошаљу пукови против побуњеника у Београду. Кнез Павле одбио је тај предлог и прихватио пуч као свршен чин. Позив војсци да стане уз Намесништво оценио је као акт побуне против к раља. У међувремену је Симовић тражио од Мачека да са своја четири министра из Цветковићеве владе као потпредседник уђе у његову владу, на шта је он пристао. Кнез Павле је преко британског конзула у Загребу замолио британску владу да м у интервенцијом код Симовића олакша одлазак у Грчку и дозволи долазак у Лондон. По повратку у Београд, око седам увече, са осталом двојицом намесника потписао је оставку и са породицом пред поноћ пошао за Грчку, одакле су га Британци са статусом по литичког затвореника послали у Кенију.

Улога СПЦ
Српска православна црква подржавала је пуч, а патријарх Гаврило Дожић више пута покушавао је да убеди кнеза Павла да одустане од потписивања Тројног пакта. Одмах по извршеном пучу окупио се Свети архијерејски сабор, чије је ванредно заседање било заказано за 27. март, а патријарх је пренео речи једног од краљевских намесника да ће СПЦ бити крива ако „народ буде устао и буду настали немири, и да ће последица тога бити улазак Немаца у нашу земљу“.
„Ноћашњи акт спасао је част нашег народа и државе, па због тога и ми можемо само благословити ово дело“, рекао је патријарх, који се тога дана са прозора Патријаршије обраћао многобројним демонстрантима.

Свештеник др Угрин Поповић: ЗАШТО МОНАРХИЈА?

Године 1775-те мистериозна направа, покривена црвеним сукном, пронешена је Версајем. За њом је, пун себе, корачао франуски проналазач Дју Перон. Ишли су краљу. Када је остао насамо са њим, Перон приђе мистериозном предмету и, ухвативши врх сукна, који је прекривао тај предмет, заусти краљу Лују XVI:

„Одсада Француска може да прошири своје границе толико, колико се свиди Његовом Величанству!“

Рече, па стргну оно сукно које је држао својом стегнутом шаком, са мистериозног предмета. Пред Лујем се открио веома занимљив призор – направа која је била претеча митраљеза и која је могла да испаљује 24 зрна истовремено. Оружије које би без сумње донело превагу на бојном пољу, а самом Лују сачувало главу и престо неколико година касније.

Мук је трајао неко време. Тишина је собом истицала сву монументалност новог оружија. Перон је блистао од поноса и задовољства. А, онда је на својој кожи разумео разлику између Монарха и политичара, или тзв „људи из народа“.

Краљ му је, након што је станка изненађења прошла, хладно наредио да се удаљи из Версаја, остављајући то „магично оружије“ за собом. Са својим министрима, колико сутрадан, краљ је одлучио да се „зверско оружије уништења“ одбаци и никада не употреби. Такође, краљ је предузео све мере да Перон и његов мрачни изум не падну у руке било ког другог човека.

Ипак, оно што памтимо о Лују XVI јесте да је био муж Марије Антоанете, жене која је рекла – нека једу колаче – када су дошле вести из Париза да народ буквално нема хлеба да једе. Али, ово што сам написао ретко ко зна. Сви се куну да је прогрес „победио“ 1789-те, и да је та револуција донела квалитативну промену у курсу сазревања људске расе. Почело се одмах са „променом“. Гиљотина је буквално стајала у самом центру Париза 24/7 јер је било толико јавних погубљења, да није имало смисла померати је да би се само дан касније поново враћала на исто место. Не морам уопште трошити речи па описивати како је маса уживала у том показању своје „једнакости“. Поготово 21 јануара 1793 када је на Трг револуције (некадашњи Трг краља Луја, а данашњи Трг Конкорд) изведен сам Краљ. Његова одсечена глава је затим показана маси, која је вриштала од задовољства и својим безубим осмесима сведочила да је ера једнакости започела!

У 7 сати по локалном времену јапански радари су открили три авиона и покренули узбуну, али су је онда прекинули јер су мислили да авион лети тако високо јер је само извиђачка летелица. При висини од 9.450 m Енола Геј у 8 часова и 15 минута је избацила атомску бомбу која је детонирала на висини од 580 m. У једном тренутку је погинуло 140.000 људи (од радијације још више), температура на тлу у близини средишта експлозије досезала је и до 5000 °C. Снажни ударни талас ветра, брзине 800 км/час, и пламене олује уништили су готово све унутар 13 km². Експлозија је узроковала и врели печуркасти облак прашине и крхотина висок 15.250 m. Посада авиона ни сама није знала колике ће бити последице експлозије, а дим у облику печурке видео се и при удаљености од 560 km.

Влада и војни званичници Јапана нису испрва знали шта се догодило. Касније су, након упозорења САД, покренули дебату и били спремни на капитулацију, али под одређеним условима. На то су САД, 9-ог августа избациле другу атомску бомбу, овог пута на град Нагасаки. Првобитни циљ је требало да буде град Кокура, али је одлучено да због лошег времена нова мета буде Нагасаки. У 11 часова и 2 минута бачена је бомба а главни циљ је био Мицубиши концерн, али га је бомба промашила за више од 2 km. Но, ипак је уништила пола града. Бомба је детонирала на висини од 470 m и убила 22.000 људи, а још 39.000 је погинуло од последица радијације.

МИСЛИТЕ О ТОМЕ!!!

Свештеник др Угрин Поповић

Видовдан

Удружење Краљевина Србија је 16. и 17. марта 2019, посетитло Косово и Метохију и допремило помоћ нашем народу који живи у енклавама наше Јужне покрајине - On 16th and 17th March 2019, the Kingdom of Serbia Association visited Kosovo and Metohija and delivered help to Serbian people who live in the enclaves.

Овог пута, Удружење је помогло 24-oчланој породици Савић из села Коретиште, општина Гњилане, у којој у једној кући живи 11 деце, без основних услови за живот. Удружење је успело да обезбеди веш машину, пријатељ нашег удружења г. Мишко Милошевић компјутер за децу, а наши чланови су помогли донацијом одеће и обуће, као и новца. Уз помоћ Фондације Принцезе Катарине и дивних људи из Лајфлајн Чикаго организације, обезбеђен је и фрижидер са хладњаком, играчке, школски прибор и пакети са храном.

Лајфлајн Чикаго је обезбедио додатних 2000 долара у пакетима са храном, који су подељени угроженим породицама у Грачаници, уз помоћ организације „Мајка девет Југовића“.

Делегација је овом приликом посетила и наше светиње и монашке заједнице које су стуб очувања српске културне баштине на Космету, као и узданица преосталог српског живља – Високе Дечане, Пећку Патријаршију, Зочиште, Свете Архангеле код Призрена, Грачаницу, а обишли смо и древни Призрен, Богородицу Љевишку, храм Светог Ђорђа и призренску Богословију.

На 15. годишњицу погрома, присуствовали смо молитви у обновљеним Светим Архангелима који су страдали у том страшном дану насиља и злочина над нашим народом, културом и вером. Архимандриту Михаилу, игуману Светих Архангела, великом прегаоцу, обновитељу и заштитнику ове светиње, задужбине и гробне цркве Цара Душана, пријатељу Удружења, поклонили смо урамљену свечану заставу удружења.

Путовање и доставу не би могли да реализујемо без подршке и помоћи Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије, којој остајемо неизмерно захвални.

On 16th and 17th March 2019, the Kingdom of Serbia Association visited Kosovo and Metohija and delivered help to Serbian people who live in the enclaves.

  

This time, the Association brought help for the 24-member family Savić from the village of Korestište, Gnjilane municipality, with 11 children who live in one house, without basic living conditions. The Association managed to provide a washing machine, friend of our Association Mr. Misko Milosevic donated computer, individual members donated clothes and footwear, as well as money, and with the help of the Princess Katherine’s Foundation and the wonderful people from Lifeline Chicago, a refrigerator, toys, school accessories and food packages.

Lifeline Chicago has provided an additional $ 2,000 in food packages that were distributed to vulnerable families in Gracanica, with the help of the organization “Mother of the Nine Jugovic”.

The delegation visited our sanctuaries and monastery communities which are the pillar of the preserving of our cultural heritage in Kosmet, as well as the stronghold of the remaining Serbian people – Visoki Decani, Pec Patriarchate, Zociste, Holy Archangels near Prizren, Gracanica, as well as the ancient Prizren, the Mother of God’s church Ljeviska, the temple of St. George and the Prizren seminary.

On the 15th anniversary of the “pogrom”, we attended prayer in the reconstructed Holy Archangels, which was attacked and heavily damaged on this terrible day of violence and crime against our people, culture and religion. To Archimandrite Mihailo, prior of the Holy Archangels, a patron and protector of this holy place and a friend of the Association, we gave the solemn flag of the Association as a gift.

Travel and delivery of help could not be realized without the support and assistance of the Office for Kosovo and Metohija of the Government of Serbia, to which we remain immensely grateful!

Извор: http://kraljevinasrbija.rs

Данас се навршава 16 година од убиства премијера Србије и лидера Демократске странке Зорана Ђинђића

Навршило се 16 година од убиства премијера Србије и лидера ДС-а Зорана Ђинђића. Ђинђић је био први премијер Србије после пада режима Слободана Милошевића 2000. године.

Данас се навршава 16 година од убиства премијера Србије и лидера Демократске странке Зорана Ђинђића, који је убијен испред седишта Владе Србије 12. марта 2003. године.

У првом саопштењу после убиства премијера, Влада Србије је као организаторе и починиоце атентата означила криминалце из такозваног земунског клана, а као коловође групе идентификовала некадашњег команданта распуштене Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорада Улемека Легију, као и вође кринималног земунског клана Душана Спасојевића Шиптара и Милета Луковића Кума.

Влада Србије је, такође, саопштила да је тог дана требало да буде потписан налог за хапшење чланова "највеће организоване групе на простору бивше Југославије", како је означен земунски клан.

Ђинђић је у једном од последњих интервјуа пред убиство, а након неуспелог атентата 24. фебруара 2003. године на ауто-путу испред Београдске арене, демантовао тврдње да је са такозваним "црвеним береткама", припадницима ЈСО, склопљен договор да 5. октобра 2000. помогну у збацивању Слободана Милошевића у замену за "неко право изнад закона".

Неколико сати након убиства Ђинђића проглашено је ванредно стање у земљи, које је трајало до 22. априла, када је укинуто на предлог Владе Србије.

Ђинђић је сахрањен 15. марта у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, уз присуство више од 70 страних државних делегација. У погребној поворци на улицама Београда било је више стотина хиљада грађана.

У полицијској акцији "Сабља" ухапшен је атентатор на премијера, бивши помоћник команданта ЈСО Звездан Јовановић његови помагачи и још неколико припадника те јединице, као и већина припадника земунског клана и других криминалних група у земљи и расветљена нека неразјашњена убиства из претходних година.

У августу 2003. године, подигнута је оптужница против 44 особе за учешће у убиству премијера Ђинђића, а први на листи окривљених, Милорад Улемек Легија, предао се српским властима 2. маја 2004. године.

Суђење оптуженима за убиство премијера Ђинђића почело је 22. децембра 2003. године у Окружном суду у Београду, у Одељењу за борбу против организованог криминала. Они су 23. маја 2007. године оглашени кривим и првостепеном пресудом осуђени на укупно 378 година затвора.

За организовање убиства премијера на 40 година затвора осуђен је бивши командант "црвених беретки" Милорад Улемек. На исту казну осуђен је и Звездан Јовановић, непосредни извршилац убиства и бивши Улемеков заменик. Те пресуде потврдио је и Врховни суд Србије 29. децембра 2008. године.

Зоран Ђинђић рођен је 1. августа 1952. године у Босанском Шамцу. Са супругом Ружицом, која је правник, има двоје деце.

Студије филозофије почео је у Београду, али је био ухапшен и осуђен на годину дана затвора, заједно са групом студената из Загреба и Љубљане, који су се супротстављали ауторитарном режиму.

По завршетку студија, нигде у земљи није могао да добије посао, па је отишао у Немачку, где је докторирао на Универзитету у Констанци, а у Југославију се враћа тек после 12 година и пада Берлинског зида.

У Демократској странци био је од 1989. године, као један од њених оснивача и њен најутицајнији председник.

После победе опозиције на локалним изборима, 1997. године, и после сукоба са Милошевићевим режимом, постао је први градоначелник Београда који није био члан комунистичке партије.

Током 2000. године био је главни стратег и организатор кампање опозиције, која се завршила 5. октобра одласком Милошевића са власти.

У јануару 2001. године, постао је први српски премијер, који иза себе нема комунистичку прошлост.

У експозеу који је поднео посланицима Народне скупштине Србије навео је да је Србија у претходних десет година била препуштена "на милост и немилост бруталним интересним групама унутар земље и међународним интересима споља, али да је то време прошло 5. октобра".

"Србија је узела своју судбину у своје руке, а данашњи дан у симболичном смислу разумемо као 6. октобар, као почетак спровођења националног консензуса за корените промене", рекао је тада Ђинђић.

За време његовог мандата покренут је процес демократизације друштва и коренитих економских и социјалних реформи у Србији.