МОНАРХИЈА ИЛИ РЕПУБЛИКА

"Имати председника уместо Краља је исто као узети, у финалној утакмици Лиге шампиона, једног од 22 играча на терену да буде главни судија... и очекивати да он буде неутралан, правичан и независан..."

Све европске државе данас, биле оне монархије или републике, деле исте проблеме савременог света. Ни један ни други облик државног уређења немају објективну и универзалну вредност, него се могу поредити само у односу на то колико доприносе да одређена држава, у датим историјским и геостратешким околностима, у својој суштини постане боља.

Оно што разликује монархије од република и дефинише их као различите облике државног уређења, јесте функција шефа државе. Краљ се не бира  и влада без временског ограничења мандата, председника републике на ограничени рок бира одређени део бирачког тела.

У начелу, било ко може постати председник републике, док се Краљ рађа да би вршио своју дужност. Сваки Краљ одраста са свешћу о свом будућем позиву, и као личност је, у најужем смислу речи, "професионални" државник. Личност Краља у данашњим уставним парламентарним монархијама није неприкосновена, јер постоје јасно уређени механизми смењивости монарха, којих није било само у доба апсолутизма.

Председник републике, без обзира на личне способности, стиче свој положај захваљујући одређеним центрима моћи, пре свега политичким странкама, и никада не може бити независан од њих. Савремени политички тренутак управо је показао колико дубоке поделе у бирачком телу може да изазове избор шефа државе, чак и у најдемократскијим, најразвијенијим земљама.

Краљ свој положај не дугује никоме и зато мора да представља све грађане, без обзира на њихово политичко опредељење. У ери дубоких економских и друштвених трансформација, од највеће је важности да шеф државе, који данас, између осталог, представља и својеврсног "судију" у питањима поштовања Устава, буде независан од било које политичке странке и неутралан према свакој од њих.

Србија је у облику републике до 2000. године доживела искључиво диктатуру, битишући као партијска држава у којој је апсолутна власт била концентрисана управо у "председнику републике" односно у шефу владајуће политичке странке. Врло слична ситуација је и након 2000.године до данас...

Од стицања независности па све до данашњих дана Србија је највећи степен уставне парламентарне демократије и економског и политичког либерализма доживела за време владавине Краља Петра Првог.

Садашњи политички тренутак у Србији у многоме, нажалост, подсећа на стање са почетка двадесетог века, пре доласка Краља Петра Првог на престо. Унутрашњи сукоби различитих политичких интереса и идеологија, поигравање законима и Уставом, недостатак јасног става у спољној политици и одсуство стратешког савезништва дестабилизују Србију и спутавају је у постизању одрживог развоја.

Као и пре сто година, Србији је потребан темељан, а истовремено и симболичан раскид са мрачном прошлошћу. Потребан нам је нови почетак, и нови, а за Србију у ствари једини природан облик државног уређења - Краљевина Србија!