Ниједна друга земља учесница Великог рата није тако скупо
платила своју слободу као Србија. Остала је истина окађена тамјаном, заливена
капима крви и суза, очишћена вером у исправност жртве за прави циљ пред собом.
Истина о народу за који је током историје погибија најчешће била питање живота,
а смрт – одраз вере у живот.
Ове године навршава се 100 година од почетка Првог светског
рата. Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других централних
сила од 28. јула 1914, када јој је аустроугарска влада објавила рат, па све до
капитулације Аустроугарске, 3. новембра 1918. године. Прве године рата Србија
је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила
се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда, Српска војска се повукла преко
Албаније. Евакуисана је на Крф, где се одморила, наоружала и реорганизовала.
Одатле је пребачена на Солунски фронт, где је већ 1916. године забележила
успехе. После дугог затишја, борбе за пробијање фронта почеле су у септембру
1918. године. Српска војска је кренула у пробој Солунског фронта. По наредби
војводе Живојина Мишића: „Са непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у
отаџбину!“ – војнички речено, извршила је пробој Солунског фронта и исписала
једну од најсветијих и најсветлијих страница српске војне историје. О српским
јунацима француски маршал Франше д’ Епере је у извештају својој влади о пробоју
Фронта записао: „Операције се морају успоравати, јер нема комуникације ради
добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису
потребне комуникације, они иду као олуја – напред.“ Роберт Лесинг, министар
спољних послова САД, тим истим поводом је рекао: „Када се буде писала историја
овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА.“
Српска слава остала је забележена, али су и српске жртве
биле огромне. Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо
платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000
становника, што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60%
мушке популације. Да би се боље разумео подвиг ове војске мале по броју, али
велике по јунаштву, можда је најбоље погледати оно шта су други, савременици, о
њој рекли:
Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација
тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета
што тај мали народ није мој савезник.“
Нови бечки „Греие Прессе“, лист са најизраженијом кампањом
против Србије, писао је 1918. године о српском народу: „Остаће загонетка како
су се остаци Српске војске, који су се спасли испред Макензенове армије, могли
доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије
ратнике које је видео светски пожар.“
Келнске новине од 1918. године, у чланку „Психологија
повлачења“, пишу: „Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он
је умирао тамо где му је било наређено да се држи.“
Фелдмаршал Макензен: „Ја необично ценим и волим вас из
Шумадије. Ви сте херојски народ, пун части и поноса, народ велике и сјајне
будућности.“
Аустријски генерал Алфред Краус такође има високо мишљење о
Србима, због чега се не устручава да каже: „Овом приликом треба напоменути да
смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада
као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни с малим, довитљиви,
лукави, особито покретљиви, добро наоружани, богато снабдевени муницијом, вешти
у коришћењу земљишта, врло добро вођени, мржњом и одушевљењем загрејани за
борбу, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа него Руси, Румуни и
Италијани.“
Норвешки пуковник Карстен Ангел 1915: „Дошли смо са мало
поштовања за српске војнике, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран,
самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне,
трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју.“
Француски маршал Франше д’ Епере такође не крије одушевљење
квалитетима српских војника, због чега се готово песнички пита: „Ко су ти
јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на
свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни,
несаломиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.“
Велика голгота у Првом светском рату изнедрила је читаву
плејаду јунака. Међу њима се истиче Милунка Савић, као најодликованија жена –
војник у Великом рату.
Из књиге „Српска војска у великом рату 1914 – 1918“ Душана
Бапца. Издање Медија центра „Одбрана“.
Извор : serbia.com
Извор : serbia.com
The world talks about
Serbian heroism in the WWI
No other country participating in the Great War paid as
heavy a price for its freedom as Serbia did. The truth remains,
censed with frankincense, watered with blood and tears, purified by faith in
the rightness of sacrifice for the true goal ahead. The truth about a people
for which casualties were historically most often a question of life, and death
– a reflection of the faith in life.
This year will mark the 100th anniversary of the beginning
of the First World War. The Kingdom
of Serbia Serbia defeated the
Austro-Hungarian army in the Balkans. In the following year, its army faced the
Triple Invasion. Unwilling to surrender, the Serbian army retreated through Albania . It was
evacuated to Corfu , where it rested, armed
itself, and reorganised. From there it was transported to the Salonika Front,
where it achieved success as early as 1916. After a long period of calm, battles
to breach the Front began in September of 1918. The Serbian army set out to
breach the Salonika Front. On orders of commander Živojin Mišić: “With
unswerving faith and hope, heroes, onwards to the fatherland” – militarily
speaking, the army made a breakthrough of the Salonika Front and wrote one of
the holiest and most brilliant pages of Serbian military history. French
marshal Franchet d’Espèrey wrote in a report on the breakthrough of the Front
to his government: “Operations need to be slowed down as there is no
communication to deliver food to advancing French troops; only Serbian troops
need no communication, they move like a storm – forward.” Robert Lansing, US
Secretary of State, said on the same topic: “When the history of this war is
written down, its most glorious chapter will bear the title SERBIA .”
German Emperor Wilhelm, imperialism and Serbia ’s
opponents personified in his time, said of the Serbian people: “It is a shame
that this small nation is not my ally.”
The new Viennese Greie Presse, a newspaper that waged the
most intensive campaign against Serbia ,
wrote about the Serbian people in 1918: “It will remain a puzzle how the
remnants of the Serbian army which managed to escape Mackensen’s army, could
later be made fit for battle. It is proof that the Serbian soldier is among the
toughest warriors the global conflagration has seen.”
The Cologne
newspaper from 1918 states in the article The Psychology of Retreat: “Few
soldiers fought like the Serbian soldier did. He died where he had been ordered
to stand his ground.”
Field marshal Mackensen: “I have an unusual admiration and
love for people from Šumadija. You are a heroic nation, full of honour and
pride; a nation with a great and brilliant future.”
Austrian general Alfred Krauss also held a high opinion of
Serbs, which is why he didn’t hesitate to say: “I’d like to use this
opportunity to note that we have come to know Serbs as worthy enemies. I
considered them, and I consider them still, the strongest of our enemies in the
military sense. Undemanding, clever, cunning, particularly mobile, well armed,
abundantly supplied with ammunition, skilled at using the land, very well
managed, stirred to battle by hate and enthusiasm, they inflicted much more
difficulty to our troops than the Russians, Romanians and Italians did.”
Czech author Erwin Kisch, corporal of the Eleventh Regiment
of the Ninth Austro-Hungarian Division and participant in the Battle of
Kolubara, made an interesting statement: “It was only in Serbia in 1914 that I
realised that the freedom of small nations is a force stronger than the
violence of the great and powerful ones”, he wrote. “Only here did I understand
Chateaubriand when he said that a relentless force – the will, overcomes
everything, and that might’s weakness is that it only believes in might.”
A Japanese professor at the school of medicine in Tokyo , chief of the Japanese Red Cross mission in Paris during the First
World War, said in his speech: “Until this war, we, the Japanese, enjoyed the
reputation of being the soldiers with the strongest spirit of warriorship. This
time, we have to admit that the Serbian soldier has taken this primacy from us.
Don’t mind, dear Serbs, that we are also slightly jealous of that.”
The Norwegian colonel Carsten Angel, 1915: “We arrived with
little respect for Serbian soldiers, and we return full of admiration. We’ve
seen a calm, confident, patriotic people. We have found the best soldiers in
the world – brave, obedient, sober, resilient, willing to sacrifice their lives
for their country and national idea.”
French marshal Franchet d’Espèrey also expressed his
excitement at the Serbian soldiers’ traits, which is why he asked, almost
poetically: “Who are those heroes who can say that they have deserved one of
the greatest accolades in the world? They are peasants, almost all of them,
they are Serbs, thick-skinned, sober, modest, unbreakable, they are free
people, proud of their race and masters of their fields.”
The great Golgotha of the
First World War gave birth to an entire cluster of heroes. Prominent among them
is Milunka Savić, as the most decorated female soldier of the Great War.
From the book “Serbian Army in the Great War 1914 – 1918” by
Dušan Babac. Published by the Media Centre “Defence”
serbia.com
serbia.com
Нема коментара:
Постави коментар