Тегла, лоптице, камење и песак

Када вам се учини да губите контролу над својим животом, када 24х на дан није дововљно, сетите се тегле од киселих краставаца... и кафе...

Професор је стајао пред групом студената на часу филозофије и држао неке предмете иза себе. Када је час почео, без речи је подигао велику, празну теглу од киселих краставаца, ставио је на катедру и напунио је лоптицама за тенис. Потом је упитао студенте да ли је тегла пуна. Сложили су се да јесте. Затим је професор подигао кутију пуну каменчића и сипао их у теглу.

Благо ју је протресао. Каменцици су се откотрљали у празан простор између лоптица. Тада је поново упитао студенте да ли је тегла пуна. Опет су одговорили да јесте. Следећа кутија коју је професор узео била је пуна песка. Када га је сипао, песак је, наравно, испунио све преостале шупљине у тегли. Питао је још једном да ли је тегла пуна. Студенти су скрушено одговорили да јесте. Онда је професор испод стола извадио две шољице пуне кафе и сипао их у теглу. Кафа је натопила песак. Студенти су се смејали. «Сада!», рекао је професор, док је смех замирао, «хоћу да схватите да ова тегла представља ваш живот. Тениске лоптице су важне ствари у вашем животу: ваша породица, ваша деца, ваше здравље, ваша вера и ствари којима се страсно предајете. То су оне ствари уз које би вас живот и даље био испуњен и када би све друго нестало. Каменчићи су остале ствари које су важне: ваш посао, ваша кућа и ваш ауто. Песак представља преостале ствари. Мале ствари. Ако напуните теглу песком нема места за каменчиће и тениске лоптице. Исто важи у животу. Ако потрошите све своје време и енергију на мале ствари, никада нећете имати места за оне важне ствари. Водите рачуна о стварима које су кључне за вашу срећу. Играјте се с децом. Нађите времена за одлазак лекару. Изведите партнера на вечеру. Понашајте се поново као да вам је 18. Увек ће бити времена да се очисти кућа и ураде поправке. Прво се побрините за тениске лоптице – ствари које су вам заиста важне. Утврдите своје приоритете. Све остало је песак.»

Једна од студентиња је подигла руку и упитала шта је представљала кафа. Професор се насмејао. «Драго ми је да сте то питали. Њу сипам, да би вам показао, да без обзира колико мислите да вам је живот пун, увек има простора за шољицу кафе са пријатељем.»

Извор: coolinarika.com

вања22

Обележено 200 година од погибије Хајдук Вељка

У присуству бројних Неготинаца и гостију поводом 200 година од погибије легендарног крајинског јунака из првог српског устанка, Хајдук Вељка Петровића, на месту погибије, код старог споменика одржан је помен и свечана академија.

На споменик Хајдук Вељку цвеће су положиле делегације Општине Неготин, СУБНОР-а,  МЗ Леновац код Зајечара и КК“Хајдук Вељко“.

Академију је отворио мр Милан Уруковић, председник Општине Неготин.

„О трагу који је у историји Неготина оставио Хајдук Вељко и о миту који су о њему Неготинци преносили са колена на колено, говори податак да је израда нацрта за  споменик, овде, на месту његове погибије поверена чувеном српском архитекти Јовану Илкићу, иначе аутору зграде Народне скупштине у Београду. Бронзани медаљон са ликом легендарног јунака израдио је такође чувени вајар с краја 19. и почетка 20. века Ђоко Јовановић, аутор београдског “Победника”. Споменик Хајдук Вељка у Неготину откривен је 1892. године и том приликом је Београдско певачко друштво први пут извело шесту руковет  Стевана Мокрањца, која је убрзо постала и химна Неготина. Желим да напоменем да смо у спомен на легендарног крајинског јунака Хајдук Вељка Петровића, а у години када Неготин обележава два века од његове херојске погибије, завршили конзервацију овог споменика. Сада предстоји  реконструкција читавог комплекса који ће добити потпуно нови изглед. То је у овом тренутку најмање што смо могли да учинимо као наш дуг и поруку будућим генерацијама да наставе путем који је пре два века зацртао наш јунак Хајдук Вељко Петровић. Хвала и слава му.” – поручио је председник Уруковић.

Уз учешће здружених неготинских хорова, о лику и делу Хајдук Вељка Петровића беседио је глумац Миодраг Мики Крстовић. Надахнуто и емотивно он је говорио сегменте из Житија Хајдук Вељку, Вука Стефановића Караџића и поезију посвећену крајинском великану.

У знак захвалности МЗ Леновац, која је изнедрила јунака Хајдук Вељка Петровића, мр Милан Уруковић, председник Општине Неготин уручио је Милану Шолцу, председник Савета МЗ Леновац, плакету Неготин.

Академија је завршена Шестом руковети Стевана Стојановића Мокрањца у заједничком извођењу Црквеног и хорова Неготинске гимназије и Музичке школе уз подсећање да је Шеста руковет, незванична химна Неготина  први пут изведена 1892. године и то приликом откривања првог споменика Хајдук Вељка у Неготину.

Извор: неготин.рс

Хајдук Вељко Петровић (1780-1813)

Вељка, рођеног у Леновцу код Зајечара, његов немирни дух још 1803. године води у хајдуке. Четовао је са познатим харамбашом Станојем Главашом, са чијом се рођаком Маријом касније и оженио и имао двоје деце.

У почетку Првог српског устанка Вељко је ратовао са Станојем Главашом, Ђушом и Вујицом Вулићевићем. Уз дозволу Совјета, 1807. године, диже на устанак свој родни крај, Црну реку. Лична храброст и јунаштво од Вељка врло брзо чине једног од највећих српских хероја о коме се песме певају и већ за живота га уводе у легенду. Карађорђе га именује за војводу и поверава му да чува Бању, а касније и Неготин где је јуначки погинуо бранећи Крајину од Турака.

Хајдук Вељко Петровић, војвода Крајински, чува источну границу Србије, обезбеђује ред и мир у Крајини, утврђује Град и шанчеве око њега. На тај начин Неготин добија значајну улогу у обезбеђењу српске границе према турској видинској армији.

Међународни положај Србије 1812. године, након што Русија завршава рат против Турске миром у Букурешту, све се више компликује. Турци нуде Србима амнестију под условом да стање у Србији буде као пре устанка. Међутим, Срби не желе поново Турке у својим градовима, већ траже аутономију од Порте и тако рат постаје неизбежан. После првих сукоба са Турцима почетком 1813. године, Вељко је са својом коњицом продро до Видина и запленио доста стоке. Међутим, Турци су већ припремили напад на Крајину. Почетком јула 1813. године, код села Буковча, долази до првог већег боја у коме је Вељко са својим бећарима до ногу потуко део турске војске. После три дана велика турска војска је прешла Тимок и упутила се ка Неготину. Упркос саветима многих да би са расположивом војском, која је бројала мање од три хиљаде људи наспрам 16.000 Турака, Крајину могао успешније да брани са околних брда, Вељко, ипак, одлучује да Турке сачека у утврђеном Неготину. Свакога дана је Хајдук Вељко излазио у сусрет Турцима и са неисказаном храброшћу се са њима тукао, али надмоћнија турска војска је, ипак, успела да се одржи и да се опрезно примакне утврђеном Неготину.

Узалуд је Вељко сваке ноћи јуришао у турске редове и борио се надљудском снагом, време је овога пута радило за Турке. Вишедневна опсада Неготина потпуно је исцрпела његове браниоце. Муниција је била при крају, а помоћ није стизала. За то време Турци ду били све ближе Вељковим шанчевима и непрекидно су тукли топовима неготинска утврђења. Гореле су и у пламену нестајале неготинске брвнаре, тресла се Баба Финка од турских ђулади, рушиле су се дрвене куле. Причало се да је Вељко наредио да се покупе све металне ствари, тањири и калајна кандила и да се претопе у пушчану муницију, па је на крају и талирима (метални новац) пунио топове када су турци негде учинили јуриш.

Деветнаестог дана одбране, 18. јула 1813. године, погинуо је Хајдук Вељко на Абрашевом шанцу, у тренутку када је бодрио своје борце да истрају. Турско ђуле окончало је живот прослављеног Крајинског војводе. И узалуд су његови најближи саборци пет дана крили његову смрт. Војска је врло брзо осетила да је Вељко погинуо и преко ноћи, кроз неготински рит, побегла у Пореч. И, како је записао Вук Караџић: 'Врло брзо цео онај крај, а потом и сва Србија позна да Вељка нема'. Остао је његов животни мото 'Главу дајем, Крајину не дајем'. Мокрањац му је посветио ВИ руковет.

МУЗЕЈ ХАЈДУК ВЕЉКА

Музеј је смештен у конаку кнеза Тодора. Поставка је посвећена јунаку из времена првог српског устанка, Хајдук Вељку.

Изложена су уметничка дела инспирисана Хајдук Вељком, оружје и барјаци из првог српског устанка, фотографије и документа о ратовању.

Етнолошки експонати у оџаклији илуструју градску кућу из деветнаестог века.

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине дубоко је шокирана неистинитим тврдњама “Наших Новина” у вези с прикупљеним средствима за Тијану Огњановић

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Пре свега, сви смо веома тужни због преране смрти мале Тијане, и дубоко саосећамо с њеним родитељима и родбином.

Фондација Принцезе Катарине никада није била, нити ће бити, укључена у прикупљање средстава намењених за помоћ малој Тијани. Тај наш став је сасвим јасан, и од њега нема одступања. Њено Краљевско Височанство и њена Фондација били су укључени у успостављање контакта с болницом у Хјустону, у Тексасу, као и у обезбеђивање и организацију одласка Тијане у Сједињене Америчке Државе. Такође, Фондација је била укључена у проналажење специјалног авионског транспорта за Тијану.

Њено Краљевско Височанство је, уз помоћ својих контаката, као и контаката њеног супруга, Престолонаследника Александра, била у прилици да обезбеди знатно смањење трошкова лечења, у износу од 300.000 долара, као и бесплатан смештај у близини болнице. Фондација ни у једном тренутку није имала никакав приступ, нити је на било који начин користила било која средства намењена Тијани.

Искључиво чланови најуже породице покојне мале Тијане могу да пруже податке који се тичу лечења и његових трошкова, јер су једино они законски овлашћени да такве податке дају, а све такве информације сматрају се приватним, по законима Србије и Сједињених Америчких Држава. Преме томе, сва питања која се тичу прикупљања и трошења средстава, као и трошења средстава у будућности, морају бити упућена директно родитељима мале Тијане.

У овом тренутку, једино што би било прикладно, јесте да се поштује жалост родитеља и родбине мале Тијане.

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

ПАРАСТОС ЖРТВАМА ОЛУЈЕ У ЧИКАГУ

У српском Саборном храму у Чикагу одржан је парастос жртвама акције Олуја. Сабор крајишких Срба је поднео тужбу против компаније МПРИ из Вирџиније за коју тврди да је помогла хрватској војсци у протеривању Срба из Крајине. Почетак расправе се очекује крајем августа.

У организацији Сабора крајишких Срба и удружења Срба Републике Српске у српском Саборном храму у Чикагу, одржан је парастос жртвама акције Олуја. Присуствовало је око 250 људи. Иначе, Сабор крајишких Срба сарађује са чикашким адвокатским фирмама које су поднеле тужбу против компаније МПРИ из Вирџиније оптужене да је помогла хрватској војсци у протеривању српског живља у Крајини.

Председник организације Богдан Кљајић каже да се ове недеље очекује значајан помак у судском процесу.

„Ми смо након објављивања у свим сведским медијима, добили на стотине имејлова, писама из целог света. Скупили смо доста података, и група од једно 6 људи, који су сада одрасли људи, а тада су били деца, биће главни сведоци у том поступку.

Ми смо на време предали тужбу и очекујемо почетак расправе у овом месецу, крајем августа. Контактирао сам адвоката Павића, који ми је рекао да ћемо следеће недеље разменити информације и добити свеже податке. Углавном, судски процес је почео“, каже Кљајић.

Припрема, која је трајала неколико месеци, ушла је у другу фазу, која је много интензивнија.

„То је типичан судски процес где одређена група оштећених представља тужитеље и представља комплетну популацију. У овом случају, деца од 14, 15 година су велики људи, држављани су Сједињених Држава, има их шесторо, и прихватили су да представљају комплетну популацију Срба Крајишника избеглица“, каже Кљајић.

У Сабору крајишких Срба процењују да само у Чикагу и широј околини има око 25000 крајишких Срба који су дошли после Олује.
Извор: РТС

Најстарија сеоска школа у Србији - Црква брвнара из 1779.

У севернозападном делу порте, цркве у Крњеву, смештена је зграда старе школе са карактеристичним отвореним тремом и стубовима на главној страни.

Грађена је 1779. године.

Као једина школа у овом крају тог времена радила је под окриљем манастира Манасије и сматра се претечом Велике Школе у Београду, т. ј. Београдског лицеја. Традицију прве школе у Крњеву наставила је садашња основна Школа у Крњеву, која је у 2004. години обележила своју 225 -ту годишњицу.

Полеће "Ер Србија"

Вицепремијер Александар Вучић и први човек националне авиокомпаније Уједињених Арапских Емирата, Етихад, Џејмс Хоган потписали су данас у Београду Споразум о стратешком партнерству, којим је Србија "приземљила" ЈАТ, а добила нову авиокомпанију Ер Србија.
"Ер Србија" биће, према Хогановим речима, најбезбеднији авиопревозник, који ће, према Вучићевим речима, до краја године учинити Србију лидером у региону и постати најмоћнија у радијусу земаља са готово 100 милиона становника.
Први потпредседник Владе Србије Вучић поручио је да је данас велики и важан дан за Србију, јер ће српски авион бити постављен на писту за узлетање, а уговор са Етихадом, агенцијом Уједињених Арапских Емирата, ће Србији омогућити технолошко и пословно окружење у којем ће 30 милиона путника добити поузданог превозника до значајних дестинације Европе и света.
Вучић је рекао да Србија мора да оправда поверење, јер ће се од данас рад мерити по критеријумима најразвијенијег дела света.

Етихад је Споразумом купио 49 одсто Јата, а држава ће, са 51 одсто удела, остати већински власник националног авиопревозника са новим именом, који ће променити име у Ер Србија.
Ер Србија ће до краја године добити 10 нових ербас авиона, и запослити 50 пилота.
Стручњаци очекују да би удомљавање српског националног авиопревозника требало да донесе коначно решавање проблема у пословању Јата, који је оптерећен дугом од 195 милиона евра.
Етихад је успоставио редовне дневне летове од 15. јуна на линији Абу Даби-Београд, и Јат има свој код на тој авиолинији на основу споразума о комерцијалној сарадњи две компаније на више од 40 десетинација.
Блискоисточни авиопревозник је једна од најбољих фирми у тој бранши у свету. Етихад је компанија са 77 авиона и има 10 милона путника годишње, а путнички и робни саобраћај обавља ка 94 одредишта на Блиском истоку, у Африци, Европи, Азији, Аустралији и америчком континенту са флотом од 77 авиона Ербаса и Боинга.
Има 29 одсто власничког удела у немачком "Ер Берлину", 40 одсто у "Ер Сејшелима", око три одсто у "Ер лингусу", девет одсто у компанији "Вирџин Аустралија" а у току је преузимање 24 одсто индијског Џет ервејза.
Извор: објектив но1

Од бисера архитектуре до неугледне зграде

Зграда Поште 6 код Главне железничке станице у Савској улици некада је била најлепше здање у савском амфитеатру, а данас је неугледна грађевина у коју Београђани погледају само када их занима тачно време и тренутна температура, јер се ти подаци очитавају на дисплеју постављеном на згради.
РАТ - Палата Поште саграђена је 1929. године и по многим критичарима представљала је врхунац стваралаштва архитекте Момира Коруновића. Пројектована је у српско-византијском стилу који је једини аутентични правац у архитектури настао на овим просторима. У истом стилу изграђена је и зграда Музеја ПТТ у Палмотићевој и стари ДИФ у Делиградској улици.


Палата је претрпела велика оштећења у нацистичком и савезничком бомбардовању, да би након
Другог светског рата доживела потпуну реконструкцију. Архитекта Павле Крат, направио је нови пројекат, по коме је здање скраћено за два спрата, а са фасаде су скинути сви декоративни елементи и орнаментика. На запрепашћење многих тадашњих Београђана, најлепше здање у савском амфитеатру након рата је претворено у безличну четвртасту грађевину правих линија, која се никако није уклапала у постојећи амбијент.
Лепота и величина некадашње палате су неисцрпне теме разговора љубитеља старог Београда. У јавности су се често појављивали коментари званичника који су обећавали да ће обезбедити средства и финансирати потпуну обнову фасаде на Пошти и вратити јој предратни изглед.
- Могуће је извести такве радове, али је битно одрадити посао максимално професионално. Архитекта који би радио пројекат реконструкције, морао би добро да познаје српско-византијски стил, као и да примени технологију и материјале тог времена. Адаптацијом овог објекта, град би био богатији за још једну зграду рађену у националном стилу, па би свакако овакву иницијативу требало подржати, јер Београд је то заслужио - каже Ненад Грујић, професор Архитектонског факултета.
Извор: 24 сата