У Свету се данас обележава Дан људских права.

Која људска права постоје?

Људска права су урођена права и једнака су за све људе на свету. Сваки човек има право на њих само на основу свог “бивствовања као човека”, независно од његове појединачне припадности неком народу, независно од тога у шта он верује и независно од његовог пола. Због овог разлога људска права су неотуђива, што значи она увек важе и не могу никоме бити одузета. Њихова најважнија функција је да штите грађанина од државе.

Људска права обухватају много различитих области људског живота. Зато има смисла поделити их у више група:

1: Лична права

Прву групу чине тзв. лична права. У ова права спадају она права која би требала бринути о томе да човек као такав буде заштићен од напада сваке врсте и да његово људско достојанство остане нетакнуто. Пример за то је право на живот, што је основа за сва остала права, и право на слободан развој личности. Какво деловање имају лична права на наш живот, можемо видети и по томе да је и у овом веку, чак и у демократским земљама било дозвољено некога телесно казнити због прекршаја. Само пре десетину година било је чак сасвим нормално, да учитељ своје ученике због лошег понашања кажњава ударцима! Лична права су језгро људских права, њих налазимо у свим документима и каталозима о људским правима.

2: Политичка и цивилна права

Поред личних права другу групу чине политичка и цивилна, односно грађанска права. Она би сваком човеку требала гарантовати несметано учешће у политичком животу у оквиру његове заједнице, без страха да ће због тога бити неоправдано кажњен. На пример, слобода мишљења и слобода штампе овде играју важну улогу, јер се овде огледају ставови људи према њиховој власти и њихово задовољство њом. Међутим, уколико се ови ставови више не могу изрећи без цензуре, онда влада губи право да демократски заступа интересе њених грађана.

3: Социјална и економска права

Социјална и економска права чине следећу групу. Ова права пре свега треба да осигурају да сваки човек буде опскрбљен најмање основним стварима, да би, у најмању руку, могао преживети. Међутим, овим правима припада и право сваког човека на образовање. Ако полазимо од тога да животу достојанственом човека припада нешто више од само „не бити гладан“, онда је неопходно за свакога створити полазну основу, након које би нешто могао постићи.

4: Права треће генерације

Такозвана права треће генерације тек се однедавно убрајају у људска права. С једне стране ова права су права чињеница, које указују на то да људска права нису само пука институција, него да се она развијају и мењају, а са друге стране кроз ова права се препознају нови проблеми који угрожавају право на живот свих људи, те стога требају наћи своје место у каталогу људских права.

Поред права на развој, која би требала помоћи смањењу јаза који влада између беде и богатства широм света, у права треће генерације убрајају се, пре свега, права на заштиту околине. Ова права имају за задатак гаранцију да природни животни простори човека неће бити превише оштећени или чак потпуно уништени. Од Конференције на врху о заштити околине одржане у Риу 1992. године, права као што је људско право на здраву околину све више добијају на значају, посебно код долазећих генерација. Дакле, видимо да људска права нису установљена једном за сва времена, него да су управо довољно флексибилна да реагују на нове изазове као што су то глобални проблеми заштите околине.

Додуше, и права из две задње групе - често називана и "солидарна права"- нису неоспорна. Она се квалитативно разликују од права из прве две групе, која се могу увек и свуда одржати, на шта/што указује и следећи текст:

Од слома комунистичких режима и дискредитације идеја уређења, које су носили, смањиле су се и идеолошки преоштре контраверзе људских права. У први план у светском контексту дошле су контраверзе: Једна додирује питање нових, колективних категорија људских права, а друга проблематику универзалне обавезаности на идеју о људским правима с обзиром на разноликост светских култура. У области прве дискусије представници јужне хемисфере, али и "прогресивни" поборници људских права са севера покушавају убацити тзв. солидарна права у појам људских права. Ту, пре свега, спадају: право на мир, право на развој и право на чисту околину. Премда се ту ради о часним и важним политичким циљевима остало је спорно то, да ли се код ових колективних циљева може радити о једној једнако вредној категорији правних захтева као и код индивидуалних политичких права. Постулативна солидарна права су без изузетака одраз колективних стања и условљавају политичко деловање при чему се мора урачунати и неуспех. Али за филозофију идеје о људским правима било је стално на централном месту то, да људска права морају бити морална и стално правно одржива права сваког појединца која се у свакој држави морају испунити односно, одржати.

[Ludger Kühnhardt, Људска права, заштита мањина и национална држава у КСЗЕ процесу, у: Из политике и новије историје  47/1994, 13ф.]

Утврдили смо да се људска права мењају и прилагођавају. Научни истразивач предувета рата и мира Јохан Галтунг је нашао једну лепу метафору за овај процес:

Можда је овдје једна метафора од помоћи. 10. децембра 1948. године Општа повеља о људским правима, рођена од стране пуне Скупштине Уједињених нација угледала је светлост дана. Резултат одражава јеврејско-хришћанску културу укључујући тенденције те културе, да саму себе  посматра као универзалну. Узмимо ово као једну станицу код једне дуге, а могуће и бесконачне вожње аутобусом. Постоје још и друга таква станица. Нови путници улазе. У аутобусу долази до дијалога. Можда неки путници и изађу. Постоји још више таквих станица и нових повеља (декларација), при чему ове сваки пут одражавају дубљи и шири дијалог цивилизација. Свака култура даје нешто. Свака култура је захвална зато што су друге нешто допринеле. Свака култура осећа: "Ако нешто преузмеш од мене, и ја ћу се понашати одговарајуће". И како се путовање наставља сви ми постижемо успех састављен од искрене универзалности. Од једне универзалности као једног процеса који никад неће стати, а који обухвата све културе.

[Johan Galtung, Људска права - другачије гледана - , Frankfurt/Main 1994., 230ф]

Која је разлика између људских и основних права?

Људска права која су потекла из филозофије у 17. веку нашла своје место у државним Уставима као основна права. У одређеној мери она су преточена у чврсту форму и гарантована грађанима као конкретна основна права. Апстрактни човек - филозоф постао је конкретан грађанин уставотвораца. Основна права имала су функцију заштите грађана од државе и били су централни део владајуће мислилачке школе либерализма.

Дакле, можемо установити да се основна и људска права не разликују садржајно, него да је разлика много већа у формалном подручју. Основна права су права која свака држава гарантује својим грађанима и права која су садржана у Уставима појединих држава. По основу њих грађанин се може обратити суду. Људска права су у извесној мери основна идеја која лежи иза основних права. До средине нашег века у њима се изражавао морални захтев на права дефинисана државним редом, дакле, људска права су природна права. „Општом повељом о људским правима“ путем Уједињених нација филозофска идеја се покушава конкретизовати, а права се покушавају сместити под светска мерила као што је то урађено са основним правима на националном нивоу. Три степена развоја људских права од филозофске идеје преко остварења у основним правима на националном нивоу до покушаја глобалног остварења путем Уједињених нација.

Да ли су људска права и демократија повезани?

Видели смо да се људска права у модерним демократским Уставима прихватају као елементарна основна права. На то се надовезује питање, да ли су демократске структуре неопходни предуслови за реализацију људских права и достојанства човека? Или обрнуто, могло би се поставити питање: да ли је уопште могућа демократска држава без остварења људских права и достојанства човека? Следећи одломак из једне књиге наглашава уску и нераскидиву везу између демократије и људских права:

Људска права, расподела власти и демократија

Квинтесенција политичког просветљења новог времена је јединство људских права, расподеле власти и демократије. Реални учинак људских права претпоставља њихово правно важење, а оно претпоставља расподелу власти. Јер, једино онда када је државни моћник обавезан праву, може бити обавезан и људским правима. Али у систему расподеле власти он је обавезан праву, само ако егзекутивна власт не располаже правом нити га може кршити, само ако је та егзекутивна власт прописана од стране уставотвораца и законодаваца и само ако независне судије надгледају одржање права.

(...) Развој људских права има демократију за претпоставку, наиме слободу народа на самоопредељење својих закона и на јавну контролу сва три облика власти. Тако се затвара круг: Расподела власти и демократија произилазе из идеје људских права и завршавају у њој. Тројство људских права, расподеле власти и демократије чини једно правно-институционално јединство. Политичко остварење тог јединства је услов хуманости и правичности, слободе и достојанства сваког човека. Уколико један од елемената искочи из тог круга, престаје постојање и остала два.

[Martin Krile, Ослобођење и политичко просветљење. Пледоаје за достојанство човека, Freinburg 1980, 42]

Ко надгледа људска права?

На фудбалској утакмици постоје главни судија и два линијска судија, који брину о томе да се правила игре поштују. Наравно, они не могу спречити прекршаје, али главни судија према правилима игре може одредити казну за прекршаје, уколико је приметио њихово извршење. Уколико главни судија превиди неки прекршај, линијски судија му може скренути пажњу на њега, тако да он упркос свом превиду може одредити казну. Да би упозорио главног судију на превид, линијски судија маше својом заставицом. Он сам, дакле, не може одредити казну, његов задатак је да главном судији укаже на прекршај.

Главни судија има тежак задатак. Без обзира на то шта чини у сваком случају није омиљен код једног од два тима и код навијача тог тима. Често је у очима пораженог тима он „дежурни кривац“. Већ током саме игре њему звижде навијачи оба тима.

Наравно, фудбалска утакмица би била најбоља онда када би играчи сами од себе престали правити прекршаје, али је досадашње искуство показало да сами апели за Фаир-Плаy нису довољни.

У каквој вези то стоји са људским правима?

Најбоље би било када би сви људи и државе на свету поштовали основна правила игре, односно, када би се придржавали људских права. Све у свему и овде искуство показује да то, нажалост, није случај. Сами апели за поштивање људских права нису довољни. Због тога нам је – управо како је то случај са фудбалском утакмицом и надгледањем правила игре – у подручју политике потребан судија за надгледање људских права, и то судија којег ће подржавати линијски судија. Ко обавља ове дужности?

Судија су Уједињење нације (United Nations, UN), унија практично свих држава света основана 1945. године. Ова светска организација створена је након страхота Другог светског рата, да би преузела функцију очувања мира и поштовања људских права.

Под окриљем УН-а формулисана су,  и како смо сазнали,  формулишу се правила игре. Године 1948. државе које су заступљене у овој светској организацији усвојиле су „Општу повељу о људским правима“ која се од тада континуисано развија. Све у свему, овим можемо установити, да се УН врло добро сналазе као судија. Наравно, ни Уједињене нације — као ни фудбалски судија — не могу спречити да дође до прекршаја, дакле, да дође до кршења људских права, али могу покушати, колико год је то могуће, да делују против тих прекршаја. Тешкоћа која се појављује при томе је следећа: Уједињене нације не раде са обичним фудбалским играчима, него са сувереним државама. Због тога је УН-у много теже да очува правила игре.

При покушају испуњења свог задатка УН се сусрећу са истим проблемима као и главни судија у току фудбалске утакмице. Доношењем сваке одлуке УН бивају неомиљене код једне од умешаних страна, примају звиждуке углавном од свих и наравно, оне су „дежурни кривац“.

Након што смо сазнали ко је преузео тежак задатак судије, наравно, желимо сазнати ко подржава овог судију. Ко обавља дужност линијских судије, ко УН упозорава на прекршаје, док „маше својом заставицом“?

Ову дужност обављају међународне невладине организације (INGOs = International Non-Govermental Organizations). Оне одржавају мреже заштитника људских права свуда по свету и објављују извештаје о кршењу људских права, који су широм света веома цењени и од којих страхују многе владе. Ове организације користе интернет да би нечисте радње откриле јавности, јер је у мрежи немогућа цензура. Врло интересантне Онлине-понуде најважнијих ИНГОс требало би обавезно погледати.

Дакле, ове ИНГОс упозоравају на прекршаје, то је њихов најважнији задатак. Оне могу ставити владе држава под притисак кад им јавно предоче кршење људских права, али не могу за то одредити никакве санкције. Као и у фудбалу за то је задужен само главни судија, Уједињене нације.

Након што смо сазнали ко обавља дужности главног судије и линијских судија, бацимо кратак поглед, како то изгледа у појединачним случајевима. Како то УН – у сарадњи са ИНГОс које машу заставицама – надгледају људска права?

Међутим, поред ових посебно образованих група и остале институције УН-а баве се људским правима. Пример за то је УНИЦЕФ, у чије подручје деловања спадају права детета, којима ћемо се посебно позабавити.

Због кршења људских права могуће је некога извести пред суд. У случају појединаца за то су задужени посебно основани судови за ратне злочине. Уколико је прекршаје начинила држава, за њих је задужен међународни Трибунал у Ден Хааг-у.

Пошто се у оквиру УН-а налази толико различитих институција које се баве темом људских права, 1993. године уведена је функција Високог комесара за људска права.

Од 1997. године Марy Робинсон је на овој функцији. Њен задатак је да координише рад појединих институција. Осим тога она покушава што више људи и држава убедити у исправност идеје о људским правима. Дакле, у одређеној мери она рекламира људска права. Међутим, она је одговорна, уколико „реклама“ закаже. Она је први партнер за разговор у хитним случајевима кршења људских права. За ту прилику посебно је установљена врућа фаx-линија. 24 сата дневно на број у Швајцарској/Женева/41-22-917-0092 могу се јавити жртве и њихови ближњи да би добили помоћ од УН-а.

Повреде људских права

У приликама које се односе на људска правау Другом светском рату у оквиру Уједињених нација постигнути су  тако велики напреци, да за многе људе на свету људска права данас представљају нешто само по себи разумљиво. Кад такви људи чују о кршењу људских права од муке и тескобе помишљају на „трећи свет“ или на далеке диктатуре. Међутим, кршења људских права нису ограничена нити на континенте, нити на одређене политичке системе, друштвене норме или религије. Готово да не постоји држава у којој се у току једне године не деси нити једно кршење људских права.

Примери различитих врста повреда људских права у различитим земљама. Апартхеид-режим у Јужној Африци убраја се у широм света познате примере кршења људских права.

Шта су и како долази до повреде људских права?

Следећи исечак из једне књиге разуме повреде људских права као злочин над грађанином од стране државе и наводи инструменте који би могли помоћи при спречавању ове посебно тешке форме:

Појам повреде људских права је ништа друго до улепшани израз за најтеже злочине које држава врши над грађанином. Повреде људских права као злочини који се врше по налогу, са одобрењем, односно трпљењем или под заштитом владе угрожавају у највећој мери унутрашњи, као и спољнии мир сваке државе. Показало се да је због контроле монопола власти државе путем поделе власти на легислативну, егзекутивну и јудикативну као и путем слободних, општих и тајних избора који се периодично понављају створен један прикладан правно-државни инструмент. Државе у којима влада диктатура не познају овај инструмент, оне баш због тога повређују људска права и представљају генерално једну опасност за светски мир. Оне трују политичку климу у којој људска права и мир  имају слабе шансе за остварење.

[Helmut Frenz, Људска права — Захтев и стварност, у: Gisela Klent-Kozinоwski у.а. (Издавач), Право на постојање као човек, Baden-Baden 1988., 21]

Да ли су људска права само једна лепа идеја?

Ако већ има толико кршења људских права, указује ли то онда на то да су институције задужене да надгледају људска права заказале? Остају ли људска права само једна лепа идеја?

У одбрану одговорних институција овде најпре морамо рећи да би без њих било још више случајева кршења људских права и да већина тих прекршаја вероватно никад не би дошла на светло дана. УН-у и ИНГОс са којима УН сарађује морамо захвалити што уопће сазнамо о кршењима људских права. То је први важан корак да би се прекршаји спречили. Наравно, остаје још много тога да се уради. Ми смо тек на почетку делотворне и целокупне заштите људских права. Али, ако погледамо шта се све остварило од Другог светског рата – дакле, за релативно кратко време – онда можемо оптимистички посматрати будућност. Људска права су данас нешто више од пуке лепе замисли и много се ради на томе да што више људи ужива у њима.

При томе свему од одлучујућег значаја је да ми сви делујемо у смислу тог циља. На сваком од нас је да поштује људска права и достојанство људи који живе око нас, да бисмо на тај начин на самом почетку спречили кршење људских права. Свако од нас може дати свој допринос, у својој околини или учешћем, подржавањем или радом у кампањама INGOs.

СРЕЋАН РОЂЕНДАН ВАШЕ КРАЉЕВСКО ВИСОЧАНСТВО

Помен жртвама комунистичког терора. Лисичији поток 3. нов. 2018.

У  суботу 3. новембра  2018. на месту Лисичји поток у близини Белог двора у  Београду одржан је традиционални помен жртвама комунистичког режима у Србији.  Овде су након ослобођења Београда, припадници тајне полиције ОЗН ликвидирали више хиљада грађана Београда без икаквог суђења.

Помен је одржан  пред више стотина грађана уз присуство принцезе Јелисавете Карађорђевић, Матије Бећковића, Леона Којена, Танасија Узуновића и других јавних личности, представника парламнтарних странака(Жика Гојковић, Александар Чотрић, Андрија Младеновић, Бошко Обрадовић..) као и представника цркве. Службу је вршио протјереј- ставрофор др Саво Јовић и свештеници Београдско-карловачке архиепископије. Још једном је од организатора скупа i свештеника послата порука да невине жртве Београда траже спомен обележије.  Оволико интересивање и ентузијазам народа сведочи о томе да се ипак жртве комунистичког терора памте и да ћемо  истрајати у борби за правду и расветљавање истине поручио је др Саво Јовић.

Јелисавета Карђорђевић је поновила да је чесма коју је 1936. подигао њен отац Кнез Павле  у славу погубљеног Краља Александра у Марсјеу 1934 на неки начин остала место које је задржлао трагичну судбину оставши упамћемо по ликвидацијијама невиних људи.

Танасије Узиуновић је грађанима као глумац дочарао опис одвеђења на стрељање које је сјајно описао преживели свештеник Сава Банковић у књизи сећања У предворју пакла.

Леон Којен је подвукао да су злочини нешто што је било уткано у бољшевичку политичку културу. ,,На ликвидацијама испробавамо људе. Ко не може да стреља не може бити прави комуниста“ цитирао је један опис локалне ОЗНе за Младеновац

Матија Бећковић, је прочитао писмо подршке организаторима које је упутио ЊКВ Александар Карађорђевић. Такође је прочитао и  писмо Исидоре Секулић које представља њено виђење Краља Александра приликом ослобођења Београда новембра 1918. Указујући да се  и према њему српски народ лоше понео остављајући његов једини споменик у рушевинама у центру града и на 500 метара од Двора.

Присутним грђанима обратили су се још и председник Удружења жртава комунистичког режима Слободан Ђурић и др Срђан Цветковић који је напоменуо да је стање чесме и стање споменика жртвама стање нашег духа и сведочанство наших лоших нарави. ,Чесма је затрпана нашим насиљем, међусобним поделама, мржњом,  криминалом, корупцијом и лошим наравима које су се као и овај шут који видите  таложили деценијама. Онда кад себе очистимо, уредимо ово место а жртвама, направимо пристојан споменик . Онда ћемо заслужити да живимо боље.  И имати  морално право да питамо за бољи живот који ћемо заслужити.“

Осим помена и комемаративног скупа ове године је отворена и изложба о стрељаним у Лисичијем потоку са фотографијама жртава на оближњем зиду као и туристичка Инфо табла на српском и енглеском језику која обележава Краљеву чесму и споменик жртвама комуниситичког терора на улазу у сам спомен парк.

Организотори су поручили да ће се на овом месту окупљати и наставити даље радове на уређењу простора све док држава и град не преузму одговорнот  на себе за уређење спомен парка Краљева чесма и подизање споменика жртвама комуниситичког режима.

ЛЕОН КОЈЕН: ЧЕМУ ДАНАС СЛУЖИ ПРЕЋУТКИВАЊЕ КОМУНИСТИЧКИХ ЗЛОЧИНА?

У последњих четврт века у овој земљи су били на власти различити режими, различити лидери, многе странке и коалиције, бар на речима и различите идеологије. Али разлике међу њима, какве год да су биле, нису измениле једну ствар. Зид равнодушности и ћутања подигнут да се затре успомена на десетине хиљада недужних жртава побијених у Србији после ослобођења, крајем 1944. и почетком 1945. године, остао је какав је био током читаве комунистичке владавине. Нико од оних који су владали Србијом после пада Берлинског зида није нашао за сходно да јавно каже пуну истину о злочину почињеном против сопственог народа, да обележи стратишта какво је ово где сада стојимо и обавеже се да жртве комунистичког терора више никада неће бити препуштене забораву. Постоји скупштинска декларација о Сребреници, али нема таквог документа о Лисичјем Потоку и другим стратиштима расутим по Србији где су комунисти без суда убијали све оне за које су мислили да би им могли угрозити тек освојену власт.

Откуда то ћутање, откуда уверење да се стално може окретати глава од злочина оваквих размера? Откуда равнодушност према жртвама и болећивост према њиховим џелатима? Други европски народи који су имали несрећу да их пораз нацизма 1945. директно уведе у стаљинистичку диктатуру изнели су на видело крваво наслеђе комунизма чим су, после пада Берлинског зида, добили прилику да то учине. Само у Србији то се није догодило: овде се живи у скупој заблуди да се будућност једног народа може градити на историјским обманама, на остацима једне идеологије коју више нико не сме отворено да заступа али која се тим жилавије брани прећуткивањем истине.

Ни данас немамо исцрпне податке о броју жртава комунистичког терора 1944. и 1945. године, а вероватно их никада нећемо ни имати, јер су комунисти за многа места у Србији (пре свега за сам Београд) потпуно или делимично уништили спискове ликвидираних лица и тако сакрили од потомства бар део својих злочина. Али, мада све „Књиге стрељаних” нису сачуване, именом и презименом се зна за 60.000 убијених људи, мушкараца и жена, младих и старих, понегде и деце (уз чија је имена лаконски уписивано „Д. М.”, што је очигледно сматрано довољним образложењем). Злочин тих размера морао је бити пажљиво испланиран, а спровођен је у дело с посебном бригом да његови извршиоци буду индоктринирани тако да изгубе и последњи траг моралног осећања. „На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина који стоје на расположењу”, каже се у извештају једног Окружног партијског комитета посланом у Београд новембра 1944. године. „[Комунистичка] одлучност, револуционарност, бескомпромисност, мржња према непријатељу – изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста.” Овде је, заиста, све речено. Воља за моћ лишена свих људских и моралних обзира код налогодаваца, слепа послушност фанатика код извршилаца – каква је разлика између ових убица „на левици” и Хитлерових или Павелићевих убица „на десници”?

Чему данас служи прећуткивање овог језивог злочина, његових размера и карактера, циљева његових твораца и побуда његових извршилаца? Друштво и народ који су немоћни да се суоче са прошлошћу немају на чему да граде будућност, јер свесно или несвесно остају заробљеници лажних митова, с којима је цивилизовани свет одавно раскрстио. Док у том свету нико више не  сумња да је леви тоталитаризам исто тако погубан и злочиначки као десни, у Србији се на сваки отворен помен комунистичког терора покреће тобоже „антифашистичка” пропагандна машинерија која треба да нас увери да су десетине хиљада невиних жртава биле само случајни „ексцеси”, а стратези и организатори терора у основи племенити визионари који су сањали о бољем друштву. Нимало случајно, за ту пропагандну машинерију често раде исти они људи који нас усрдно уверавају да Срби што пре треба да „промене свест” ако желе да имају било какву историјску перспективу – нимало случајно, јер је у оба случаја посреди иста врста идеолошке лажи, само што се она једном тиче прошлости а други пут будућности.

Ако нам заиста лежи на срцу будућност Србије, добробит и достојанство свих који у њој живе, наша је обавеза да учинимо све што можемо да недужне жртве комунистичког терора 1944. и 1945. године буду спасене од заборава – да се њиховим сенима поклонимо не само ми овде, него и српско друштво у целини, па и они који, на своју и нашу срамоту, о њиховом страдању данас не знају ништа. Тек тада може доћи до истинског праштања и помирења, који су предуслов суштинског оздрављења српског друштва и знак да ће оно умети да се врати најбољим традицијама српског народа.

(Реч на помену жртвама комунистичког режима 1944–1945. године, одржаном у Лисичјем Потоку 3. новембра 2018.) 

Извор: uimenaoda.net

КРАЉЕВСКИ ПАР И ПРОЈЕКАТ КЈУР ПОДРЖАВАЈУ ПРУЖАЊЕ МЕДИЦИНСКЕ ПОМОЋИ СРБИЈИ - THE ROYAL COUPLE AND PROJECT C.U.R.E. SUPPORT THE DELIVERY OF MEDICAL RELIEF TO THE PEOPLE OF SERBIA

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина присуствовали су Седмом годишњем скупу на највишем нивоу „За здравље и наду“ у ЕКСДО центру у Денверу у Колораду, Сједињене Америчке Државе, који је организовао Пројекат Кјур. Циљ овог гала добротворног догађаја је да се прикупе средства за потребе глобалне здравствене заштите и да се подржи испорука медицинске опреме здравственим установама и пацијентима у Србији.

„Част нам је што смо на овом гала добротворном догађају са темом Лас Вегаса домаћини Њ.К.В. Престолонаследнику Александру и Принцези Катарини. Захвалан сам свим донаторима овог догађаја, а не могу довољно да захвалим локалној заједници што нам помаже да променимо свет промовисањем здравља и наде“, рекао је др Даглас Џексон, председник и извршни директор Пројекта КЈУР „Овогодишњи догађај одржавамо већ седму годину заредом, а мене и даље не престаје да чуди колико можемо да постигнемо заједничким радом. Средства која ћемо на овом догађају прикупити унапредиће здравље и спасити животе у Србији кроз испоруку медицинске опреме и материјала“, истакао је др Џексон.

Циљ Седмог годишњег скупа на највишем нивоу „За здравље и наду“, који су спонзорисали Орица и ТерумоБЦТ, јесте да прикупи око 2 милиона долара, да би се испоручила медицинска опрема и материјал болницама и клиникама у Србији.

„Мој супруг и ја смо врло срећни што сарађујемо са Пројектом КЈУР на испоруци неопходне медицинске опреме болницама у Србији. У многима од њих ситуација је врло тешка и постоји велика потреба за одговарајућом опремом, како би наши лекари и медицинско особље могли да на што бољи начин воде бригу о пацијентима. Наша деца, наши људи и наши херојски лекари и медицинско особље чекају да им помогнемо. Веома сам захвална др Дагласу Џексону, који је створио јединствену организацију Пројекат КЈУР, која помаже широм света и свакодневно спасава животе. Честитам Пројекту КЈУР на њиховом значајном раду, они су прави пример за оне који верују у помагање другима. Радимо заједно како бисмо побољшали услове за наше пацијенте. Пројекат КЈУР је помогао многим болницама, укључујући наше, небројеним часовима напорног рада и упорношћу у пружању помоћи болницама и њиховим пацијентима без обзира на религију или етничко порекло. Мој супруг и ја захваљујемо Пројекту КЈУР на овој прилици да дођемо у Денвер и да се захвалимо свима на великодушној подршци. Никада нећу заборавити моје емоције и сузе када ми је др Џексон представио четири стерилизатора вредна 1.500.000 долара. Веома сам поносна и што овде имамо аукцијске предмете једног од најбољих тенисера свих времена, нашег Новака Ђоковића, као и наше уметнице Марушке. Желим Пројекту КЈУР све најбоље у будућем наставку њиховог невероватног рада. Мој супруг и ја вас позивамо да нас посетите у нашој земљи, да вам и лично захвалимо“, рекла је Њ.К.В. Принцеза Катарина.

Покренут 2011. године, скуп на највишем нивоу „За здравље и наду“ Пројекта КЈУР је јединствен гала добротворни догађај са циљем прикупљања средстава за испоруку контејнера медицинске опреме за болнице и клинике са ограниченим ресурсима у преко 130 земаља. На сваком догађају хиљаде истакнутих гостију придружило се тематским вечерњим забавама са вечером, аукцијама, музиком, плесом и касино играма, чији приходи су намењени испоруци медицинске опреме клиникама и болницама широм света. Укупно су скупови на највишем нивоу „За здравље и наду“ Пројекта КЈУР прикупили више од 6 милиона долара за испоруку медицинске опреме болницама и клиникама у земљама у развоју.

О Пројекту КЈУР

Пројекат КЈУР је највећи светски дистрибутер дониране медицинске опреме. Седиште организације је у Денверу, са 15 центара за дистрибуцију и сакупљање широм САД. Од 1987. године, Пројекат КЈУР је испоручио донације медицинске опреме и услуга медицинских програма за сиромашно становништво у више од 130 земаља, у вредности од преко од 600 милијарди долара. За више података о Пројекту КЈУР, посетите www.projectcure.org.

 THE ROYAL COUPLE AND PROJECT C.U.R.E. SUPPORT THE DELIVERY OF MEDICAL RELIEF TO THE PEOPLE OF SERBIA

Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine attended 7th Annual High Rollers for Health and Hope at EXDO Event Center in Denver, Colorado, hosted by Project C.U.R.E. The aim of this fundraising gala is to raise the funds for global healthcare needs and to support the delivery of lifesaving medical supplies and equipment to medical professionals, and patients under their care in Serbia.

“We are honoured to host this Las Vegas-themed gala with HRH Crown Prince Alexander and HRH Crown Princess Katherine of Serbia. I am grateful to those who have donated to this event and cannot thank the community enough for helping us change the world through the delivery of health and hope,” said Dr. Douglas Jackson, President and CEO of Project C.U.R.E. “We have been hosting this event for seven years now and it never ceases to amaze me at how much we can conquer together. The funds raised through the event will improve health and save lives in Serbia through the delivery of medical supplies and equipment,” he explained.

The goal for the 7th Annual High Rollers for Health and Hope, sponsored by Orica and TerumoBCT is to raise enough funding to deliver approximately $2 million in medical supplies and equipment to hospitals and clinics in Serbia.

“My husband and I are very fortunate and delighted to cooperate with Project C.U.R.E. in providing much needed medical supplies to our hospitals in Serbia. There is a very difficult situation with our hospitals and their need to be equipped properly in order for our doctors and nurses to provide care for the patients. Our children, our people and heroic doctors and nurses are waiting for us to help them. I am very grateful to Dr. Douglas Jackson who has created a very unique organization Project C.U.R.E. which provides help all over the world and saves lives daily. I congratulate Project C.U.R.E. for their great work, they are a real example for those who believe in helping others. We are working together to make a difference in improving the conditions for our patients. Project C.U.R.E. has managed to help with the needs in so many hospitals including ours. Project C.U.R.E. with endless hours of hard work, persistence in helping hospitals and their patients regardless of religion or ethnic origin. My husband and I would like to thank Project C.U.R.E for this opportunity to come to Denver, Colorado, and to thank everyone for their generous support. I will never forget the tears and emotion I had when Dr. Jackson presented me with four sterilizers worth $1,500,000. I wish Project C.U.R.E all the best for the future in continuing their amazing work. We are also very fortunate to have auction items of one of the world best tennis players Novak Djokovic, as well as one of the famous fashion and art designers in Serbia – Maruska, so please don’t miss this wonderful opportunity. My husband and I would like to invite you to visit us in our country, to meet with you there as well and to thank you personally”, said HRH Crown Princess Katherine.

Launched in 2011, Project C.U.R.E.’s High Rollers for Health and Hope is a signature fundraising gala that raises funds to deliver containers of life-saving medical supplies and equipment to resource-limited hospitals and clinics in over 130 countries. At each event, thousands of distinguished guests have joined for a themed evening of fun with dinner, auctions, music, dancing, and casino games where the proceeds help deliver medical relief to under resourced clinics and hospitals around the world. Combined, Project C.U.R.E.’s High Rollers for Health & Hope events have raised funding to deliver more than $6 million dollars’ worth of medical relief to hospitals and clinics around the developing world.

About Project C.U.R.E.

Project C.U.R.E. is the world’s largest distributor of donated medical supplies. Project C.U.R.E. is headquartered in Denver, Colorado, with 15 distribution and collection centers across the United States Since 1987, Project C.U.R.E. has delivered more than $600,000,000 million worth of in-kind donations and medical program services benefiting impoverished people living in 130+ countries. To learn more about Project C.U.R.E, visit www.projectcure.org.

Краљевски Двор
Односи с јавношћу

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

E-пошта: pr@dvor.rs
Posetite www.dvor.rs

Public Relations
The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

На данашњи дан је убијен краљ Александар Први Карађорђевић

За учешће у атентату суђено усташким терористима нижег ранга, иако је утврђено да су акцијом руководили Павелић и Кватерник. Извештај француске државне комисије и данас под ембаргом

ВИЧУЋИ „Живео краљ“, на данашњи дан  у Марсељу, бугарски терориста и усташки инструктор Владо Черноземски, алијас Владо Шофер хладнокрвно је изрешетао југословенског монарха Александра Карађорђевића, француског министра спољних послова Луја Бартуа и ратног хероја генерала Жофра. Атентатор се просто прошетао кроз обезбеђење, јер је размак између полицајаца задужених да контролишу масу био десет метара!

Југословенски краљ с домаћинима био је 9. октобра 1934. у половном отвореном аутомобилу марсељске полиције, који се кретао брзином пешака. Не зна се ко је креирао идеалне услове за атентат, јер су од полиције истог дана одузете све писане наредбе. Атентатор није могао да сведочи јер је издахнуо од батина. За учешће у атентату суђено је усташким терористима нижег ранга, иако је неоспорно утврђено да су акцијом руководили Анте Павелић и Еуген Дидо Кватерник, који су унајмили Черноземског. Усташки шефови су били под заштитом Мусолинија који није дозволио њихово изручење, а Француска није инсистирала.

- Париз је инсистирао да Југославија из оптужница, нарочито из оне пред Друштвом народа изостави Италију. Мусолини је отворено радио против Југославије, али је у том тренутку био у сукобу и с Немачком око Аустрије, према којој је имао аспирације. Зато је Француској био важнији од Александра. Југославија је пуштена низ воду - каже др Миле Бјелајац.

Истраживачи претпостављају да се докази о позадини атентата налазе у извештају француске државне комисије, али он је и данас под ембаргом.

- Овај извештај се налази у државном архиву, а сви покушаји да га добијем били су узалудни. Вероватно би његово објављивање и данас могло да произведе политичку штету. Сматрам да је Италија стајала иза атентата, али катастрофални пропусти у обезбеђењу указују да је постојала сарадња с неким утицајним у Француској - каже проф. др Предраг Симић.

Он не верује у верзије да је Немачка стајала иза атентата, јер је у то време краљ Александар успоставио добре односе с Берлином. Пошто Француска, Енглеска и САД нису биле заинтересоване да економски сарађују с Југославијом, у празан простор ступила је Немачка. У лето 1933. у Југославију је дошла делегација из Берлина и уговорила узгајање уљарица, а југословенске власти су у замену за извозне олакшице пристале да Немачкој дају ексклузивно право на експлоатацију руда, пре свега метала неопходних за војну индустрију. Непосредно пре ове посете Немачка се повукла из Конференције о разоружању.

Велика Британија је немачки уплив у Југославију сматрала угрожавањем интереса и почела је да помаже хрватским сепаратистима. Пошто је Немачка иступила из Друштва народа, а 1934. у ову организацију је ушао Совјетски Савез захваљујући напорима министра Луја Бартуа, који је убијен с краљем Александром у Марсељу. Обојица су игнорисали упозорења југословенских обавештајаца да усташе спремају атентат.

Велика Британија је немачки уплив у Југославију сматрала угрожавањем интереса и почела је да помаже хрватским сепаратистима. Пошто је Немачка иступила из Друштва народа, а 1934. у ову организацију је ушао Совјетски Савез захваљујући напорима министра Луја Бартуа, који је убијен с краљем Александром у Марсељу. Обојица су игнорисали упозорења југословенских обавештајаца да усташе спремају атентат.

-           Син југословенског посланика у Паризу Спалајковић причао ми је да је краљ био упозорен на атентат и да му је нуђено да се искрца у другој, безбеднијој луци. Он је то одбио, као и препоруку да носи панцир кошуљу. Луј Барту није погинуо од хитаца атентатора Черноземског, већ од залуталог метка жандарма који су пуцали у оном метежу. Бартуов син, кога сам упознао у Француској, причао ми је да су били заузети око краља и заборавили на Бартуа, старог човека, који је искрварио и умро - наводи др Симић.

Барту је дошао на чело француског министарства спољних послова у фебруару 1934. и одмах успоставио дипломатске односе Француске са Совјетским Савезом и покушао да створи антинемачки савез у Европи. Руски историчар Владимир Константинович Волков зато сматра да је прави циљ атентатора био Барту.

САВЕЗ ТЕРОРИСТА

ФРАНЦУСКЕ левичарске новине су протестовале због посете краља Александра, а „Иманите“, лист француске Комунистичке партије, у наслову га је називао тиранином и грозним мучитељем, који шурује с Хитлером. То је било у складу с политиком Коминтерне која се залагала за разбијање Југославије. Тај програм је изложен још 1928. и на Дрезденском конгресу КПЈ, где је не само Југославија означена као тамница народа коју треба уништити, већ је као циљ постављено и разарање Србије. Зато је дошло и до сарадње великбугарских, усташких и Коминтерниних терориста. Бугарски историчари наводе да је Владо Черноземски радио као плаћени убица и за Коминтерну.

АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ: ДЕДА ЈЕ ЗНАО ДА СЕ СПРЕМА АТЕНТАТ

МОЈ деда, краљ Александар, имао је информације да се спрема атентат. Међутим, он је веровао да је у Француској безбедан, јер је долазио код пријатеља. Без страха, са Лујом Бартуом, сео је у отворен аутомобил, да би могао да поздрави 100.000 људи у Марсељу, који су дошли да га виде - прича о трагичном догађају, за „Новости“, престолонаследник Александар Карађорђевић.

-           Краљ је био велики дипломата. Предвидео је шта ће се догодити у Европи. Савезнице из Великог рата су биле у великој економској кризи. Фашизам је јачао. Преко Мале Антанте ојачао је наш положај. Имао је спремну стратегију. Нажалост, усташки покрет и ВМРО су га прекинули у мисији, иако се он искрено залагао за једнакост свих народа који живе у Југославији.

-           * Каква је била та спољнополитичка стратегија?

-          

-           - Он је намеравао да поред сарадње са Француском, формира „Источни пакт“, који би повезао Совјетски Савез, Пољску и Малу Антанту, у којој су, поред Југославије, биле Румунија и Чехословачка. Да краљ није убијен, вероватно би тај савез имао велики утицај на другачији ток историје. Принц Павле је то покушао да настави. Упркос пробританским осећањима, да би избегао крвопролиће и војни пораз, осећао је да мора да потпише веома непопуларан пакт са Немачком. Подсећам, марта 1941. године готово све земље око Југославије су биле под нацистичким утицајем.

-          

-           * Да ли вам је отац причао о Марсељском атентату?

-          

-           - Трагично убиство краља променило је живот породице Карађорђевић. Мој отац, краљ Петар, тада је имао само 11 година. Био је на школовању у Енглеској. Причао ми је да га је кобног дана, увече, пробудио директор школе. Без речи, одвео га је у југословенско посланство. Тамо је сазнао за атентат. Авионом, одмах су га пребацили у Југославију, да би присуствовао сахрани.

-          

-           * Краљица Марија је преминула када сте имали 15 година. Сигурно сте и са њом разговарали о атентату?

-          

-           - После атентата се разболела. У избеглиштву, патила је и од депресије. Волела је Србију и желела је овде да се врати. Тек 1959. године, када сам имао 13 година, први пут је причала о том догађају. Седели смо за ручком, а онда изненада, почела да ми прича детаље и дедину стратегију. Схватио сам да се она никада није опоравила од тог шока. Умрла је 1961. године, у страној земљи, далеко од куће за којом је патила.

 (М. Т. Ковачевић)

КРАЉЕВСКИ ПАР НА ПРОСЛАВИ 50. ГОДИШЊИЦЕ ЦРКВЕ ЛАЗАРИЦЕ У БИРМИНГЕМУ - ROYAL COUPLE AT LAZARICA CHURCH 50TH ANNIVERSARY CELEBRATION IN BIRMINGHAM

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина у пратњи Принцезе Катарине (кћерке Принца Томислава) заједно са Патријархом српским Иринејом присуствовали су прослави пола века од освећења Цркве Светог Кнеза Лазара у Бирмингему, за коју је камен темељац поставио Њ.К.В. Престолонаследник Александар 1968. године.

„Моја супруга и ја веома смо срећни што смо данас са вама у Бирмингему, у цркви Светог Кнеза Лазара, која представља делић Србије на тлу Енглеске. Данас прослављамо пет деценија цркве Лазарице, прве српске православне цркве подигнуте у Великој Британији. Српској заједници није било нимало лако да сазида ову прелепу цркву, у туђој земљи, у то време. Сетимо се зато данас свих оних који су својим огромним трудом помогли изградњу Лазарице. Наш народ се и данас бори са великим изазовима. Учинимо зато све да нашим потомцима оставимо бар исто онолико колико су нама оставили наши преци. Учинимо све да им обезбедимо срећну будућност. Од срца вам честитам педесету годишњицу Лазарице“, рекао је Њ.К.В. Престолонаследник Александар.

Лазарица је прва српска православна црква изграђена у Великој Британији, која се често описује као скривени драгуљ у Бирмингему. Позната је по раскошно осликаним фрескама које приказују православне светитеље и библијске сцене. Лазарица, која се налази у предграђу Борнвил, и даље представља главну тачку окупљања успешне српске заједнице. Сви су добродошли.

Црква је јединствен пример, у Британији, Моравског стила из 14. века. Посвећена је Светом Кнезу Лазару, а део његових моштију налази се у темељима цркве. Мермер за под и зидове, стубови од пешчара, ораховина окована бакром, полијелеј и још много тога, донето је из Србије и има симболичну везу са тамошњим светим местима. Архитекта је био Србин, др Драгомир Тадић, у сарадњи са г-дином С. Ј. Клевером, главним архитектом Борнвил Вилиџ Траста.

Копије најпознатијих фресака у Србији, које покривају зидове цркве, осликао је српски уметник Душан Михајловић. Те дивне фреске су оно што очара све посетиоце када по први пут уђу у цркву.

Лазарица је доказ и подсећање на снагу и моћ вере. Они који су дошли у Британију после Другог светског рата, који су изгубили сву своју овоземаљску имовину, пријатеље, породице, отаџбину и младост, донели су са собом веру и потребу да прате пример Исуса Христа, Светог Саве и Светог Кнеза Лазара. Ова црква је њихово завештање.

ROYAL COUPLE AT LAZARICA CHURCH 50TH ANNIVERSARY CELEBRATION IN BIRMINGHAM

Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine accompanied by Princess Katarina (daughter of Prince Tomislav), together with His Holiness Serbian Patriarch Irinej, attended a celebration marking half a century since the consecration of the Church of the Holy Prince Lazar in Birmingham, HRH Crown Prince Alexander laid the cornerstone in 1968.

“My wife and I are very happy to be with you in Birmingham today, at the church of the Holy Prince Lazar, which represents a tiny part of Serbia in England. Today we are celebrating five decades of Lazarica church, the first Serbian church built in the United Kingdom. It was not easy for the Serbian community to build this beautiful church, in a foreign land, at that time. Let us remember today all of those who, through their great efforts, helped to build Lazarica Church. Today, too, our nation faces great challenges. Let us make sure that all of us leave our descendants with at least as much as our ancestors had left us with. Let us do everything in our power to provide them a bright future. I sincerely congratulate you for the 50th anniversary of Lazarica Church”, said HRH Crown Prince Alexander.

Lazarica is the first built Serbian Orthodox church built in the United Kingdom and is described as a hidden gem in the city of Birmingham. The church is known for its richly decorated frescos depicting Orthodox Saints and Biblical scenes. Situated in the leafy suburb of Bournville, Lazarica continues to be the focal point of a thriving Serb community. Everyone is welcome.

The church is a unique example of 14th Century Byzantine – Morava artistic style and architecture in the United Kingdom and is dedicated to the Holy Prince Lazar of Kosovo, whose relics lie in the church foundations. The marble for floor and walls, the sandstone columns, the walnut furniture overlaid with beaten copper, the candelabra were all brought from Yugoslavia and have a symbolic association with sacred places there. The architect was Serbian Dr Dragomir Tadić who worked collaboratively with Mr S. J. Clewer, the chief architect of Bournville Village Trust.

The frescos that cover the walls and ceiling of the church, were painted by the Serbian artist, Dusan Mihajlovic, are copies of the best known mediaeval frescoes found in Serbia. They especially “takes ones breath away” when first time visitors come to the church.

Lazarica is evidence and a reminder of the strength and power of faith. Those who came to United Kingdom after World War Two, who lost all their earthly possessions, their friends, family, their homeland and their youth, brought with them their faith and the need to follow the example of Christ, Saint Sava and Saint Lazar. This beautiful church is their legacy.

Краљевски Двор
Односи с јавношћу

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

E-пошта: pr@dvor.rs
Posetite www.dvor.rs

Public Relations
The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

КРАЉЕВСКИ ПАР У ПОСЕТИ ЗРЕЊАНИНУ - THE ROYAL COUPLE VISITED ZRENJANIN

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина посетили су Зрењанин где су их дочекали г-дин Чедомир Јањић, градоначелник Зрењанина, г-дин Саша Сантовац, заменик градоначелника, г-ђа Снежана Вучуревић, начелница Средњобанатског управног округа и г-дин Оливер Митровић, председник Скупштине града.

Након топле добродошлице и пријема у Градској кући, краљевски пар се заједно са градским челницима прошетао улицом Краља Петра I Карађорђевића, посетио Храм Успења пресвете Богородице, обишао Народни музеј Зрењанин, а на крају вечери уживао на концерту Краљевских гудача Светог Ђорђа чији је покровитељ Његово Краљевско Височанство Принц Филип, у Народном позоришту „Тоша Јовановић“ у Зрењанину.

THE ROYAL COUPLE VISITED ZRENJANIN

Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine visited Zrenjanin where they met with Mr. Cedomir Janjic, the Mayor of Zrenjanin, Mr. Sasa Santovac, Deputy Mayor, Mrs. Snezana Vucurevic, Head of the Central Banat Administrative District and Mr. Oliver Mitrovic, President of the City Assembly.

After the warm welcome and the reception at the City Hall, the Royal couple took a walk through King Peter I Karadjordjevic Street, visited the Temple of the Assumption of the Holy Virgin, took a tour the Zrenjanin National Museum, and enjoyed the concert of the Royal Strings of St. George whose patron is HRH Prince Philip, at the National Theater “Tosa Jovanovic” in Zrenjanin.

Краљевски Двор
Односи с јавношћу

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

E-пошта: pr@dvor.rs
Posetite www.dvor.rs

Public Relations
The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040