31. XII 1845 РОЂЕН ЈЕ НИКОЛА ПАШИЋ

Рођен је у Зајечару 31. XII 1845 у пекарској породици. Никола Пашић је један од највећих српских државника 19. и 20. века - политиком се бавио више од пола века, у Кнежевини и Краљевини Србији и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.Уписао је 1866. Технички факултет Велике школе у Београду. Српска влада га је као одличног студента 1868. упутила на школовање у Цирих. Студирао је на Политехничкој школи у Цириху техничке науке као државни стипендиста. За време боравка у Швајцарској био је близак Светозару Марковићу, али се касније разишао са њим. После једногодишње праксе на изградњи пруге Будимпешта-Беч вратио се у земљу mада је по образовању био инжењер, најмање се бавио својим стручним послом. У идеолошком смислу, прошао је кроз неколико фаза: у младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за парламентарну демократију, док је у касним годинама постао конзервативац.Био је вођа Радикалне странке од оснивања до смрти, када је изгубила политички утицај. У 19. веку Странка је била углавном у опозицији против Обреновића, а у 20. веку била је искључиво на власти. Са краљем Петром Карађорђевићем био је чак у присним односима.

Имао је скоро невероватну, веома бурну политичку прошлост. Због покретања Тимочке буне био је осуђен на смрт, изгнан из земље. 0д 1883. до 1889. године, затвореник због увреде краља и учешћа у Ивањданском атентату 1899. године. Обављао је разне дужности - био је градоначелник Београда, народни посланик, председник Народне скупштине, дипломатски представник, преговарач на Конференцији мира у Паризу, председник владе (1891-1892, 1904-1918, са три краћа прекида, 1921-1926 са једним прекидом).

За време владавине краља Александра Обреновића саставио је прву владу.

Из српства у југословенство прешао је после пропасти царске Русији.

Одиграо је велику улогу у формирању Краљевине Србa, Хрвата и Словенаца. Умро је у Београду, 10.12.1926.године.

ПОЛИТИЧКА КАРИЈЕРА

Политичку каријеру отпочео је 1878. године као народни посланик, изабран у Зајечару. У идеолошком смислу, прошао је кроз неколико фаза: у младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за парламентарну демократију, док је у касним годинама постао конзервативац.

Године 1881. кад је званично основана Радикална странка, Пашић је био први председник Главног одбора. По избијању Тимочке буне напушта земљу, а децембра 1883. је у одсуству осуђен је на смрт. После абдикације краља Милана (1889), био је амнестиран, вратио се у земљу и поново преузео вођство Радикалне странке.

Два пута је био градоначелник Београда: 30. 12. 1889 - 14. 1. 1891. и 10. 1. 1897 - 13. 11. 1897. Расписао је велики зајам и калдрмисао главне улице.

Председник српске владе постао је први пут 11. фебруара 1891. Председник владе је био 1891-1892. и министар иностраних послова Србије од 21. марта 1892. до 9. августа 1892. У периоду 1893-1894 био је дипломата, представник српске владе у Петрограду. Због неслагања са унутрашњом и спољном политиком последњег Обреновића, убрзо се разишао и са њим.

После неуспелог Ивањданског атентата на бившег краља Милана 1899, као радикалски првак осуђен је на 5 година затвора, али је одмах помилован и пуштен. Следећих неколико година, до Мајског преврата 1903, био је ван политичке сцене. Укључује се у политички живот 1901, а после убиства Александра Обреновића и повратка на власт династије Карађорђевић (1903), Пашић поново преузима вођство Радикалне странке.

Председник владе по други пут постаје 27. новембра 1904. На овом положају је углавном био све до своје смрти 1926. године. Прецизније, председник владе Србије је био 1904-1918 са три прекида и председник владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у периоду 1921-1926 са једним прекидом.

Осим ове велике функције био је пет пута председник Народне скупштине, затим министар спољних послова у периодима 1904-05, 1906-08, 1912-18. и потом у Краљевини СХС 1921. Осим тога, Пашић је од оснивања 1881. до своје смрти, водио Народну радикалну странку.

Успешно је водио Србију кроз два балканска рата и кроз Први светски рат. Био је председник делегације Србије на Конференцији мира у Букурешту 1913. Почетком 1915. године, као председник српске владе, Никола Пашић позива јеромонаха Николаја Велимировића у Ниш и упућује га у Енглеску и Америку да пропагира српску праведну борбу и да сузбија аустријску пропаганду против Србије. Био је један од потписника Крфске декларације 1917. Био је председник делегације Краљевине Срба Хрвата и Словенаца на Мировној конференцији у Паризу 1919.

Године 1923. постао је почасни грађанин Панчева.

Видовдански Устав

Био је један од главних твораца Видовданског устава из 1921. године, којим је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца добила облик унитарне монархије. Касније је краљу Александру Карађорђевићу почела да смета Пашићева личност, одвојио се од њега и уклонио га са положаја председника владе.

Био је на аудијенцији код краља Александра 9. децембра 1926. током које је краљ изнео неке критике на рачун Пашићевог сина и није му поверио нови мандат председника владе. Потрешен овим догађајем Пашић је изненада преминуо сутрадан 10. децембра 1926. од срчаног удара, у 81. години живота. Сахрањен на Новом гробљу у Београду. У политичком животу Србије, Пашић је провео 48 година. Активно се бавио политиком до смрти.

Царински рат

Изашао је као победник у Царинском рату са Аустроугарском (1906-1911), извукавши Србију из загрљаја економске блокаде велике суседне империје и омогућивши српској привреди да се пробије "из балканског котла на светску пијацу". У својој политици ослањао се на Русију, а после Октобарске револуције на Француску.

У политици се доказао као мудар, сталожен и упоран политичар. Говорио је: "Срби јесу мали народ, али већег између Беча и Цариграда немамо". Осим тога он је био ћутљив по природи и имао је узречицу "овај". Био је познат по надимку Баја.

КРИТИКЕ НИКОЛЕ ПАШИЋА

Било је и у његово време и касније разних критика на рачун Николе Пашића. Пера Тодоровић, ранији саборац из Радикалне странке, дао је следећи опис: "Пашић је до века био страшан сметењак, шепртљан и оклевало. Вечито шепртљање и кубура - то је најбитнија карактерна црта Пашићева. При свакој мало озбиљнијој ствари он се устумара, вије се као душа грешника, и не знаш да ли се више ускубурио пред мишљу или пред делом. Он никада не зна јасно ни шта хоће ни шта неће. Он хоће све и неће ништа. Он догађајима не излази у сусрет, он увек гегуца за њима". Арчибалд Рајс у својој књизи "Чујте Срби!" замера Пашићу на превеликој попустљивости према свом сину Радету који је под изговором болести био ослобођен учешћа у рату и банчио је по Паризу. О Пашићевој великом богатству Рајс каже: "Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи. ... Рећи ћете ми да је жена Пашићу донела леп мираз. Шта је, међутим, тај мираз у поређењу са оним што је он оставио после смрти? Сламчица и ништа више."

"Његово име ће остати у историји више због тога што је везано за велике догађаје, него зато што су ти догађаји везани за њега". (Отокар Кершовани

АНЕГДОТЕ

Био је познат као духовит човек и иза њега су остале многе анегдоте.

На питање новинара приликом једног изласка из скупштине после заседања, "Шта има ново?" одговорио је: "Не знам. Нисам још читао Политику".

Приликом једног заседања изнервиран употребио је неке "јаче" речи. Један посланик из клупе је добацио "Овако нешто Гледстон (тадашњи председник енглеског парламента) никад не би рекао у скупштини!". Баја је одговорио "Какви сте ви Енглези, такав сам Гледсон!"

У Спору два радикалска првака требало је да пресуди Никола Пашић. Прими првога, саслуша га пажљиво, и каже му:

- У праву сте, господине!

Прими другога, саслуша и њега пажљиво, па му каже:

- У праву сте, господине!

Секретар који је ту био присутан, не издржа:

- Али, господине председниче, како сте могли једном да кажете како је у праву, и другом да кажете како је у праву? То немас мисла!

А Пашић, кажу, погладио је браду:

- Момче, и ти си у праву!

Било како било, нико се на политичкој сцени није одржао тако дуго као Баја - а мало који политичар се својим занатом("политика је курва", каже стара српска изрека) бавио у тако компликованим временима, уз тако много политичких непријатеља и - са тако мало јавно изречених речи.

Пашићева ћутања била су речитија од брилијантних, запаљивих и бомбастих говора оних који су имали потребу коју, изгледа, Пашић није имао - да засењује простоту.

"Зна Баја шта ради", говориле су његове присталице, чак и кад Баја нит зна, нит шта ради.

"Баја једно каже, друго мисли, а треће уради!", гунђали су они који никако нису успевали да га истерају на чистину.

А његова узречица:"Може да бидне, не мора да значи", и дан-данас може се чути у српским кафанама, као својеврсна интерпретација Ајнштајнових теорија о релативитету, примењених на ствари обичне и свакодневне.

Најзад, не треба заборавити да је Никола Пашић послужио као модел Радоју Домановићу, за једну од најбрилијантнијих приповедака српске књижевности -"Вођу", у којој народ иде за"мудрим" старцем који ћути, све док, попадали на дно понора, не открију да је вођа слеп!

А једна анегдота из Ниша - где је Пашић примио неког француског новинара, испричавши му ствари које су мирисале на европски политички скандал - каже како је, упитан, узгред, за крај, о личним и породичним стварима, Баја, мртав хладан, рекао погрешно име своје супруге. А на чуђење присутних, кад су новинара испратили, мирно објаснио:

- Па, кад сутра избије скандал, ја ћу да кажем како је штампа све измислила - ево, новинар не зна ни како ми се жена зове!

Овом приликом преносимо неколико лепо илустрованих анегдота из листа"Балкан", које је скупио и прибележио, аутор већ познат нашим читаоцима - Никац од Ровина, један од сарадника Бранислава Нушића. Његовом сатиричном перу, које је тако лепо"шиљио" на записницима из црногорског парламента, није измакао ни Пашић, нарочито његова позната особина да, као човек са југа, Пашић никад није научио баш правилно да говори књижевни српски, и друга - да ретко и тешко памти имена, и трећа да врло често, расејан, не слуша људе шта му говоре, а не ретко говори шта било, као онај Индијанац из једног култног филма, који се зове Нико, зато што"говори много, али ништа не каже".

Шта је Пашић рекао, кад је у"Балкану" видео ове, злобом зачињене"хуморе и спрдње" чији је био главни јунак - не знамо. Али, можемо да претпоставимо да би реченицу почео, као обично:

- Овај... знаш... јесте...

ГРИГОРИЈ РАСПУЋИН

Датум рођења:           10. јануар 1869.

Место рођења:           Покровско (Руска Империја)

Датум смрти: 30. децембар 1916.

Место смрти: Петроград (Руска Империја)

Григориј Јефимович Распућин (рус. Григо́рий Ефи́мович Распу́тин; Покровско, 10. јануар 1869 — Петроград, 30. децембар 1916) је био руски мистик. Имао је велики утицај на последње дане руске династије Романових, и значајну улогу у животима цара Николаја II и његове жене Александре, и њиховог сина Алексеја који је патио од наслеђене хемофилије од краљице Викторије. Распућина су звали „луди монах“ иако никад није постао монах. Неки су га сматрали за стареца и веровали да је психички и духовни исцељитељ. Може се сматрати и за једну од најконтроверзнијих личности 20. века.

Рани живот

Григорије Распућин је рођен у малом сибирском селу Покровско, на обали реке Туре у Тоболској губернији. Извесно време постојале су недоумице око датума његовог рођења и сматрало се да је рођен између 1863. и 1873. године. Недавно су откривени нови документи према којима је Распућин рођен 10. јануара 1869. по Јулијанском календару, односно 22. јануара 1869. по Грегоријанском календару.

Нема много података о његовом детињству, а оно што је познато највероватније су изнели чланови његове породице. Зна се да је имао сестру по имену Марија и старијег брата Димитрија. Марија, која је по свему судећи боловала од епилепсије, удавила се у реци. Једном приликом, док су се Распућин и Димитрије играли поред језера, Димитрије је упао у језеро, а Распућин је скочио да га спасе. Обојицу их је из језера извукао један случајни пролазник, али је Димитрије потом умро од упале плућа. Губитак сестре и брата оставили су дубок траг на Распућина, који је своје двоје деце назвао Марија и Димитрије.

Са напуњених 18 година одлази на 3 месеца у Верхотурски манастир. Тамо се придружује забрањеној секти Клисти Руске православне цркве. 1901. одлази од куће у Покровскоју као ходочасник и путује преко Грчке и Јерусалима. 1903. Распућин стиже у Петроград, где се представља као старец, или свети човек, са исцелитељским и видовњачким моћима.

Исцељитељ царевића Алексеја

На свом путешествију као ходочасник сазнао је о Алексејевој болести коју је наследио од чукунбабе краљице Викторије, енглеске краљице. Након пада са коња на одмору са фамилијом, Алексеј је задобио унутрашње крварење. Тражећи свуда помоћ своме сину, царица се обратила најбољој пријатељици Ани Вирубовој да нађе помоћ, на шта је Распућин препоручен. Распућин је заиста олакшао дечакове муке, наводно кроз молитве, али претпоставља се да је користећи пијавице или хипнозу успевао да дечаку заустави крварење.

Након неколико успешних лечења, Распућин је задобио поверење цара, који га је прогласио пријатељем фамилије и светим човеком. Постепено, Распућин задобија све већи и већи утицај на царицу Александру, чак и у политичком погледу.

Контроверза

Распућин је у међувремену постао контроверзна личност водећи скандалозни лични живот са женама петроградског високог друштва. Шта више, виђан је често како одлази са проституткама, опија се и не враћа кући до рано ујутру. Био је увек прљав, ретко се купао и некултурно се понашао на јавним местима. Због свега тога, петроградска елита га није баш широкогрудо прихватала.

Имао је и конфликт са Руском православном црквом због свога уверења да се повезаност са Богом ствара кроз грех, јер по његовом мишљењу, грех је неизоставни елемент људског понашања, и да кроз верниково признање о почињеном греху и прихватању понижења од других, задобија милост Бога.

На почетку рата, Распућин прориче да ће руска армија бити успешна само ако сам цар узме команду над војском, што је због лоше припремљеног цара Николаја резултовало лошим последицама по Русију. Док је цар био на фронту, Распућинов утицај на царицу Александру је растао. Убрзо је постао лични саветник царице и напунио политичка места својим кандидатима. Због Распућиновог утицаја, а и због Првог светског рата, руска економија је почела нагло пропадати. Кривљена је наравно царица Александра, а са њом и Распућин јер се знало о његовом утицају на њу.

Распућинов утицај су користили политичари и новинари којима је било у циљу да ослабе интегритет династије Романов, присиле цара да се одрекне апсолутне власти и одвоје Руску православну цркву од државе.

Смрт

У ноћи 30. децембра 1916, Григорија Распућина је одлучио да убије кнез Феликс Јусупов, царичин рођак, и група завереника. Прво су покушали да га отрују вином и колачима, али отров није деловао. Затим га је кнез Јусупов упуцао из непосредне близине, па је Распућин пао на под наизглед мртав. Након неколико минута устао је, ударио кнеза Јусупова и покушао побећи. Остали завереници су га ухватили, истукли, испалили у њега још метака те га бацили у хладну реку Неву. Када је Распућиново тело пронађено, плућа су му била испуњена водом, што је показало да није био мртав и да је пружао отпор све док се није утопио.

МОНАРХИЈА ИЛИ РЕПУБЛИКА

"Имати председника уместо Краља је исто као узети, у финалној утакмици Лиге шампиона, једног од 22 играча на терену да буде главни судија... и очекивати да он буде неутралан, правичан и независан..."

Све европске државе данас, биле оне монархије или републике, деле исте проблеме савременог света. Ни један ни други облик државног уређења немају објективну и универзалну вредност, него се могу поредити само у односу на то колико доприносе да одређена држава, у датим историјским и геостратешким околностима, у својој суштини постане боља.

Оно што разликује монархије од република и дефинише их као различите облике државног уређења, јесте функција шефа државе. Краљ се не бира  и влада без временског ограничења мандата, председника републике на ограничени рок бира одређени део бирачког тела.

У начелу, било ко може постати председник републике, док се Краљ рађа да би вршио своју дужност. Сваки Краљ одраста са свешћу о свом будућем позиву, и као личност је, у најужем смислу речи, "професионални" државник. Личност Краља у данашњим уставним парламентарним монархијама није неприкосновена, јер постоје јасно уређени механизми смењивости монарха, којих није било само у доба апсолутизма.

Председник републике, без обзира на личне способности, стиче свој положај захваљујући одређеним центрима моћи, пре свега политичким странкама, и никада не може бити независан од њих. Савремени политички тренутак управо је показао колико дубоке поделе у бирачком телу може да изазове избор шефа државе, чак и у најдемократскијим, најразвијенијим земљама.

Краљ свој положај не дугује никоме и зато мора да представља све грађане, без обзира на њихово политичко опредељење. У ери дубоких економских и друштвених трансформација, од највеће је важности да шеф државе, који данас, између осталог, представља и својеврсног "судију" у питањима поштовања Устава, буде независан од било које политичке странке и неутралан према свакој од њих.

Србија је у облику републике до 2000. године доживела искључиво диктатуру, битишући као партијска држава у којој је апсолутна власт била концентрисана управо у "председнику републике" односно у шефу владајуће политичке странке. Врло слична ситуација је и након 2000.године до данас...

Од стицања независности па све до данашњих дана Србија је највећи степен уставне парламентарне демократије и економског и политичког либерализма доживела за време владавине Краља Петра Првог.

Садашњи политички тренутак у Србији у многоме, нажалост, подсећа на стање са почетка двадесетог века, пре доласка Краља Петра Првог на престо. Унутрашњи сукоби различитих политичких интереса и идеологија, поигравање законима и Уставом, недостатак јасног става у спољној политици и одсуство стратешког савезништва дестабилизују Србију и спутавају је у постизању одрживог развоја.

Као и пре сто година, Србији је потребан темељан, а истовремено и симболичан раскид са мрачном прошлошћу. Потребан нам је нови почетак, и нови, а за Србију у ствари једини природан облик државног уређења - Краљевина Србија!

ПОДЕЛА НОВОГОДИШЊИХ ПАКЕТИЋА ДЕЦИ БЕЗ РОДИТЕЉСКОГ СТАРАЊА

Општински одбор Удружења Краљевина Србија из Инђије уручио је у среду, 26. децембра 2012. године, у Културном центру у Инђији, новогодишње пакетиће свој деци их хранитељских породица са територије општине Инђија.

Пре доделе пакетића, у сарадњи са Центром за социјални рад Дунав из Инђије и Мото клубом Инђија, за децу је организована и представа ''Снежана и седам патуљака'' у извођењу Глумачке дружине ''Позориштанце''.

ПОСМРТНИ ОСТАЦИ КРАЉИЦЕ АЛЕКСАНДРЕ ДОЛАЗЕ НА ОПЛЕНАЦ

Грчка краљевска породица дала пристанак за пренос посмртних остатака краљице Александре на Опленац. Само пет година живела са краљем Петром Другим. Није се развела, јер га је вечно волела

Како „Новости“ сазнају, грчка краљевска породица дала је сагласност да се посмртни остаци краљице Александре од Југославије, са атинског гробља Татој пребаце у крипту цркве Светог Ђорђа на Опленцу. Тако ће краљица Александра Карађорђевић почивати у Србији, у коју као монарх никада није крочила.

- Наш народ каже да је мајка најдражи људски род, тако ће и покојну краљицу Александру њен син престолонаследник Александар, краљевска породица и читава Србија достојанствено дочекати. То ће бити велики историјски догађај и прилика да се као нација одужимо тужној краљици за њену љубав према нашем краљу и нашој земљи - каже професор Радош Љушић, биограф чланова краљевске породице.

Александра од Југославије, ћерка грчког краља Александра и Аспазије Манос рођена је 25. марта 1921. у атинској резиденцији Таитои. Била је принцеза од Грчке и Данске када је априла 1942. у Лондону на чајанци у Клубу савезничких официра упознала југословенског краља Петра Другог.

ПРОВОДАЏИСАО ВИНСТОН ЧЕРЧИЛ

- Млад сам човек, јако заљубљен у своју земљу и у своју вереницу. Дужност према својој земљи ћу најбоље да извршим ако се венчам са Александром - писао је краљ Петар крајем марта 1943. премијеру Винстону Черчилу. Петрова мајка, краљица Марија и краљев ђенерал Дража Михаиловић су били против венчања у време „док народ у отаџбини крвари“, али су Черчил и грчка ташта били јачи.

- Нашла сам се пред мршавим црномањастим младићем од 18 година у официрској униформи. Његово лице је имало ледени осмех, као и моје када је прихватио моју руку. Приметила сам да је нешто нижи од мене, а да су му очи живе - записала је принцеза у својим мемоарима.

Плесали су читаво вече. Састали су се још три пута, када се краљ охрабрен од својих проводаџија Винстона Черчила и Аспазије Манос охрабрио да запроси грчку принцезу. Није му сметало што је била две године старија од њега.

Венчање краља Петра и принцезе Александре обављено је 20. марта 1944. у згради југословенске амбасаде у Лондону. Будућа краљица је била у позајмљеној венчаници, а краљ у омиљеној авијатичарској униформи. Сватови су сведочили да је „краљ Петар био весео, безбрижан и заљубљен“.

- Краљица Марија није дошла на венчање, али је снахи поклонила прстен, за који је ова сматрала да је баксузан. Јер, брак није био успешан - објашњава историчар Радош Љушић.

Брачне неприлике су настале прво када је Јосип Броз ускратио краљевску ренту и иселио их из амбасаде, у којој су становали. Намеравали су да се одселе у Париз, али им Французи нису дали визу. Живели су потом у Сен Морицу. Краљ Петар је био монарх без посла, а Александра од Југославије је била краљице без краљевства

ДВА ПУТА ПРОПАДАЛА

- Њено краљевско величанство Александра Карађорђевић била је краљице две пропале Југославије и два пута је у животу пропадала, али је остала одана свом краљу Петру Другом Карађорђевићу - казао је једном приликом академик Матија Бећковић.

Кренули су 1949. у САД, где је краљ остао да живи, а краљица се са сином вратила у Париз. Преселили су се потом у Венецију и Лондон, где је краљица сина Александра предала деверу, принцу Томиславу да школује младог престолонаследника.

- Круна ми је отела мужа, јер је стално била ван његовог домашаја! Отишао је за својим политичарима, а ја сам га чекала читавог живота! - писала је краљица у свом дневнику.

Била је вечно закљубљена у краља. Покушала је самоубиство када је Петар Други 1970. умро у Денверу. Живела је са мајком у Венецији до њене смрти 1973. а потом се преселила у Лондон да буде поред сина. Имала је обољење кука и стално је у кући принца Томислава седела испод портрета краља Петра Другог. Принц је због тога звао „моја тужна снаја“.

Последње године живота краљица Александра од Југославије је провела болесна и у самоћи. Умрла је у старачком дому у Сесексу 30. јануара 1993. По њеној посмртној жељи, сахрањена је заједно са мајком поред оца 7. фебруара 1993. на атинском гробљу Татој.

Извор: Вечерње новости

БОЖИЋНА ПОРУКА Њ.К.В. ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА АЛЕКСАНДРА II ХРИШЋАНИМА КОЈИ СЛАВЕ БОЖИЋ ПО ГРЕГОРИЈАНСКОМ КАЛЕНДАРУ 2012.

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Поводом дана када прослављамо рођење Исуса Христа, дана велике радости за све Хришћане, желим да свим грађанима Србије и људима широм света који овај празник славе по грегоријанском календару пренесем најлепше жеље у име моје породице и у своје име. Нека вас прате мир, љубав и срећа.

Божић је такође прилика да се људи уједине, да дају и деле у миру, време када поштујемо једни друге, што и нама помаже да будемо јачи.

Моја породица придружује ми се са жељама да сви дочекате и прославите срећан Божић и веома срећну Нову 2013. годину.

Мир на земљи и добра воља међу људима!

Христос се роди!

Александар

HRH CROWN PRINCE ALEXANDER II CHRISTMAS MESSAGE – GREGORIAN CALENDAR 2012

On the day we celebrate the birth of Jesus Christ, the day of great joy for all Christians, I wish the citizens of Serbia and people across the world who celebrate Christmas the very best wishes from my family and myself. May everyone enjoy peace, love and happiness.

Christmas is also the time for people to come together, to give and to share and to be at peace, the time to build respect for each other that helps us all be stronger.

My family joins me in wishing all of you a peaceful and Happy Christmas and a very Happy New Year 2013.

Peace on Earth and goodwill for all!

Christ is born!

Alexander

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

АЛЕКСАНДАР I, ЦАР РУСИЈЕ

Александар I Цар Русије; краљ Пољске; велики војвода Финске

Владавина      23. март 1801 - 1. децембар 1825

Претходник   Павле

Насљедник    Николај I

Крунидба       15. септембар 1801

Супружник    Лудовика Баденска

(Елизабета Алексејевна)

Династија       Холстеин-Готторп-Романов

Отац   Павле, цар Русије

Мајка  Софија Доротеја од Württemberga

(Марија Фјодоровна)

Рођење           23. децембар 1777 Петроград

Смрт   1. децембар 1825

Александар I (23. децембар 1777 - 1. децембар 1825) је био цар Русије од 1801. године, краљ Пољске од 1815. и велики војвода Финске од 1809. године.

Породица и школовање

Александар је био син цара Павла и Марије Фјодоровне, родом принцезе од Württemberga. Његова нана је била Катарина II Велика, за вријеме чије владавине се он и родио. Без обзира што је имао још деветеро браће и сестара, он је био нанин миљеник, што је код његовог оца створило параноидни страх да ће бити избачен из реда насљеђивања круне.

Током школовања учитељ му је био швицарски хуманист, Фрéдéриц-Цéсар де Ла Харпе, који га одгаја у либералном духу. Као и већина младића он у адолесцентској доби симпатизира француске револуционаре и пољске борце за слободу. Отац га је научио да може вољети човјечанство, али да се треба плашити људи, те да може симпатизирати са револуционарима, али да мора водити прије свега рачуна о интересима државе. У складу с тако два потпуно различита принципа школовања будући цар ће бити вјечито подијељена особа између жеља и реалности.

Удар

Основни примјер такве реалности постаје државни удар којим ће ступити на власт. Његов отац због своје политике никад није био популаран међу племићима. Његово захтијевање моралног понашања као и повећања права сељака њима је било нешто потпуно неприхватљиво. Павле је такођер имао обичај давати отказе часницима због понашања које није у складу са њиховим чином, што је њих и племиће навело да почну размишљати о завјери против цара. Ту могућност одлучила је искористити Велика Британија, кад је постало очито да ће јој тренутни цар објавити рат. Срце те завјере постали су британски генерал у руској служби, Левин Аугуст, и Олга Зубов, преко које је наводно стигао новац.

Прије самог државног удара они су о намјерама обавјестили Александра и затражили његово мишљење. Пошто их није ни подржао нити пријавио, завјереници су одлучили реализирати убитство Александрова оца 23. марта 1801. године. Тога дана завјереници су продрли у цареву собу и покушали га присилити на абдикацију. Како је он то одбио, ударили су га мачем и потом угушили. По извршеном дјелу Никола Зубов је ушао у другу собу гдје се налазио Александар и обавијестио га да је он од тог тренутка цар. Сви завјереници ће касније бити помиловани од стране новога цара.

Ратови

Прва мјера новог цара тада постаје захваљивање Великој Британији на круни, због чега одмах у априлу 1801. године закључује с њом мир. До новембра те године, у складу с политиком Лондона, он улази у савез против Наполеона Бонапарте са Прусијом и Аустријом.

Краткотрајни мир који ће почети у Европи у новембру 1801. године ипак зауставља Русијин улазак у рат против Француске. До новог рата се није требало дуго чекати. Он почиње у априлу 1805. године када Петроград и Лондон потписују споразум о борби за слободу Холандије и Швицарске. Највећа битка ове прве године рата постаје она код Аустерлитза, гдје су руска и аустријска војска пред очима својих царева, Александра и Фрање I, потучене од стране Наполеона. Тај пораз избацује Аустрију из рата док се Александар повлачи у покушају да залијечи ране своје војске. Сљедећу годину Прусија доживљава катастрофални војни пораз без икакве могућности да је спаси Русија. Задње битке овога рата постају оне у Источној Прусији 1807. године у којима је руска војска поновно потучена. Након овог пораза Александар је затражио и добио мир.

Личност

Александар је био главни заговорник модернизације државе. Он се током првог дијела владавине дивио Наполеоновим реформама, иако га је сматрао европским господаром рата. У тим својим жељама за промјеном он даје могућност министрима да излажу приједлоге за побољшања живота, али када његов главни савјетник,Михајло Сперанскиј, предлаже увођење парламента, он најприје говори да је идеја добра, али да "данас није вријеме за то". Године 1810. Александар ће својом одлуком у потпуности укинути могућност остваривања тога пројекта.

Потпуно слична контрадикција овога цара постаје његова жеља да ослободи сељаке кметства. Као и остале његове жеље, она се није остварила. У свом типичном хуманистичком жару, како би побољшао живот војника, он им дарује земљу иако је они нису жељели.

Крај Наполеона

Првобитно остварени добри односи између два цара након мира из 1807. године су се почели из мјесеца у мјесец кварити. Тачка без повратка постаје Александрово одбијање Наполеона, који је хтио оженити Александрову сестру. Службени разлог за рат 1812. постаје намјера Француске присилити Русију да почне економску блокаду Велике Британије. Поводећи се тактиком "спаљене земље'" и "док имамо војску имамо државу", Руси су избјегавали битку допуштајући Наполеону све дубљи улазак у земљу. Све до тренутка када је француска војска ушла у Москву, Алексадар је молио свог противника за мир. Када је у септембру 1812. године Москва пала и била спаљена, Александар мијења своју политику у ону тоталне мржње, сматрајући Наполеона готово ђаволом којег се мора уништити. Без обзира на величину касније укупне побједе, губици Руса 1812. су само у одбрани домовине достигли цифру од 400,000 људи. Та чињеница је онемогућила наставак руске офанзиве, и они ће тек уз помоћ Аустрије и Прусије успјети потући Наполеона.

Последњих десет година

Мирно раздобље Европе и Русије у остатку живота овог цара почиње Бечким конгресом 1815. године. Тамо долази до промјене политичке карте свијета договором између велесила. Русија тада добија већи дио Варшавског војводства које се уздиже на статус краљевства уједињеног с Русијом. Током тих преговора потврђује освајање Финске из 1809. године и њен статус великог војводства у склопу царства.

Првобитно се на самом конгресу Александар противио стварању Свете Алијансе која би требала одржавати мир у Европи. Ипак, на конгресу у Љубљани 1821. године Русија, Аустрија и Прусија су се обавезале на заједничко гушење свих револуционарних покрета. Овај споразум на крају постаје једини чије се идеје водиље Александар придржавао до краја. Када су побуњени Грци послали делегацију тражећи помоћ велесила у свом рату за независност, његови гласници их пресрећу на путу и враћају кући необављена посла.

Смрт

Службени став тадашње руске владе јесте да је цар Александар I изненада умро 1. децембра 1825. године у својој 48. године док се налазио у маленом градићу на обали Азовског мора. Мишљење британског амбасадора, са друге стране, је било да је Александар потписао абдикацију, пошто га је наводно видио како се укрцава на брод као обичан морнар. Та и многе друге приче о царевој смрти су убрзо створиле мит како он није умро првог дана децембра 1825. године. Да би се с таквим причама напокон завршило, совјетски научници су у 20. вијеку одлучили отворити његов ковчег. На опће изненађење био је празан. Са тако потврђеним сумњама хисторичари су кренули у потрагу за човјеком који је могао бити Александар. Истрагом се дошло до свећеника Фјодора Кузмича, којег су цареви Николај I и Александар II радо примали на свој двор.