Укупно приказа странице

Translate

уторак, 30. април 2013.

ВАСКРШЊИ ПРИЈЕМИ ЗА ДЕЦУ У БЕЛОМ ДВОРУ



Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II


 Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар II и Принцеза Катарина били су данас у Белом Двору домаћини Ускршњих пријема за преко 1.000 деце из домова за децу без родитељског старања, ромске деце и деце са инвалидитетом.
Поред Њ.К.В. Престолонаследника Александра II, Принцезе Катарине пријемима је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ Хвостански Г. Атанасије који је поздравио децу, говорио им о Васкрсу и објаснио значај овог великог празника..
Поздрављајући најмлађе, Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар им је пожелео топлу добродошлицу и нагласио: „Мојој супрузи и мени је велико задовољство што имамо прилику да сви заједно уживамо у дивним тренуцима поводом Ускрса, најрадоснијег празника. Желим да вам свима буде лепо. Надам се да ће Вам се свидети дарови које смо моја супруга Принцеза Катарина и ја, уз помоћ наших пријатеља, припремили за вас“.
Дечији црквени хор Свети Јован Богослов Епархије шабачке извео је химну Србије „Боже правде“ и традиционалне ускршње песме. Након свечаног пријема и доделе пакетића, деца су имала задовољство да уживају у ускршњој потрази за јајима у парку испред Белог Двора.
Традиционални Васкршњи пријем. организовала је Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине уз помоћ својих дугогодишњих племенитих пријатеља: Ал Гросо, Балон Центар, Бомбоница Чуруг, Витаминка Хоргош, Врабац Пожаревац, Делхаизе (Delxaize), Исхрана Продукт, Кока Кола Хеленик Ботлинг Компани (Coca Cola Hellenic Bottling Company), Лајфлајн Чикаго (Lifeline Chicago), Мега пласт, Матмареx, Параћинка Параћин, Свислајон Таково (Swisslion Takovo), Свит фамили (Sweet Family), Чоколенд, и г-ђе Маје Ле Ру (г-ђа Maya LeRoux).


 Easter receptions for children at the White Palace

Their Royal Highness Crown Prince Alexander II and Crown Princess Katherine hosted Traditional Easter receptions for over 1000 children without parental care, Roma children and children with disabilities. His Grace Vicar Bishop of Hvosno Atanasije also attended the reception and greeted the children introducing them to the meaning and importance of Easter.
Addressing the youngest, His Royal Highness Crown Prince Alexander wished them a warm welcome and said: ”We will all have the opportunity to enjoy the wonders and beautiful moments of the most joyful holiday Easter together. I wish you all to have a nice time and I hope you will like the presents my wife Princess Katherine and I prepared for you thanks to the kind help our friends and supporters.”
The St. John the Theologist children’s church choir from Sabac performed the Serbian National Anthem “Boze pravde” and traditional Easter songs. Following the reception children enjoyed the Easter egg hunt in The White Palace Park.
The Humanitarian Foundation of HRH Crown Princess Katherine organized the traditional Easter receptions thanks to the support of Lifeline Chicago Humanitarian Organization as well as socially responsible companies and individuals: Al Grosso, Balon Centar, Bombonica Curug, Coca Cola Hellenic Bottling Company, Cokolend, Delhaize, Paracinka Paracin, Matmarex, Mega plast, Swisslion Takovo, Sweet Family, Ishrana Produkt, Vitaminka Horgos, Vrabac Pozarevac and Mrs. Maya Le Roux.


Kraljevski Dvor
Beograd 11040, Srbija
Tel:  +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040
Posetite www.dvor.rs

 Public Relations
The Royal Palace
Belgrade 11040,Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040
Please visit: www.royal.rs

понедељак, 29. април 2013.

ЗЕМНИ ОСТАЦИ Њ.В. КРАЉИЦЕ МАРИЈЕ ВРАЋЕНИ У СРБИЈУ


Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II


Београд, 29. април. 2013 – Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар у име српске Краљевске породице има част да обавести нашу јавност да је дошао историјски дан када су земни остаци његове драге баке Њеног Величанства Краљице Марије враћени у њену домовину Србију, уз милостиву сагласност Њеног Величанства Краљице Елизабете II, старешине капеле у Виндзору, Англиканске цркве, Министарства правде и Министарства иностраних послова Републике Србије.
Помен блаженопочившој Њ.В. Краљици Марији, која је преминула 22. јуна 1961. у избеглиштву и сахрањена на краљевском гробљу у Фрогмору надомак замка Виндзор, служен је јуче у Лондону у Цркви Светог Саве, у присуству Њихових Краљевских Височанства Престолонаследника Александра, Принцезе Катарине, Принца Петра, Принца Филипа, Принцезе Катарине (ћерке краљевића Томислава), Принца Димитрија и Принцезе Лавиније (деце краљевића Андреја), г-дина Николаса Балфура (сина Њ.К.В. Принцезе Јелисавете, који је представљао и своју мајку), Њ.Е. др Дејана Поповића, амбасадора Србије у Уједињеном Краљевству, као и многобројних представника српске и југословенске дијаспоре који су се окупили да одају последњу пошту покојној Краљици мајци.
Ковчег Њ.В. Краљице Марије дочекали су данас на аеродрому Никола Тесла  у Београду Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар, Принцеза Катарина, Принцеза Јелисавета, Принц Ђорђе и Принц Михајло, Њ.Е. г-дин Ивица Дачић, председник Владе Републике Србије, проф. др Оливер Антић, специјални саветник и г-дин Радослав Павловић, саветник за културу Њ.Е. г-дина Томислава Николића, председника Србије, представници Владе, Његово Преосвештенство Владика хвостански Г. Атанасије, који је са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја представљао Српску Православну Цркву.
Народ се у великом броју окупио да ода пошту благословеној покојној Краљици на капијама њеног дома на Дедињу, где је некада живела као Краљица, супруга, мајка и удовица. Атмосфера на дочеку одисала је поштовањем и захвалношћу према личности коју је народ идеализовао као посвећену мајку, поштовану Краљицу и искрено јој се дивио као великом добротвору и оснивачу бројних школа, болница, мецени уметности и особи увек спремној да помогне угроженима.
Помен Њ.В. Краљици Марији у краљевској капели Светог Андреја Првозваног на Дедињу
служио је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, а присуствовали су му Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар, Принцеза Катарина, Принцеза Јелисавета, Принц Ђорђе и Принц Михајло (синови Њ.К.В. Краљевића Томислава), Њ.Е. г-дин Ивица Дачић, председник Владе Репубике Србије, проф. др Оливер Антић, специјални саветник и г-дин Радослав Павловић, саветник за културу Њ.Е. г-дина Томислава Николића, председника Србије, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Атанасије, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Андреј, Њ.Е. г-дин Даниел Бану, амбасадор Руманије у Србији, г-дин Дејвид Ендрју МекФерлејн, заменик амбасадора Велике Британије.

После службе, присутнима се обратио Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II: „Моја бака, Краљица Марија коначно је код куће и ускоро ће бити са члановима своје породице на Опленцу. Желео бих посебно да се захвалим Његовој Светости Патријарху Иринеју што је овде данас и на свим његовим молитвама. Моја бака је умрла пре педесет и две године и била је сахрањена у Великој Британији. Иако окружена прецима и рођацима, била је далеко од Србије, наше земље и њеног народа, које је волела свим срцем и чији је велики добротвор и задужбинар била. Повратак у Србију била је велика жеља моје баке и она се данас коначно вратила, да буде сахрањена поред свог супруга и синова. Одајући почаст Краљици Марији, Србија данас одаје почаст свима који су учествовали у стварању њене историје.“ Престолонаследник се такође захвалио Њ.Е. г-дину Томиславу Николићу, председнику Србије, Њ.Е. г-дину Ивици Дачићу, председнику Владе Србије, члановима Државног одбора за пренос посмртних остатака чланова краљевске породице Карађорђевића, свим члановима Владе на великој подршци, а посебну захвалност је упутио професору Оливеру Антићу на његовој личној иницијативи и ангажовању.
По завршетку помена, Његова Светост Патријарх српски Г.Иринеј је истакао: „Краљица Марија је била отелотворење свега племенитог и остварење свих жеља српског народа, који је толико волела, помагала и поштовала, а многе и нахранила што овде што за време проведено у изгнанству. Овим је исправљена велика неправда, она се вратила својој земљи, да почива у миру и тиме су се оствариле наше молитве. Она се није бавила политиком већ је по узвишеном осећању дужности пре свега била мајка тадашње Југославије, односно Србије“.
Професор Оливер Антић је истакао: „Краљица Марија је била најомиљенија од свих Краљица Европе, и красиле су је многе врлине попут честитости, доброчинства и племенитости. Зато ми је велико задовљство да најавим да по одобрењу председника Србије Томислава Николића, да ће орден Краљице Марије који је пронађен у запечаћеном сефу Народне банке Србије бр. 555 бити изложен на њеном одру приликом државне сахране 26. маја на Опленцу.Овим је исправљена велика неправда.“
Њ.Е. г-дин Ивица Дачић, председник Владе Републике Србије се такође обратио присутнима: „Поносан сам да је овим великим даном исправљена огромна неправда и управо у томе је поука да народ и држава, сагледавши своју историју, исправљају грешке не због прошлости, већ управо због будућности. Ово је велики дан за земљу, а двадесет и шестог маја очекујемо високе званице из целог света које ћемо дочекати како ваља и доликује.“
По завршетку службе, у Краљевском Двору је приређен пријем за државне званичнике, чланове саветодавних тела Круне и верске достојанственике.
Њено Величанство Краљица Марија почиваће у Краљевској капели Св. Андреја Првозваног на Дедињу поред свога сина Његовог Величанства Краља Петра II до државне сахране 26. маја када ће Њихова Величанства блаженопочивши Краљ Петар II, Краљица Александра и Краљица мајка Марија бити сахрањени у маузолеју породице Карађорђевић у цркви Св. Ђорђа на Опленцу.
Посебну захвалност Њихова Краљевска Височанства на подршци упућују Сер Кристофер Гејту, приватном секретару Њеног Величанства суверена Уједињеног Краљевства Велике Британије, националном авио превознику ЈАТ Ервејз за транспорт без надокнаде као и конзулу саветнику амбасаде Србије у Великој Британији г-ђи Љиљани Зарубици чије је ангажовање допринело успеху овог подухвата од изузетне важности.
Краљевска капела у оквиру Краљевског комплекса на Дедињу биће отворена за све грађане који буду хтели да одају пошту Њиховим Величанствима Краљу Петру II и Краљици мајци Марији сваког викенда суботом и недељом, од 10 до 14 часова.


HM Queen Maria remains repatriated to Serbia

Beloved Queen returns to Serbia

Belgrade, 29 April 2013 – His Royal Highness Crown Prince Alexander on behalf of the Royal Family of Serbia has the honor to inform the public that a historic day has come when his beloved grandmother Her Majesty Queen Maria Remains were brought back today to her homeland of Serbia with the gracious permission of Her Majesty Queen Elizabeth II, Dean of Windsor, Anglican Church, Ministry of Justice and Ministry of Foreign Affairs of the Republic of Serbia.
A memorial service for late HM Queen Mother Maria, who died on 22 June 1961 while in exile and was buried at The Royal Burial grounds in Frogmore near Windsor Castle, was officiated yesterday in London at The Serbian Orthodox Church St. Sava in London in the presence of Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander, Crown Princess Katherine, Prince Peter, Prince Philip, Princess Katarina (daughter of Prince Tomislav); Prince Dimitri and Princess Lavinia (children of Prince Andrej), Mr. Nicholas Balfour (representing and son of HRH Princess Elisabeth), H. E. Dr. Dejan Popovic Ambassador or Serbia in United Kingdom and many devoted citizens members of Serbian and Yugoslav diaspora who paid their final respects to the late Queen Mother.
HM Queen Maria’s casket was met today at the Nikola Tesla airport (Belgrade) by Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander, Crown Princess Katherine, Princess Elizabeth, Prince George and Prince Michael, H.E. Mr. Ivica Dacic, Prime Minister of Serbia, Professor Oliver Antic Special Advisor and Mr. Radoslav Pavlovic Cultural Advisor to President of Serbia H.E. Mr. Tomislav Nikolic, government officials and Serbian Orthodox Church representative His Grace Vicar Bishop of Hvosno Atanasije with blessing of His Holiness Patriarch Irinej of Serbia.
People gathered in great number to welcome the blessed late Queen Mother as she entered the gates of her home in Dedinje where she once lived as a Queen, wife, mother and a widow. The solemn atmosphere of respect and gratitude to a lady who was epitomized the prayers of the Serbian people as an ideal person, dedicated mother, dignified Queen and great benefactor of hospitals, schools, art and all those in need.
A memorial service for HM Queen Maria at the Royal Chapel was officiated by His Holiness Patriarch Irinej of Serbia in the presence of Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander, Crown Princess Katherine, Princess Elizabeth, Prince George and Prince Michael (sons of HRH Prince Tomislav), H.E. Mr. Ivica Dacic, Prime Minister of Serbia, Professor Oliver Antic Special Advisor and Mr. Radoslav Pavlovic Cultural Advisor to President of Serbia H.E. Mr. Tomislav Nikolic, government officials and Serbian Orthodox Church representative His Grace Vicar Bishop of Hvosno Atanasije, His Grace Vicar Bishop of Remesiana Andrej, H.E. Mr. Daniel Banu, Ambassador of Romania to Serbia, Mr. David Andrew McFarlane, deputy of the UK Ambassador to Serbia.
His Royal Highness Crown Prince said after the service:”My grandmother, Queen Maria, is finally at home and soon she will join her family members in Oplenac. I wish to express my special gratitude to His Holiness Patriarch Irinej for being here today and for all his prayers. My grandmother died fifty two years ago and was buried in Great Britain. Although surrounded with her ancestors and relatives, she was far away from Serbia, our country and her people whom she had loved with all her heart, and whose great benefactor she was. The return to Serbia was a great wish of my grandmother and today she has finally returned, to be buried with her husband and her sons. By paying respect to Queen Maria, Serbia today pays respect to all who took part in creating her history.” Crown Prince also thanked H.E. Mr. Tomislav Nikolic, President of Serbia, H.E. Mr. Ivica Dacic, Prime Minister of Serbia, members of the State Committee for transfer of remains of the members of Karadjordjevic Royal Family and all members of the Government for their support. He especially thanked Professor Oliver Antic, for his personal initiative and engagement.
His Holiness Patriarch Irinej of Serbia: “Queen Maria was embodiment of nobility, and fulfilment of best wishes of the Serbian people, people that she respected, helped and loved so much. Today the great injustice has been rectified, she has returned to her country, to rest in peace, and all our prayers have been fulfilled. She didn't practice politics, she cared like a mother for people both in Serbia and Yugoslavia, following her superior sense of duty.“   .

Professor Oliver Antic: “Queen Maria was most loved among all Queens of Europe, and has had many virtues, like honesty, care for others and nobility. Therefore it is my great pleasure to announce that Mr. Tomislav Nikolic, President of Serbia, has authorized that decoration of Queen Maria, that was sealed at compartment 555 of National Bank of Serbia, will be put on her coffin during the state funeral in Oplenac on May 26.“
H.E. Mr. Ivica Dacic, Prime Minister also addressed the gathering: “I am very proud that we have rectified great injustice today, and our lesson learned could be that state and the people were doing so not because of the past, but for the future. This is great day for our country, and on May 26 we will host dignitaries from all over the world, and we will host them in the best tradition of our nation”.
Following the church service a reception took place in the Royal Palace for State officials, members of the Crown Council and Religious leaders.
Her Majesty Queen Maria was placed next to her son His Majesty King Peter II in The Royal Chapel of St. Andrew the First Called in Belgrade until 26 May when the official State Funeral ceremony for Their Majesties King Peter II, Queen Alexandra and Queen Mother Maria will be officiated in The Family Mausoleum in Oplenac.
Their Royal Highnesses extend their special gratitude for support to realization of this initiative to Sir Christopher Geidt, Private Secretary to the Sovereign, as well as the Serbian national air carrier JAT Airways for transport without remuneration as well as extraordinary efforts of the Embassy of Serbia in United Kingdom’s Consul Councilor Mrs. Ljiljana Zarubica who managed to coordinate all parties involved and contributed to the success of this initiative.
The Royal Chapel in the Royal Compound in Dedinje is open for citizens who wish to pay their respects to Their Majesties King Peter II and Queen Mother Maria every weekend Saturday and Sunday, from 10 am to 2 pm.

Beograd 11040, Srbija
Tel:  +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040
Posetite www.dvor.rs

 Public Relations
The Royal Palace
Belgrade 11040,Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040
Please visit: www.royal.rs

недеља, 28. април 2013.

ПАРАСТОС ЗА Њ.В. КРАЉИЦУ МАРИЈУ У ЦРКВИ СВ.САВЕ У ЛОНДОНУ ПРЕД ПОВРАТАК ЗЕМНИХ ОСТАТАКА У СРБИЈУ



Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II


Парастос блаженопочившој Њ.В. Краљици Марији служио је јутрос прота Радомир Аћимовић у присуству Њихових Краљевских Височанстава Престолонаследника Александра, Принцезе Катарине, Принца Петра, Принца Филипа, Принцезе Катарине (кћерке Принца Томислава), Принца Димитрија и Принцезе Лавиније (деца Принца Андреја), г-дина Николаса Балфура (сина Њ.К.В. Принцезе Јелисавете), Њ.Е. др Дејана Поповића, амбасадора Србије у Великој Британији као и бројних грађана који су одали почасти вољеној Краљици.
Њено Величанство блаженопочивша Краљица мајка Марија преминула је 22. јуна 1961. у изгнанству где је и сахрањена на Краљевском гробљу у Фрогмору надомак замка Виндзор. Уз милостиву сагласност Њеног Величанства Краљице Елизабете II, старешине капеле Св. Ђорђа у Виндзору, Англиканске цркве, Министарства правде и Министарства иностраних послова Републике Србије посмртни остаци Њеног Величанства Краљице Марије биће пренесени у Краљевску капелу Св. Андреја Првозваног у Београду сутра у понедељак 29.априла.
Након Парастоса Њихова Краљевска Височанства  Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина приредили су приватан  ручак за чланове краљевске породице у хотелу Клериџис.
Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар нагласио је: „Драги рођаци, пријатељи и поштоваоци Краљице Марије и династије Карађорђевића, окупили смо се данас овде да испратимо моју баку, Краљицу Марију, на пут кући, где ће ускоро бити са члановима своје породице на Опленцу. Моја бака је умрла пре педесет и две године и била је сахрањена овде у Великој Британији, окружена прецима и рођацима.
Међутим, била је далеко од наше земље и њеног народа, које је волела свим срцем и чији је велики добротвор и задужбинар била. Повратак у Србију била је велика жеља моје баке и она се сада коначно враћа, да буде сахрањена поред свог супруга и синова.
Одајући почаст Краљици Марији, данас одајемо почаст свима који су учествовали у стварању српске историје.
Желим да се најтоплије захвалим Њеном Величанству Краљици Елизабети II, старешини капеле Св. Ђорђа у Виндзору, Англиканској цркви, као и српском амбасадору у Великој Британији Дејану Поповићу. Захваљујем се и свим члановима Владе Републике Србије на великој подршци, као и државном одбору за пренос посмртних остатака чланова породице Карађорђевић.
Хвала свима који су били истрајни и помогли да се овај пут оствари. Нека ти је лак пут кући драга бако! Слава јој!“
У понедељак, 29. априла на аеродрому „Никола Тесла” у Београду ковчег Њ.В. Краљице Марије ће сачекати, Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар, Принцеза Катарина, Принцеза Јелисавета, Њ.Е. г-дин Ивица Дачић Председник Владе, професор Оливер Антић специјални саветник и г-дин Радослав Павловић саветник за културу Њ.Е.г-дина Томислава Николића председника Републике Србије, представници Владе Србије и представник Српске Православне Цркве Његово Преосвештенство Викарни Епископ хвостански Г. Атанасије по благослову Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Земни остаци Њ.В. Краљице Марије ће затим бити пренети у Краљевску капелу Св. Андреја Првозваног. Помен Њ.В. Краљици Марији у Краљевској капели служиче Његова Светост Патријарх српски Г.Иринеј у 18.00 часова. Пријем за државне званичнике, чланове саветодавних тела Круне и верске великодостојнике биће уприличен након црквене службе.
Њено Величанство Краљица Марија почиваће у Краљевској капели Св. Андреја Првозваног на Дедињу до државне сахране 26. маја када ће у Њихова Величанства блаженопочивши Краљ Петар II, Краљица Александра и Краљица Мајка Марија бити сахрањени у маузолеју породице Карађорђевић у цркви Св. Ђорђа на Опленцу.

Посебну захвалност Њихова Краљевска Височанства на подршци упућују Сер Кристофер Гејту, приватном секретару Њеног Величанства Суверена Уједињеног Краљевства Велике Британије, националном авио превознику ЈАТ Ервејз за транспорт без надокнаде као и посебном залагању конзула саветника амбасаде Србије у Великој Британији г-ђи Љиљани Зарубици чија је координација допринела успеху ове иницијативе од изузетне важности.










HM Queen Maria Memorial London church service prior to repatriation to Serbia

A memorial service for the late HM Queen Mother Maria was officiated this morning by Very Reverent Father Radomir Acimovic in London at The Serbian Orthodox Church St. Sava in the presence of Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander, Crown Princess Katherine, Prince Peter, Prince Philip, Princess Katarina (daughter of Prince Tomislav), Prince Dimitri and Princess Lavinia (children of Prince Andrej), Mr. Nicholas Balfour (representing and son of HRH Princess Elisabeth) H. E. Dr. Dejan Popovic, Ambassador of Serbia in United Kingdom and many devoted citizens who paid their final respects to the beloved Queen.
Her Majesty Queen Mother Maria died on 22 June 1961 in exile and was buried at The Royal Burial grounds in Frogmore near Windsor Castle. With the gracious permission of Her Majesty Queen Elizabeth II, Dean of Windsor, Anglican Church, Ministry of Justice and Ministry of Foreign Affairs of the Republic of Serbia Her Majesty’s remains will be transferred to Royal Chapel of St. Andrew the First Called in Belgrade tomorrow on Monday 29 April.
Following the Memorial Service Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine host a private lunch for the Royal Family at Claridge’s Hotel.
His Royal Highness Crown Prince Alexander emphasized: “Dear relatives, friends and admirers of Queen Maria and the Karadjordjevic Dynasty. We are gathered here today to say farewell to our grandmother, Queen Maria, on her way home, where she will soon join family members in Royal Mausoleum at Oplenac. Queen Maria died fifty-two years ago and was buried here in Great Britain, surrounded by her ancestors and relatives.
However, she was far away from Serbia, our country and her people whom she loved with all her heart and whose great benefactor she was. The return to Serbia was a great wish of Queen and today she is finally going back there, to be buried next to her husband King Alexander I and her sons. By paying respect to Queen Maria, today we also pay respect to all who took part in creating Serbian history.
I wish to express my deepest gratitude to Her Majesty Queen Elizabeth, the Dean of St. George Church in Windsor, the Church of England and the Serbian ambassador to the United Kingdom Dr. Dejan Popovic. Republic of Serbia for their great support, as well as to the State Commission for the transfer of Karadjordjevic family members' remains. I thank everybody who were persistent in helping this journey come true. May God speed your return home, dear grandmother! Eternal Glory to her!”
My thanks go to all members of the Government of the
On Monday, 29 April HM Queen Maria’s casket will be met at the Nikola Tesla airport (Belgrade) by the Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander, Crown Princess Katherine, Princess Elizabeth, H.E. Mr. Ivica Dacic Prime minister, Professor Oliver Antic Special legal Advisor and Mr. Radoslav Pavlovic Cultural Advisor to President of Serbia H. E. Mr. Tomislav Nikolic, government officials and Serbian Orthodox Church representative His Grace Vicar Bishop of Hvosno Atanasije with the blessing of His Holiness Patriarch Irinej of Serbia.
The memorial service for HM Queen Maria at the Royal Chapel will be officiated by His Holiness Patriarch Irinej of Serbia at 6 p.m. Following the service a reception will take place for State officials, members of the Crown Council and Religious leaders.
Her Majesty Queen Maria will be placed next to her son His Majesty King Peter II at The Royal Palace Chapel of St. Andrew the First Called in Belgrade until 26 May when the official State Funeral ceremony for Their Majesties King Peter II, Queen Alexandra and Queen Mother Maria will take place in The Family Mausoleum in Oplenac.
Their Royal Highnesses extend their special gratitude for support to realization of this initiative to Sir Christopher Geidt, Private Secretary to the Sovereign, as well as the Serbian national air carrier JAT Airways for transport without remuneration as well as extraordinary efforts of the Embassy of Serbia in United Kingdom’s Consul Councilor Mrs. Ljiljana Zarubica who managed to coordinate all parties involved and contributed greatly to the success of this initiative.










Kraljevski Dvor
Beograd 11040, Srbija
Tel:  +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040
Posetite www.dvor.rs

 Public Relations
The Royal Palace
Belgrade 11040,Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040
Please visit: www.royal.rs

субота, 27. април 2013.

120 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ДРАГОЉУБА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА


Драгољуб Дража Михаиловић рођен је у Ивањици 27. априла (по старом календару 14. априла) 1893. године, “нешто пре поноћи”. Крстио га је свештеник Арсеније Прокопијевић у ивањичкој цркви, 15. маја, а кум је био Јаков Јојић. У препису крштенице пише да је Јојић председник суда ивањичке општине, док у оригиналу стоји само његово име. Препис се разликује од оригинала и у једном важнијем податку: ту стоји да је Дражу крстио свештеник Јован Ајдачић, а Арсеније Прокопијевић се не помиње. Најзад, обема варијантама заједничка је грешка у презимену, јер пише “Михајловић”, а треба Михаиловић.
Дража је добио име по Драгољубу Дражи Петровићу, оцу његове мајке Смиљане, угледном домаћину рашког села Тисовица. Био је то знак захвалности Смиљане и Михаила према тада већ почившем Драгољубу Петровићу, што је благосиљао њихов брак.
После Драже, Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и Јелицу. Милица је вероватно рођена 1894, а Јелица 1895. године. Дражина сестра Милица умрла је млада, 1905. године, од туберкулозе. Јелица је завршила архитектуру у Београду, када је овај факултет тек основан, тако да је спадала у ред првих архитеката у Србији. Удала се за колегу који се презивао Вречко, али је брак кратко трајао и нису имали деце. Јелица је радила у општини града Београда, а живела је у породичној кући у Цвијићевој улици. Кућа је била лепа, на спрат, са баштом испред. Пред рат и за време рата Јелица је у тој кући живела сама. По манирима, говору и изгледу, била је идеалан представник српског грађанског друштва. Под окупацијом Немци нису хапсили Дражину сестру. Убили су је комунисти, чим су ушли у Београд. Не зна се где је њен гроб. Јеличина кућа је конфискована и, после неког времена, срушена.
Свега неколико месеци по Јеличином рођењу умро је отац Михаило, а после пет година умрла је и мајка Смиљана. Зато је 1901. године Дражин, Миличин и Јеличин стриц, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће у свој дом у Београду, у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића), преузевши старање о њима. Децу је чувала Влајкова мајка, Дражина баба по оцу, Станица.5 У ондашњем београдском друштву, мајор Михаиловић беше омиљен и познат као “чика Влајко”. Официри су били и Дражини стричеви Драгомир и Велимир. Четврти Дражин стриц, Тома, радио је као управник телеграфа у пошти у Београду.
По завршетку основне школе, Дража је ујесен 1904. године уписан у Трећу мушку гимназију (до 1906. налазила се код Васељенске цркве, а од тада на Цветном тргу). Прва три разреда гимназије завршио је у Трећој мушкој, а последња три, од 1907. до 1910. године, у Другој београдској гимназији. После завршених шест разреда гимназије, Дража је 1. септембра 1910. године ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије. Био је одличан студент: дипломирао је као четврти у класи.
Али, пре него што је добио диплому, Дража је као питомац доспео на бојно поље. У Првом балканском рату, 1912. године, његова класа је распоређена на положаје батаљонских ађутаната.
Најпоузданије верзије о Дражином учешћу у Првом балканском рату ослањају се на сећање његовог пријатеља, пуковника Ђорђа Дуњића, објављено 1975. године. Према Дуњићу, Дража се налазио у IV прекобројном пешадијском пуку првог позива. Ова јединица је била у саставу Дринске дивизије, али је на почетку рата пребачена у Дунавску дивизију другог позива, тако да се Дража борио на македонском фронту. У Кумановској бици Дража је доспео сред најжешћих окршаја, код Нагоричана и реке Пчиње. Добро се показао, па је поред Сребрне медаље за храброст добио и чин наредника. После овога, Дражина дивизија је у саставу Друге армије генерала Степе Степановића учествовала у опсади Једрена.
У Другом балканском рату Дражин IV прекобројни пешадијски пук најпре се борио на правцу од Страцина до Криве Паланке. Потом је из Дунавске дивизије другог позива пребачен у Моравску дивизију другог позива. На дужности водника једне пешадијске чете, Дража је учествовао у борбама на Злетовској реци и даље према Кочанима. Ту је срећно преболео своје прве ране. Заједно са својом класом, 18. јула 1913. године произведен је у чин потпоручника.
После Другог балканског рата уследила је прекоманда на дужност водника у IV пешадијском пуку првог позива “Стефан Немања”, мобилисаном у Ваљеву. Пук је кренуо према Косову и Метохији, ради угушења арнаутске побуне. Дража остаје на Косову до краја 1913, као водник 2. чете 1. батаљона IV пешадијског пука првог позива.
Јануара 1914. године 43. класа је позвана на допунски курс Ниже школе Војне академије, ради окончања наставе по скраћеном плану и програму. По завршетку курса, класи је признато да је завршила војну академију, а потпоручници су враћени на дужности водника пешадијских чета. Дража је требало да пређе у артиљерију, али се од тог распореда одустало због напада Аустроугарске на Србију.11 Током мобилизације постављен је за водника 3. чете 1. батаљона
III прекобројног пешадијског пука првог позива Дринске дивизије, у саставу Треће армије. На тој дужности учествује у Церској бици, да би већ 9. септембра постао и заступник рањеног командира исте чете, капетана II класе Чедомира Станојловића. Добро се показао и у наредним борбама против Аустроугара, о чему сведочи похвала мајора Душана Бесарабића:
“У борби хладан и присебан нарочито 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пландишту где је остао на положају и ако му је батаљон мало одступио.
За које се одличје предлаже: Златну медаљу за храброст.”
У службеним белешкама из Колубарске битке, мајор Љубомир Ђорђевић такође предлаже да се потпоручник Михаиловић одликује Златном медаљом за храброст, што је после победе српске војске и учињено. Ево Ђорђевићеве препоруке:
“Активни пешадијски потпоручник г. Драгољуб Михаиловић иако млад официр ипак умешно је руковао четом при одбрани Мајданпекске Главице, као и личном храброшћу 14. новембра, као и при нападу на положаје око заузимања Ваљева 26. новембра, одликовао се личном храброшћу и умешним командовањем чете (иако је командовао) недовољно обученим обвезницима из нових крајева, зашта га треба одликовати зл. медаљом за храброст.”
Ратну 1915. годину Дражин III прекобројни пешадијски пук започео је код Шапца, почетком јула. Крајем септембра наставио је борбу против Немаца у околини Пожаревца, а потом се повлачио до Пећи. Дража је наизменично био водник или заступник командира појединих пешадијских чета у 3. и 2. батаљону, да би 20. новембра 1915, уочи поласка српске војске у Албанску голготу, био постављен за водника пуковског Митраљеског одељења, које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара.
Са својим Митраљеским одељењем, Дража се повлачио правцем Беране-Подгорица-Скадар. Потпуковник Коста Р. Ђорђевић дао је 1923. године “ратну оцену” потпоручника Михаиловића:
“Од 20. новембра 915. па до 21. фебруара 916. год. као водник митраљ. оделења III прекобр. пука за време повлачења кроз Црну Гору био је најоданији помагач свога командира, велики пријатељ својих људи – војника. Неуморно је по цео дан и то из дана у дан трчао по околини тражећи за своје људе коју кору хлеба, те да им утоли глад и олакша очајан положај. Мислим, да је у тим тешким часовима искушења, које је доживела српска војска, ретко који официр схватио тако правилно и тако савесно своју улогу, као тадањи ппоручник Михаиловић. За овај и овакав рад по доласку на Крф, предложио сам га за одликовање и унапређење.”
Студен и глад односили су хиљаде живота на лицу места, а нове хиљаде су од последица Голготе умирале на Крфу и Виду. Али, бледоликог и слабашног потпоручника Михаиловића челична воља избавила је из свих ових невоља: он после Албанске голготе не само што није био на списку упућених на лечење, него ни митраљези које је дужио нису били изгубљени, мада је готово сво тешко оружје уништено још у Метохији.
Дражин III прекобројни пук је 9. фебруара 1916. прекомандован у Вардарску дивизију, да би следећег дана био упућен у логор Ипсос. Уочи поласка у овај логор на Крфу, командант 3. батаљона, мајор Љубомир Ђорђевић, дао је следећу службену оцену потпоручника Драгољуба Михаиловића:
“Пеш. потпоручник г. Драгољуб Михаиловић као заступник командира чете командовао је четом доста успешно.”
У борбама током овог рата показао је да је пун енергије, има иницијативу, доста одлучан, храбар, и ако је млад официр командовао је четом доста умешно и успешно, хладан и присебан за време рата показао је да има способности и воље за вођење трупе.Карактера одговорног и чврстог.

ОСНИВАЊЕ ПОРОДИЦЕ И НАСТАВАК СТУДИЈА

После Првог светског рата поручник Михаиловић бива распоређен према албанској граници, у Призрен, ради гушења још једне арнаутске побуне. На Косову и Метохији боравио је од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. Његово прво мирнодопско одредиште је касарна “Краљ Петар I” у Скопљу. Од 11. априла до 1. септембра 1919. године, ту је био на дужности заступника командира Митраљеског одељења у 28. пешадијском пуку. Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у Краљеву гарду у Београду. У јесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона Пешадијског пука Краљеве гарде.
Али Дража се није дуго задржао у Краљевој гарди, због једног инцидента у кафани “Слобода” (Масарикова улица), уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бухоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: “Да видимо ко је бољи Србин од мене”. Добио је 15 дана затвора, а онда је, већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопљу, на положај водника и ађутанта команданта пука, потпуковника Милутина Влајића. Бухоњицки је упућен на арнаутску границу.
Само неколико месеци после свог другог боравка у затвору, Дража је, 11. априла, још једном одликован Златном медаљом за храброст. Следећег месеца почиње и његова наставничка каријера: 11. маја је постављен за водника једног митраљеског одељења у III подофицирској школи у Скопљу. Следило је унапређење у чин капетана II класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима V реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године.
Та година за Дражу беше изузетна. У њој је отпочео наставничку каријеру, добио чин капетана друге класе и – оженио се. Његова изабраница била је Јелица Бранковић, ћерка пуковника Јеврема Бранковића и сестра његовог класног друга и најбољег пријатеља Боривоја – Боре. Преко Боре, Дража и Јелица били су познаници већ десетак година. Изгледало је, испрва, да ће заувек остати само пријатељи. Јелица се уочи Првог светског рата удала за професора књижевности Радивоја Лазаревића. (Радивоје је био рођени брат Даре Ћосић, мајке познатог писца Бранимира Ћосића.) Младенци су живели у Призрену, где је Радивоје, изненада, 1915. године умро од срца. Јелица је била у петом месецу трудноће када је, иза српске војске у повлачењу, на Косово стигао сурови бугарски окупатор. Успела је да се некако пробије до Крушевца, где су јој живеле мајка и три сестре (Даница, Олга и Ана). Следеће, 1916. године, Јелица је у Крушевцу родила ћерку Радмилу. (Радмила је пре рата завршила Трговачку академију и била службеник у Осигуравајућем заводу. Умрла је у Београду 1972. године, оставивши иза себе једну ћерку и унучиће. Имала је и сина, који је умро као трогодишњи дечак.)
Још раније, прве године великог рата, Јелица је остала без брата а Дража без најбољег друга. Бора Бранковић је погинуо у Церској бици, на Црним барама. Сахрањен је на Глоговцу, где и данас, на споменику изнад заједничке гробнице, стоји уклесано његово име. Судбина је хтела да Јелица и Дража његов гроб убудуће посећују као супружници. Они су изродили четворо деце: синове Бранка (1921), Љубивоја (1922; преминуо је у првој години живота) и Војислава (1924) и ћерку Гордану (1927).
Током Другог светског рата Јелица је стоички носила терет Дражине борбе. Први пут је ухапшена 1942. године и са двоје деце одведена на Бањицу (Воја је већ био у шуми). Онда је Гестапо проценио да ће јој слобода бити већа казна ако деца буду задржана у логору. Она се грчевито држала деце, али је ипак избачена. Остале затворенице тешиле су је да ће извана можда успети да учини нешто. Да ли је успела или не, тек, и деца су пуштена после неколико месеци. Али, у следећој години, испуњеној немачким офанзивама на Дражину војску, Јелица је поново ухапшена. Ипак је преживела и Бањицу и поратне комунистичке чистке. Умрла је 1970. године у Београду.
Јеличин и Дражин млађи син Војислав погинуо је маја 1945. у Босни, у борби против комуниста. Бранко је умро 6. новембра 1995. године у Београду, као дипломирани правник у пензији. Гордана је дечји лекар радиолог у пензији, живи у Београду

ДОКТОР ВОЈНИХ НАУКА

Следеће, 1921. године, Дража Михаиловић је накратко службовао у Сарајеву, од 7. јула до 30. септембра. Био је наставник у II подофицирској пешадијској школи. Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника 23. класе Више школе Војне академије, упоредиве са данашњим постдипломским студијама. Две године касније дипломирао је са одличним успехом, као шести од 50 полазника. У међувремену, 5. новембра 1921. године, Дража је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана I класе.
Дванаесторица најбољих из 23. класе Више школе Војне академије постали су приправници ђенералштабне струке. То звање је упоредиво са данашњом титулом магистра војних наука.
Као капетан I класе Дража је годину и по дана радио у Обавештајном одељењу, а шест месеци у Наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. Следи превођење у ђенералштабну струку, 24. фебруара 1926, које се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука.28 Ђенералштабни официри били су на високој цени и веома малобројни: уочи Другог светског рата свега око 160 у целој Краљевини Југославији.
Најбољи студент 23. класе Више школе Војне академије, мајор Драгослав В. Милосављевић, овако је касније, у емиграцији, описивао Дражу из тих дана:
“Оптерећен породицом, а са малом платом, стоички је подносио све, никада се не љутећи. Никада ни према коме није испао, нити је мењао своје расположење. У току летњих путовања он је био центар око кога смо се окупљали после рада, да поседимо и поразговарамо. Он је стизао за све и свуда, тако да сам се питао када тај човек спава.”
Тако је мајор Драгољуб Михаиловић завршио највише домаће војне школе, и стао у ред најелитнијих официра. У то доба Краљевина Југославија је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Дража обрео у Паризу.
Податке о Дражином француском школовању за сада није могуће пронаћи. Јер, Дража није похађао Високу ратну школу у Вансену, предграђу Париза, где су одлазили други наши официри. Вероватно је био у некој обавештајној школи, током 1929. или 1930. године, на шест месеци. Није доступна ни одговарајућа документација из Београда. Претпоставка је да комунисти скривају афирмативна документа о овом свом великом непријатељу. Дражино познанство са Де Голом, о коме постоји раширена прича, такође се не може проверити.
Пре него што ће отићи у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта 1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На ђенералштабне послове у Штабу Краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У Гарди је био помоћник начелника штаба, вршиоц дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном Пешадијског пука Краљеве гарде.
Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у Нижој школи Интендантске академије. Просветни Орден Светог Саве IV реда добио је 25. јануара 1928. године, а 17. децембра 1933. униформу је украсио још једним одличјем: Орденом југословенске круне IV реда. Ч ин потпуковника добио је за Васкрс 1930. године


У ДИПЛОМАТИЈИ

Службовање у Краљевој гарди потпуковник Михаиловић завршио је 14. фебруара 1935, када је прекомандован у Организацијско одељење Ђенералштаба Министарства војске и морнарице. Ту је остао само до 28. маја, када је стигла наредба за одлазак у Софију, на место војног аташеа Краљевине Југославије. За овакве дужности бирани су “најстручнији официри, обично ђенералштабни, који су претходно сарађивали са обавештајним одељењем Главног ђенералштаба”.
Потпуковник Дража Михаиловић отпутовао је у Софију 7. јула 1935. године. Ступио је у везу са противницима профашистичког режима цара Бориса Кобурга, међу којима су се истицале две опозиционе странке: Земљорадничка странка и партија “Звено”. Земљорадници су следили традицију свог славног претходника Александра Стамболиског, страдалог у атентату, који је радио на успостављању бољих односа између Србије и Бугарске. Партија “Звено” окупљала је интелектуалце и привреднике, такође наклоњене сарадњи два суседна народа. У посебну Дражину обавезу спадало је праћење ВМРО-а.
Милан Стојадиновић, тадашњи председник југословенске краљевске владе, у својим мемоарима пише да је Дражу повукао из Софије због “афере Велчев”. Званична Софија је обавестила Стојадиновића како су југословенске власти учествовале у припремама пуча у Бугарској. Ово је учињено преко бугарског пуковника Дамјана Велчева, који се налазио у Београду, у прогонству. Када је план био готов, Велчев је пребачен преко границе, где је требало да се састане са другим завереницима. Међу овима је главну реч водио пуковник Заимов, који је, према овој званичној бугарској верзији, истовремено сарађивао са совјетским посланством и југословенским војним аташеом, потпуковником Дражом Михаиловићем. Али, од пуча није било ништа, јер је Велчев ухапшен чим је прешао границу. (Осуђен је на смрт, па је казна преиначена у дугогодишњу робију. Уочи рата је ипак пуштен и реактивиран у бугарској војсци. Током рата, Дража је успоставио контакт са Велчевом, у покушају да понови неуспели план из 1935. године. Међутим, ни нови покушај изазивања пуча у Софији ради уклањања профашистичких власти није успео. Велчев је на крају рата пришао комунистима; после рата је био посланик у Швајцарској.)
Стојадиновић каже да је испочетка сумњао у ову бугарску верзију, али да је, касније, у њу ипак поверовао. Зато је из Софије уклонио и војног атешеа, и југословенског посланика, Цинцар-Марковића. Међутим, није смео да их казни, јер би кажњавање било доказ о умешаности југословенске владе у организовање пуча у Бугарској. Тако су Дража и Цинцар-Марковић послати на боља места, у Праг, односно Берлин.33
Дража је у Софији стекао прва конкретна политичка искуства. Научио је бугарски језик и добио два бугарска одличја: Орден Александра Невског III степена, који му је уручио лично цар Борис приликом одласка, и Орден крста Светог Александра, који ће стићи три године касније, 1939. За време службе у Софији добио је и пуковнички чин, 6. септембра 1935, поводом рођендана престолонаследника Петра Карађорђевића.
Пуковник Дража Михаиловић стигао је у Праг 22. маја 1936. године, да ту остане до маја наредне године. Био је у добрим односима са Чехословацима, који су у Краљевини Југославији видели савезника против Хитлерове Немачке. У Прагу се није бавио политиком, већ бројним војним питањима, као што су набавка чехословачких авиона, панцир прслука, упутстава за противоклопно ратовање, уређаја за испитивање заштитних маски прављених у Војно-техничком заводу у Крушевцу, итд. Писао је извештаје против немачког посланства у Прагу, које је изазивало афере, али и против енглеског ваздухопловног изасланика, који је лоше радио свој посао због склоности ка пићу. На опроштајном пријему, председник Чехословачке уручио је Дражи Михаиловићу Орден белог лава III реда

ОРИГИНАЛНА ДРАЖИНА ТЕОРИЈА

Четврта деценија XX века доносила је многе новине у војној теорији и пракси. У Француској се развила полемика око тзв. Мажино линије, велике фортификације према Хитлеровој Немачкој. Генерал Де Гол је тврдио да непријатељ та огромна утврђења једноставно може да заобиђе. И Дража је заступао такво мишљење, нарочито откако су генерали Недић и Рупник отпочели са градњом сталних фортификација према Аустрији и Италији. Он је саветовао другачију тактику, са четничким начином ратовања у основи. Предлагао је специјалну обуку трупа и изградњу војних складишта у планинама.
Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника Штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово радно место налазило се у касарни “Војвода Мишић”. Ту је, 1. децембра 1937, на груди прикачио још једно одличје: Орден југословенске круне III реда. Априла следеће, 1938. године, Дража прелази за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области. По тадашњим прописима, командовање пуком било је неизоставна степеница на путу ка генералском чину.
После тачно годину дана, априла 1939. године, Дража се враћа у Љубљану, овога пута за начелника Штаба утврђивања. Ту остаје свега неколико месеци, до августа, када је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду.
Око повратка пуковника Драже Михаиловића из Љубљане у Београд дигла се велика прашина. Када се та прашина слегла, нашег јунака видимо у још једном, 30-дневном притвору, по наређењу министра војске и морнарице, генерала Милана Недића. Дражина кривица састојала се, по мишљењу генерала Недића, у навођењу војних власти на погрешна решења.
О овом случају у литератури има више верзија, које се углавном могу свести на следеће. У време Дражиног службовања у Словенији, Немачка је анектирала Аустрију (13. марта 1938). Тако је Дража из непосредне близине могао да види велику опасност која се надвила над југословенску Краљевину, тим пре јер је имао
и једну посебну дужност: организовање илегалних канала за пребацивање обавештајаца преко границе Трећег рајха.
Дража је самоиницијативно почео да се супротставља акцијама немачке мањине у Словенији, која је јавно славила Хитлеров рођендан, као и деловању словеначких клерикалаца. С друге стране, од Главног ђенералштаба у Београду он је тражио предузимање енергичних мера. Како усмене интервенције нису помогле, на крају је написао један реферат генералу Недићу. Садржај тог реферата објављује једино Милош Аћин Коста. Др Милан Гавриловић, председник Српске земљорадничке странке, после рата је описао један разговор са Дражом из овог доба. Дражина размишљања, цитирана у Гавриловићевим мемоарима, једнака су онима из реферата генералу Недићу, који доноси Аћин Коста.
У уводу свог чувеног реферата Дража се бави општом војном ситуацијом у свету. Затим прелази на видан утицај Мусолинијеве Италије и Хитлерове Немачке у Словенији и Хрватској, преко пете колоне, а посебно усташа. Јаки непријатељи на границама и бројна пета колона унутар граница захтевали су федералистичко, а не централистичко организовање одбране. Конкретно, пуковник Михаиловић је тражио увођење територијалне војне обавезе за Србе, Хрвате и Словенце, тако што ће свако најпре организовати одбрану сопствене територије.
После овог уследила је анализа савремених војних доктрина, Хитлеровог муњевитог рата и Де Голове мотомеханизоване војске. Овим доктринама, као Југославији најпримеренију, супротставио је сопствену доктрину четничког (герилског) ратовања. Изградња великих фортификација према Италији и Аустрији (тзв. Недићева и Рупникова линија) по Дражином мишљењу није ништа друго до бескорисно трошење новца. Уместо тога, после територијалног организовања војске треба хитно прећи на четничку обуку и изградњу планинских складишта лаког оружја, муниције, опреме, пољских болница и конзервиране хране.
Четничком начину ратовања Дража је сем тактичке улоге, која је постојала и у претходним ратовима, сада дао и стратегијску улогу. Њу је видео у следеће три фазе. У првој фази рата четничка герила само доставља обавештајне податке Врховној команди југословенске војске и надлежним савезничким штабовима. У другој фази почињу четничке оружане акције против непријатеља, а трећа фаза, свеопшти напад, наступа када савезничке трупе избију на границу Југославије.
У посебном поглављу реферата Дража се бавио неопходним техничким мерама, као што је образовање мреже радио станица и обезбеђење довољног броја акумулатора. Сматрао је да је најпогоднија формација за четничке јединице брзопокретни батаљон, па је чак навео и прописе за његову обуку. Посебну пажњу посветио је обуци у скијању (и сам је био љубитељ скијања).
Генерал Недић је оштро реаговао на Дражин реферат. Сматрао је да је написан “под импресијом субјективног излагања догађаја од стране извесних политичких личности или достављача”, као и да се “по провери показао нетачним”. Желео је оштрије да казни пуковника Михаиловића, али је наишао на противљење околине. Ипак, Дража још једном наредни чин није добио на време.
Као професор стратегије на Вишој школи Војне академије, и тактике у Ђенералштабној школи, Дража је ипак ширио идеје из свог реферата генералу Недићу. Млади официри, међу којима и многи будући команданти његових корпуса и бригада, одушевљено су слушали критику застарелог рововског начина ратовања. Можда је баш због тога већ 29. јануара 1940, после само једног семестра, Дража премештен на нову дужност, за начелника Општег одељења Врховне инспекције војне силе. И ту је, како је касније сам рекао, “напао страховиту застарелост наше војске”.
Почетком 1940, према Угљеши П. Михајловићу, тада начелнику Штаба Дунавске дивизијске области, Дража је једно време био на служби и у Штабу утврђивања у Петроварадину.36 Тешко је поднео пад Француске, коју је много волео, па у тој последњој предратној години успоставља ближе контакте са енглеским и америчким војним аташеима и обавештајцима у Београду. Истовремено, био је у вези и са Бугарима, као и са пољским и чехословачким емигрантима.
Дража је сво време звонио на узбуну. Пошто је војском неприкосновено владао генерал Недић, покушао је да алармира политичке структуре. По савету пријатеља, обратио се др Милану Гавриловићу, председнику Српске земљорадничке странке. Касније, у емиграцији, Гавриловић је забележио да му је Дража том приликом изнео следећи план одбране од Немачке:
Хитлер је већ на нашој граници. Он је мора једном прећи. Ми му се војнички не можемо одупрети. Данашњи рат решавају тенк и авион. Нема ни поређења у овом између нас и Немаца. Међутим, ми не можемо ни капитулирати пред Хитлером.
Морамо препустити све наше друмове немачким тенковима и наше небо немачким авионима.
Ово значи, морају се напустити сви наши градови, и скоро сва земља осим дела Западне Босне, Херцеговине и Црне Горе, с делом јадранске обале којом ова залеђина командује. Сад још, одмах, ту треба навлачити храну, муницију и само оно оружје које је ту употребљиво, у те наше скоро ненасељене планине и кршеве. Тај део посести, кад тренутак дође, ограниченим али најбољим трупама за ту ситуацију.
Ту нам немачки тенкови ништа не могу, а веома мало немачка авијација. Дотле ће, ваљда, и савезници моћи нешто учинити да нас помогну.
Дражине идеје ипак су делимично прихваћене. Априла 1940. године Врховна команда при свакој армији оснива по један четнички одред и спрема га за герилско ратовање. Али, на интервенцију Влатка Мачека, председника Хрватске сељачке странке, из назива одреда одмах је уклоњено четничко име, па су то званично били “јуришни батаљони”. До априла следеће године основан је, или је био у оснивању, по један јуришни батаљон при свакој од шест армија југословенске војске, са седиштима у Скопљу, Нишу, Мостару, Новом Саду, Сарајеву и Карловцу. У наступајућим догађајима најзначајнију улогу одиграће Први јуришни батаљон мајора Миодрага Палошевића, кога ће рат затећи у Бијељини. Остаци овог батаљона придружиће се Дражи на путу ка Равној Гори.
У међувремену, у последњој мирној години пред велику олују, Дража је наставио по старом, због чега га је генерал Недић још једном казнио. Овога пута Дражин “грех” био је у пркошењу неумереној немачкој пропаганди у Београду, нарочито после брзе окупације Француске. Одговарајући на ту пропаганду, британски војни изасланик у Београду приредио је вечеру за чланове Удружења резервних подофицира, са великим бројем званица, међу којима је било и доста активних официра. У атмосфери страха и потиштености због неочекивано лаког пада Француске, сви позвани дошли су у цивилу, сем једног. “Један једини човек у униформи био је ђенералштабни пуковник Дража Михаиловић”, гласио је извештај достављен главном Ђенералштабу.
Генерал Милан Недић одмах изриче нову казну: премештај на службу у Мостар. Тако је Дража постао помоћник начелника Генералштаба Приморске армијске области. Истовремено, Недић му мења и ратни распоред. По новом ратном распореду пуковник Дража Михаиловић постаје начелник Оперативног одељења Друге армије, за који је мобилисање предвиђено у Сарајеву, а поседање линије фронта у Славонији, према Барањи. На том положају он ће дочекати напад Немачке и њених савезника на Југославију.

ХВАЉЕН И КУЂЕН

Дража је био средње висине, смеђе, коврџаве косе и плавих очију, испод подебљих наочара. Имао је младолико лице, правилних црта. Говорио је разговетно и течно, гласом снажним и дубоким. Био је срдачан, дружељубив и увек спреман на шалу. У приватном животу лако је стицао пријатеље, а тешко непријатеље. Имао је благ израз лица, и уопште, одавао је једног добродушног човека. Та благост навела је многе писце на погрешан закључак у погледу његових професионалних особина. Томе је, између осталог, допринео систем вредности наметнут од стране комуниста, по коме покварени и зли побеђују а добри губе. Такав вредносни систем потиснуо је онај из српске традиције: побеђује витез, била та победа земаљска или небеска, а витез је увек добар и племенит. С друге стране, ови писци нису узели у обзир ратна наређења Драже Михаиловића. Тешко би се дало наслутити да та наређења припадају једном тако благом човеку.
Дража је волео планинарење, а од службовања у Чехословачкој и скијање. Бавио се фотографијом још од Солунског фронта. Снимке је пажљиво слагао у кожне албуме, од којих су неки сачувани до наших дана. Волео је добру књигу, али је највише читао стручну литературу. Пратио је војне часописе, домаће и стране.
Дражин порок било је пушење, толико да се једном отровао никотином. Иначе је био доброг здравља, изузев што је уочи Другог светског рата почео да побољева од ишијаса.
Када се ујесен 1921. године са породицом вратио из Сарајева у Београд, Дража је најпре становао, као подстанар, у једној кући поред цркве Светог Саве на Врачару, на месту на коме се данас налази Народна библиотека. Следило је пресељење у Граховску, па у Ситничку улицу на Сењаку. Пошто је Сењак близу Саве, купио је један чамац. Радо је проводио време на реци.
Почетком тридесетих година Дража је успео да купи кућу у Брегалничкој улици број 24. Рате за кућу отплаћивао је све до почетка рата. Дражино двориште било је пуно животиња. Поред осталог, ту су се налазиле две кобиле (Кока и Лака) и једно ждребе (Ждралин). Дража је волео да понекад одјаше до своје касарне.
Имао је и два аутомобила, најпре “форда” а затим “шевролета”, црне боје.
Према платним списковима Дравске дивизијске области, Дражина нето зарада износила је близу 5.000 динара месечно. Ако се упореди куповна моћ, то је 5-6 пута већа плата него што је имао један пуковник деведесетих година прошлог века.
Ниједан високи официр југословенске Краљевине није истовремено толико награђиван и толико кажњаван као пуковник Дража Михаиловић. Такође, мало који од његових колега могао се похвалити таквим војничким искуством и образовањем. Дража је био један срећан спој теорије и праксе. Завршио је све војне школе које су се могле завршити, обављао је све дужности које се у току радног века једног официра могу обављати и ратовао је у свим ратовима које је Србија водила од почетка века. Извесно је да у Краљевини Југославији није имао чин и положај какав је заслуживао: његова бунтовничка природа није се уклапала у крута правила војне администрације. Али када се та администрација пред налетом моћног непријатеља срушила као кула од карата, било је природно што су управо једног таквог човека догађаји избацили на чеону позицију, односно – на место које му и припада.
О томе Угљеша П. Михајловић каже: “Велика је штета, да Дража није могао имати виши чин и положај и јачи утицај на организацијске, формацијске и наставне проблеме војске Краљевине Југославије, па да ова дочека догађаје из 1941. године са више способности и припремљена за герилско ратовање, а не да се недовољно мобилисана расплине на огромном простору од Триглава до Ђевђелије, који је било немогуће одбранити од тада најјаче и страшне ратне машине нацистичке Немачке, која је успела да смрви чак и велику француску војну силу, а о малим државама и да се не говори.”

ЗАНИМЉИВОСТИ У ВЕЗИ СА ГЕНЕРАЛОМ МИХАИЛОВИЋЕМ

У угледном часопису Тајм маја 1942. изашао је чланак о генералу Драгољубу Михаиловићу, са његовом сликом на насловној страни.
У време док је Други свјетски рат увелико беснио, у Холивуду су се снимали филмови. Тако је Холивуд постао један од центара антинацистичке пропаганде и део америчке ратне машинерије. У мору оваквих филмова снимљена је и филмска епопеја о херојском отпору четника нацистичким окупаторима Краљевине Југославије. Филм је снимљен1943. године у режији Луиса Кинга под називом “Четници – борбена герила”. Улога четничког команданта и вође покрета отпора припала је Филипу Дорну. Британци су са променом своје званичне политике овај филм приказивали без уводне шпице под именомПартизани.
У последњој фази рата амерички председник Френклин Делано Рузвелт поклањао је заслужним појединцима луксузно опремљену књигу “Четири слободе”, која се састојала од по четири фотографије и четири текста. Истакнути амерички уметници изражавали су, пером и кичицом, своје виђење слободе говора и изражавања мисли, слободе вероисповести, слободе од сиромаштва и слободе од страха. Један примерак књиге председник Рузвелт поклонио је генералу Дражи Михаиловићу. Данас се књига “Четири слободе” намењену генералу Михаиловићу чува у Архиву САНУ у Београду.
Градоначелник Лос Анђелеса Том Бредли је донео Указ којим се 17. јул 1986.проглашава за „Дан сећања на генерала Дражу Михаиловића.“
Током боравка у затвору и ишчекивању пресуде 1946. године генералу Дражи Михаиловићи је било дозвољено да чита књиге. Последњи роман који је Дража прочитао и од кога се у ћелији није одвајао све до своје смрти био је Стен­да­лов Парм­ски кар­ту­зи­јан­ски ма­на­стир.
Реаговања поводом вести о погубљењу Генерала Драже
 „Михаиловић се за време овог рата борио на страни савезника и неправедно је погубљен. Грех за његово погубљење сносе и судије и судијини заповедници.“ (Краљ Петар II Карађорђевић)
 „Била сам много тужна када сам овог јутра у новинама прочитала да је стрељан родољуб г. Михаиловић, човек који је запалио луч слободе.“ (Елеонора Рузвелт)
 „Свет се тресе из темеља. Михаиловић, часни родољуб, пао је као жртва и мученик под ноге победника комунистичке инвазије са истока.“ (“Тајмс” 28. јула 1946.)
 „Цели овај процес гола је политика, иста ствар која се десила у Москви 1936. године, и све је било у служби комунистичке пропаганде.“ (“Ла Газета” из Лозане 17. јула 1946.)
 „Инквизиторски калуђери средњега века били су права деца у примени својих мачева у односу на Тита и његовог судију Ђорђевића“ (Атина 18. јула 1946. године.)
 „Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свог живота; његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. Са временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. A који се зову Дражини, нека подржавају Дражу. Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије!” (Свети Владика Николај у својој бесједи о Дражи у цркви Христовог Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954. године)
 „Умирем грешан, био сам обичан судија смрти!“ (Судија Михаило Ђорђевић, којег је прогањала мисао да је на смрт осудио невиног човека)