Све европске
државе данас, биле оне монархије или републике, деле исте проблеме савременог
света. Ни један ни други облик државног уређења немају објективну и универзалну
вредност, него се могу поредити само у односу на то колико доприносе да
одређена држава, у датим историјским и геостратешким околностима, у својој
суштини постане боља.
Оно што разликује
монархије од република и дефинише их као различите облике државног уређења,
јесте функција шефа државе. Краљ се не бира
и влада без временског ограничења мандата, председника републике на
ограничени рок бира одређени део бирачког тела.
У начелу, било ко
може постати председник републике, док се Краљ рађа да би вршио своју дужност.
Сваки Краљ одраста са свешћу о свом будућем позиву, и као личност је, у најужем
смислу речи, "професионални" државник. Личност Краља у данашњим
уставним парламентарним монархијама није неприкосновена, јер постоје јасно
уређени механизми смењивости монарха, којих није било само у доба апсолутизма.
Председник
републике, без обзира на личне способности, стиче свој положај захваљујући
одређеним центрима моћи, пре свега политичким странкама, и никада не може бити
независан од њих. Савремени политички тренутак управо је показао колико дубоке
поделе у бирачком телу може да изазове избор шефа државе, чак и у
најдемократскијим, најразвијенијим земљама.
Краљ свој положај
не дугује никоме и зато мора да представља све грађане, без обзира на њихово
политичко опредељење. У ери дубоких економских и друштвених трансформација, од
највеће је важности да шеф државе, који данас, између осталог, представља и
својеврсног "судију" у питањима поштовања Устава, буде независан од
било које политичке странке и неутралан према свакој од њих.
Србија је у
облику републике до 2000. године доживела искључиво диктатуру, битишући као
партијска држава у којој је апсолутна власт била концентрисана управо у
"председнику републике" односно у шефу владајуће политичке странке.
Врло слична ситуација је и након 2000.године до данас...
Од стицања
независности па све до данашњих дана Србија је највећи степен уставне
парламентарне демократије и економског и политичког либерализма доживела за
време владавине Краља Петра Првог.
Садашњи политички
тренутак у Србији у многоме, нажалост, подсећа на стање са почетка двадесетог
века, пре доласка Краља Петра Првог на престо. Унутрашњи сукоби различитих
политичких интереса и идеологија, поигравање законима и Уставом, недостатак
јасног става у спољној политици и одсуство стратешког савезништва дестабилизују
Србију и спутавају је у постизању одрживог развоја.
Као и пре сто
година, Србији је потребан темељан, а истовремено и симболичан раскид са
мрачном прошлошћу. Потребан нам је нови почетак, и нови, а за Србију у ствари
једини природан облик државног уређења - Краљевина Србија!
