Укупно приказа странице

Translate

word clok

word clok

среда, 13. јул 2016.

За Европу вија Злодух



У смирају дана клупе испред продавнице у Злодуху су све пуније, а гајбе с пивом све празније. Бистри се политика и дебатује се за све паре

У селу Злодух подно Старе Планине у напуштеном задружном дому једина је продавница у том крају. На порозним зидинама зградурине на којој су изваљени прозори висе умрлице, понеки руком исписан оглас да неко продаје први откос траве или јагњад – и до пола исцепана афиша извесне фирме из Пирота која најављује да ће и ове године да откупљује боровницу. Испред продавнице су дрвене клупе и један изљуштени бицикл без предњег точка наслоњен на скаменосану громаду шљаке и путарске соли. Некада је неко на том бициклу дошао дотле, скинуо предњи точак који му је једини ваљао – и отишао.

Ових спарних летњих дана у сеоској сваштари на чијим рафовима су, с једне стране, шећер, кафа, љуте бомбоне, наполитанке, пераћи сапуни, сардине, месни нарезак, најпростији тоалет папир и крпе за судове, а на другој – ексери летвари и мертечари, саргије, неколико пари гумених опанaка, чункови за шпорет, свеће, чорбалуци од јефтине фалш керамике – највише се продаје пиво. Не бира се много које, само да је ’ладно.

По повратку из сече дрва, жетве и косидбе препланули и чворновати сељаци свраћају да утоле жеђ и да прозборе коју о кишној и градобитној години која ће изгледа да буде наопака, о неком несрећнику из суседног села кога је пре неко вече убила струја кад је за време олује – пуко’ кабл високог напона што води за Књажевац и пао у његову авлију. Сањив, изашао је ноћу „поради себе и за малу ствар“ и преко млаза – мученика убило. И док им пивске флаше хладе дланове – џакају они и о светској политици и Европској унији, о Путину, о Немцима и Хрватима, али и о Енглезима у последње време.

„Ма они се одувек праве Енглези, на крају другог рата продали нас Стаљину. Нас Србе и браћу Бугаре гурнули у казамат комунизма. Наложили су несрећном краљу Петрићу Другом Карађорђевићу да се преко Радио Лондона обрати свом народу, официрима и војницима у отаџбини који су се борили код ђенерала Драже  – и каже им, да треба да се прикључе партизанима и Јосипу Брозу. Касније знамо шта се десило. Која и каква братоубилачка кланица је била.” Овако прича Живота, што га зову Жива, јер је жив као жива ватра, вредан и марљив. И у кући, и у пољу, и у комуналном у Сврљигу – где дужи цистерну за воду.

– Је л’ видосте шта урадише опет на том свом референдуму? Агитовали и плашили свој народ са нама дивљачким Србима, како ћемо ето „ми за неку годину да уђемо у ту Европу, па пошто ће тако да буде – њима тамо више није место“. Ево, Бугари су ушли у Европу – па су и даље гори од нас. Нама је и овде добро, нек они улазе и излазе како им се ћефне, само нека нас оставе на миру – додаје Пера Волан, дежмекасти пензионер који је пензију зарадио возећи рударе Боговине на релацији Зајечар – Борова глава.

– Ако се Енглези не сложе, могу Немци да причају шта хоће, ми има да уђемо у ту Европу на куково лето – додаје бркајлија у избледело плавој мајци на трегере са модрим набреклим венама као пренге на подлактицама. То је Жика Сиднеј. Четрнаест година је копао по пустињи, тражио дијаманте и надничио у Аустралији, а онда се напрасно вратио са неком паром у џепу, купио педесет оваца и постао фармер на Старој планини. „Аустралијски парламент у Канбери и данас не може да донесе ниједан закон – док га не потпише британска краљица. Може свако да мисли шта хоће  – ал' Енглези и дан-данас владају светом. И тек ћемо да видимо каква се ујдурма крије иза овог развода са Европом“ – додаје Жика и наручује још једну туру пива.

– А шта ћемо ми, грдни? Да им дамо Косово па да нас приме? Ма, шта има да им дамо, они га већ узели сами, само треба да климнемо главом. Са једне стране Косово, а са друге Хрвати који једва чекају да нас клепе. Ма, ни Путин није баш одушевљен, никад једно јагње није две мајке сисало – забрундаше сви углас.

И тако. Док ведро небо изнад Старе планине шпарта геометрија млазних авиона у којима као сардине спакован белосветски народ са својим мукама, комфором, стандардом, квалитетом живота, надама и стрепњама, амбицијама и жељама – путује и граби према европским метрополама – у смирају дана клупе испред продавнице у Злодуху су све пуније, а гајбе с пивом све празније. Бистри се политика, трасира пут за Европу и дебатује се за све паре. И пије, као кад се сипа низ олук.

– Тако ти је то са нама сељацима. Први у мобилизацији, а последњи у части и у масти. Европа може да иде где јој је воља, а ми морамо да останемо овде. Одавде немамо куд – добаци неко. Живота звани Жива, као да председава, поново узе реч. Да нема нас сељака не би било ни јеле ни бора, ни смрче ни оморике. Ни сунцокрета, ни класа пшенице. Србија не би била башта у којој успева све, и паприка и парадајз, и лук и кромпир, и купус и мирођија. Не би била воћњак у којем рађа и вишња и трешња, и шљива и крушка, и грозд и јабука... Била би пустахија у врзинама и корову.

Ал’ џаба ти. Нас ионако нико ништа неће да пита.

Глумац, редитељ, сценариста

Извор: www.politika.rs

уторак, 12. јул 2016.

НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕМИНУО ЈЕ ПРИНЦ ТОМИСЛАВ КАРАЂОРЂЕВИЋ



Њ.К.В. Томислав Карађорђевић,  рођен је 19. јануара, 1928. године у Београду, на Богојављење по јулијанском календару, у 1 сат, као други син Краља тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевине Југославије), Александра I Карађорђевића Ујединитеља (1888-1934) и краљице Марије (1900-1961), друге ћерке румунског краља Фердинанда Хоенцолерна (1865-1927) и румунске краљице Марије (1875-1938).
Крштен је 25. јануара у посебном салону Новог двора. Крштеног кума, британског краља Ђорђа VI заступао је британски министар на Двору, Кенард, освештаном водом из Вардара, јадранског мора и Дунава.
Основно образовање стекао је на двору у Београду. У периоду од 1937-1941, школовао се у Sandrayd School (Cobham, Енглеска), затим у Oundle School од 1941-1946, и у Clare College Универзитета у Кембриџу од 1946-1947, када је напустио студије због сукоба са једним марксистичким професором.
Током Другог светског рата, постојале су иницијативе од стране тадашњег СССР према југословенској Влади у избеглиштву да краљевић Томислав заузме југословенски престо уместо свог старијег брата, краља Петра II, што се, међутим, није десило.
При крају рата, почетком 1945. године, краљ Петар II, под притиском британског премијера Черчила, пренео је своја краљевска овлашћења на Намесништво под контролом каснијег југословенског комунистичког диктатора, Јосипа Броза Тита, под чијом је влашћу Уставотворна скупштина од 29. новембра, 1945. укинула монархију (док је 8. марта, 1947. године свим члановима краљевске породице одузето држављанство и конфискована имовина). У време када је Петар II Карађорђевић пренео своја краљевска овлашћења на ренегат који је контролисао Јосип Броз Тито, Принц Томислав је био законити наследник Круне и према тадашњем Уставу Југославије, једина особа којој је краљевска власт могла бити пренета.
После Kембриџа, краљевић Томислав решио је да се посвети воћарству. Док је похађао пољопривредну школу, радио је као обичан надничар у једном воћњаку у покрајини Кент. Године 1950. купује имање у покрајини West Sussex. Највише се бавио узгојем јабука, на имању од 80 хектара, које је у једном тренутку имало 17.000 стабала.
Оженио се 7. јуна 1957. у Залему (Баден, Западна Немачка), принцезом Маргаритом од Бадена, са којом је добио сина Николу (1958) и ћерку Катарину (1959).
После развода 1982. године, оженио се исте године девојком из суседства, Линдом Mери Бони, с којом има два сина, Ђорђа (1984) и Михаила (1985).
Краљевић Томислав је био веома ангажован у животу српске емиграције, организујући бројне прославе и пикнике на свом имању и учествујући у бројним хуманитарним организацијама и иницијативама. Био је, између осталог, председник Југословенског комитета за указивање помоћи старим ратницима, заштитник цркве Лазарице у Бирмингхаму, и председник одбора за обнову манастира Хиландар. Такође је био високи званичник британског огранка хуманитарног Реда Витезова Св. Јована.
Током раскола у Српској православној цркви, током ' 60. година па све до његовог краја, 1992, чврсто је стајао уз Патријаршију у Београду, и давао јој јавну подршку широм српске емиграције.
Године 1990. одбио је понуду Демократске странке из Београда, да буде њен председнички кандидат на првим послератним изборима у децембру те године.
Први је члан краљевске породице који се трајно вратио у Србију, почетком 1992. године, када се настанио у Задужбини краља Петра I Карађорђевића на Опленцу, који је убрзо постао Mека за све оне који су хтели да лично сретну последњег живог сина краља Александра I.
Убрзо је постао веома популаран у народу, поготову због својих честих обилазака српских бораца у Републици Српској и Републици Српској Крајини, и помоћи коју је, заједно са супругом, принцезом Линдом, доносио. Постојале су и иницијативе да се именује за Кнеза српског дела Босне и Херцеговине, што тамошње политичко руководство није прихватило.
После јавне прозивке председника Србије Слободана Милошевића, да је "издао" Републику Српску Крајину након њеног пада, почетком августа 1995. године, његово медијско присуство се драстично смањује.
Последњих 5 година живота борио се са тешком болешћу, али је одбио понуде да се лечи и подвргне хируршком третману у иностранству у тренутку када су НАТО снаге започеле бомбардовање Југославије 24. марта, 1999. године. Уместо тога, обилазио је бомбардована места и, иако тешко болестан, поделио судбину народа.
Умро је 12. јула 2000. године, на Сабор Светих Апостола Петра и Павла по jулијанском календару, на славу породичне крипте на Опенцу, где је и сахрањен, уз присуство више хиљада поштовалаца и чланова породице.



У среду 11. јула, дан пре но што ће умрети, Томислав Карађорђевић дао је интервју "Тајмсу". По речима новинара, жестоко осуђујући Запад ("Немачка, Француска и САД изгубиле су своју цивилизацију; оне су одговорне што су уништиле моју земљу"), принц Томислав није дозволио да га наведе да нешто каже о томе шта мисли о режиму Слободана Милошевића. Одређенији је био у погледу опозиције: "Познајем опозиционе лидере и једино могу да упитам шта су то они урадили у последњих десет година? Мислим да су нам потребне свежа крв, нове идеје и нова идеологија која ће доћи из земље, а не изван ње." Ипак, није издржао а да се поводом најновије промене југословенског устава не упита која би друга земља променила устав само због тога да би неко остао на власти?"

Принц Томислав Карађорђевић рођен је у Београду 19. јануара 1928. као други син краља Александра. Судбина је хтела да не буде ни најстарији, престолонаследник, ни најмлађи син, онај коме – бар у бајкама – припада сва слава. Ни у 1934. године објављеној монографији "Народни краљ и његова породица" готово да нема чак ни рутинских хвалоспева Томиславу. У Југославији је живео само првих једанаест и последњих девет година живота: отуда, можда, изостављање Велике Британије – у којој је живео више од пола века – са списка западних земаља које су прошле године бомбардовањем разарале Југославију. Осим тога, био је кумче британске краљице мајке.

ПОВРАТАК КУЋИ: На почетку распада ондашње СФРЈ, 1991. године, Томислав Карађорђевић се вратио у Београд. "Са собом сам имао само пасош од пре Другог светског рата, онај што сам имао кад сам пошао у Енглеску на школовање. Показао сам царинику тај пасош, јер другог нисам имао. Узео га је, разгледао, љубазно ми га вратио и рекао: ''Много сте остарили од онда'', сећао се Томислав Карађорђевић.

Много је нагађања о томе зашто је Милошевићев режим, у то време "најчвршћи бедем" у одбрани социјализма као светског процеса, одобрио стални боравак баш Томиславу – мада је прве кораке на путу (бар "туристичког") повратка Карађорђевића начинила принцеза Јелисавета још крајем осамдесетих година. О постојању некаквог прећутног договора, или бар услова, индиректно сведочи доследно уздржавање Томислава Карађорђевића да јавно, све до последњег дана, говори о Слободану Милошевићу. У истом контексту може се тумачити и чињеница да је пасош и држављанство СР Југославије Томислав Карађорђевић добио тек пре неколико месеци.

Овдашњи обожаваоци династија, који често на припаднике краљевских кућа гледају као на посебну зоолошку врсту, исто као и теледириговани "монархисти", ако не би у лику и делу грофа Долгорукова, "Немањића" или њему сличних пронашли задовољавајућег претендента, помињали су и Томислава као свог фаворита. За нијансу озбиљније калкулације, изгледало је, биле су оне о Томиславу као кандидату за владара Републике Српске или – ко се сећа, сећа се – државе која би настала (два-три пута проглашеним) уједињењем РС и Републике Српске Крајине. Томислав Карађорђевић лично није давао никакве јавне поводе за такве и сличне приче, осим што је током рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. године релативно често боравио у Републици Српској. Биљана Плавшић данас каже како "није било ниједног редова, ниједног војника на првој линији фронта кога није обишао и за кога није нашао покоју реч утехе".

Сахрани на Опленцу – обављеној у недељу 16. јула – присуствовао је, осим удовице Линде и њених синова Ђорђа и Михајла, односно деце из првог Томислављевог брака, Николе и Катарине, највећи део породице Карађорђевић, почев од престолонаследника Александра, његове супруге Катарине и најстаријег сина Петра. Доајен породице Александар Карађорђевић, син кнеза Павла, иначе пилот у пензији, изјавио је да ће "Томислав имати шта да каже нашим очевима на небесима. Казаће им за Косово и Метохију, казаће им шта злотвори учинише са српским народом у три Југославије, казаће им како од велике и славне Србије начинише вересију, како на крају беху обезвређени сви српски ратнички успеси, све жртве, све победе..."

У присуству породице, гостију и неколико хиљада људи који су се стиснули у порти и око цркве-маузолеја Карађорђевића, свету литургију служио је владика шумадијски Сава, а опело је предводио патријарх Павле. Тело Томислава Карађорђевића положено је у средишњи гроб, наспрам гробнице краља Александра.

(НЕ)ОСТВАРЕНЕ ЖЕЉЕ: Тај део крипте предвиђен је за сахрану краљице Марије, краља Петра ИИ и најмлађег брата Андреје. Томислав Карађорђевић је увек истицао своју жељу да земне остатке чланова најуже породице пренесе на Опленац. И колико год се трудио да остане ван политике, Томислав се и у тој својој жељи сударио са њом. Преносу остатака Петра Другог и Андреје противе се различите ("расколничке") струје СПЦ-а у Сједињеним Државама, а Томислав је сумњичио и Вашингтон да у том отезању има своје прсте. Што се тиче краљице Марије – чија је стогодишњица рођења недавно обележена, и која је 1961. године сахрањена на краљевском гробљу Фрогмор у Виндзору – чини се да је Томислав Карађорђевић наилазио на одбијање британске краљевске куће. "Ако је краљици саветовано да то не чини из политичких разлога, онда се слажем са тим", додао је уморно новинару "Тајмса", дан пре но што ће сам умрети.

Сахрањен је на Опленцу, девет година пошто је ту пренето и тело његовог стрица, принца Ђорђа.

http://www.youtube.com/watch?v=6LbhZm4Z21I

понедељак, 04. јул 2016.

Зашто је грешка да народ одлучује о чланству у ЕУ



…То се онда заправо своди на питање: „Да ли има више острашћених незналица са једне, или са друге стране?”
Да ли сте за улазак Србије у ЕУ?” Свако има неко своје јако мишљење о овом питању. Спектар је широк, од потпуних еврофанатика до загрижених евроскептика. У тој силној дискусији и расправи између две стране, узавреле страсти спречавају нас да помислимо на једно просто питање: да ли је уопште паметно препустити народу да одлучује о томе?
Разлог је врло једноставан: Већина људи не зна шта је Европска унија. Они који је подржавају, виде у томе неку романтичну идеју о животу без граница. Противници сматрају да је то уништење сопствене државности. У реалности, Европска унија много је комплекснија од тога.
Колико комплексна? Немам појма. Током низа година, више пута сам покушавао да схватим које су предности и мане чланства у Европској унији, разговарао сам са људима који су политиколози, социолози, који се професионално баве тиме. До дана данашњег нисам успео до краја да то разумем.
Сваки пут када бих слушао те приче о ЕУ, само бих све више схватао колико ту још има ствари које не познајем, и једино што ми је било јасно је то да је потребно много учења и студирања да би се ЕУ заиста разумела. Као да вас неко пита „Да ли је бољи оперативни систем windows или linux?” Једини правилан одговор био би „Не знам. Нисам студирао компјутерске науке.”
Ако би данас био некакав референдум код нас, ја бих заокружио улазак у ЕУ, само зато што ће исто то урадити и сви другари из мог окружења који су либерални, уметници, креативци, светски путници. Исто тако, онај који ће заокружити против ЕУ, урадиће то зато што ће то исто урадити људи слични његовим погледима на свет. Реално, и једни и други не знају о чему су се тачно изјашњавали, иако сви мислимо да знамо.
Овај јак став који свако има о Европској унији је класичан пример за такозвани Данинг–Кругеров ефекат у психологији. Укратко се може описати овако: што мање људи знају о нечему, то су сигурнији да знају све. Тек када неко прочита огроман број стручних текстова и информација, схвата да ту има још много непознаница. Човек који је признати стручњак и доктор наука из неке области и даље има мање самопоуздања у своје знање од просечне особе која је „читала о томе у новинама и све јој је јасно”.
Недавни референдум у Великој Британији је у том смислу био грешка, без обзира на то која опција је на њему победила. Грешка је пустити људе који нису довољно упућени у неку тему да одлучују о њој. Јер, то се онда заправо своди на питање: „Да ли има више острашћених незналица са једне, или са друге стране?” Која год опција да победи, она није реална. Реално би било само једно: да о томе одлучују људи који су за то школовани и изабрани.
Сличан став је у својој колумни недавно изнео чувени британски биолог Ричард Докинс. Иако је један од најпознатијих живих научника на свету, отворено је рекао да се не разуме у ЕУ, јер се тиме не бави, и рекао је да о томе треба да одлучују људи који се тиме баве.
„Мој став јесте елитистички, али примећујете да сам и самог себе избацио из те елите”, рекао је Докинс. „Ако желимо да нас оперише хирург који се годинама школовао и да нас вози пилот авиона који се годинама обучавао, зашто тако комплексну ствар као што је Европска унија поверавамо људима који о томе немају појма, као што сам ја?”, запитао је Ричард Докинс, отац савремене еволуционистичке биологије.
Све те лепе ствари и хвалоспеви о ЕУ који се чују из кампање неке невладине организације (финансиране од те исте ЕУ) нису објективни. Као што нису објективне ни неке страшне приче које се налазе на неком националистичком русофилском форуму. И једна и друга страна покушава на веома површан и емоционалан начин да објасни нешто што није нимало једноставно.
Извор: www.politika.rs
*Факултет за медије и комуникације
Аутор: Исток Павловић

петак, 01. јул 2016.

КРАЉЕВСКИ ПАР ИСПОРУЧИО АУТОМОБИЛ ФИАТ 500Л И ЕЛЕКТРИЧНЕ КРЕВЕТЕ БОЛНИЦИ У АРАНЂЕЛОВЦУ - ROYAL COUPLE DELIVER FIAT 500L AND ELECTRIC BEDS TO ARANDJELOVAC HOSPITAL


Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II



Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина  посетили су данас Болницу у Аранђеловцу и овој Здравственој установи испоручили аутомобил ФИАТ 500Л и шест електричних кревета за интензивну негу чија је укупна вредност 24.000 евра. Аутомобил ће бити коришћен за потребе пацијената којима је неопходна терапија, док ће кревети знатно олакшати опоравак пацијената који буду боравили на одељењу интензивне неге. Краљевски пар су дочекали председник општине Аранђеловац г-дин Бојан Радовић, управа и особље болнице, свештенство као и бројни грађани.
Донацију аутомобила омогућила је  Лајфлајн Њујорк, хуманитарна организација под покровитељством Принцезе Катарине, а донацију кревета хуманитарна организација Лајфлајн Чикаго која је такође под Принцезиним покровитељством, Др Данијел Ђурашковић Меглер и ТРИМЕДИX Фондација.
Краљевски пар изразио је захвалност својим пријатељима и сарадницима у иностранству који већ годинама подржавају и помажу њихове напоре да унапреде здравствени систем у Србији.
Престолонаследник и Принцеза обишли су и дечије одељење како би поделили поклоне малишанима који се тренутно налазе у болници, а потом су обишли зграду некадашњег сиротишта за децу која се налази у оквиру Болнице а коју је подигао Његово Величанство Краљ Александар I, деда Престолонаследника Александра.

ROYAL COUPLE DELIVER FIAT 500L AND ELECTRIC BEDS TO ARANDJELOVAC HOSPITAL

Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine visited today Arandjelovac Hospital and delivered a FIAT 500L and six electric beds for the intensive unit with a total value of 24,000 euros. The car will be used patients needing therapy, while the beds will significantly facilitate the recovery of patients who will be staying in the intensive care unit. Mr Bojan Radovic, Mayor of Arandjelovac, management and staff of the hospital, clergy and citizens welcomed Their Royal Highnesses.
The car was donated by Lifeline New York Humanitarian Organization, whose patron is Crown Princess Katherine, and the beds by the Lifeline Humanitarian Organization Chicago, whose patron is also the Crown Princess, as well as by Dr Danijel Djuraskovis Megler and TRIMEDIX Foundation.
The Royal Couple expressed their gratitude to friends and associates abroad, who for years have been supporting and helping their efforts to improve the health care system in Serbia.
Crown Prince and Crown Princess visited children’s department and gave gifts to children there, and after that they visited former orphanage within the hospital that was built by HM King Alexander I, grandfather of Crown Prince Alexander.



Краљевски Двор
Односи с јавношћу

Beograd 11040, Srbija
Tel:  +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040
E-пошта: pr@dvor.rs
Posetite www.dvor.rs

Public Relations
The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040
E-mail: pr@dvor.rs