Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II
Aутор: Њ.К.В. Принц Наследник Филип Карађорђевић, поводом
80. рођендана Његовог Краљевског Височанства Александра II, титуларног Краља
Србије
Сада, када мој отац, Престолонаследник Александар, пуни
осамдесет година, осећам дубоку дужност да одам признање човеку чији је живот
уједно сведочанство историје, моралне постојаности и тихе жртве у име части,
отаџбине и предака.
Мало је људи чији је први дах био симболичан као његов.
Рођен 17. јула 1945. године у Лондону, у хотелу Клериџис, у апартману који је,
на лични захтев премијера Винстона Черчила, проглашен за југословенску територију,
он је на свет дошао као легитимни наследник престола у тренутку када му је
отаџбина већ била у рукама оних који су краљевску породицу прогласили за
државне непријатеље. Његово крштење у Вестминстерској опатији, уз кумство Краља
Џорџа VI и будуће младе Краљице Елизабете II, било је чин дубоке симболике.
Достојанство и легитимитет не могу бити изгнани.
Мој деда, Његово Величанство Краљ Петар II, никада није
абдицирао. Насилно је лишен права на повратак, а 1947. године комунистичка
власт му је одузела држављанство и конфисковала породичну имовину. Мој отац је
одрастао у сенци неправде, али и у светлости одговорности.
Васпитаван у духу дужности и служења, школовао се у
Швајцарској, Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији, где је завршио
Краљевску војну академију у Сандхерсту. Као официр британске војске служио је у
16/5 пуку Краљевских Копљаника, на Блиском Истоку, у Немачкој, Италији и
Северној Ирској. Као капетан, понео је титулу шампиона британске војске у
скијању и оставио утисак човека дисциплине, части и храбрости.
Иако је смрћу мога деде постао титуларни Краљ Србије и
Југославије, мој отац се свесно одрекао јавног коришћења те титуле. Не из
страха. Не из слабости. Већ из скромности. Као човек мира и националног
јединства, није желео да унесрећеној и подељеној нацији дода још једну поделу.
Његово ћутање било је вапај за јединство.
Хуманитарно, Престолонаследник Александар је унео више
милиона евра помоћи у Србију, уз подршку српске дијаспоре и пријатеља из
читавог света, подржао је болнице, школе, домове, породице и појединце. Због
тога је 2015. године одликован највишим француским орденом, Орденом Легије
части у рангу командира, орденом који је носио и његов прадеда, славни
ослободилац, Краљ Петар Први. Та симболика није случајна. Она сведочи о трајању
једне лозе која, чак и када је далеко од престола, остаје близу народу.
Посебно вредан је податак да је Престолонаследник Александар
први у историји Краљевског дома Карађорђевића који је дочекао рођење унука,
Принца Стефана и Принцезе Марије. Захваљујући њему, по први пут у историји, у
Србији данас живе три генерације потомака Вожда Карађорђа. То није само
породична радост. То је нада и сведочанство о обнови.
Поред тога што је са Његовим Величанством Краљем Чарлсом
Трећим кум, они су били и школски другови у Шкотској, у Гордонустану. Мој отац
негује дубоке пријатељске везе са бројним европским краљевским домовима. Управо
захваљујући његовом угледу и достојанству, Србију су у претходним деценијама
посетили чланови многих краљевских и племићких породица. Он је тај који је
обновио међународно поштовање Србије кроз личне односе, доследност и част.
Године 1989. започео је свој активни допринос демократским
променама у Југославији. Организовао је сусрете опозиције у Будимпешти,
Бањалуци, Атини и на Универзитету Харвард. Ти скупови утицали су на изградњу
поверења међу демократским актерима и на кључну победу 2000. године.
Од 17. јула 2001. године живи у Краљевском двору у Београду,
дому који су од личних средстава саградили његов деда Краљ Александар I и бака
Краљица Мaрија. Ушао је у двор не као тријумфатор, већ као домаћин. Не као
господар, већ као слуга народа. Није се вратио због титуле, већ због обавезе.
Његовим залагањем достојно су рехабилитовани и сахрањени
његов отац, мајка, бака и стриц на Опленцу. Из егзила су враћени посмртни
остаци Краља Петра Другог, Краљице Александре, Краљице Марије и Краљевића
Андреја и положени у крипту Задужбине Светог Ђорђа. Тиме је остварио завет свог
прадеде, Краља Петра Првог, да сви Карађорђевићи почивају заједно у његовој
задужбини на Опленцу. То није био само чин породичне оданости, већ чин
историјског достојанства и националног помирења.
Мој отац није само чувар породичне историје. Он је мост
између прошлости и будућности. Он је симбол вредности које надживљују режиме:
части, стрпљења, мира, служења и наде. У времену када су многи тражили шта ће
добити од Србије, он је безусловно давао себе Србији. И наставља да даје.
Данас, када гледам свог оца, гледам у огледало постојаности.
У пример како се држава воли без мржње. Како се служење људима мери ћутањем,
радом, непрекидним инсистирањем на култури сећања и поштовању. Као деда мојој
деци, Стефану и Марији, он је благ и одан. Као човек, доследан.
Његов живот није био лак, али је био исправан. Његова биографија
није исписана у сјају двора, већ у тишини оданости и дугом ходу ка повратку. Он
није само чувар круне. Он је чувар вредности.
На његов осамдесети рођендан, као син, поносан сам. Као
грађанин, захвалан. А као човек, дубоко дирнут што је у једном времену када се
идеали руше, он био стена која није попустила.
Срећан рођендан, оче!
Author: HRH Hereditary Prince Filip Karađorđević, on the
occasion of the 80th birthday of His Royal Highness Alexander II, titular King
of Serbia
Now, as my father, Crown Prince Alexander, turns eighty, I
feel a deep duty to pay tribute to a man whose life is at the same time a testament
of history, moral steadfastness, and a silent sacrifice in the name of honour,
homeland, and of ancestors.
Few people have taken such a symbolic first breath. Born on
17 July 1945, in London, at the Claridges Hotel, in a suite that, at the personal
request of Prime Minister Winston Churchill, was declared Yugoslav territory,
he cam to this world as a legitimate Heir to the Throne at the moment when his
homeland was already in the hands of those who had declared the Royal family as
enemies of the state. His baptism in Westminster Abbey, with King George VI and
the future young Queen Elizabeth II as godparents, was an act of profound
symbolism. Dignity and legitimacy cannot be banished.
My grandfather, His Majesty King Peter II, never abdicated.
He was violently deprived of his right to return, and in 1947, the communist
government stripped him of his citizenship and confiscated his family property.
My father grew up in the shadow of injustice, but also in the light of
responsibility.
Raised in a spirit of duty and service, he was educated in
Switzerland, the United States, and Great Britain, where he graduated from the
Royal Military Academy at Sandhurst. As an officer in the British Army, he
served in the 16th/5th Royal Lancers regiment, in the Middle East, Germany,
Italy and Northern Ireland. As a captain, he was crowned the British Army’s
skiing champion and left an impression of a man of discipline, honour and
courage.
Although with the death of my grandfather, he became the
titular King of Serbia and Yugoslavia, my father consciously renounced the
public use of that title. Not out of fear. Not out of weakness. But out of
modesty. As a man of peace and national unity, he did not want to add another
division to an unfortunate and divided nation. His silence was a cry for unity.
In the humanitarian aspect, Crown Prince Alexander
contributed several million euros in aid to Serbia, with the support of the
Serbian diaspora and friends from around the world, supporting hospitals,
schools, homes, families and individuals. For this reason, in 2015, he was
awarded the highest French order, the Legion of Honour in the rank of
Commander, an order also worn by his great-grandfather, the famous liberator,
King Peter I. This symbolism is not accidental. It testifies to the permanence
of a lineage that, even when far from the throne, remains close to the people.
It is particularly valuable information that Crown Prince
Alexander is the first in the history of the Royal Family Karađorđević to
welcome the birth of grandchildren, Prince Stefan and Princess Marija. Thanks
to him, for the first time in history, three generations of descendants of
Supreme Leader Karađorđe live in Serbia today. This is not just a joy for the
family. It is a hope and testimony of renewal.
In addition to being “kum” (in Serbian, refers to families
who were godparents at baptism as well as the witnesses at weddings) of His
Majesty King Charles III, they were also schoolmates in Scotland, in
Gordonstoun. My father cherishes deep friendships with numerous European Royal
houses. It is precisely thanks to his reputation and dignity that members of
many Royal and noble families have visited Serbia in recent decades. He is the
one who has restored international respect for Serbia through personal
relationships, consistency and honour.
In 1989, he began his active contribution to democratic
changes in Yugoslavia. He organised opposition meetings in Budapest, Banja
Luka, Athens and at Harvard University. These gatherings influenced the
building of trust among democratic participants and the crucial victory in
2000.
Since 17 July 2001, he has lived in the Royal Palace in
Belgrade, a home built with their own funds by his grandfather, King Alexander
I, and grandmother, Queen Maria. He entered the Palace not as a vanquisher, but
as a host. Not as a master, but as a servant of the people. He did not return
because of a title, but because of an obligation.
Through his efforts, his father, mother, grandmother, and
uncle were rehabilitated and buried with dignity in Oplenac. The mortal remains
of King Peter II, Queen Alexandra, Queen Maria, and Prince Andrew were returned
from exile and laid to rest in the crypt of St. George’s Church. By doing so,
he fulfilled the vow of his great-grandfather, King Peter I, that all the
Karađorđevićs would rest together in his foundation in Oplenac. It was not just
an act of family loyalty, but an act of historical dignity and national
reconciliation.
My father is not just the keeper of a family history. He is
a bridge between the past and the future. He is a symbol of values that outlive
regimes: honour, patience, peace, service, and hope. At a time when many were
looking for what they would get from Serbia, he gave himself unconditionally to
Serbia. And he continues to give.
Today, when I look at my father, I look into the mirror of
steadiness. In an example of how to love a country without hatred. How serving
people is measured by silence, work, and constant insistence on a culture of
remembrance and respect. As a grandfather to my children, Stefan and Marija, he
is gentle and loyal. As a man, consistent.
His life was not easy, but it was right. His biography is
not written in the splendour of the Palace, but in the silence of loyalty and
the long walk to return. He is not just the keeper of the Crown. He is the
keeper of values.
On his eightieth birthday, as a son, I am proud. As a
citizen, I am grateful. And as a man, I am deeply moved that in a time when
ideals were crumbling, he was a rock that did not give way.
Happy birthday, my father!
