Укупно приказа странице

Translate

word clok

word clok

недеља, 23. децембар 2012.

АЛЕКСАНДАР I, ЦАР РУСИЈЕ









Александар Цар Русије; краљ Пољске; велики војвода Финске
Владавина      23. март 1801 - 1. децембар 1825
Претходник   Павле
Насљедник    Николај I
Крунидба       15. септембар 1801
Супружник    Лудовика Баденска
(Елизабета Алексејевна)
Династија       Холстеин-Готторп-Романов
Отац   Павле, цар Русије
Мајка  Софија Доротеја од Württemberga
(Марија Фјодоровна)
Рођење           23. децембар 1777 Петроград
Смрт   1. децембар 1825
Александар I (23. децембар 1777 - 1. децембар 1825) је био цар Русије од 1801. године, краљ Пољске од 1815. и велики војвода Финске од 1809. године.

Породица и школовање


Александар је био син цара Павла и Марије Фјодоровне, родом принцезе од Württemberga. Његова нана је била Катарина II Велика, за вријеме чије владавине се он и родио. Без обзира што је имао још деветеро браће и сестара, он је био нанин миљеник, што је код његовог оца створило параноидни страх да ће бити избачен из реда насљеђивања круне.
Током школовања учитељ му је био швицарски хуманист, Фрéдéриц-Цéсар де Ла Харпе, који га одгаја у либералном духу. Као и већина младића он у адолесцентској доби симпатизира француске револуционаре и пољске борце за слободу. Отац га је научио да може вољети човјечанство, али да се треба плашити људи, те да може симпатизирати са револуционарима, али да мора водити прије свега рачуна о интересима државе. У складу с тако два потпуно различита принципа школовања будући цар ће бити вјечито подијељена особа између жеља и реалности.

Удар

Основни примјер такве реалности постаје државни удар којим ће ступити на власт. Његов отац због своје политике никад није био популаран међу племићима. Његово захтијевање моралног понашања као и повећања права сељака њима је било нешто потпуно неприхватљиво. Павле је такођер имао обичај давати отказе часницима због понашања које није у складу са њиховим чином, што је њих и племиће навело да почну размишљати о завјери против цара. Ту могућност одлучила је искористити Велика Британија, кад је постало очито да ће јој тренутни цар објавити рат. Срце те завјере постали су британски генерал у руској служби, Левин Аугуст, и Олга Зубов, преко које је наводно стигао новац.
Прије самог државног удара они су о намјерама обавјестили Александра и затражили његово мишљење. Пошто их није ни подржао нити пријавио, завјереници су одлучили реализирати убитство Александрова оца 23. марта 1801. године. Тога дана завјереници су продрли у цареву собу и покушали га присилити на абдикацију. Како је он то одбио, ударили су га мачем и потом угушили. По извршеном дјелу Никола Зубов је ушао у другу собу гдје се налазио Александар и обавијестио га да је он од тог тренутка цар. Сви завјереници ће касније бити помиловани од стране новога цара.

Ратови

Прва мјера новог цара тада постаје захваљивање Великој Британији на круни, због чега одмах у априлу 1801. године закључује с њом мир. До новембра те године, у складу с политиком Лондона, он улази у савез против Наполеона Бонапарте са Прусијом и Аустријом.
Краткотрајни мир који ће почети у Европи у новембру 1801. године ипак зауставља Русијин улазак у рат против Француске. До новог рата се није требало дуго чекати. Он почиње у априлу 1805. године када Петроград и Лондон потписују споразум о борби за слободу Холандије и Швицарске. Највећа битка ове прве године рата постаје она код Аустерлитза, гдје су руска и аустријска војска пред очима својих царева, Александра и Фрање I, потучене од стране Наполеона. Тај пораз избацује Аустрију из рата док се Александар повлачи у покушају да залијечи ране своје војске. Сљедећу годину Прусија доживљава катастрофални војни пораз без икакве могућности да је спаси Русија. Задње битке овога рата постају оне у Источној Прусији 1807. године у којима је руска војска поновно потучена. Након овог пораза Александар је затражио и добио мир.

Личност

Александар је био главни заговорник модернизације државе. Он се током првог дијела владавине дивио Наполеоновим реформама, иако га је сматрао европским господаром рата. У тим својим жељама за промјеном он даје могућност министрима да излажу приједлоге за побољшања живота, али када његов главни савјетник,Михајло Сперанскиј, предлаже увођење парламента, он најприје говори да је идеја добра, али да "данас није вријеме за то". Године 1810. Александар ће својом одлуком у потпуности укинути могућност остваривања тога пројекта.
Потпуно слична контрадикција овога цара постаје његова жеља да ослободи сељаке кметства. Као и остале његове жеље, она се није остварила. У свом типичном хуманистичком жару, како би побољшао живот војника, он им дарује земљу иако је они нису жељели.

Крај Наполеона

Првобитно остварени добри односи између два цара након мира из 1807. године су се почели из мјесеца у мјесец кварити. Тачка без повратка постаје Александрово одбијање Наполеона, који је хтио оженити Александрову сестру. Службени разлог за рат 1812. постаје намјера Француске присилити Русију да почне економску блокаду Велике Британије. Поводећи се тактиком "спаљене земље'" и "док имамо војску имамо државу", Руси су избјегавали битку допуштајући Наполеону све дубљи улазак у земљу. Све до тренутка када је француска војска ушла у Москву, Алексадар је молио свог противника за мир. Када је у септембру 1812. године Москва пала и била спаљена, Александар мијења своју политику у ону тоталне мржње, сматрајући Наполеона готово ђаволом којег се мора уништити. Без обзира на величину касније укупне побједе, губици Руса 1812. су само у одбрани домовине достигли цифру од 400,000 људи. Та чињеница је онемогућила наставак руске офанзиве, и они ће тек уз помоћ Аустрије и Прусије успјети потући Наполеона.

Последњих десет година

Мирно раздобље Европе и Русије у остатку живота овог цара почиње Бечким конгресом 1815. године. Тамо долази до промјене политичке карте свијета договором између велесила. Русија тада добија већи дио Варшавског војводства које се уздиже на статус краљевства уједињеног с Русијом. Током тих преговора потврђује освајање Финске из 1809. године и њен статус великог војводства у склопу царства.
Првобитно се на самом конгресу Александар противио стварању Свете Алијансе која би требала одржавати мир у Европи. Ипак, на конгресу у Љубљани 1821. године Русија, Аустрија и Прусија су се обавезале на заједничко гушење свих револуционарних покрета. Овај споразум на крају постаје једини чије се идеје водиље Александар придржавао до краја. Када су побуњени Грци послали делегацију тражећи помоћ велесила у свом рату за независност, његови гласници их пресрећу на путу и враћају кући необављена посла.

Смрт

Службени став тадашње руске владе јесте да је цар Александар I изненада умро 1. децембра 1825. године у својој 48. године док се налазио у маленом градићу на обали Азовског мора. Мишљење британског амбасадора, са друге стране, је било да је Александар потписао абдикацију, пошто га је наводно видио како се укрцава на брод као обичан морнар. Та и многе друге приче о царевој смрти су убрзо створиле мит како он није умро првог дана децембра 1825. године. Да би се с таквим причама напокон завршило, совјетски научници су у 20. вијеку одлучили отворити његов ковчег. На опће изненађење био је празан. Са тако потврђеним сумњама хисторичари су кренули у потрагу за човјеком који је могао бити Александар. Истрагом се дошло до свећеника Фјодора Кузмича, којег су цареви Николај I и Александар II радо примали на свој двор.

Нема коментара:

Постави коментар