Бакина тајна, Лекићев бизнис, један је од ретких познатих и цењених брендова насталих у Србији последњих година.
Крволочни таблоиди и јавност скоро да су превидели, забављени новим злокобним атентатима и митинзима, један од кључних економских догађаја ове године.
Васо Лекић је упорно, стрпљиво и с много предузетничког дара неговао Бакину тајну и створио солидну малу компанију, баш онакву каквих Србији треба на хиљаде – производња хране уз додану вредност, запошљавање жена у неразвијеним крајевима, праћење захтева тржишта, неговање стандардно високог квалитета, развој у област здраве хране, улагање у маркетинг, препознатљив бренд, извоз на 20-ак пробирљивих тржишта од Јапана до Америке…
Васо Лекић није ни тајкун, ни контроверзни бизнисмен, није ојадио државу ни државне банке, није користио субвенције, није утајивач пореза, није се котирао на листи донатора политичких партија, није гостовао у скандалозним естрадним рубрикама и страначким журкама, нити је усликаван с ”познатим” певачицама.
Кад би Србија имала неколико хиљада ”васа лекића” и Бакиних тајни, не би данас била у оваквим економским проблемима.
Бизнис Васа Лекића купио је такође успешан, вредан и цењени хрватски бизнисмен Емил Тедески. Нема сумње да је добро пазарио и да треба да буде задовољан, што Емил и не скрива.
Неко ће рећи да предузетник Васо Лекић има право да прода свој бизнис. Наравно. Многи предузетници и почињу бизнис с идејом да ће га неколико година гајити и ”угојити”, а онда одлично продати и зарадити велике новце. И нема ничег спорног ако је Лекић проценио и одлучио да је сад тренутак кад може да добије најбољу цену за бизнис којем се марљиво посветио и стрпљиво га градио скоро две деценије. Цена коју је добио је награда за сав тај труд.
Бакина тајна је рецепт, тако рећи модла за успех економије једне земље као што је Србија – хиљаде малих породичних фирми ангажованих у (не само прехрамбеној) индустрији и способних да у производ уграде као додану вредност своје знање, умеће и визију. Стотине хиљада домаћинстава у Аустрији, Немачкој, Италији, Швајцарској, Норвешкој, Естонији, Словенији… тако зарађују за пристојан живот, без потребе да се каче на грбачу (буџет) државе. Купопродајна сума о којој се шпекулише да је Лекић добио од продаје Бакине тајне могла би да буде мотив за десетине и стотине предузимљивих људи у Србији да крену његовим стопама у разним врстама бизниса по систему ”принцип је исти, остало су нијансе”.
Колика је вероватноћа да ће се неко одважити на такав корак?
Мала. И чисто сумњам да ће неког мотивисати.
Зашто?
Из дипломатски штурих, али јасних порука које је Васо Лекић изрекао после продаје Бакине тајне може се наслутити да се није одлучио на продају само због процена да ће добити добру цену за одлично ”угојен” бизнис. Пре би се рекло да је Бакиној тајни засметало нешто у пословном амбијенту Србије, нешто што омета развој малог (и средњег) бизниса каквим се бавио Васо Лекић и што је Бакину тајну зауставило у развоју и прерастању у средњу компанију. Тај реметилачки фактор у пословној клими потврђују и многе Лекићеве колеге, мали и средњи предузетници, који немају тако познат бренд као што је Бакина тајна. И њима, а сви се највећим делом баве производњом (не трговином и транге-франге пословима), не прија амбијент за пословање у Србији и све их је више који затварају или планирају да (рецимо) до краја наредне године угасе бизнис. Многи од њих били би срећни кад би имали коме да га продају, као што је то урадио Васо Лекић, а спремни су и да иду ”испод цене” само да се реше муке коју имају с амбијентом и државом. Многе ће охрабрити одлука власника Бакине тајне да је прода, па ће стати пред огледало и рећи: ”Кад Васо Лекић није могао да издржи, шта ја чекам?”
Била би то фантастична прилика – прилика која се не пропушта – која би показала какву реформску и економску политику ће водити наша Влада, да је наш премијер позвао Васа Лекића (или отишао међу Васине раднице у подкопаоничко село) да га пита шта му би да прода Бакину тајну. Да ли, далеко било, можда нешто не ваља у економској, подстицајној, монетарној, макроекономској, извозној (или само у пореској) политици наше Владе, па да то он, наш премијер, одмах измени и реформише. Јер, вајда је циљ државе и наше Владе да има много таквих ”васа лекића” на које ће се наша предузетна деца угледати. Имао би наш премијер да се свега наслуша да је отишао код Васа Лекића, коме је држава до сада више одмагала него помагала да подигне Бакину тајну на ниво националног бренда, такорећи прехрамбеног ”Новака Ђоковића”.
Па, кад би Васо (евентуално) рекао да је продао бизнис да би добро зарадио, онда би наш премијер могао да се јавно хвали и тај успешан пример Васа Лекића расејава по Србији. Можда би се пелцер и примио ако би наш премијер успео да убеди неког предузетног грађанина да крене Лекићевим стопама и смисли неку своју нову – тајну.
Сигуран сам у једно – да је наш премијер отишао у посету Бакиној тајни, Васо Лекић не би тражио од нашег премијера да му држава позајми новац или одобри субвенције да настави бизнис да не би морао да га продаје Емилу Тедеском. Зна Васо Лекић да то није добро за државу и да није суштина тржишне економије, јер држава само треба да, ех, створи амбијент а способни предузетници ће се већ некако снаћи.
Наш премијер није имао времена, а требало је, за Васа Лекића.
У данима кад је Бакина тајна продата, наш премијер био је у посети – Рударском комбинату Бор, Железари Смедерево и руднику Колубара. Посрнулим и дерутним државним фирмама, гутачима новца пореских обвезника. Радницима у Бору обећао је нове суме државног новца за пословање, радницима у Железари обећао је да ће држава платити Американцима да их купе, у Колубари је гледао неспособност и јаловост државног сектора.
Какву је поруку наш премијер послао потенцијалним следбеницима Васа Лекића?
Да ће он (наш премијер) и наша Влада водити економску политику која ће се ослањати, стално бринути и у државној каси увек наћи новац за разне ”борове”, ”колубаре”, ”железаре”. Новац који је наша Влада кроз порезе узела од Васа Лекића и десетине хиљада његових колега. Сви ти мали и средњи предузетници затварају радње или размишљају да угасе бизнисе јер више не могу да издрже пореско оптерећење, али зато од новца узетог од малих и средњих предузетника опстају ”борови”, ”железаре” и ”колубаре”.
Што би рекао наш премијер: па зар смо се за то борили уз обећање да ћемо свом снагом у реформе?
Миша Бркић
Извор: Пешчаник.нет, 16.11.2014.
Нема коментара:
Постави коментар