Увек неко има више од другога, и увек неко некоме може да
помогне. Чак и онај који нема, има више од некога који апсолутно нема ништа. И
то би била једна лепа порука коју би свако морао да покрене од самога себе
„Мени је била давнашња жеља да се на сцени Звездара театра
испричају приче наших великих и најзначајнијих људи из позоришта. Пре свега мислим
на Стерију који је и покренуо причу о позоришту у првој половини 19. века када
је напустио Вршац, који је тада дат аустроугарској и дошао у сиромашну Србију
без институција, без икаквих назнака да би једнога дана она била земља у којој
ће култура бити иоле важна. И он почиње из почетка да ради по узору на Беч, где
га је послао отац Стерија по којем је добио познато име. Јован Поповић
отприлике никоме ништа не значи док се не каже Стерија и уместо да оде у Беч
као што је његов отац желео, да тамо заврши студије права и постане озбиљан
човек, он је некако, по мајчиној жељи отишао у Србију, у то доба и основао све
данас познате културне институције, почевши од Академије наука, музеја,
позоришта...”
Овако академик, драмски писац Душан Ковачевић објашњава зашто
је пожелео да на сцени Звездара театра, на чијем је челу дуги низ година заживи
представа „Родољубац” посвећена: Јовану Стерији Поповићу. Представу насталу
према тексту Милована Витезовића, а на основу драма „Мистерија” и „Стеријин пут
у Србе” адаптирао је и режирао Небојша Брадић, који се уједно побринуо и за
сценографију. Премијера је крајем јануара 2015. године.
Комад о Јовану
Стерији Поповићу, „малом, ситном и болном човеку са великим здравим и силним
духом” унапред побуђује интересовање. Какву ћете нам причу овога пута
испричати?
Нажалост, Стеријина прича није се завршила као и већина
прича наших чувених писаца на најлепши начин. Он је на известан начин био
удаљен из Београда, то је најблаже што могу да кажем, због политичких игара у
које је био не својом вољом укључен, да би се та несрећна судбина завршила
његовом смрћу у непуној педесетој години, у очевој кући у Вршцу. Мој драги
професор Јован Христић ми је причао, и то је био негде мотив за ту ситуацију
која ће се догађати у том комаду, сцену коју је он опет чуо и која је по
предању изгледала овако: када је Стерија дошао после већ тешког обољења,
везаног за претрпљени мождани удар и за проблем са плућима у Вршац, и када је
задње дане проводио лежећи у очевој кући, иначе познатог вршачког трговца, онда
су грађани Вршца испред његове куће на калдрму поставили кукурузовину да га
кола која прођу не узнемиравају док напушта овај свет. То је била сцена коју
сам запамтио као филмску слику, као слику судбине човека у кога се ми и данас
кунемо, а који ће тестаментом забранити извођење „Родољубаца” педесет година
после своје смрт. И то је, такође, мало познато јер свака наша прича о
позоришту почиње са „Родољупцима” као једним вероватно од најзначајнијих комада
у укупној историји драмске литературе. Стерија се плашио да би прича о
„Родољупцима”, у којој су поменути неки људи скривени иза симболичних
псеудонима били препознати и да би породице могле да имају проблема. И то је
испоштовано, наравно, као и прича са „Сумњивим лицем” које није играно двадесет
и нешто година, па га је онда Нушић преправљао и играна је тек нека четврта или
пета верзија. Моја велика жеља је била да се испричају приче, судбине Стерије и
Нушића. Током наредне јесени надам се имаћемо и причу о Домановићу на сцени.
Пишете
научнофантастични комад чија прича се одвија на једној планини у Србији. Када
ће заживети на сцени?
Тај комад ме не напушта сигурно двадесет година. Ја њега
напуштам, али он мене не. То је, заправо, прича која је доста реалистична и
која је поглед на овај наш свет из птичје перспективе. Прича је
научнофантастична зато што се једнога дана на једној планини појављује човек за
кога се сумња да није са ове планете. И тај покушај да некоме ко о нама не зна
ништа објаснимо где је дошао, јесте трагичан. И смешан. Како године пролазе,
историја ове планете се убрзава и почиње да добија на убрзању које је опасно по
опстанак. Пре свега мислим на догађаје у Украјини који су из дана у дан све
компликованији и врло узнемирујући. Мене посебно онерасположују чињенице да сам
се два пута у животу сретао са обиљем документарног материјала радећи приче
које се догађају почетком Првог светског рата и почетком Другог светског рата.
Једна је „Свети Георгије убива аждаху”, то су месеци уочи рата, имао сам силан
документаран материјал, новине из времена уочи Церске битке. Месецима уочи
битке се причало слично као што се данас прича: „Хоће бити рата, неће бити
рата”. У великој жељи да не буде рата људи су превиђали некакве ствари. Слично
се десило и после анексије Аустрије, од стране Немачке, а поготово после напада
и окупације једног дела Пољске, када се већ знало да је почео рат. Велики део
света се правио да се ништа није догодило. И тек када рат захвати кућу до
крова, онда се укућани, становници Европе уплаше. Крајње је неодговорно и за
цивилизацију неозбиљно да се на границе Русије довлачи оружје које је опасно по
опстанак планете. За мене је то потпуно зачуђујуће што се нико није побунио
изузев групе од стотинак интелектуалаца у Немачкој, која је дигла глас и
поновила ту стрепњу завршену јуче. Јуче се завршио Други светски рат. Данас се
понављају исте сцене, исте слике. Да ли неко размишља да може неко да попусти
са живцима, да не кажем гору ствар да полуди и да притисне једно од оних
опасних дугмади која носе у себи оружје, које ако се употреби онда у том рату
нема победника. То је за мене у овом тренутку на крају 2014. године, када се
обележава сто година од почетка Првог светског рата непојмљиво, јер је
ситуација скоро идентична.
Дошли смо до тог апсурда да нас ниједан ужас не зауставља и
не опомиње. Какве су политичке прилике данас у Србији?
Врло су тешке, изузетно тешке. Бићу искрен. Мислим да се
заборавља чињеница да смо 1945. године ушли у слепу улицу. Нећу сада да правдам
нити да оптужујем било кога, већ је то чињеница. Ушли смо игром великих сила у
нешто што није било реално. Затим смо двадесет, тридесет година добијали кредите.
Неповратни кредити су се мерили десетинама милијарди долара да би тадашња
Југославија остала неутрална. Данас више нема помоћи ниоткуда, у међувремену
смо се задужили. Током ратова деведесетих година прошлог века смо осиромашили,
па је онда дошло бомбардовање које је уништило и оно мало што је остало. А онда
после тих промена 2000. када смо очекивали да ће нешто битно да се деси, није
се десило ништа. То је био збир јако неозбиљних, неодговорних људи који су
криминал од деведесетих легализовали. Ствар је заправо врло једноставна: није
се десило оно што смо сви очекивали. Ако је неко почетком тих деведесетих, уочи
рата био просјак, јадан и бедан, а током десет година се обогатио, једноставно
питање онога о чему смо стално разговарали 2000, 2001, 2002. јесте: „Извините,
господине како сте дошли до тих пара.” То питање се никада није озбиљно
поставило.
Добили смо нову класу
богаташа и несрећу расељених?
Нажалост, ратови служе да би неко погинуо, а неко се
обогатио. То је последица свих ратова. Није ово ништа ново код нас. Рат покреће
незајажљива жеља за богатством у сваком смислу. Да ли је то рат као што је
некада био за територије, за злато, за нафту, као што је сада нескривена жеља
појединих земаља да поделе Сибир, на пример. Сибир свима смета. Једноставно,
људи не могу да схвате да је Сибир руска територија. Отворено се прича да једна
земља не сме да држи ресурсе толико битне за планету. То је као када би Русија
рекла да није нормално да Калифорнија буде толико богата, да би је требало
поделити. Како би се реаговало на то?
Често се осврћете и
на болни проблем Косова? Очекује се наставак бриселских преговора. Шта од њих
очекујете?
Косово је наша мука која никада неће проћи. И када се буде
дефинисала, и када буде неправно завршена. Правно не може никако, јер то што је
отето не може ниједно право да одбрани. Онда почињемо причу о праву и правди.
Никада неће бити права и правде у истој мери, али Косово ће остати нешто што је
наш идентитет. Неко креће као што се ради последњих 10–15 година, да фалсификује
ваш родослов. Мењају се имена места, насеља, покушавају да манастире претворе у
грађевине које су тобоже градили Албанци, једном речју догађа се насиље над
историјом једног народа. Е, то је прича данас о Косову и завршиће се великим
компромисом који мора да се направи. Ми немамо више никога ко ће да нас брани.
Тога морамо да будемо свесни. И морамо бити страшно паметни да добијемо
максимум од минимума који је преостао. Ако будемо постављали услове, наше жеље,
оно што свако од нас приватно жели нећемо добити ништа. Оно што бих ја волео,
што могу да напишем као своју жељу, јесте да се Косово врати у оквир Србије,
онако како је некада било. Да се ја питам, а пошто се уопште не питам, могу
само да напишем једну протестну песму. И вероватно ћу је написати ако је то
било за какву утеху. Написао сам доста прича о томе, и то је као да пишете
некоме ко вам је јако близак и драг и тешко болестан. Па му пишете неке лепе
речи да га утешите. Не видим у овом тренутку ниједну другу могућност, изузев
велике, велике памети и великог стрпљења.
Осећамо се уморно,
изгажено, блатњаво... Зашто је заћутала српска интелигенција?
Па никада Србија није имала толико битних и важних људи који
су се слушали. Имала је људе који су причали, али су причали на местима која
нису битна за политичко одлучивање. Врло су били ретки људи који су били и
врхунски интелектуалци и људи у политици. То у Србији скоро да није било, и ако
је било онда можемо да издвојимо некога ко је круна тога, као на пример
Слободана Јовановића, једног од најумнијих, најталентованијих људи, а успут и
једног од најдаровитијих политичара. И онда има безброј места без имена и
презимена, људи који су улазили у политику, излазили из политике не остављајући
било какав траг. Мислим на људе из културе. Један од таквих људи је био Андрић,
али он је био човек дипломатије, он је већи део живота провео у свету, чак му
је то касније и озбиљно замерено због фотографије у Немачкој када се руковао са
Хитлером, у тренуцима док још није било рата. И Јован Дучић који је готово цео
радни век провео у дипломатији, а био је сјајан песник, и он се није усрећио
превише.
Шта бисте пожелели
нашим читаоцима у 2015. години?
Ако је икако могуће што мање нервирања у околностима које ће
бити изузетно тешке. Проћи ћемо кроз период, мислим пре свега на економију где
ћемо се борити да преживимо. Верујем да се морамо ослонити на сопствене снаге и
да оно што мени никада није било јасно постане једна врста реалности и за људе
који воде ову земљу, а и за нас који живимо у Србији. Никада ми није било јасно
како је могуће да земља која има Војводину, Мачву, Шумадију... сва та огромна
пространства не може да исхрани седам милиона људи. Мислим да бисмо у следећој
години морали сви заједно да поведемо мало више рачуна о здрављу, свако
понаособ и да колико је могуће, мало више обратимо пажњу на оне којима можемо
да помогнемо. То би било изузетно драгоцено. Увек неко има више од другога, и
увек неко некоме може да помогне. Чак и онај који нема, има више од некога који
апсолутно нема ништа. И то би била једна лепа порука коју би свако морао да
покрене од самога себе. Не можемо очекивати више да нам све реши неко други.
Извор: ПОЛИТИКА online
Борка Г. Требјешанин
објављено: 02.01.2015.
