120 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ДРАГОЉУБА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА

Драгољуб Дража Михаиловић рођен је у Ивањици 27. априла (по старом календару 14. априла) 1893. године, “нешто пре поноћи”. Крстио га је свештеник Арсеније Прокопијевић у ивањичкој цркви, 15. маја, а кум је био Јаков Јојић. У препису крштенице пише да је Јојић председник суда ивањичке општине, док у оригиналу стоји само његово име. Препис се разликује од оригинала и у једном важнијем податку: ту стоји да је Дражу крстио свештеник Јован Ајдачић, а Арсеније Прокопијевић се не помиње. Најзад, обема варијантама заједничка је грешка у презимену, јер пише “Михајловић”, а треба Михаиловић.

Дража је добио име по Драгољубу Дражи Петровићу, оцу његове мајке Смиљане, угледном домаћину рашког села Тисовица. Био је то знак захвалности Смиљане и Михаила према тада већ почившем Драгољубу Петровићу, што је благосиљао њихов брак.

После Драже, Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и Јелицу. Милица је вероватно рођена 1894, а Јелица 1895. године. Дражина сестра Милица умрла је млада, 1905. године, од туберкулозе. Јелица је завршила архитектуру у Београду, када је овај факултет тек основан, тако да је спадала у ред првих архитеката у Србији. Удала се за колегу који се презивао Вречко, али је брак кратко трајао и нису имали деце. Јелица је радила у општини града Београда, а живела је у породичној кући у Цвијићевој улици. Кућа је била лепа, на спрат, са баштом испред. Пред рат и за време рата Јелица је у тој кући живела сама. По манирима, говору и изгледу, била је идеалан представник српског грађанског друштва. Под окупацијом Немци нису хапсили Дражину сестру. Убили су је комунисти, чим су ушли у Београд. Не зна се где је њен гроб. Јеличина кућа је конфискована и, после неког времена, срушена.

Свега неколико месеци по Јеличином рођењу умро је отац Михаило, а после пет година умрла је и мајка Смиљана. Зато је 1901. године Дражин, Миличин и Јеличин стриц, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће у свој дом у Београду, у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића), преузевши старање о њима. Децу је чувала Влајкова мајка, Дражина баба по оцу, Станица.5 У ондашњем београдском друштву, мајор Михаиловић беше омиљен и познат као “чика Влајко”. Официри су били и Дражини стричеви Драгомир и Велимир. Четврти Дражин стриц, Тома, радио је као управник телеграфа у пошти у Београду.

По завршетку основне школе, Дража је ујесен 1904. године уписан у Трећу мушку гимназију (до 1906. налазила се код Васељенске цркве, а од тада на Цветном тргу). Прва три разреда гимназије завршио је у Трећој мушкој, а последња три, од 1907. до 1910. године, у Другој београдској гимназији. После завршених шест разреда гимназије, Дража је 1. септембра 1910. године ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије. Био је одличан студент: дипломирао је као четврти у класи.

Али, пре него што је добио диплому, Дража је као питомац доспео на бојно поље. У Првом балканском рату, 1912. године, његова класа је распоређена на положаје батаљонских ађутаната.

Најпоузданије верзије о Дражином учешћу у Првом балканском рату ослањају се на сећање његовог пријатеља, пуковника Ђорђа Дуњића, објављено 1975. године. Према Дуњићу, Дража се налазио у IV прекобројном пешадијском пуку првог позива. Ова јединица је била у саставу Дринске дивизије, али је на почетку рата пребачена у Дунавску дивизију другог позива, тако да се Дража борио на македонском фронту. У Кумановској бици Дража је доспео сред најжешћих окршаја, код Нагоричана и реке Пчиње. Добро се показао, па је поред Сребрне медаље за храброст добио и чин наредника. После овога, Дражина дивизија је у саставу Друге армије генерала Степе Степановића учествовала у опсади Једрена.

У Другом балканском рату Дражин IV прекобројни пешадијски пук најпре се борио на правцу од Страцина до Криве Паланке. Потом је из Дунавске дивизије другог позива пребачен у Моравску дивизију другог позива. На дужности водника једне пешадијске чете, Дража је учествовао у борбама на Злетовској реци и даље према Кочанима. Ту је срећно преболео своје прве ране. Заједно са својом класом, 18. јула 1913. године произведен је у чин потпоручника.

После Другог балканског рата уследила је прекоманда на дужност водника у IV пешадијском пуку првог позива “Стефан Немања”, мобилисаном у Ваљеву. Пук је кренуо према Косову и Метохији, ради угушења арнаутске побуне. Дража остаје на Косову до краја 1913, као водник 2. чете 1. батаљона IV пешадијског пука првог позива.

Јануара 1914. године 43. класа је позвана на допунски курс Ниже школе Војне академије, ради окончања наставе по скраћеном плану и програму. По завршетку курса, класи је признато да је завршила војну академију, а потпоручници су враћени на дужности водника пешадијских чета. Дража је требало да пређе у артиљерију, али се од тог распореда одустало због напада Аустроугарске на Србију.11 Током мобилизације постављен је за водника 3. чете 1. батаљона

III прекобројног пешадијског пука првог позива Дринске дивизије, у саставу Треће армије. На тој дужности учествује у Церској бици, да би већ 9. септембра постао и заступник рањеног командира исте чете, капетана II класе Чедомира Станојловића. Добро се показао и у наредним борбама против Аустроугара, о чему сведочи похвала мајора Душана Бесарабића:

“У борби хладан и присебан нарочито 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пландишту где је остао на положају и ако му је батаљон мало одступио.

За које се одличје предлаже: Златну медаљу за храброст.”

У службеним белешкама из Колубарске битке, мајор Љубомир Ђорђевић такође предлаже да се потпоручник Михаиловић одликује Златном медаљом за храброст, што је после победе српске војске и учињено. Ево Ђорђевићеве препоруке:

“Активни пешадијски потпоручник г. Драгољуб Михаиловић иако млад официр ипак умешно је руковао четом при одбрани Мајданпекске Главице, као и личном храброшћу 14. новембра, као и при нападу на положаје око заузимања Ваљева 26. новембра, одликовао се личном храброшћу и умешним командовањем чете (иако је командовао) недовољно обученим обвезницима из нових крајева, зашта га треба одликовати зл. медаљом за храброст.”

Ратну 1915. годину Дражин III прекобројни пешадијски пук започео је код Шапца, почетком јула. Крајем септембра наставио је борбу против Немаца у околини Пожаревца, а потом се повлачио до Пећи. Дража је наизменично био водник или заступник командира појединих пешадијских чета у 3. и 2. батаљону, да би 20. новембра 1915, уочи поласка српске војске у Албанску голготу, био постављен за водника пуковског Митраљеског одељења, које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара.

Са својим Митраљеским одељењем, Дража се повлачио правцем Беране-Подгорица-Скадар. Потпуковник Коста Р. Ђорђевић дао је 1923. године “ратну оцену” потпоручника Михаиловића:

“Од 20. новембра 915. па до 21. фебруара 916. год. као водник митраљ. оделења III прекобр. пука за време повлачења кроз Црну Гору био је најоданији помагач свога командира, велики пријатељ својих људи – војника. Неуморно је по цео дан и то из дана у дан трчао по околини тражећи за своје људе коју кору хлеба, те да им утоли глад и олакша очајан положај. Мислим, да је у тим тешким часовима искушења, које је доживела српска војска, ретко који официр схватио тако правилно и тако савесно своју улогу, као тадањи ппоручник Михаиловић. За овај и овакав рад по доласку на Крф, предложио сам га за одликовање и унапређење.”

Студен и глад односили су хиљаде живота на лицу места, а нове хиљаде су од последица Голготе умирале на Крфу и Виду. Али, бледоликог и слабашног потпоручника Михаиловића челична воља избавила је из свих ових невоља: он после Албанске голготе не само што није био на списку упућених на лечење, него ни митраљези које је дужио нису били изгубљени, мада је готово сво тешко оружје уништено још у Метохији.

Дражин III прекобројни пук је 9. фебруара 1916. прекомандован у Вардарску дивизију, да би следећег дана био упућен у логор Ипсос. Уочи поласка у овај логор на Крфу, командант 3. батаљона, мајор Љубомир Ђорђевић, дао је следећу службену оцену потпоручника Драгољуба Михаиловића:

“Пеш. потпоручник г. Драгољуб Михаиловић као заступник командира чете командовао је четом доста успешно.”

У борбама током овог рата показао је да је пун енергије, има иницијативу, доста одлучан, храбар, и ако је млад официр командовао је четом доста умешно и успешно, хладан и присебан за време рата показао је да има способности и воље за вођење трупе.Карактера одговорног и чврстог.

ОСНИВАЊЕ ПОРОДИЦЕ И НАСТАВАК СТУДИЈА

После Првог светског рата поручник Михаиловић бива распоређен према албанској граници, у Призрен, ради гушења још једне арнаутске побуне. На Косову и Метохији боравио је од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. Његово прво мирнодопско одредиште је касарна “Краљ Петар I” у Скопљу. Од 11. априла до 1. септембра 1919. године, ту је био на дужности заступника командира Митраљеског одељења у 28. пешадијском пуку. Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у Краљеву гарду у Београду. У јесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона Пешадијског пука Краљеве гарде.

Али Дража се није дуго задржао у Краљевој гарди, због једног инцидента у кафани “Слобода” (Масарикова улица), уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бухоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: “Да видимо ко је бољи Србин од мене”. Добио је 15 дана затвора, а онда је, већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопљу, на положај водника и ађутанта команданта пука, потпуковника Милутина Влајића. Бухоњицки је упућен на арнаутску границу.

Само неколико месеци после свог другог боравка у затвору, Дража је, 11. априла, још једном одликован Златном медаљом за храброст. Следећег месеца почиње и његова наставничка каријера: 11. маја је постављен за водника једног митраљеског одељења у III подофицирској школи у Скопљу. Следило је унапређење у чин капетана II класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима V реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године.

Та година за Дражу беше изузетна. У њој је отпочео наставничку каријеру, добио чин капетана друге класе и – оженио се. Његова изабраница била је Јелица Бранковић, ћерка пуковника Јеврема Бранковића и сестра његовог класног друга и најбољег пријатеља Боривоја – Боре. Преко Боре, Дража и Јелица били су познаници већ десетак година. Изгледало је, испрва, да ће заувек остати само пријатељи. Јелица се уочи Првог светског рата удала за професора књижевности Радивоја Лазаревића. (Радивоје је био рођени брат Даре Ћосић, мајке познатог писца Бранимира Ћосића.) Младенци су живели у Призрену, где је Радивоје, изненада, 1915. године умро од срца. Јелица је била у петом месецу трудноће када је, иза српске војске у повлачењу, на Косово стигао сурови бугарски окупатор. Успела је да се некако пробије до Крушевца, где су јој живеле мајка и три сестре (Даница, Олга и Ана). Следеће, 1916. године, Јелица је у Крушевцу родила ћерку Радмилу. (Радмила је пре рата завршила Трговачку академију и била службеник у Осигуравајућем заводу. Умрла је у Београду 1972. године, оставивши иза себе једну ћерку и унучиће. Имала је и сина, који је умро као трогодишњи дечак.)

Још раније, прве године великог рата, Јелица је остала без брата а Дража без најбољег друга. Бора Бранковић је погинуо у Церској бици, на Црним барама. Сахрањен је на Глоговцу, где и данас, на споменику изнад заједничке гробнице, стоји уклесано његово име. Судбина је хтела да Јелица и Дража његов гроб убудуће посећују као супружници. Они су изродили четворо деце: синове Бранка (1921), Љубивоја (1922; преминуо је у првој години живота) и Војислава (1924) и ћерку Гордану (1927).

Током Другог светског рата Јелица је стоички носила терет Дражине борбе. Први пут је ухапшена 1942. године и са двоје деце одведена на Бањицу (Воја је већ био у шуми). Онда је Гестапо проценио да ће јој слобода бити већа казна ако деца буду задржана у логору. Она се грчевито држала деце, али је ипак избачена. Остале затворенице тешиле су је да ће извана можда успети да учини нешто. Да ли је успела или не, тек, и деца су пуштена после неколико месеци. Али, у следећој години, испуњеној немачким офанзивама на Дражину војску, Јелица је поново ухапшена. Ипак је преживела и Бањицу и поратне комунистичке чистке. Умрла је 1970. године у Београду.

Јеличин и Дражин млађи син Војислав погинуо је маја 1945. у Босни, у борби против комуниста. Бранко је умро 6. новембра 1995. године у Београду, као дипломирани правник у пензији. Гордана је дечји лекар радиолог у пензији, живи у Београду

ДОКТОР ВОЈНИХ НАУКА

Следеће, 1921. године, Дража Михаиловић је накратко службовао у Сарајеву, од 7. јула до 30. септембра. Био је наставник у II подофицирској пешадијској школи. Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника 23. класе Више школе Војне академије, упоредиве са данашњим постдипломским студијама. Две године касније дипломирао је са одличним успехом, као шести од 50 полазника. У међувремену, 5. новембра 1921. године, Дража је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана I класе.

Дванаесторица најбољих из 23. класе Више школе Војне академије постали су приправници ђенералштабне струке. То звање је упоредиво са данашњом титулом магистра војних наука.

Као капетан I класе Дража је годину и по дана радио у Обавештајном одељењу, а шест месеци у Наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. Следи превођење у ђенералштабну струку, 24. фебруара 1926, које се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука.28 Ђенералштабни официри били су на високој цени и веома малобројни: уочи Другог светског рата свега око 160 у целој Краљевини Југославији.

Најбољи студент 23. класе Више школе Војне академије, мајор Драгослав В. Милосављевић, овако је касније, у емиграцији, описивао Дражу из тих дана:

“Оптерећен породицом, а са малом платом, стоички је подносио све, никада се не љутећи. Никада ни према коме није испао, нити је мењао своје расположење. У току летњих путовања он је био центар око кога смо се окупљали после рада, да поседимо и поразговарамо. Он је стизао за све и свуда, тако да сам се питао када тај човек спава.”

Тако је мајор Драгољуб Михаиловић завршио највише домаће војне школе, и стао у ред најелитнијих официра. У то доба Краљевина Југославија је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Дража обрео у Паризу.

Податке о Дражином француском школовању за сада није могуће пронаћи. Јер, Дража није похађао Високу ратну школу у Вансену, предграђу Париза, где су одлазили други наши официри. Вероватно је био у некој обавештајној школи, током 1929. или 1930. године, на шест месеци. Није доступна ни одговарајућа документација из Београда. Претпоставка је да комунисти скривају афирмативна документа о овом свом великом непријатељу. Дражино познанство са Де Голом, о коме постоји раширена прича, такође се не може проверити.

Пре него што ће отићи у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта 1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На ђенералштабне послове у Штабу Краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У Гарди је био помоћник начелника штаба, вршиоц дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном Пешадијског пука Краљеве гарде.

Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у Нижој школи Интендантске академије. Просветни Орден Светог Саве IV реда добио је 25. јануара 1928. године, а 17. децембра 1933. униформу је украсио још једним одличјем: Орденом југословенске круне IV реда. Ч ин потпуковника добио је за Васкрс 1930. године

У ДИПЛОМАТИЈИ

Службовање у Краљевој гарди потпуковник Михаиловић завршио је 14. фебруара 1935, када је прекомандован у Организацијско одељење Ђенералштаба Министарства војске и морнарице. Ту је остао само до 28. маја, када је стигла наредба за одлазак у Софију, на место војног аташеа Краљевине Југославије. За овакве дужности бирани су “најстручнији официри, обично ђенералштабни, који су претходно сарађивали са обавештајним одељењем Главног ђенералштаба”.

Потпуковник Дража Михаиловић отпутовао је у Софију 7. јула 1935. године. Ступио је у везу са противницима профашистичког режима цара Бориса Кобурга, међу којима су се истицале две опозиционе странке: Земљорадничка странка и партија “Звено”. Земљорадници су следили традицију свог славног претходника Александра Стамболиског, страдалог у атентату, који је радио на успостављању бољих односа између Србије и Бугарске. Партија “Звено” окупљала је интелектуалце и привреднике, такође наклоњене сарадњи два суседна народа. У посебну Дражину обавезу спадало је праћење ВМРО-а.

Милан Стојадиновић, тадашњи председник југословенске краљевске владе, у својим мемоарима пише да је Дражу повукао из Софије због “афере Велчев”. Званична Софија је обавестила Стојадиновића како су југословенске власти учествовале у припремама пуча у Бугарској. Ово је учињено преко бугарског пуковника Дамјана Велчева, који се налазио у Београду, у прогонству. Када је план био готов, Велчев је пребачен преко границе, где је требало да се састане са другим завереницима. Међу овима је главну реч водио пуковник Заимов, који је, према овој званичној бугарској верзији, истовремено сарађивао са совјетским посланством и југословенским војним аташеом, потпуковником Дражом Михаиловићем. Али, од пуча није било ништа, јер је Велчев ухапшен чим је прешао границу. (Осуђен је на смрт, па је казна преиначена у дугогодишњу робију. Уочи рата је ипак пуштен и реактивиран у бугарској војсци. Током рата, Дража је успоставио контакт са Велчевом, у покушају да понови неуспели план из 1935. године. Међутим, ни нови покушај изазивања пуча у Софији ради уклањања профашистичких власти није успео. Велчев је на крају рата пришао комунистима; после рата је био посланик у Швајцарској.)

Стојадиновић каже да је испочетка сумњао у ову бугарску верзију, али да је, касније, у њу ипак поверовао. Зато је из Софије уклонио и војног атешеа, и југословенског посланика, Цинцар-Марковића. Међутим, није смео да их казни, јер би кажњавање било доказ о умешаности југословенске владе у организовање пуча у Бугарској. Тако су Дража и Цинцар-Марковић послати на боља места, у Праг, односно Берлин.33

Дража је у Софији стекао прва конкретна политичка искуства. Научио је бугарски језик и добио два бугарска одличја: Орден Александра Невског III степена, који му је уручио лично цар Борис приликом одласка, и Орден крста Светог Александра, који ће стићи три године касније, 1939. За време службе у Софији добио је и пуковнички чин, 6. септембра 1935, поводом рођендана престолонаследника Петра Карађорђевића.

Пуковник Дража Михаиловић стигао је у Праг 22. маја 1936. године, да ту остане до маја наредне године. Био је у добрим односима са Чехословацима, који су у Краљевини Југославији видели савезника против Хитлерове Немачке. У Прагу се није бавио политиком, већ бројним војним питањима, као што су набавка чехословачких авиона, панцир прслука, упутстава за противоклопно ратовање, уређаја за испитивање заштитних маски прављених у Војно-техничком заводу у Крушевцу, итд. Писао је извештаје против немачког посланства у Прагу, које је изазивало афере, али и против енглеског ваздухопловног изасланика, који је лоше радио свој посао због склоности ка пићу. На опроштајном пријему, председник Чехословачке уручио је Дражи Михаиловићу Орден белог лава III реда

ОРИГИНАЛНА ДРАЖИНА ТЕОРИЈА

Четврта деценија XX века доносила је многе новине у војној теорији и пракси. У Француској се развила полемика око тзв. Мажино линије, велике фортификације према Хитлеровој Немачкој. Генерал Де Гол је тврдио да непријатељ та огромна утврђења једноставно може да заобиђе. И Дража је заступао такво мишљење, нарочито откако су генерали Недић и Рупник отпочели са градњом сталних фортификација према Аустрији и Италији. Он је саветовао другачију тактику, са четничким начином ратовања у основи. Предлагао је специјалну обуку трупа и изградњу војних складишта у планинама.

Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника Штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово радно место налазило се у касарни “Војвода Мишић”. Ту је, 1. децембра 1937, на груди прикачио још једно одличје: Орден југословенске круне III реда. Априла следеће, 1938. године, Дража прелази за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области. По тадашњим прописима, командовање пуком било је неизоставна степеница на путу ка генералском чину.

После тачно годину дана, априла 1939. године, Дража се враћа у Љубљану, овога пута за начелника Штаба утврђивања. Ту остаје свега неколико месеци, до августа, када је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду.

Око повратка пуковника Драже Михаиловића из Љубљане у Београд дигла се велика прашина. Када се та прашина слегла, нашег јунака видимо у још једном, 30-дневном притвору, по наређењу министра војске и морнарице, генерала Милана Недића. Дражина кривица састојала се, по мишљењу генерала Недића, у навођењу војних власти на погрешна решења.

О овом случају у литератури има више верзија, које се углавном могу свести на следеће. У време Дражиног службовања у Словенији, Немачка је анектирала Аустрију (13. марта 1938). Тако је Дража из непосредне близине могао да види велику опасност која се надвила над југословенску Краљевину, тим пре јер је имао

и једну посебну дужност: организовање илегалних канала за пребацивање обавештајаца преко границе Трећег рајха.

Дража је самоиницијативно почео да се супротставља акцијама немачке мањине у Словенији, која је јавно славила Хитлеров рођендан, као и деловању словеначких клерикалаца. С друге стране, од Главног ђенералштаба у Београду он је тражио предузимање енергичних мера. Како усмене интервенције нису помогле, на крају је написао један реферат генералу Недићу. Садржај тог реферата објављује једино Милош Аћин Коста. Др Милан Гавриловић, председник Српске земљорадничке странке, после рата је описао један разговор са Дражом из овог доба. Дражина размишљања, цитирана у Гавриловићевим мемоарима, једнака су онима из реферата генералу Недићу, који доноси Аћин Коста.

У уводу свог чувеног реферата Дража се бави општом војном ситуацијом у свету. Затим прелази на видан утицај Мусолинијеве Италије и Хитлерове Немачке у Словенији и Хрватској, преко пете колоне, а посебно усташа. Јаки непријатељи на границама и бројна пета колона унутар граница захтевали су федералистичко, а не централистичко организовање одбране. Конкретно, пуковник Михаиловић је тражио увођење територијалне војне обавезе за Србе, Хрвате и Словенце, тако што ће свако најпре организовати одбрану сопствене територије.

После овог уследила је анализа савремених војних доктрина, Хитлеровог муњевитог рата и Де Голове мотомеханизоване војске. Овим доктринама, као Југославији најпримеренију, супротставио је сопствену доктрину четничког (герилског) ратовања. Изградња великих фортификација према Италији и Аустрији (тзв. Недићева и Рупникова линија) по Дражином мишљењу није ништа друго до бескорисно трошење новца. Уместо тога, после територијалног организовања војске треба хитно прећи на четничку обуку и изградњу планинских складишта лаког оружја, муниције, опреме, пољских болница и конзервиране хране.

Четничком начину ратовања Дража је сем тактичке улоге, која је постојала и у претходним ратовима, сада дао и стратегијску улогу. Њу је видео у следеће три фазе. У првој фази рата четничка герила само доставља обавештајне податке Врховној команди југословенске војске и надлежним савезничким штабовима. У другој фази почињу четничке оружане акције против непријатеља, а трећа фаза, свеопшти напад, наступа када савезничке трупе избију на границу Југославије.

У посебном поглављу реферата Дража се бавио неопходним техничким мерама, као што је образовање мреже радио станица и обезбеђење довољног броја акумулатора. Сматрао је да је најпогоднија формација за четничке јединице брзопокретни батаљон, па је чак навео и прописе за његову обуку. Посебну пажњу посветио је обуци у скијању (и сам је био љубитељ скијања).

Генерал Недић је оштро реаговао на Дражин реферат. Сматрао је да је написан “под импресијом субјективног излагања догађаја од стране извесних политичких личности или достављача”, као и да се “по провери показао нетачним”. Желео је оштрије да казни пуковника Михаиловића, али је наишао на противљење околине. Ипак, Дража још једном наредни чин није добио на време.

Као професор стратегије на Вишој школи Војне академије, и тактике у Ђенералштабној школи, Дража је ипак ширио идеје из свог реферата генералу Недићу. Млади официри, међу којима и многи будући команданти његових корпуса и бригада, одушевљено су слушали критику застарелог рововског начина ратовања. Можда је баш због тога већ 29. јануара 1940, после само једног семестра, Дража премештен на нову дужност, за начелника Општег одељења Врховне инспекције војне силе. И ту је, како је касније сам рекао, “напао страховиту застарелост наше војске”.

Почетком 1940, према Угљеши П. Михајловићу, тада начелнику Штаба Дунавске дивизијске области, Дража је једно време био на служби и у Штабу утврђивања у Петроварадину.36 Тешко је поднео пад Француске, коју је много волео, па у тој последњој предратној години успоставља ближе контакте са енглеским и америчким војним аташеима и обавештајцима у Београду. Истовремено, био је у вези и са Бугарима, као и са пољским и чехословачким емигрантима.

Дража је сво време звонио на узбуну. Пошто је војском неприкосновено владао генерал Недић, покушао је да алармира политичке структуре. По савету пријатеља, обратио се др Милану Гавриловићу, председнику Српске земљорадничке странке. Касније, у емиграцији, Гавриловић је забележио да му је Дража том приликом изнео следећи план одбране од Немачке:

Хитлер је већ на нашој граници. Он је мора једном прећи. Ми му се војнички не можемо одупрети. Данашњи рат решавају тенк и авион. Нема ни поређења у овом између нас и Немаца. Међутим, ми не можемо ни капитулирати пред Хитлером.

Морамо препустити све наше друмове немачким тенковима и наше небо немачким авионима.

Ово значи, морају се напустити сви наши градови, и скоро сва земља осим дела Западне Босне, Херцеговине и Црне Горе, с делом јадранске обале којом ова залеђина командује. Сад још, одмах, ту треба навлачити храну, муницију и само оно оружје које је ту употребљиво, у те наше скоро ненасељене планине и кршеве. Тај део посести, кад тренутак дође, ограниченим али најбољим трупама за ту ситуацију.

Ту нам немачки тенкови ништа не могу, а веома мало немачка авијација. Дотле ће, ваљда, и савезници моћи нешто учинити да нас помогну.

Дражине идеје ипак су делимично прихваћене. Априла 1940. године Врховна команда при свакој армији оснива по један четнички одред и спрема га за герилско ратовање. Али, на интервенцију Влатка Мачека, председника Хрватске сељачке странке, из назива одреда одмах је уклоњено четничко име, па су то званично били “јуришни батаљони”. До априла следеће године основан је, или је био у оснивању, по један јуришни батаљон при свакој од шест армија југословенске војске, са седиштима у Скопљу, Нишу, Мостару, Новом Саду, Сарајеву и Карловцу. У наступајућим догађајима најзначајнију улогу одиграће Први јуришни батаљон мајора Миодрага Палошевића, кога ће рат затећи у Бијељини. Остаци овог батаљона придружиће се Дражи на путу ка Равној Гори.

У међувремену, у последњој мирној години пред велику олују, Дража је наставио по старом, због чега га је генерал Недић још једном казнио. Овога пута Дражин “грех” био је у пркошењу неумереној немачкој пропаганди у Београду, нарочито после брзе окупације Француске. Одговарајући на ту пропаганду, британски војни изасланик у Београду приредио је вечеру за чланове Удружења резервних подофицира, са великим бројем званица, међу којима је било и доста активних официра. У атмосфери страха и потиштености због неочекивано лаког пада Француске, сви позвани дошли су у цивилу, сем једног. “Један једини човек у униформи био је ђенералштабни пуковник Дража Михаиловић”, гласио је извештај достављен главном Ђенералштабу.

Генерал Милан Недић одмах изриче нову казну: премештај на службу у Мостар. Тако је Дража постао помоћник начелника Генералштаба Приморске армијске области. Истовремено, Недић му мења и ратни распоред. По новом ратном распореду пуковник Дража Михаиловић постаје начелник Оперативног одељења Друге армије, за који је мобилисање предвиђено у Сарајеву, а поседање линије фронта у Славонији, према Барањи. На том положају он ће дочекати напад Немачке и њених савезника на Југославију.

ХВАЉЕН И КУЂЕН

Дража је био средње висине, смеђе, коврџаве косе и плавих очију, испод подебљих наочара. Имао је младолико лице, правилних црта. Говорио је разговетно и течно, гласом снажним и дубоким. Био је срдачан, дружељубив и увек спреман на шалу. У приватном животу лако је стицао пријатеље, а тешко непријатеље. Имао је благ израз лица, и уопште, одавао је једног добродушног човека. Та благост навела је многе писце на погрешан закључак у погледу његових професионалних особина. Томе је, између осталог, допринео систем вредности наметнут од стране комуниста, по коме покварени и зли побеђују а добри губе. Такав вредносни систем потиснуо је онај из српске традиције: побеђује витез, била та победа земаљска или небеска, а витез је увек добар и племенит. С друге стране, ови писци нису узели у обзир ратна наређења Драже Михаиловића. Тешко би се дало наслутити да та наређења припадају једном тако благом човеку.

Дража је волео планинарење, а од службовања у Чехословачкој и скијање. Бавио се фотографијом још од Солунског фронта. Снимке је пажљиво слагао у кожне албуме, од којих су неки сачувани до наших дана. Волео је добру књигу, али је највише читао стручну литературу. Пратио је војне часописе, домаће и стране.

Дражин порок било је пушење, толико да се једном отровао никотином. Иначе је био доброг здравља, изузев што је уочи Другог светског рата почео да побољева од ишијаса.

Када се ујесен 1921. године са породицом вратио из Сарајева у Београд, Дража је најпре становао, као подстанар, у једној кући поред цркве Светог Саве на Врачару, на месту на коме се данас налази Народна библиотека. Следило је пресељење у Граховску, па у Ситничку улицу на Сењаку. Пошто је Сењак близу Саве, купио је један чамац. Радо је проводио време на реци.

Почетком тридесетих година Дража је успео да купи кућу у Брегалничкој улици број 24. Рате за кућу отплаћивао је све до почетка рата. Дражино двориште било је пуно животиња. Поред осталог, ту су се налазиле две кобиле (Кока и Лака) и једно ждребе (Ждралин). Дража је волео да понекад одјаше до своје касарне.

Имао је и два аутомобила, најпре “форда” а затим “шевролета”, црне боје.

Према платним списковима Дравске дивизијске области, Дражина нето зарада износила је близу 5.000 динара месечно. Ако се упореди куповна моћ, то је 5-6 пута већа плата него што је имао један пуковник деведесетих година прошлог века.

Ниједан високи официр југословенске Краљевине није истовремено толико награђиван и толико кажњаван као пуковник Дража Михаиловић. Такође, мало који од његових колега могао се похвалити таквим војничким искуством и образовањем. Дража је био један срећан спој теорије и праксе. Завршио је све војне школе које су се могле завршити, обављао је све дужности које се у току радног века једног официра могу обављати и ратовао је у свим ратовима које је Србија водила од почетка века. Извесно је да у Краљевини Југославији није имао чин и положај какав је заслуживао: његова бунтовничка природа није се уклапала у крута правила војне администрације. Али када се та администрација пред налетом моћног непријатеља срушила као кула од карата, било је природно што су управо једног таквог човека догађаји избацили на чеону позицију, односно – на место које му и припада.

О томе Угљеша П. Михајловић каже: “Велика је штета, да Дража није могао имати виши чин и положај и јачи утицај на организацијске, формацијске и наставне проблеме војске Краљевине Југославије, па да ова дочека догађаје из 1941. године са више способности и припремљена за герилско ратовање, а не да се недовољно мобилисана расплине на огромном простору од Триглава до Ђевђелије, који је било немогуће одбранити од тада најјаче и страшне ратне машине нацистичке Немачке, која је успела да смрви чак и велику француску војну силу, а о малим државама и да се не говори.”

ЗАНИМЉИВОСТИ У ВЕЗИ СА ГЕНЕРАЛОМ МИХАИЛОВИЋЕМ

У угледном часопису Тајм маја 1942. изашао је чланак о генералу Драгољубу Михаиловићу, са његовом сликом на насловној страни.

У време док је Други свјетски рат увелико беснио, у Холивуду су се снимали филмови. Тако је Холивуд постао један од центара антинацистичке пропаганде и део америчке ратне машинерије. У мору оваквих филмова снимљена је и филмска епопеја о херојском отпору четника нацистичким окупаторима Краљевине Југославије. Филм је снимљен1943. године у режији Луиса Кинга под називом “Четници – борбена герила”. Улога четничког команданта и вође покрета отпора припала је Филипу Дорну. Британци су са променом своје званичне политике овај филм приказивали без уводне шпице под именомПартизани.

У последњој фази рата амерички председник Френклин Делано Рузвелт поклањао је заслужним појединцима луксузно опремљену књигу “Четири слободе”, која се састојала од по четири фотографије и четири текста. Истакнути амерички уметници изражавали су, пером и кичицом, своје виђење слободе говора и изражавања мисли, слободе вероисповести, слободе од сиромаштва и слободе од страха. Један примерак књиге председник Рузвелт поклонио је генералу Дражи Михаиловићу. Данас се књига “Четири слободе” намењену генералу Михаиловићу чува у Архиву САНУ у Београду.

Градоначелник Лос Анђелеса Том Бредли је донео Указ којим се 17. јул 1986.проглашава за „Дан сећања на генерала Дражу Михаиловића.“

Током боравка у затвору и ишчекивању пресуде 1946. године генералу Дражи Михаиловићи је било дозвољено да чита књиге. Последњи роман који је Дража прочитао и од кога се у ћелији није одвајао све до своје смрти био је Стен­да­лов Парм­ски кар­ту­зи­јан­ски ма­на­стир.

Реаговања поводом вести о погубљењу Генерала Драже

 „Михаиловић се за време овог рата борио на страни савезника и неправедно је погубљен. Грех за његово погубљење сносе и судије и судијини заповедници.“ (Краљ Петар II Карађорђевић)

 „Била сам много тужна када сам овог јутра у новинама прочитала да је стрељан родољуб г. Михаиловић, човек који је запалио луч слободе.“ (Елеонора Рузвелт)

 „Свет се тресе из темеља. Михаиловић, часни родољуб, пао је као жртва и мученик под ноге победника комунистичке инвазије са истока.“ (“Тајмс” 28. јула 1946.)

 „Цели овај процес гола је политика, иста ствар која се десила у Москви 1936. године, и све је било у служби комунистичке пропаганде.“ (“Ла Газета” из Лозане 17. јула 1946.)

 „Инквизиторски калуђери средњега века били су права деца у примени својих мачева у односу на Тита и његовог судију Ђорђевића“ (Атина 18. јула 1946. године.)

 „Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свог живота; његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. Са временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. A који се зову Дражини, нека подржавају Дражу. Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије!” (Свети Владика Николај у својој бесједи о Дражи у цркви Христовог Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954. године)

 „Умирем грешан, био сам обичан судија смрти!“ (Судија Михаило Ђорђевић, којег је прогањала мисао да је на смрт осудио невиног човека)

КРАЉЕВСКА ПОРОДИЦА НА ЛАЈФЛАЈН ЊУЈОРК ДОБРОТВОРНОМ ПРИЈЕМУ

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар, Принцеза Катарина, Принц Петар, Принц Александар и унуци  Краљевског пара г-дин Николас Гарфанкл и г-ђа Аманда Гарфанкл присуствовали су добротворном пријему у корист рада  Лајфлан Њујорк хуманитарне организације која је под покровитељством Њеног Краљевског Височанства Принцезе Катарине. Специјални гости били су Њ.Е. г-дин Вук Јеремић председник Генералне скупштине Уједињених Нација са супругом г-ђом Наташом Јеремић и  Њ.Е. г-дин Феодор Старчевић. Чланови управног одбора Лајфлајн Њујорк хуманитарне организације:председник г-дин Дејвид  Хршик, г-ђа Чери Кофман, г-ђа Сузан Гутфренд, г-дин Каши Ејн и  г-ђа Робин Долч  такође су присуствовали. Догађај је организован уз подршку Морган Стенли инвестиционе банке која од оснивања 1935. помаже у редефинисању значења финансијских услуга и унапређења пословања и начина саветовања својих клијената у стратешким трансакцијама. Допринела је пионирском ширењу финансијских и тржишта капитала  као и пружања нових могућности  институционалним и индивидуалним инвеститорима уз то препознајући важност савесног управљања и корпоративно-социјалне одговорности. Лајфлајн Њујорк  сарађује са Фондацијом Њ.К.В.Принцезе Катарине која је основана 2001. у Београду ради унапређења здравства и добробити свих којима је помоћ потребна у Србији без обзира на религију или етничку припадност. Лајфлајн је током година обезбедио неонаталне уређаје, мобилну мамографску јединицу, тренинге за медицинско особље, болничке кревете и душеке за дечија одељења, уређаје за децу са оштећеним слухом као и компјутере за децу без родитељског старања.

Royal Family at Lifeline New York charity reception

Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander, Crown Princess Katherine, Prince Peter, Prince Alexander and grandchildren of The Royal Couple Ms. Amanda Garfinkel and Mr. Nicholas Garfinkel attended a charity reception in New York in aid of Lifeline New York Humanitarian Organization whose  patron is HRH Crown Princess Katherine. The special guests were His Excellency Mr. Vuk Jeremic President of The United Nations General Assembly and his wife Mrs. Natasa Jeremic, the Serbian Ambassador to the United Nations Mr Feodor Starcevic. Also present were the members of the Lifeline New York Board: Mr. David Hryck the Board President, Mrs. Cherry Kaufman, Mrs. Susan Gutfreund, Mr. Khashy Eyn and Mrs. Robin Dolch. The event was organized with the help of Morgan Stanley that has since its founding in 1935 helped redefine the meaning of financial services and has continually broken new ground in advising their clients on strategic transactions, in pioneering the global expansion of finance and capital markets, and in providing new opportunities for individual and institutional investors as well as recognizing the importance of good governance and corporate social responsibility. Lifeline New York works with the HRH Crown Princess Katherine Foundation, which was established in Belgrade in 2001, to improve the health and welfare of all those in need in Serbia regardless of religion or ethnic origin. Over the years, Lifeline has provided items such as neonatal ultrasound machines, mobile mammography unit, radiology training of medical staff, hospital beds with mattresses for children’s wards, devices for children with impaired hearing and computers for orphans.

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

КРАЉИЦА КОЈА ЈЕ НОСИЛА ПАТИКЕ

Након убиства краља Александра Карађорђевића, његовој супрузи краљици Марији на име удовичког ужитка припала је сума од 6.000.000 динара годишње. Према изјави датој пред судским већем и девером кнезом Павлом, за потребе своје породице краљица Марија је користила до једне четвртине, а остатак је давала у добротворне сврхе. Ради се о износу нешто мањем од оног за који је краљ купио вилу на Бледу.

Дворац Сувобор, вилу коју је градио аустријски војвода Ернест Виндишграц (данас Вила Блед), краљ Александар је платио пет милиона динара. Горан Николић, аутор књиге „Курс динара и девизна политика краљевине Југославије”, каже да је реч о суми која одговара вредности 100.000 ондашњих или 1,4 милиона садашњих америчких долара. А то је само део новца који је за помоћ сиромашнима и болеснима годишње давала жена коју је владика Николај Велимировић описао као особу у којој је српски народ нашао све оно за чиме је жудео: добру супругу, пожртвовану мајку, вредну домаћицу, достојанствену краљицу.

ШЕТЊА У КАРПАТИМА

Сећања на доброчинства Марије Карађорђевић, Будимир Павловић, син краљичиног ордонанса, гардијског поручника Бошка Павловића, преточио је у монографију „Портрет за кроки једне краљице”. Памтећи како га је као дете држала у крилу, Будимир је годинама прикупљао грађу о животу ове изузетне жене. Почев од родослова из ког се види се да је принцеза Марија, рођена 1900. у саксонском граду Готе, кћерка румунског краља Фердинанда и краљице Марије и, с мајчине стране, праунука енглеске краљице Викторије и руског цара Александра ИИ.

Од сликарке Беле Павловић, кћерке Стевана Павловића, отправника Српског краљевског посланства у Букурешту, Будимир је чуо причу о првом сусрету југословенског краља и румунске принцезе. Након што је дипломатија закључила да је млада, лепа и образована у „Хилфилду” (школа за децу енглеске краљевске куће) Марија најприкладнија за краљеву супругу и сигурност Балкана, пред Божић 1922. Александар је отишао у Синају, краљевски замак на Карпатима. Двоје младих су изашли у шетњу и кад су се вратили Марија је показала веренички прстен. Венчање је 8. јуна 1922. у Саборној цркви обавио патријарх српски Димитрије, а венчани кум је био војвода од Јорка, син енглеског краља. На менију свадбеног ручка била је живинска супа, кечига на руски начин, јагњеће печење, бомбице од ваниле и чоколаде, воће.

МАЈКА, ПА КРАЉИЦА

Након што је око хиљаду чланова шест певачких друштава отпевало „Поздрав краљевој вереници”, песму коју је Станислав Бинички компоновао специјално за ту прилику, млада краљица је с балкона Старог двора узвикнула: „Ја вам од срца благодарим!” Биле су то прве речи које је упутила народу чије ће свеопште обожавање убрзо заслужити.

„Срећна мајка је дала први подој свом првенцу и остала при одлуци да га сама доји, како би на мајчином млеку што боље напредовао...”, пише у блитену које је по рођењу престолонаследника Петра 6. септембра 1923. потписао педијатар Миленко Матерни објашњавајући зашто је краљица одбила дворску дојиљу. Исто је поступила и када су рођени Томислав (1928) и Андреј (1929), краљевићи чија су имена симболизовала јединство народа у краљевини.

Опчињен њеним мајчинством, Милан Јовановић Батут, први декан Медицинског факултета, пише: „Клањам се величанству Твог материнског осећаја. За мене је оно много узвишенији олтар него и најсјајнији престо владалачки.” Батутово усхићење делио је и краљичин девер, принц Ђорђе, који је у својим мемоарима, говорећи о снајином односу према деци, написао да „краљица Марија заслужује поштовање равно светици”.

ОРАСИ И БЕЛАНЦЕ

Коре од ораха и беланца и два крема – један од жуманаца и путера и други од слатке павлаке, печеног лешника и карамелисаног шећера. По речима Катарине Ђорђевић из ресторана „Александар” у Аранђеловцу, то је оригинални рецепт за торту „краљица Марија”, један од колача који је краљица сама месила за штићенике Завода за сиромашну децу и оболеле од туберкулозе. За Материце их је окупљала у двору, гостила и даровала, они су је „везивали”, а на насловној страни „Политике” излазила је слика краљице са везаним ногама.

Неконвенционални однос краљице Марије с особљем двора и непосредност у контактима с обичним људима у народу је уздигнута до митских размера. Југословенска краљица је често виђана у парку двора како седи и крпи чарапе, а у шетњу је ишла у обичним „бата“ патикама, какве су тада носиле многе наше жене. Уз сву ту скромност, као једна од ретких жена са возачком дозволом, веома је волела лепе аутомобиле. У једном од њих 8. октобра 1959, на 25. годишњицу убиства у Марсељу, стигла је у Париз где ју је примио председник Француске, генерал Шарл де Гол.

Преминула је у сну 22. јуна 1961, у свом стану у лондонском кварту Челси. Сахрањена је у Виндзору, близу гроба краљице Викторије, своје прабаке.

МИРНА КАО ЉИЉАН

„Краљица је склопила очи и уздахнула. Није плакала. После лаке несвестице и узетих капљица за смирење, одлучно је рекла: ’Умро је на дужности, а то је смрт које је Он достојан’”, пише у извештају који је француској влади поднео перфект лионске полиције који је у возу „Симплон експрес”, на релацији Дубровник–Лион, краљици Марији саопштио да је на њеног супруга извршен атентат. Страшну вест примила је баш онако како ју је у мемоарима описао краљ Петар: „Омиљени цвет јој је био љиљан, миран и сталожен, као и она сама...”

После убиства Александра први пут се појавила у јавности подржавајући Лигу за борбу против туберкулозе која је, под њеним покровитељством, добила право да сваке године организује Недељу борбе против туберкулозе. Преузела је бригу о Друштву Црвеног крста, потписала Повељу о правима детета, донирала на десетине хуманитарних организација, личним средствима помогла зидање дечје клинике у Тиршовој и Института за онкологију чије је прво име било Онколошки институт за изучавање и сузбијање рака „Кнез Павле“.

По избијању рата повукла се на своје имање у Енглеској, бавила се пољопривредом, сликала, славила породичну славу Светог Андреја Првозваног. И током читавог рата у логоре широм Европе нашим људима је једном недељно слала 200 пакета хране.

Будимир Павловић жели да организује изложбу о краљици Марији, а о својој намери је обавестио и њеног унука, престолонаследника Александра. Биће скромно, каже, али за памћење. Јер будућност народа који заборавља своје добротворе није ружичаста.

Извор: Blic online

ОСТАЦИ КРАЉИЦЕ МАРИЈЕ И АЛЕКСАНДРЕ СТИЖУ У СРБИЈУ

Новости“ сазнају: Посмртни остаци Марије Карађорђевић стижу у Србију 29. априла, а Александрини 9. маја. Бака и мајка престолонаследника Александра, са краљем Петром Другим, биће сахрањене 26. маја.

СРПСКЕ краљице Марија и Александра Карађорђевић коначно стижу у Србију. Посмртни остаци Марије Карађорђевић, жене краља Александра и мајке краља Петра Другог, из Лондона ће бити допремљени 29. априла, потврђено је „Новостима“ у председништву Србије и на Краљевском двору. Последња југословенска краљица и супруга Петра Другог, Александра Карађорђевић, на тле земље на чијем је трону била, први пут ће се наћи 9. маја. Оне ће, заједно са краљем Петром Другим, чији су посмртни остаци допремљени у јануару, бити сахрањене, уз све државне почасти, 26. маја у породичној гробници на Опленцу.

На београдском аеродрому 29. априла, тачно у 17.25, посмртне остатке краљице Марије дочекаће престолонаследник Александар и чланови краљевске породице заједно са саветником председника Србије, професором Оливером Антићем, који је један од најзаслужнијих што ће најзад бити испуњен завет краља Петра да сви Карађорђевићи почивају на Опленцу. До сахране 26. маја, посмртни остаци српских краљица почиваће, заједно са телом краља Петра Другог, у дворској капели у краљевском комплексу на Дедињу.

Краљица Марија сада почива на гробљу у Грогмору, у близини виндзорског замка, где је сахрањена и њена бака, енглеска краљице Викторија. Била је кћер румунског монарха Фердинанда Хоенцолерна и румунске краљице Марије и братаница краља Едварда, па пренос њених посмртних остатака није било могуће организовати без сагласности британске круне и краљице Елизабете. После првог обраћања породице Карађорђевић владарки Велике Британије са молбом да се тело њене рођаке пренесе на Опленац, краљица Елизабета упитала је да ли је Србија спремна да прихвати и сахрани краљицу Марију Карађорђевић. Када је из Србије стигао потврдан одговор, остало је да се реше формалности.

- Све је обављено на један фин начин како се то и ради у земљама које држе до реда и своје историје - каже за „Новости“ Оливер Антић, члан владине комисије за пренос посмртних остатака и сахрану чланова краљевске породице и саветник председника Николића. - Сагласност су дали краљица Елизабета и кантерберијски надбискуп.

Мајка последњег југословенског монарха рођена је 1900. године у немачком граду Готе, а краљица Срба, Хрвата и Словенаца постала је 1922. године када се удала за краља Александра. Убрзо су добили синове Петра, Томислава и Андреја. Тешко је поднела трагедију која је задесила породицу, када је 9. октобра 1934. године у Марсељу убијен краљ Александар. Малолетног Петра оставила је у земљи са намесништвом, а она се са двојицом млађих синова повукла у Енглеску. Живели су скромно у сеоској кући надомак Лондона. Тешко се носила с интригама и недаћама које су задесила њену породицу и државу.

После рата, живела је са синовима на имању у Кенту, где је обављала кућне послове, кувала и радила у пољу. Виђала се са краљицом Елизабетом и неговала породичне односе са британском круном. Посветила се и хуманитарном раду. Иако јој није било по вољи што се Петар оженио усред рата, радо је прихватила снају Александру. Пред смрт је морала да прода свој краљевски накит јер приходи које је имала од свог енглеског наслеђа нису били довољни.

Умрла је у 61. години. По православним обичајима опело је служену у Храму Светог Саве у Лондону, који је она подигла.

Тело краљице Александре придружиће се свекрвином 9. маја, након што је грчка краљевска породица дала сагласност да њени посмртни остаци буду премештени на Опленац.

Мајка престолонаследника Александра никада није крочила на тле Србије и Југославије. Краљица Југославије постала је 1944. године, само годину пре него што ће монархија бити укинута, а краљевској породици забрањен повратак у земљу. „Тужна краљица“ са супругом је живела свега пет година, али се од њега никада није формално развела. Говорила је да јој је мужа отела круна зато што је била ван његовог домашаја.

- Отишао је за својим политичарима, а ја сам га чекала читавог живота - записала је краљица Александра у свом дневнику.

Умрла је 1993. у Ист Сасексу у 72. години. Према сопственој жељи, сахрањена је у Атини поред својих родитеља.

ПРВА ПРИНЦЕЗА ГРЧКЕ КРВИ

МАЈКА краљице Александре била је Аспазија Манос, Гркиња из грађанске класе. Александра је

била прва принцеза Грчке која је била пореклом из те земље. Њен отац, Александар Грчки, био је, попут многих европских владара, немачке крви. Рођена је 25. марта 1921, пет месеци после смрти свога оца. Пошто је Александрова кратка владавина (између две владавине његовог оца) сматрана регенством, а његов брак са Аспазијом Манос склопљен без пристанка оца, Константина Првог, Александра је сматрана незаконитим дететом. У јулу 1922. године захваљујући Александриној баби Софији, донет је закон који је омогућио Константину Првом да озакони брак његовог покојног сина. Александра је добила титулу принцезе, али не и право на трон.

ЧЕРЧИЛОВА БИЛА ПОСЛЕДЊА

КЉУЧНУ улогу у венчању краља Петра Другог са принцезом Александром одиграо је тадашњи британски премијер Винстон Черчил. Заједно са Аспазијом Манос, мајком будуће југословенске краљице, он је охрабривао младог краља да запроси грчку принцезу. Краљица Марија и ђенерал Дража Михаиловић противили су се венчању „док народ у отаџбини крвари“, али са Черчилом на његовој страни младог краља нико није могао спречити да оствари своју намеру.

- Млад сам човек, јако заљубљен у своју земљу и у своју вереницу. Дужност према својој земљи најбоље ћу да извршим ако се венчам са Александром - писао је краљ Југославије британском премијеру.

ЈАПАНСКИ ЦАР?

ПОЗИВНИЦЕ за церемонију на Опленцу послате су на 2.500 адреса у читавом свету. Очекује се присуство чланова краљевских породица Велике Британије, Грчке, Шпаније... Принц Чарлс због раније прихваћених обавеза вероватно неће моћи да присуствује сахрани, али постоји могућност да на церемонију дође и цар Јапана Акихито.

Извор: Вечерње Новости onilne

ПРЕКО 40 ИНВЕСТИТОРА ДОШЛО НА КРАЉЕВСКИ ДВОР КАКО БИ ПРОНАШЛИ УНОСНА УЛАГАЊА У СРБИЈИ

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Угледни инвестирори из Европе и Силиконске долине вечерас су били гости Краљевског Двора како би се упознали са српским ИТ предузетницима и како би сазнали нешто више о пројектима њихових компанија.

Вечерас је Краљевски Двор поново био место где су најинтересантнији ИТ пројекти презентовани инвеститорима и стручњацима за улагања – главним члановима европске мреже пословних анђела, инвеститорима из Силиконске долине и Европе, као и члановима Српске мреже пословних анђела. Госте су дочекали Г-ђа Алисон Андреwс, ћерка краљевског пара,  господин Андрија Беднарик, генерални менаџер СБАН-а и господин Александар Чабрило, председник СБАН-а.

Један од циљева Фондације Престолонаследника Александра за образовање је да ојача могућности за предузетништво у Србији. Краљевска породица пружа велику подршку предузетницима и инвеститорима у нашој земљи и однедавно се бави пројектима који повезују ове активности.

“Технолошко предузетништво у Србији интензивно напредује. Пре неколико месеци, организовали смо Стартап Викенд на коме су људи бирали идеје и из њих стварали почетни бизнис. Нако тога, били смо домаћини Мини Сидкемпу, који представља улагање у рану фазу предузећа. Сада нам долазе пословни анђели који представљају су ту за следеће степене финансирања. Моја фондација ће наставити да негује различите аспекте предузетништва све до ризичног капитала. Време је да Србија покаже свету своје изузетне могућности, компаније и пословно окружење” – рекао је Њ.К.В. Престолонаследник Александар II

Вече инвестиција покренуто је од стране Фундраисе ИТ конференције организоване  од стране Српске мреже пословних анђела. Конференција нуди учесницима дискусију о успешним предузетницима и инвеститорима, где су чули интересантна искуства, информације о разним моделима инвестирања, као и савете о томе како доћи до средстава за финансирање.

Investors from all over the World meet entrepreneurs in Royal Palace

Prominent investors from Silicon Valley and Europe came to The Royal Palace to meet Serbian IT entrepreneurs and to find out more about the projects of their companies.

This evening The Royal Palace was again the place where the most interesting regional IT projects were presented to more than 30 investors and investment experts –board members of European Business Angels Network, investors from Silicon Valley and all around Europe and members of the Serbian Business Angels Network. The guests were welcomed by Mrs. Alison Andrews, daughter of The Royal Couple, Mr. Andrija Bednarik, general manager and Mr. Aleksandar Cabrilo, president of Serbian Business Angels Network.

One of Crown Prince Alexander Foundation for Education goals is to strengthen entrepreneurial opportunities in Serbia. The Royal Family is already recognized as a big supporter of entrepreneurship and investing in Serbia and recently has organized projects that connect these two initiatives.

“The startup ecosystem is moving forward rapidly. In the past month, we hosted Startup Weekend which allowed people to pitch ideas and create them into a business. Then Mini Seedcamp, which is early stage companies seeking seed money and now we have the Business Angels who are young companies to the next level of funding. Through my foundation, we will continue to foster the different stages of entrepreneurship all the way to venture funding. It is time for Serbia to show the world our incredible abilities, companies and business environment” - says HRH Crown Prince Alexander II

The Investment Evening was initiated by the Fundraise IT conference organized by Serbian Business Angels Network. The conference offers its participants live discussion panels among successful entrepreneurs and investors, where they will be able to hear some interesting personal stories, information about various investing models, success stories, experiences and valuable tips on how to fundraise for projects.

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

ХУМАНИТАРНИ ФОНД Њ.К.В. ПРИНЦЕЗЕ КАТАРИНЕ НА ДОБРОТВОРНОЈ АУКЦИЈИ УСКРШЊИХ ЈАЈА МЕЂУНАРОДНОГ КЛУБА ЖЕНА У БЕОГРАДУ

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Хуманитарни Фонд Њеног Краљевског Височанства Принцезе Катарине учествовао је добротворној аукцији ускршњих јаја у организацији Међународног клуба жена која је одржана у резиденцији Њ.Е. г-дина Лорен Луи Стоквиса амбасадора Краљевине Холандије данас у Београду.

Баронеса од Боетзелаера Одилиа Доротеа Стоквис председница Међународног клуба жена и супруга Њ.Е. г-дина Лорен Луи Стоквиса амбасадора Краљевине Холандије у Србији, била је домаћин хуманитарне аукције у организацији Међународног клуба жена која је окупила многе излагача са циљем да подрже широк спектар друштвено корисних акција.

Хуманитарни Фонд Принцезе Катарине придружио се добротворној аукцији изложивши уникатно, ручно осликано, филигрански украшено, чоколадно јаје дугогодишњег Краљевског лиферанта ексклузивне чоколатерије „Премијер Арт-Ивал“. Хуманитарна Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине је такође победила у аукцијском надметању за „Карипско црну воћну торту“ која је љубазношћу г-ђе Летиције Гард стављена на аукцију и тиме донирала средства за Фонд „Хлеб живота“ ( www.hlebzivota.org.rs ) која помаже старима и Фондацији „Остави другачији траг“ (Leave a different fingerprint on the world http://www.ian.org.rs/drugacijiotisak/index.htm ) која се бави ресоцијализацијом деце са проблемима у понашању како би усвојили позитиван однос према учењу и раду.

HRH Crown Princess Katherine Humanitarian Foundation at the IWC Easter egg auction

 Her Royal Highness Princess Katherine's Humanitarian Foundation participated in the Easter egg

humanitarian auction organized under the auspices of the IWC International Women Club in Serbia  at the Residency of H.E. Mr. Laurent Louis Stokvis Ambassador of the Kingdom of the Netherlands.

Baroness van Boetzelaer Odilia Dorotee Stokvis President of The IWC International Women Club in Belgrade and wife of His Excellency Mr. Laurent Louis Stokvis Ambassador of the Kingdom of Netherlands hosted a Humanitarian Easter Egg Auction that gathered numerous exhibitors with the goal to gather funds in benefit of wide variety of socially aware actions and thus help the society.

Her Royal Highness Crown Princess Katherine's Foundation joined the humanitarian auction by donating a unique hand painted, filigrane decorated, chocolate egg courtesy of The Royal Warrant holder Chocolate company “Art Ival Premiere“. Her Royal Higness Princess Katherine’s Humanitarian Foundation outbid all other offers at the auction for the “Caribbean Black Fruitcake“ courtesy of Mrs. Lettitia Gardt and in that way dirrected donations to Foundation that helps elderly citizens "Bread of Life“ (www.hlebzivota.org.rs) and "Leave a different fingerprint on the world“ (http://www.ian.org.rs/drugacijiotisak/index.htm) that helps children with behavioural disorders to resocialize by regaining a healthy attitude towards work and studying

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

ТИЈАНА ОГЊАНОВИЋ СА РОДИТЕЉИМА СТИГЛА У ХЈУСТОН

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Породица Огњановић, мала Тијана, њена мајка  Јелена и отац Небојша стигли су у Тексашку дечију болницу у Хјустону у којој мала Тијана, којој је пре шест година дијагностикована рестриктивна кардиомиопатија,  тренутно пролази низ прегледа и испитивања како би се утврдило тачно стање њеног организма ради укључивања на листу чекања за одговарајући срчани орган за трансплантацију, која је једини начин да се спаси њен млади живот. Специјализовани медицински лет до Хјустона је био удобан и Тијана га је добро поднела. Тијана је цео јучерашњи дан провела у болници где је била подвргнута темељним испитивањима. Први утисци о болници, посвећеним лекарима и нези су веома охрабрујући. Предстоји  вишемесечно чекање да се одговарајући орган појави на листи донираних органа, најважније је  да Тијанино стање за то време  буде стабилно. Породица Огњановић веома је стрпљива, ојачана вером и подршком најбоље медицинске неге која постоји. Како би Тијани  обезбедили мир и спокојство који су неопходни за њен опоравак лекари су препоручили да се породица повуче на неко време од пажње јавности и укупно умањи изложеност тензији. Дуг пут тек предстоји за породицу Огњановић која је веома захвална свим пријатељима, породици, медијима, друштвено одговорним компанијама и свим људима добре воље који су омогућили овај пут ка Тијанином оздрављењу.

Tijana Ognjanovic and her parents in Houston

The Ognjanovic family, little Tijana, her mother Jelena and father Nebojsa arrived  at the Texas Children’s Hospital in Houston where little Tijana, who was diagnosed six years ago with restrictive cardiomyopathy, is undergoing  examinations and tests  in order to determine her condition and include her on the waiting list for a matching organ prior to the heart transplantation as the only way to save her young life. The specialized medical flight to Houston was comfortable and Tijana handled it very well. Tijana spent all day yesterday in hospital where she was subjected to various medical tests. The first impressions of the hospital as well as dedicated doctors’ care are very encouraging. Waiting for a matching organ can last for several months during that time what is most important is to maintain Tijana’s condition stable. The Ognjanovic family is very patient, faith as well as support of the best medical care is available. In order to provide Tijana with peace and tranquility necessary for her recovery the doctors’ recommendations are for the family to be secluded for a while from the public attention and to lessen the tension. The Ognjanovic family has a long journey ahead and is very grateful for all the help and support from friends, family, media, socially responsible companies and all people of good will that made this journey for Tijana’s recovery possible.

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs