СПОЈИЋЕ се, наредних дана и недеља, обележавање две, за српски народ, значајне годишњице. Седамнаест деценија од рођења краља Петра Првог Карађорђевића и век од почетка Првог светског рата. Судбина, шта ли, дала им је одреднице да буду - први. Касније ће им историчари придодавати и одредницу - велики. Велики владар. И Велики рат.
Ми идемо у сусрет 170. годишњици рођења краља Петра (11. јули 1884. године, Београд), под чијим је жезлом Србија била пијемонт слободе. Идеал уставног уређења и демократске владавине. Враћамо успомене на „његово величанство светог старца“, како су га називали Французи, после пробоја Солунског фронта. А Срби му оставили песму: „Чика Пера јаше коња бела, за њим иде Србадија цела“.
Какав је, заиста, био краљ Петар, коме су хроничари времена у коме је придигао Србију, повео је у збег и вратио се као ослободилац, приписали - истински народни вођа.
Део одговора сачуван је у белешкама о дану када је ступио на престо Србије, 1903. године. „Првог јутра, после крунисања, краља су сачекала дворска кола. Почасна пратња официра и гардиста. Скроман и поштен, љубазно, али одсечно, није пристао на ову почаст.“
- Вратите се у касарну, господине капетане - рекао је. - Мени пратња није потребна. У касарни ћете, свакако, имати паметнијег посла.
Официр је морао да послуша наређење. Салутирао је. И, удаљио се са војницима.
- Четири војника да беспосличе док се ја возим. Не. То мора да престане. Нека свако врши свој посао, а кочијаш и сам зна где треба да тера - објаснио је, помало љут.
У забелешкама још налазимо да је устајао рано. Јахао, а затим без пратње, полазио у град и околину. На улици, пијацама, у трговинама и кафанама разговарао је са народом. Многи га лично нису познавали. Многи га нису ни препознали. Он је желео, тако, да сазна право стање и расположење људи. Једном је, док се одмарао у Топчидеру, уз њега на клупу сео и неки сељак. Реч по реч, сељак се по обичају, окомио на владу.
- Мислио сам, мој господине, да ће бити боље када дође овај нови краљ - обратио се Петру Првом, не знајући с ким разговара. - А, оно, ништа. За сељака нема правде. Није је било, нити ће је бити.
Потекла је прича и мука о положају сељака. Краљ је слушао.
- У праву си - рекао је. - Променићемо то. Србија почива на сељаку. Ако он поклекне, и Србија ће.
Тако је, бележи Стојан Јовановић, један од краљевих ађутаната, обичан и једноставан био краљ Петар. Сматрао је себе слугом народа. Чим је крунисан и стигао у двор, увео је контролу свих расхода. Са јеловника је избацио специјалитете страних кухиња и наредио да се припремају искључиво српска јела, јефтинија. А када је ишао на пут, да би се приштедело, није дозволио да се кува. Чак ни за његове синове. Њима, наследницима, Ђорђу и Александру, уплаћивао је скроман оброк у оближњем хотелу.
За своје крунисање, налазимо у белешкама, наредио је да се изради круна од бронзе првог Карађорђевог топа. Није желео украсно драго камење на круни. Тражио је да сва одела за чланове његове породице, и за свечане и друге прилике, буду сашивена од српских штофова. Укинуо је сваку раскош на двору, па је и припреме, осим државничких посета, плаћао од сопствене апанаже.
- Земља је сиромашна и задужена - говорио је. - Доста је овај народ грцао под теретом дворских и државних трошкова. Крајње је време да се то промени.
Парама са своје „цивилне листе“ издржавао је двор, особљу давао плате и пензије. Награђивао најбоље ђаке и студенте. Својим парама је плаћао и прање рубља. Набавио је скроман аутомобил и одредио најнижу квоту за месечни трошак превоза од „целих“ 700 динара.
О томе сведоче и сачуване благајничке белешке. Из њих се види да је помагао болесним и сиромашнима. Даринки Живковић из Смедерева дао је за лечење 300 динара. А Анки Дабић дао је за набавку шиваће машине ћерки - 520 динара. Али, када му је син Александар, преко рођака Николајевића, затражио 2.000, није му дао. Благајнику је одговорио, љутито:
- Не дам. Молим те, лепо, на шта он троши толики новац, кад ништа не плаћа. Овде, у двору, има све.
Разговор је слушао старији краљев син Ђорђе, који је део разговора забележио у мемоарима.
Наш отац био је права чуваркућа. Од њега је штедљивији, можда, био само Лазар Пачуо, министар финансија, кога смо звали „Кир Јања на куб“ - причао је Ђорђе.
Од своје апанаже краљ Петар је пуних седам година откупљивао и њиве у Тополи. На њима је придигао Задужбину на Опленцу. Цркву Светог Ђорђа зидао је пуних пет година (од 1910. до 1915). Својим новцем плаћао је градњу и цркве и куће. И засаде винограда. И зидање подрума за вино.
- Не градим и не садим да носим у гроб - говорио је. - Остаће народу. Ако ови, моји, не буду домаћини, народ ће знати шта ће.
ронт.
Академик проф. др Драгољуб Живојиновић, посвећеник живота и владања краља Петра Првог Карађорђевића, говорећи поводом седамдесетогодишњице смрти чича Пере, пренео је, како је казао, знамените, али мало познате краљеве речи, које је изговорио приликом пунолетства сина Ђорђа: „Без љубави народне, слаби су престоли земаљски.“
СТЕПО, ДОЛАЗИМ НА ФРОНТ
ВРХОВНИ командант Србије у два рата с Турском и један с Бугарском, у Великом рату због старости краљ Петар је препустио команду сину Александру. Али, када се крварило на дринском бојишту 1914, јавио се војводи Степи Степановићу:
- Степо, ја долазим на фронт.
Војвода му је одјавио:
- Не долазите, молим вас. Војска псује. Вас. Државу. Мене.
Стари краљ није прихватио објашњење војводе Степе. Стигао је на фронт.
Извор: Новости
Милена Марковић
Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
