Вук Стефановић Караџић

На Митровдан, у селу Тршићу крај Лознице 06. 11. 1787. године, рођен је Вук Стефановић Караџић, најзначајнија личност српске културе, аутор новог правописа и реформатор српског језика. Описменио се у родном селу код рођака трговца, затим у школи у Лозници па у манастиру Троноша. Током Првог српског устанка био је писар, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова. После пропасти устанка 1813. године, одлази у Беч где упознаје Јернеја Копитара цензора словенских књига, на чији је подстицај почео са прикупљањем српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књизевност. Убрзо је објавио прву збирку народних песама и " Писменицу " / граматика /, а 1818. године и " Српски ријечник ". Писао је историографска сведочанства, бавио се етнографијом и водио огромну преписку.

Временом је стекао велики углед међу интелектуалцима Европе, чак и код таквих умова какви су били Гете и Ранке, а универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором. Његове идеје однеле су одлучујућу превагу 1847. године, кад су изашле " Песме " Бранка Радичевића, писане управо " Вуковим језиком ", а Ђура Даничић је текстом " Рат за српски језик и правопис " доказао оправданост Вукове реформе.

Цела епоха српског романтизма била је под његовим утицајем, био је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века. Вукова варијанта ћириличног писма састоји се од 30 слова, а свако од њих представља одговарајући глас и назива се Вуковом азбуком.

Преминуо је 07. 02. 1864. године у Бечу.

После 33 године у туђини, његови посмртни остаци пренети су 1897. године из Беча у отаџбину и сахрањени уз Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду.