Укупно приказа странице

Translate

word clok

word clok

среда, 14. октобар 2015.

Када је цветала Удба

"ПРВИ ДОКУМЕНТ ПРОТИВ МЕНЕ НАПИСАН ЈЕ У МОМ ДОСИЈЕУ КАДА САМ ИМАО 18 ГОДИНА! ДА ЛИ ЗНАТЕ ШТА ЗНАЧИ ПОСЛАТИ ДЕЧАКА ОД 19 ГОДИНА НА ГОЛИ ОТОК? ЈА СЕ ТАД НИСАМ ЈОШ РЕДОВНО НИ БРИЈАО. А УХАПСИЛИ СУ МЕ НАЈВИШЕ ЗАТО ШТО САМ СЕ БИО ПОБУНИО ПРОТИВ ХАПШЕЊА ДВОЈИЦЕ МОЈИХ ДРУГОВА ИЗ РАЗРЕДА. У ТО ВРЕМЕ БИО САМ ЧЛАН СРЕДЊОШКОЛСКОГ ОДБОРА НАРОДНЕ ОМЛАДИНЕ. И СМАТРАО САМ ДА ИМАМ ПРАВО ДА КАЖЕМ ДА УДБАШИ ТО НЕ СМЕЈУ ДА РАДЕ"

Драгослав Михаиловић, један од највећих српских писаца, добитник многих књижевних награда, аутор књига које су оставиле неизбрисив траг у нашој књижевности (Петријин венацКад су цветале тиквеЧизмашиГоли оток...), академик, дисидент, човек чију је представу забранио Тито лично, за себе има обичај да каже да је читав живот посветио откривању праве истине о затвору на отоку. Сурово кажњен још као младић, а потом шиканиран и изопштен од стране комунистичког режима, дуго времена са факултетском дипломом радио је разне послове: и као импресарио у циркусу, продавац јаја, мерач коже, уредник у часопису "Храна и исхрана", а због своје биографије често добијао отказе. У својој 40. години престао је да тражи сталан посао. Под будним оком тајне полиције дуже од шест деценија, између осталог, морао се борити и да остане, како каже, "слободан, смирен и храбар".

ВТ"на 54 стране. Реч је о документу из Архива Јосипа Броза, првој информацији о извођењу тада забрањене представе Кад су цветале тикве, из 1969, документу који је Михаиловић недавно добио. Уједно, то је и повод да са овим књижевником разговарамо о тајним полицијским досијеима, том својеврсном плагијату живота и чудовишном психичком терору.

"ВРЕМЕ": До сада сте имали увид у два тајна архива у којима сте и ви били предмет интересовањау Архив Јосипа Броза поводом представе Кад су цветале тикве и у ваш лични досије у Архиву Државне безбедностиКаснијеу књизи Мајсторско писмо наводите да сте из досијеа ДБ-а сазнали да пажњу тајне полиције уживате из три разлога...

ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ: Да, као голооточанин, као националиста и као француски шпијун. У мојим књигама ја сам те оптужбе објаснио. То се све налази у једном досијеу који је, према ономе што сам 2001. видео, имао око 250 до 300 страна, тако ми се бар учинило. Наиме, после промена октобра 2000, у јуну следеће године нова власт је донела уредбу којом се људима заинтересованим за своје досијее дозвољавало да се јаве на неке телефоне и да затраже да их виде. Ја сам то помно пратио и оног тренутка кад су ти телефони објављени, јавио сам се. Већ сутрадан ишао сам тамо где су ми рекли.
Морам да кажем и то да су прво хтели да ме скину са врата и рекли ми како досије немам. На то сам се ја запањио: како немам досије, а био сам на Голом отоку! Онда ми је дошао један млад човек и рекао да би његов начелник Горан Петровић хтео да разговара са мном телефоном. Тадашњи начелник Удбе Горан Петровић, такође млад човек, позвао ме да дођем у Институт за безбедност, где су ми досије показали. Речено ми је да не смем ништа да преписујем нити да узимам, тако да сам морао строго да пазим да што више запамтим. Нажалост, та уредба је била врло брзо повучена тако да ко није искористио прве тренутке да свој досије види то више није могао да уради. Могуће да је била расписана касније још једна слична уредба, али је и она кратко трајала. Отприлике пре две године досијеи су пренесени из агенције БИА у Архив Србије. Ишао сам и тамо, интересовао сам се колико страна мој досије има и саопштили су ми да сада садржи 63 стране. А кад сам 2006. био рехабилитован, из списка докумената наведеног у судском решењу видео сам да недостају и неки крупнији документи из њега.

Зашто вас је неколико година касније интересовало колико страна има ваш досије?Јесте ли у нешто посумњали?

Како да нисам посумњао кад је досије толико смањен. Тада сам видео да недостаје и решење из октобра 1979. којим ме Виобран Станојевић, тадашњи секретар унутрашњих послова Србије, ставља на листу за некакву операцију "Муња". А то би, рецимо, могло да значи да ће ме симпатични момци у кожним капутима у некој хладовини нежно кокнути. У том решењу нема никаквог објашњења, не говори се зашто се то предузима, на чији предлог, с којом идејом, него само "за случај да настане потреба". То решење, које је део мог личног досијеа, повучено је и украдено.

Да ли вам је још нешто познато о операцији "Муња"?

Не, то је била тајна операција. Не знам ко је све био на тој листи, а решења су била индивидуална.

Шта сте још успели да запамтите из свог досијеа?

Ја сам то навео у подужем тексту у мојој књизи Мајсторско писмо. Између осталог, у досијеу сам открио да ми је седам година кућни "пријатељ" био извесни и данас активни удбаш Драган Додиг, који је пратио све што ја радим и што раде моји укућани.
Наравно, у досијеу је било и много материјала са Голог отока, што ме је просто бацило у шестомесечну депресију, јер ми смо тамо пролазили кроз фазу "испирања мозга". Ја сам био дечко који није дао да од њега праве крпу за брисање подова и десет и по месеци у истражном затвору и логору, где смо такође били подвргнути истрази, бранио сам се да им дам она признања која су од мене тражили. Када сам био већ такорећи на самрти, на известан начин сам их ипак дао. И то ме је сада просто убило. То ће, вероватно са занимањем, читати историчари књижевности који се буду бавили мојом литературом.
Био сам ових деценија дугогодишњи борац за отварање истине о Голом отоку и стално праћен од тајне полиције. Исто тако, био сам и дугогодишњи борац за рехабилитацију, најпре голооточана, а затим и других људи који су страдали по политичким и идеолошким линијама, као што су равногорци, сељаци који нису држави предавали жито, тзв. реакционари итд. И при томе ме је искључиво интересовао прогон над људима, а не политика. И ако постоје некакви докази о томе, да се ти докази обелодане.

Кажете да јепрема досијеупротив вас званично вођена истрага од 1983до 1990годинеШта највише обележава ваш досије из тог периода?

Праћење је, по мом мишљењу, трајало много дуже, а годину 1983. обележава време кад су због нечега то најзад морали да почну да уносе и у нека документа. А тамо говоре и о томе с ким се састајем, како се састајем, шта говорим, да ли сам био на вечери код неког странца... Рецимо, има један податак који сам запамтио и о коме сам говорио на једној књижевној вечери у Ваљеву. У мом досијеу помиње се један ваљевски удбаш, Бранко Гвозденић, који је данас пензионер и који ме је пратио кад сам био на Дивчибарама, где имам кућу. Он је, на пример, забележио да сам једног дана дошао на Дивчибаре. И каже: Драгослав Михаиловић је стигао на Дивчибаре у пратњи неког Владете – није се постарао ни да сазна да је то професор Владета Јанковић – и, чим је стигао, ступио је у контакт са Жиком Павловићем... Увек смо се смејали око тога.
Удба је знала да ја радим нешто око Голог отока. У време када сам се спремао то да радим и када сам водио преговоре са разним људима, два моја пријатеља су била испитивана о томе да ли знају да неко пише о Голом отоку. Удба је увек око мене њушкала, али ја сам водио рачуна да кућу никад не оставим празну, имао сам и псе који су додуше кућни, али су макар могли да направе буку и да некога пробуде, а ако сам некуд путовао, строго сам водио рачуна да сам носим торбе у којима је била моја документација. Сем тога, списе сам крио и изван стана. Од тренутка кад с неким обавим разговор и кад га прекуцам, одмах то носим на три-четири места код људи за које нисам очекивао да би могли бити сумњиви. То није смело остати у кући. А, ето, тај ваљевски удбаш је у моју кућу улазио пет пута.

Ви сте га познавали?

Не, никада. Тајно је улазио. Онда се десила једна смешна ствар да је прва два пута ушао у кућу песника Петра Пајића, и тамо су шушњарили и превртали и нашли један мали рукопис у којем је писало: "Управни одбор ће имати седам чланова, који се неће обнављати. Смрћу појединог члана на његово место неће долазити други", итд. Они су фотографисали 13 страница тог документа и то сам ја нашао у мом досијеу. Али уопште нису могли да протумаче шта је то и лупали су главом око тога и нису успевали да помисле да то песник можда покушава да конципира, рецимо, правилник још непостојеће задужбине Десанке Максимовић. И опет су ушли у кућу Петра Пајића, шушњарили и тражили и најзад су установили да то није моја кућа. После је тај врли удбаш имао непријатност како да се оправда за улазак у погрешну кућу. И он је најзад нашао одговор у томе да сам Перину кућу држао као резерву за састанке с истомишљеницима и са женама. То нас је све на књижевној вечери баш насмејало.

Да ли сте из тог периода наишли и на нешто много озбиљније?

Право да вам кажем, налазио сам и неважне ствари, али и оне које су ме дубоко потресале. У тајним досијеима ћете се и у неважним догађајима често срести с изврнутим, опаким виђењем сопствене личности и то ће вас увек уздрмати.
Ово што сам нашао у Титовом архиву око забране Тикава више се односи на ваше питање. У међувремену, по мом мишљењу, Удба ми је била наместила и дуг судски процес око Петријиног венца. Судиница која је тај спор водила, приликом једног нашег случајног сусрета у позоришту, рекла ми је да је Удба тада јако инсистирала да будем осуђен. Али суд то ипак није могао.

За шта сте били оптужени?

Књигу Петријин венац објавио сам 1975. и то је прича о једној жени из неког рударског насеља у Србији. Она у књизи приповеда о свом тешком животу. У вези с тим, једна жена из рударског насеља сличног томе тужила ме је да сам јој украо њену судбину. Њен адвокат је то формулисао као да сам јој нанео душевни бол и после 13 година развлачења по суду тужба је ипак била одбачена.

Ви мислите да иза те тужбе стоји Удба?

Мислим да је тако, иако потврду за то нигде не можете наћи. Али, адвокат који је ово покренуо био је бивши удбаш...

Међутимпре свега тогаглавна кампања против вас водила се у октобру 1969,у време премијере представе Кад су цветале тикве у Југословенском драмском позориштуПредстава је пред своје шесто извођење била забрањена.Има ли нешто о томе у вашем личном досијеу?

Све што се поводом тога налази у Архиву Јосипа Броза не постоји у мом личном досијеу. Иначе, пре пет година дошао сам до неколико страна из тог Архива. Новинар Перо Симић, аутор књиге о Титу Светац и магле, на чијој сам промоцији говорио, рекао ми је да у Титовом архиву има и о мени. Дао ми је неколико листова о том догађају, и ја сам тада то понудио ЈДП-у да истакне на унутрашњој табли, како би се људи обавестили шта се пре 30-40 година десило. Али управник позоришта Бранко Цвејић то није хтео да прими.
Замолио сам Перу Симића да још погледа у тај архив, јер сам стекао утисак да тамо мене неће да приме. И добио сам од њега свежањ хартија од 54 стране, који намеравам да објавим у књизи. Већ на првом документу, који представља извештај о страшном догађају званом Кад су цветале тикве у ЈДП-у, стоји у горњем десном углу оловком дописано латиничко "Не!" Извештај је 11. октобра 1969, дакле, пет дана после премијере, потписао агилни председник Градског комитета Савеза комуниста Београда Бора Павловић.
На сваком од 54 листа расправља се о човеку с мојим именом. Једанпут се може наћи да сам негде нешто чак и рекао, иако се не види где сам рекао. И готово на сваком документу стоји сврачја латиничка ознака, која се тумачи као "ВТ". "Видео Тито".

Три недеље после премијере ТикаваТито је одржао говор којим је практично забранио даље приказивање представеМеђутиму том говору он не тражи да будете ухапшенион позива комунисте да буду глас јавности...

Он каже, такве треба онемогућити, а то можете свакојако разумети. Међутим, затварање и трпање писаца у социјалистичке логоре већ је у свету било изазвало праву поплаву одбојности према социјализму и то је за мене могло значити мали заштитни плашт. Зато је опрезни Броз у свом говору у Зрењанину 25. октобра 1969. морао рећи да ме, и уза све страшне кривице, неће хапсити, остављајући ми судбину да се у његовој интимној кухињи још крчка. Да није рекао оно нећемо га хапсити, он би се обрукао, јер би такав поступак био омражен у свету. Осим тога, већ је у СССР било рехабилитација неких писаца који су хапшени са смешним оптужбама да су били јапански шпијуни, или сличним. Тако су ме својим страдањима на известан начин спасли Солжењицин, Бабељ и Шаламов.

Никад не пропуштате да истакнете значај Иве Андрића као заштитника писаца од Титове немилостиДа ли мислите да је и у вашем случају имао улогу добротвора?

Да, Андрић је мој добротвор. Али исто тако знам да је од политичких напада бранио и Бранка Ћопића, и Ћамила Сијарића, а бранио је и Тасу Младеновића када је био нападнут због "Књижевних новина".
Средином октобра 1969, био сам позван на "Борину недељу" у Врање. Тада Тикве још нису биле забрањене, али афера је увелико кључала. У свакоме листу био је објављен понеки напад, неки пут са мојим именом, неки пут без имена. Да су нешто такво могли да предвиде, организатори ме сигурно не би позвали. Међу гостима је био и Андрић. Једанпут-двапут попили смо заједно кафу и имао сам утисак да ме симпатише. Тек две и по деценије касније, из једног необјављеног рукописа новинара "Политике" Синише Пауновића, који се чува у Андрићевој задужбини у Београду, а о чему ме обавестио Петар Џаџић, сазнао сам како ме је некадашњи дипломата бранио пред провинцијским званичницима. Једном им је рекао: "Баш је добро што сте позвали младог Михаиловића." Други пут каже: "Видите ви како се он лепо, скромно понаша." И све је чинио као да против мене наоколо не бесни кампања која изазива страх.
Стева Раичковић се за читавог гостовања у Врању такорећи није одвајао од мене. Једном ми је рекао: "Неће ови смети да те дирају. Због Андрића."

Када говоримо о тајним досијеимакоје је ваше објашњење за то што они данас нису доступни?

Зато што тајна полиција покушава да продужи свој живот на традицији бивше титовске полиције. И на известан начин она га је и досад продужила, јер људи који су морали то на време да прекину, пропустили су прилику, и то због тога, како полицајци кажу, да би њима сачували имена тајних сарадника. Али, пошто та установа никад ништа друго није радила него само против свога народа и против својих грађана, увек да би сачувала неког Јосипа Броза или Слободана Милошевића, мислим да српска власт треба све да учини како би најзад досијее отворила. И досад је начињена огромна штета што то није урађено одмах, него је пуштено да још две деценије прикривени удбаши пребирају шта ће да покажу, а шта ће да сакрију. То што је пропуштено такорећи је ненадокнадиво, али биће још горе ако се и даље буде продужавало. Сада је Српски покрет обнове, чији ја нисам ни члан ни симпатизер, поднео захтев да се отворе досијеи и то су доста добро и образложили. И ја бих то могао да подржим.
Не сме код нас никаква полиција да задржи традицију злочиначке Удбе. Ако полиција у демократској земљи задржи традицију Удбе, цео народ Србије је у опасности.

Да ли и даље имате утисак да сте под присмотром?

Не! Па коме може један прадеда да буде опасан? И не интересује ме то више...
Могу само да се чудим како неки паметни људи могу да буду толико заблесављени југословенством и титоизмом. Јосип Броз је био највећи злочиначки дрипац ангажован против нашег народа, ма како ми тај наш народ звали, а требало би да га зовемо српским. Он је од Првог светског рата носио мржњу против Срба из Србије, нешто је малчице друкчије гледао на Србе изван Србије, нарочито кад је покушавао да их употреби у борби против Србијанаца. Смисао његовог југословенства је био да Србија у Југославији буде понижена, разваљена и претворена у прах и пепео.

Када говорите о Титовој мржњи према Србимаговорите као о великој патолошкој мржњиИмате ли неко рационално утемељење за такав став?

О боже, боже, послаћете ме на Голи оток, поново!
Сада већ имате и доста објављених књига које откривају Титов живот. Једну од њих написао је и извесни Гавро Дотлић о непознатом раскошном животу и злоупотребама Јосипа и Јованке Броз. Тај Дотлић из Лике је био домаћин свих Титових добара 13 година, а из његове књиге сазнајемо не само о Титовим ергелама коња, фармама говеда и оваца, о тајним банковним рачунима, него и о његовом односу према Србима из Србије и Србима преко Дрине.
Па, први документ против мене написан је у мом досијеу када сам имао 18 година! Да ли знате шта значи послати дечака од 19 година на Голи оток? Ја се тад нисам још редовно ни бријао. А ухапсили су ме највише зато што сам се био побунио против хапшења двојице мојих другова из разреда. У то време био сам члан средњошколског одбора Народне омладине. И сматрао сам да имам право да кажем да удбаши то не смеју да раде. Да цела Ћуприја, градић од 20.000 становника, гледа шта се ради у гимназији где се два младића хапсе ни за шта. При томе је један од њих само испричао виц: "Кад завршимо први петогодишњи план, наша тешка индустрија ће производити дрвене чешљеве." То је рекао на часу географије због чега је био ухапшен. И ја сам се против тога побунио. И не само, признајем, против тога. Био сам разочаран млади скојевац – због многобројних хапшења, Удбине и партијашке самовоље и понекад сам то и јавно осуђивао.

Када говорите о Голом отокупоредите га са америчким Гвантанамом.Говорите и о накнадном прогону голооточанаДа искористим наслов једне ваше приче у којој сте описали сусрет са непознатом женом која вас молиможете ли визаистада им опростите?

Зашто ви у њихово име тражите да им ја опростим? Шта на то каже Јово Капичић, ондашњи високи шеф Удбе? Већ сам једном писао у НИН-у како смо се срели на улици и како смо се узајамно псовали, он мени мајку издајничку, ја њему мајку злочиначку. НИН је њему на неки начин пружио сатисфакцију тиме што му је на целој насловној страни објавио слику. Јово Капичић не тражи од мене да му опростим, па немојте ни ви у његово име то тражити. А ако он затражи, онда би то можда био неки други случај.
Извор: ВРЕМЕ | БР 1045 | 13. ЈАНУАР 2011.
ИНТЕРВЈУ – ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ, КЊИЖЕВНИК, О ДОСИЈЕИМА ТАЈНЕ ПОЛИЦИЈЕ  
Када је цветала Удба
Ивана Милановић Храшовец

Нема коментара:

Постави коментар