Укупно приказа странице

Translate

четвртак, 22. новембар 2012.

Настављен поступак за рехабилитацију команданта Југословенске краљевске војске у отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића


БЕОГРАД - Евентуална рехабилитација Драгољуба Михаиловића не би омела Србију на њеном путу ка Европској унији, изјавио је данас пред Вишим судом у Београду историчар Коста Николић у наставку поступка за рехабилитацију команданта Југословенске краљевске војске у отаџбини наводећи да је он осуђен као издајник НОБ-а не ратни злочинац.
"Сматрам да Михаиловић треба да буде рехабилитован јер то не би сметало да Србија уђе у Европску унију чијим се резолуцијама Савета Европе говори да Србија треба да се суочи са последицама тоталитарног режима и владавине Јосипа Броза Тита", рекао је Николић, који је члан Комисије за откривање тајних гробница.

Геноцид није постојао

Говорећи о процесу против Михаиловића, током ког је осуђен на смрт стрељањем, Николић је указао да Михаиловић није осуђен због ратних злочина већ као издајник Народно-ослободилачке борбе.

Према његовим речима, од 15 тачака оптужнице суд је Михаиловића осудио по осам тачака, док је седам отпало.

"Михаиловић је осуђен за истребљивање југословенских народа, јер тада није постојао геноцид као кривично дело, као и за распиривање мржње. Није осуђен као ратни злочинац, издајник српског народа, већ као издајник НОБ и због сарадње с Немцима", истакао је Николић.

Михаиловић је осуђен због парола попут "Није време за устанак", а које су се односиле на немачку политику да се за убиство једног Немца убија 100 српских цивила, указао је Николић тумачећи да је Михаиловић на тај начин хтео да заштити народ.

Такође је осуђен због пароле "Јако српство, јака Југославија", а оптужба га је теретила и за сарадњу са Степинцем, Павелићем и Мусолинијем, подмећући фалсификована писма, рекао је Николић.
Историчар јесте потврдио да потписи на писмима Степинцу, Павелићу и Мусолинију припадају Михаиловићу, али је истакао да су они стављени на бланко папире на које је касније уписана наводна кореспонденција са тим представницима фашиста.
Николић је објаснио да су бланко папири са потписом Михаиловића иначе служили за издавање разних врста наредби и подсетио да је он био врховни командант краљевске војске.
Никада није сарађивао са Немцима

Посебно је истакао да Михаиловић никада није сарађивао са Немцима додајући да је 1941, када је једини пут са њима преговарао као легални представник југословенске војске (пошто су партизани били илегална формација коју Немци нису признавали) одбио да се преда заједно са свим својим снагама.

Током поступка, испред зграде суда су се окупили присталице и противници процеса рехабилитације Михаиловића, а међу првима је био и лидер Образа Младен Обрадовић.

Званично мртав

Први основни суд у Београду прогласио је прошле седмице Михаиловића мртвим после готово 60 година, а као датум његове смрти одредио је 31. јул 1946. године.

Међутим, подносиоци захтева за рехабилитацију и утврђивање смрти нису задовољни том одлуком јер доводи у сумњу чињеницу да је стрељан 17. јула 1946. године, и изјавили су жалбу.

Судско решење о проглашењу Михаиловића мртвим је неопходно, јер без доказа о смрти, Виши суд у Београду не може да одлучи о захтеву за рехабилитацију Михаиловића, јер не постоји ниједан званичан доказ о његовој смрти, односно званичних података о томе где је и кад је погубљен и сахрањен.

Стрељан два дана по доношењу пресуде

Поништење пресуде од 15. јула 1946. године, којом је Михаиловић осуђен на смрт стрељањем, као и враћање грађанских права, захтевом за рехабилитацију затражио је његов унук Војислав Михаиловић, а придружили су му се Српска либерална странка, са академиком Костом Чавошким на челу, Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, професор међународног права Смиља Аврамов и други.
Предлагачи захтева тврде да Михаиловићу није било омогућено право на одбрану и да није видео свог адвоката до почетка суђења. Он није имао ни право на непристрасан суд, а оптужница му је уручена седам дана пред суђење, тврде предлагачи.
Државна комисија је раније утврдила да је Михајловић два дана по доношењу спорне пресуде, 17. јула 1946. године, стрељан као државни непријатељ "број један" на Ади Циганлији, али је суд као датум његове смрти одредио 31. јул 1946. године.
Извор: РТВ

уторак, 20. новембар 2012.

Умрлица. Хашки трибунал: 25. 05. 1993. – 16. 11. 2012.


Хашки трибунал је мртав. Он 16. новембра 2012. није умро, него је угинуо. Понекад и највеће неправде донесу нешто добро. Страдалницима и мученицима у најтежем часу остаје истина. Србија је данас - три дана после пресуде жалбеног већа Хашког трибунала којом су Готовина и Маркач ослобођени сваке кривице за убиство 1,980 Срба, углавном цивила, и изгон четврт милиона грађана Хрватске за само стотинак сати, што је највеће етничко чишћење у Европи од средине 20. века до данас - још увек у шоку. Подсећа на човека који је у саобраћајној несрећи изгубио руку и сада преживљава оне језиве тренутке који га деле од мрачног али спасоносног самозаборава несвестиМеђу осуђенима Хашког трибунала данас нема хрватских злочинаца који су убијали Србе. Муслиман се неки тамо по својој несрећи, ради лажне равнотеже још и нашао, као и понеки незнани Албанац. Однос је 1100 досуђених година Србима, према мање од 40 колико је највише досуђено другом народу за злочине према њима. Хашки трибунал је од почетка организован на основама предрасуде о српској политичкој и историјској кривици. Српски злочини су од самог почетка квалификовани другачије него злочини других народа. Пресуде су доношене крајње пристрасно. Довољно је споменути само срамотне пресуде Насеру Орићу и Рамушу Харадинају. Хашки трибунал омогућио је преливање те срамоте на национални ново. Треба само сагледати како су судови Босне и Херцеговине различито квалификовали исте злочине и како Срби робијају један ипо миленијум а Муслимани тридесет година (и то не за злочине улињене над Србима). Током протеклих двадесет година од судија и тужилаца трибунала смо свашта чули. Прочитали смо како са задовољством преносе позиве политичара да им опозиционара „одведу и више не враћају“. Чули смо како су поносно примали плату док су им сведоке убијали. Како су за непоштовање суда осуђивали оног ко наговести идентитет сведока (ако је Србин), а ослобађали после вишеструке погибије сведока (када је Албанац). Осведочили смо се о памет и неморал судије који је питао председника Републике Српске Крајине зашто се Срби нису иселили у Србију када им је сметао устав који је у Хрватској донесен 1990. године. Судије из Сједињених Држава имали су образа да суде Хашком трибуналу, у време када њихова држава захтева од својих савезника да се обавежу како никада неће предати америчког држављанина неком међунароном суду ! Суд је заснован на историјској монтажи, једна од експерткиња им је поднела анализу српског национализма која се значајно разликовала од њеног нешто раније одбрањеног доктората. Суд је страховладу НДХ, када је убијено најмање пола милиона Срба, назвао злочином - али је зато масакр у Сребреници прогласио за геноцид...

Пресуда Готовини и Маркачу ујединила је Србе. Пресуда је, међутим, нема сумње, донела истину. Хашки трибунал је овом пресудом напустио псеудојугословенски приступ „равнотеже кривице“. Дакле он више не тврди да је универзалан и праведан, да је предуслов за бољу будућност. Он више не прикрива стварање националних држава и етничко чишћење и не подстиче распад Србије и укидање Републике Српске. То не чини, зато што он уствари више не постоји. Хашки трибунал је прошлог петка „убијен“. Њега је убио његов творац – Сједињене Америчке Државе. Уместо неке преварне казне, након чијег би изрицања оптужени били ослобођени (пошто су у притвору већ одлежали казну) и тихе преквалификације пресуде из „заједничког злочиначког подухвата“ у „саобраћајни прекршај“, судије из САД, изузетно независне Јамајке, те самосталне и непристрасне Турске, прегласале су своје колеге и казну од четврт века преиначили у невиност! Мотиви за такву одлуку су непозанти, али ако није реч о ирационалном расизму и болесној мржњи, а мислим да није, онда се ради о бризи за исход тужбе коју су у САД против компаније пензионисаних америчких официра и чиновника, што је наоружавала и обучавала Хрватску војску, поднели наши прогнаници. Хашки трибунал је тако погубљен због мале опасности од плаћања милијарди долара одштете и могуће срамоте за САД које су бомбардовањем и логистичком подршком биле страна учесница у рату.И то је истина. У Хашком трибуналу неће, како су се надали, бити написана историја коју ће морати да уче српска деца. У том кондому америчке и немачке империјалне политике није се догодило ништа важно. Једино што је лоше представља чињеница да су срамотним одлукама суда суштински рехабилитовани сви, не само српске политичке вође, већ и десетине убица Срба, Хрвата, Муслимана и Албанаца. Повређене су, по ко зна који пут, све жртве.

Аутор: др Чедомир Антић, председник Напредног клуба

недеља, 18. новембар 2012.

Двадесетогодишњица Удружења припадника ЈВУО 1941-1945. Београд


У суботу 17.11. 2012. године у Парохијском дому храма Светог Саве на Врачару одржана је свечана академија поводом двадсет година од оснивања Удружења припадника Удружења Југословенске војске у Отаџбини 1941-1945. Београд.
Делегацију Удружења Краљевина Србија предводили су председник Удружења господин Бојан Старчевић, члан УО господин Драгиша Јоцић и пресдедник Општинског одбора Инђија, господин Предраг Меденица.
 Окупљенима су се обратили Протојереј Александар Средојевић, дугогодишњи председник Удружења професор Др. Огњан Адум, иначе у току Другог светског рата шифрант Врховне команде ЈВУО, актуелни председник Удружења примаријус Др. Душан Ђукић и историчар Предраг Остојић.
Академија је отпочела молитвом Оче наш и химном Боже правде у извођењу певачког друштва Мокрањац при храму Светог Саве у Београду, диригент Јелена Јеж. Присутни су могли да чују по први пут и песму Иди сине, која је објављена у листу Равногорска застава бр. 1, августа 1944. године, у извођењу драмске уметнице Мирјане Марковић. Програм је окончан песмама Ој Србијо, Војтеха Шистека у извођењу хора Мокрањац и Востани Сербије- солиста Лубомир Манасијевић упратњи хора Мокрањац.
Удружење припадника Југословенске војске у Отаџбини 1941-1945 је невладина и непрофитна организација која окупља грађане који су у Другом светском рату били војници Краљевине Југославије, као војне формације националног покрета отпора Југословенске војске у отаџбини и Равногорске омладине без обзира да ли су били у борбеним , или на посебним задацима на окупираној територији и који су били под командом помоћника врховног команданта краља Петра II, начелника Штаба ВК и министра војске, морнарице и ваздухопловства, армијског ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића.
Удружење припадника ЈВУО 1941-1945. Београд је основано 17. новембра 1992. и регистровано децембра 1992. године. Пререгистровано је и уписано у Агенцији за привредне регистре 17. Марта 2011. године.
Чланови Удружења могу постати и чланови породица припадника ЈВУО и Равногорске омладине и њихови сродници, као и лица која желе да буду следбеници традиција ЈВУО.



M. Павковић

ИЗЈАВА ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА АЛЕКСАНДРА ПОВОДОМ ОДЛУКЕ ХАШКОГ ТРИБУНАЛА



Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

САОПШТЕЊЕ


Београд, 17. новембар 2012. – Изјава Њ.К.В. Престолонаследника Александра поводом одлуке Хашког Трибунала у случају Маркач и Готовина.

„Цивилизовано друштво мора да почива на високим принципима једнакости пред законом и судом. То је заправо један од основних темеља европска цивилизација. Садашња одлука ће сигурно као и све друге одлуке бити предмет анализа и професионалних критика у деценијама пред нама и формираће се непристрасни професионални и морални суд о истима.

Постоји озбиљан ризик да се свака идеја поверења у непристрасност Суда у Хагу неповратно уруши, са свим тешким цивилизацијским последицама. Тешко је разумети да могу да постоје правни разлози због којих постоји велика разлика у осуди злочина и злочинаца зависно од етничке припадности, да починиоци злочина над Србима бивају поново врло благо кажњени или чак ослобођени, а посебно у поређењу са врло оштрим казнама које се изричу Србима. Хашки трибунал има моралну одговорност и дугује објашњење.

Трибунал у Хагу сада има обавезу да одмах, без икаквих одлагања, изврши ревизију случајева у којима су осуђени Срби, то је једино фер“.

CROWN PRINCE APPALLED ABOUT THE HAGUE TRIBUNAL DECISION

Belgrade, 17 November 2012 – The Crown Prince Alexander issued a statement regarding the decision of the Hague Tribunal in the cases of Markac and Gotovina.

“Civilized society must rest on the high principles of equality before law and court. It is one of the principle foundations of European civilization. The present Judgment as well as the others will certainly be the subject of analyses and professional critique for decades ahead of us and an impartial professional and moral view of the same will be formed.

There is a serious risk that any idea of trust in impartiality of the Hague Tribunal will be absolutely irreparably demolished with all the heavy civilizational consequences. It is hard to understand that there could be legal reasons due to which a great difference exists in judgment of atrocities and culprits depending on ethnic origin, that culprits of atrocities against the Serbs are again either very lightly punished or even set free, especially in comparison to the very severe sentences imposed against the Serbs. The Hague Tribunal has a moral responsibility and owes an explanation.

The Hague Tribunal has the obligation now to immediately review all the Serbian cases without any delay and this is only fair”.



Kraljevski Dvor
Beograd 11040, Srbija
Tel:  +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040
Posetite www.dvor.rs

 Public Relations
The Royal Palace
Belgrade 11040,Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040
Please visit: www.royal.rs

петак, 16. новембар 2012.

ЧИКАГО КАО БЕОГРАД


Репортер НТ у посети сестринском граду Чикагу, у коме Срби имају све значајнију улогу. Студент медицине Николина Ђого, најлепша Српкиња у Америци у овом граду се спрема за нова такмичења и поручује:

Победићу на избору Мис Европе у Паризу. Жеља ми је да будем српска Сидни Крафорд !

- Срби из Чикага су од свих наших људи овде данас најмоћнији у Америци. У Вашингтону имамо конгресмена Мелису Лубурић Бин, гувернер државе Илиноис је Милорад Благојевић, а овдашњи правник Јован Павић, кандидовао се за Конгрес града Чикага. Може се очекивати и да Павић за коју годину постане конгресмен у Вашингтону. А наши људи верују да ће Род Благојевић да се за десетак година кандидује и за председника Америке.
Ово нам је рекла Тамара Весна, сигурно најобавештенији члан српске колоније у Чикагу, када смо прошлог викенда стигли у Чикаго. Град у коме према српским проценама има око 200.000 наших људи, а према америчком попису једва 70.000, летос је постао «сестра» Чикагу. Тако Американци говоре за братимљење пријатељских градова.
- Братимљење Београда са Чикагом подигло је углед српске заједнице у овом граду, али и у читавој држави Илиноис. Сам гувернер Род Благојевић све више показује интерес за повезивање Американаца са Србијом, а његов политички пулен Јован Павић је своју изборну кампању, управо, започео међу Србима – открила нам је Тамара Весна, иначе, власник и главни уредник Српске телевизије у Чикагу.
Човек ЦИАЧикашки Срби су за Јована Павића чули тек пролетос када се први пут јавно, као кандидат демократа, упустио у политичку битку за посланичко место у Конгресу града. Тада је овој младог Србина недељник «Тајма» представио као тајновитог и загонетног човека:
«Овај демократа је бивши службеник ЦИА. У централи ЦИА у Ленглију био је задужен за Балкан, а последњих месеци је пребачен у Чикаго, јер је постао главни инспектор за државу Илиноис. Као млад правник Павић је каријеру почео као службеник ФБИ у Минесоти…”
Јован Павић има само 28 година. Политички следи свог српског идола Милорада Благојевића, јер у својој кампањи гласачима из јужних делова Чикага, обећава смањење државних и градских пореза, већу социјалну сигурност и више пара.
- Павић је одрастао је експерт за међународно право и проблеме Источне Европе. Службовао је једно време на Космету, а потом је 2002. у Трибуналу у Хагу био саветник Биљане Плавшић. Јако добро познаје све српске проблеме и наши људи верују да ће Јован Павић добити наше гласове и победити, као што се то пре 6 година догодило са Милорадом Благојевићем – испричала нам је у поверење Славица Петровић, новинар И уредник српског месечника “Огледало”.
Први човек једне од најразвијенијих америчких држава Милорад Благојевић ради у Спрингфилду, главном граду државе, али викенде проводи у Чикагу. Срби му замерају да није улинио довољно за “српску ствар”. Појединци га чак оптужују и за издају, јер је Благојевић потписао закон којим се од јавних основних и средњих школа у Илиноју захтева да у свој програм уврсте лекције о геноцидима који су почињени у свету. Милорад Благојевић сматра да млади Американци морају да уче о холокаусту, о геноциду у Јерменији, Босни, Камбоџи, Руанди, Судану и Украјини.
И мада сам гувернер тврди да је важно да ученици разумеју расну, националну, етничку и верску мржњу која може да доведе до трагедије, неки Срби му замерају да је тиме у уџбенике убацио Србе, не као жртве већ као извршиоце.
И Мелиса Бин Лубурић, америчка конгресменка, која је на последњим изборима отишла у Вашингтон и постала члан српског кокуса, своје слободне дане проводи у Чикагу. Као и Благојевић, и Мелиса Лубурић викендом ради у свом политичком оркугу, д аби остала у вези са гласачима и сачувала позивију у Вашингтону.
- Наша Мелиса је задужена за привреду, финансије и мала предузећа. Не знамо колико је у томе успешна, али ми пролазимо кроз јако велику економску кризу. Бензин у Америци никад није био скупљи – 2,8 долара за галон. Тиме ми Американци плаћамо цену рата у Ираку – каже Славица Петровић.
Американац у Београду
Чикаго је град у коме Срби имају два манастира, осам цркава и осам кафана. Црква Васкресења Христовог је већ читав век са српским народом. Прослави стогодишњице присуствовала је принцеза Катарина, која је искористила прилику да у Чикагу направи и неколико пословних контаката. Принцеза је, како смо сазнали, успела да ангажује неколико америчких фирми да инвестирају у Србију.
У међувремену бизнисмен Слободан Павловић је у Београд довео најпознатијег чикашког трговца некретнинама и грађевинара Дејвида Босија, који је одушевљен нашом престоницом и Србијом:
- Био сам први пут у Србији. Одушевљен сам топлином ваших људи, лепотом Београда, а највише ме изненадила чињеница да многи Срби говоре одлично енглески. Као бизнисмен заинтересован сам да у центру Београда подигнемо Амерички-трговачки центар. Тражио сам погодну локацију и мислим да сам је нашао. Од господина Слободана Јанковића сам добио понуду да на Новом Београду подигнем амерички хотел Мериот. Заузврат бих госпидиуну Јанковићу помогао да у Америци отвори српски ресторан Перпер – открио нам је део својих пословних тајни Дејвид Боси, један од директора компаније Мидамерика.
Оно што нам није рекао господин Боси, открио нам је Слободан Павловић:
- У граду Слобомиру планирамо да подигнемо први Дизниленд у југоисточној Европи и четврти на свету! Креативни тим, који планира развој града Слобомира направио је пројекат забавног парка Дизниленд 11 језера на 1о хектара. Желимо да подигнемо огромни акваријум, марине и лакуне са чаробним бродићима и лађама, зоолошки врт са домаћим и дивљим животињама, луна парк и базене са топлом водом, јер имамо лиценцу за коришћење термалних вода.
Павловић је у Чикагу управо потписао писмо, које његова компанија Слобомира шаље управи Дизниленда у Лос Анђелос са молбом за одобрење лиценце за подизање првог Дизнијевог града забаве и игре на српској земљи.
А једна делегација породице Павловић ће до краја године отићи у званичну посету Дизниленду у Паризу и Дизниленду у Лос Анђелосу да би видели како данас функционише овај највећи забавни парк на свету.
Лепотица дана
Сигурно најпопуларнија међу Србима у Чикагу данас је млади студент медицине Николина Ђого, која је у септембру проглашена за најлепшу у Америци. А потом је на избору лепотице Србије и Црне Горе освојила титулу друге пратиље и звање кандидата за избопр Мис Европе у Паризу. Тако се догодило да једна Српкиња из Америке буде бирана за најлепшу Европљанку.
Срели смо Николину Ђого у Чикагу. И одмах нам се пожалила:
- Ја још немам америчко држављанство, јер сам се у САД услеила пре 5 година из Задра. Када сам одлазила за Београд морала сам да добијем посебну дозволу америчких власти, јер ми у супротном, не би дозволили да се вратим у Америку. Нисма планирала да ћу да будем међу пет најлепших Српкиња, тако да ћу морати опет да одложим студије медицине, како бих се што боље припремила за избор у Паризу – признала нам је Николина Ђого, која је просто опседнута младим Србима, који јој се удварају, јер је јавно признала да нема момка.
Николину је пронашла новинарка Тамара Весна на једном од српских сабора у манастиру Нова Грачаница и једва је убедила да учествује на чикашком избору лепотица. Српска публика и у Чикагу и у Београду је мислила, готово, исто – Николина Ђоко је лепотица светског ранга.
- Припреме за такмичење у Паризу почиње на Карибима у јануару месецу. Ја сам у међувремену потписала неколико уговора за рекламирање америчлких и српских производа, тако да ћу почети да радим као манекенка. С обзиром да живим у САД, имам велике шансе да успем у свету моде у Америци. Чикаго је један од центара моде и мислим да је добра одскочна даска за успех. Волела бих да постанем успешна и славна као мој амерички идол је Сидни Крафорд – открила нам је део свог америчког сна Николина Ђого.
Тесла у Чикагу
После Рода Благојевића, Мелисе Лубурић и Јована Павића, сигурно најпознатији чикашки Србин међу Американцима је данас вајар Слободан Бобан Илић. Овај уметник који спаја метал различитог порекла, који од кашика прави сребрне гифуре, имао је у САД већ стотинак изложби. Пре две године Чикагу је приказао своје виђење српске краве. Наиме, како је читав град, ког Индијанци зову Поље лука, претворен у изложбени павиљон, вајари су направили на стотине крава од различитих материјала. Бобан илић се одлучио за метал и српску краву, са великим белим и браон острвима на кожи.
После тога је Бобан Илић улепшао Чикаго са гвозденим ружама, на оградама око старинских кућа. Зато је изгледа, овом уметнику галеријска кућа из Лос Анђелоса понудила изложбе у 35 америчких градова:
- Ово је ће бити промотивна кампања мојих нових радова, који имају заједнички мото: "Храна за душу и варница живота". Галеристи из Калифорније су ме нашли у Њујорку, где сам излагао на највећој светској изложби "Арт експо".
У међувремену Илић је био у Канади, а потом у Србији, као почасни гост на отварању Европској првенства у кошарци. Бобан Илић жели Београду да поклони споменик са ликом Зорана Ђинђића, а Чикагу жели за Дан српске културе, наредне године у септембру, да поклони монумент Николе Тесла.
- Идеја је кренула од наших људи који живе овде у насељу Скоки. Госпођа Вера Чаловић ми је рекла да су Индуси направили скулптуру “Гандија”, а ми Теслу држимо у мраку и књигама. Када је Владе Дивац био у Чикагу пролетос, жалио ми се да његов син има у школи задатак да пише о Едисону и настанку електричне енергије, Владе му је поцепао задатак и рекао му да прво прочита књигу о Тесли, па онда да пише. То ми је било смешно, јер сам ја нешто слично урадио својим ћеркама. Онда ми је Дивац обећао озбиљну подршку у мом подухвату да у Чикагу подигнем споменик Николи Тесли – признао нам је Бобан Илић.
У Чикагу је после тога настала трка ко ће поред Владе Дивца бити спонзор овог српског уметничког дела, које треба да краси Чикаго. Скулптура са ликом Николе Тесле би требала да буде инсталирана са постољем од варница, формула и изума генијалног научника. Све њих мучи неизвесност како ће Тесла изгледати у Илићевим очима и рукама, јер познати вајар не жели да открије своју највећу тајну.

Срби у Мотороли
Америчка компанија Моторола, која се налази на листи десет највећих фирми у свету, већ неколико деценија држи примат у развоју електронске технологије. Зато није ни чудо што је ова светска компанија привлачна за стручњаке из целог света, који просто хрле у Чикаго.
- Ми можемо да будемо посебно поносни, јер међу странцима у Мотороли највише има Срба – чак 50. То су врхунски стручњаци, који су били својевремено били најбољи студенти електротехнике и електронике на нишком, београдском и новосадском факултету. У Мотороли су наши стручњаци јако успешни и зато и јако цењени. Захваљујући понајвише њима Моторола је одлучила да своје послове прошири и на Србију – рекао нам је недавно Деско Никитовић, генерални конзул у Чикагу, који је прихватио Београд као свој «сестрински град».
Запослени Срби у Мотороли и другим америчким фирмама у Чикагу, којих има око хиљаду, покушали су да лане формирају Клуб инжињера и техничара, али им због превелике заузетости и обавеза на послу то није пошло за руком. Међутим, наши људи запослени у Мотороли увек пронађу макар мало времена да се друже. Инжињер Владимир Малешевић је недавно обележио своју јубиларну прву деценију рада у Мотороли. На прослави су били његови земљаци Јовица Савић, Љубомир Коњевић, Зоран Улићевић, Стеван Живановић, Борис Марендић, Стеван Малешевић, Милош Дедовић, Ивана Дедовић, Милош Грчић, Оливера Станковић и Јудита Цинклер.
Малешевић је софтвер инжењер. У Мотороли ради на једном занимљивом тајновитом пројекту, о коме због пословне тајне не сме много да говори. И Љубомир Коњевић је софтвер инжењер. Ради у сектору за комерцијалне и индустријске производе, који има и одељење за специјалне наружбине из америчког Стејт департмента.
- Моторола у Београду отвара фабрику софрвера за аутомобилску индустрију и ми се сви враћамо кући. Преговоре са Србијом око инвестирања у Нишу и Београду започео је Мајкл Зафировски, извршни директор Мотороле. О улагањима Мотороле у Србију директор Зафировски је преговарао је лане са Борисом Тадиће, председником Србије. У међувремену, Мајк Зафировски је отишао у пензију, али је преговоре наставио нови први човек копаније Ед Зандер – открио нам је још једну амричку пословну тајну инжињер Владимир Малешевић.

Чикаго као Београд
Град на реци Чикаго је трећи по величини метрополис у САД који је из индустријског и радничког града прерастао у велики пословни центар. У њему је седиште великих корпорација попут Мотороле, Мек Доналдса и Боинга. Динамичан развој града довео је до великог етничког шаренила које се најбоље доживљава кроз кухињу. На располагању су јела од аутентичних специјалитета као што су Чикашка 'дубока' пица и пољска кобасица са Максвел стрита, преко разноврсних италијанских, француских, мексичких и оријенталних посластица, до бурека и ћевапћића. Културни живот је, такође, богат. Можете обићи светски познате музеје, погледати предпремијеру најновијег бродвејског мјузикла, слушати најбоље музичаре света у току Блуз или Џез фестивала, или отићи до Грчке четврти на српско-грчко-македонско вече.
Познато је да у Чикагу живи велики број наших људи што знатно олакшава одржавање културног идентитета. Поред уметника којима је Чикаго дом, као сто су стари мајстор хармонике Новица Неговановић, певачи Лепа Лукић, Зоран Калезић или нова звезда у успону, Милош Ђорђевић, Ветровити град редовно посећују најпознатиији српски уметници, од Марине Арсенијевић, преко трубача Бобана Марковића, преко Здравка Чолића до Рибље Чорбе и Индексовог радио позоришта.
Извор:

среда, 14. новембар 2012.

Хумана Принцеза




Поводом рођендана Њеног Краљевског Височанства Принцезе Катарине  Општински одбор Удружења Краљевина Србија Инђија приредио је изложбу под називом ''Хумана Принцеза''. Изложбу је отворио председник одбора господин Предраг Меденица, а након уводне речи приказан је  годишњи филм Принцезе Катарине који говори о њеном хуманом раду. После тога приређен је пригодан коктел.


































уторак, 13. новембар 2012.

СРЕЋАН РОЂЕНДАН ЊКВ ПРИНЦЕЗИ КАТАРИНИ




Њено Краљевско Височанство Принцеза Катарина рођена је у Атини  13. новембра 1943. године, од оца Роберта Батис и мајке Ане.  
Принцеза Катарина школовала се у Атини и Лозани (Швајцарска).  Њ.К.В. је студирала бизнис на Универзитету Денвер у Колораду, и на Универзитету Далас у Тексасу. Принцеза Катарина бавила се неколико година бизнисом у Сједињеним Државама.  2007. године Принцези Катарини је додељено звање почасног доктора наука на Универзитету Шефилд у Великој Британији.
Њено Краљевско Височанство била је претходно удата и има двоје деце: Дејвида и Алисон. Дејвид има сина Александра док Алисон има четворо деце: Аманду, Стефани, Николаса и Мајкла са којима живи у Грчкој. Принцеза Катарина је много путовала, а живела је у Аустралији, Африци и Сједињеним Државама.
Принцеза Катарина упознала је Његово Краљевско Височанство Престолонаследника Александра 1984. године у Вашингтону (САД), а венчали су се у Лондону 21. септембра 1985. године. Кум им је био Њ.К.В. грчки Краљ Константин, а стари сват Њ.К.В. Краљевић Томислав, стриц Престолонаследника Александра. 
Године 1993 Принцеза Катарина је основала хуманитарну организацију Лајфлајн, са канцеларијама у САД-у (Чикаго и Њујорк), Канади (Торонто), Великој Британији (Лондон) и Грчкој (Атина).
Када су се  Њихова Краљевска Височанства вратила се у Београд у јулу 2001 било је природно да се обим њихових хуманитарних активности прошири. Почетком августа 2001, основана је Фондација Њеног Краљевског Височанства Принцезе Катарине.
Фондација Принцезе Катарине  у свакодневном раду укључује контакте са следећим министарствима која имају кључну улогу у развијању пројеката: Министарство за социјална питања, Министарство финансија, Министарство економије и регионалног развоја, Министарство за приватизацију, Министарство за рад и запошљавање, Министарство просвете, Министарство здравља, заштите животне средине и Министарство трговине и туризма.
Активности су проширене и на културне установе, школе и универзитете, укључујући доделу стипендија и унапређивање комуникације између студената и стручњака из страних земаља.
Друге важне активности обухватају и прикупљање новца за медицинску опрему која је достављена бројном болницама. Хиљаде деце из домова за децу без родитеља и родитељског старања у целој земљи су гости Краљевског Двора сваког Божића и Ускрса када добијају поклоне. Помоћ је такође обезбеђена  и за многе избеглице у Србији.
Године 1991. Престолонаследник Александар у пратњи своје супруге Њ.К.В. Принцезе Катарине и синова Њ.К.В. Принца Наследника Петра, Њ.К.В. Принца Филипа и Њ.К.В. Принца Александра допутовао је у Србију. Том приликом одушевљено су их поздравиле стотине хиљада људи који у Престолонаследнику виде оличење свега најбољег за демократску будућност у облику уставне парламентарне монархије. 
Пре 5. октобра 2000, Принцеза је такође посетила Србију 1992, 1993, 1994, 1995, и 2000. Она је такође посетила Црну Гору и Косово 1999. године, а Босну 2000. године.  Принцеза Катарина и Краљевска породица настанили су се у Краљевском Двору у Београду 17. јула 2001.
Њено Краљевско Височанство говори грчки, енглески и француски, служи се шпанским и учи српски језик. Принцеза Катарина воли музику, књижевност и све активности у вези са децом, као и кулинарство, позориште и крос-кантри скијање