ДАНАС ЈЕ КРСНА СЛАВА ПОРОДИЦЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ СВЕТИ АПОСТОЛ АНДРЕЈ ПРВОЗВАНИ

КЛУБ МОНАРХИСТА  КРАЉЕВСКОЈ  ПОРОДИЦИ  КАРАЂОРЂЕВИЋ  ЖЕЛИ  СРЕЋНУ КРСНУ  СЛАВУ  СВЕТИ  АНДРЕЈ  ПРВОЗВАНИ !

Свети Андреј Првозвани, апостол Христов, син једног Jeврејина по имену Јоне, а брат светог врховног апостола Петра, бејаше из града Витсаиде. Презирући таштину овога света, и претпостављајући девство браку, Андреј се не хте женити, него чувши да свети Јован Претеча проповеда на Јордану покајање, остави све, оде к њему, и постаде његов ученик. Затим када свети Претеча, указујући на Исуса Христа, рече: "Гле, јагње Божије!" (Јн. 1, 36) свети Андреј заједно са другим Претечиним учеником, кога сматрају за светог евангелиста Јована, остави Крститеља и следова Христу. Он нађе брата свог Симона (Петра), и рече му: "Ми нађосмо Месију - Христа", и доведе га к Исусу (Јн. 1, 41-42). После тога када он с Петром ловљаше рибу покрај мора Галилејског, и Исус их позва говорећи: "Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи", тада Андреј на позив Господњи одмах остави мреже и са својим братом Петром оде за Христом (Мт. 4, 18-20). Андреј би назван Првозвани, зато што је пре свих Апостола постао следбеник и ученик Исуса Христа. А када после Господњег страдања, васкрсења и вазнесења свети Андреј прими, као и остали Апостоли, Духа Светога сишавшег на њега у виду огњеног језика, и када се коцком одређиваху земље, њему падоше земље: Витинија и Пропонтида са Халкидоном и Византијом, Тракија и Македонија, које се простиру до самог Црног Мора и Дунава, а такође и Тесалија, Елада, Ахаја, Аминтин, Трапезунт, Ираклија и Амастрида.

Ове покрајине и градове свети Андреј пропутова проповедајући Христа, и у сваком граду претрпе многе невоље и страдања; укрепљаван свемоћном помоћу Христовом, он с насладом трпљаше све муке за Христа. Но нарочито у граду, званом Синоп он доживе силне муке: тамо га на земљу бацаху, за руке и ноге вуцијаху, моткама га бијаху, камење на њега бацаху, прсте и зубе му чупаху; но он, благодаћу Спаса и Учитеља свог би одмах исцељен од рана, и показа се опет читав и здрав.

Отишавши одатле, он прохођаше друге крајине: Неокесарију, Самосат, Алану, постојбину Абаска, завичај Зига, покрајину Босфорина. Затим он отпутова у Тракијски град Византију, где он први проповеда Христа и, научивши многе, постави презвитере Цркве: за епископа Византије он рукоположи Стахија, кога свети апостол Павле опомиње у посланици Римљанима (Рм. 16, 9). Сам пак он, носећи у благовешћењу Христовом апостолске подвиге и страдања, обилажаше Понт, Црноморско приморје, Скитију и Херсоните. По промислу Божјем он дође и до реке Дњепра, у Руској земљи,[ и зауставивши се код Кијевских гора он преноћи. А изјутра уставши од сна он рече својим ученицима: Видите ли ове горе? Верујте ми, на њима ће засијати велика благодат Божија, и биће овде велики град, и Господ ће многе цркве подигнути ту, и светим крштењем просветити сву земљу Руску".

Узишавши на горе, свети апостол их благослови и пободе крст, предсказујући да ће народ који живи ту примити веру од његовог апостолског престола, основаног у Византији. Прошавши и горње градове руске, где се сада налази велики Новгород, а посетивши још и Рим, он се врати у грчку крајину Епир, и поново дође у Тракију, утврђујући хришћане и постављајући им епископе и учитеље.

Пролазећи многе земље, свети апостол Андреј стиже на Пелопонез, и ушавши у Ахајски град, звани Патре, он се заустави код неког честитог човека, по имену Сосија. Он тешко болесног Сосија подиже са болесничког одра и оздрави га, и после тога обрати ка Христу сав тај град Патре. У то време поверова у Христа и жена царског намесника, антипата Егеата по имену Максимила, ослободивши се тешких окова болести и добивши брзо исцељење. И мудри Стратоклије, брат антипатов, и многи други разноврсни болесници оздравише полагањем руку на њих од стране светог апостола.

Због тога антипата Егеата обузе страховит бес и oн, ухвативши светог апостола, распе га на крсту, о чему презвитери и ђакони земље Ахаје написаше овако:

"Ми, сви презвитери и ђакони Цркава Ахаје, пишемо о страдању светог апостола Андреја, које својим очима видесмо, свима Црквама што су на истоку и западу, на северу и југу. Мир вама и свима који верују у Јединога Бога, у Тројици савршенога: истинитога Оца нерођенога, истинитога Сина рођенога, истинитога Духа Светога који исходи од Оца и почива на Сину. Тој се вери ми научисмо од светог Андреја, апостола Исуса Христа, чије страдање, које ми лично посматрасмо, ево и описујемо.

"Антипат Егеат, дошавши у град Патре, поче приморавати верујуће у Христа да идолима принесу жртве. Свети Андреј, ступивши пред њега, рече: Ти, судијо људи, требало је да познаш свога Судију који је на небу, и познавши Га да My ce поклониш, и поклонивши се истинитоме Богу, да се одвратиш од лажних богова. - Егеат му рече: Јеси ли ти тај Андреј који руши храмове богова и приволева људе на ту мађионичарску веру која се недавно појавила, а коју римски цареви наредише да се истреби? - Свети апостол одговори: Римски цареви још нису познали то, да је Син Божји, дошавши ради спасења рода људског, јасно показао да ти идоли не само нису богови него су нечисти бесови, и непријатељи роду људском, који уче људе да разгневљују Бога и да Га одвраћају од себе, да их Он не би слушао. А кад се разгневљени Бог одврати од људи, онда их беси поробљују себи, и обмањују их дотле док душе њихове не изађу из тела обнажене, не носећи са собом ништа друго осим грехова својих. - Егеат рече: Када те бабске и штуре речи ваш Исус проповедаше, Јевреји Га на крст распеше. - Свети Андреј одговори: О, када би ти пожелео да познаш силу крста! како Саздатељ рода људског, из љубави Своје према нама добровољно претрпе крст, јер Он и време страдања Свог знађаше, и тридневно васкрсење Своје прорече, и на последњој вечери седећи с нама обавести нас о Своме издајнику, казујући будућност као прошлост, и добровољно отиде на оно место, на коме имађаше бити предан у руке Јеврејима.

"Чудим се теби, човеку мудром, рече Егеат, да ти последујеш Ономе, за кога признајеш да је био распет на крсту, свеједно на који начин, добровољно или невољно. - Свети апостол одговори: Велика је тајна светога крста; и ако хоћеш да је чујеш, ја ћу ти је казати. - Егеат узврати: To није тајна него казна за злочинце. - Свети Андреј одговори: Та казна је тајна људског обновљења, само изволи да ме стрпљиво саслушаш. - Саслушаћу те стрпљиво, рече царски намесник; али ако не урадиш оно што ти наређујем, ти ћеш ту исту тајну крста искусити на себи. - Апостол на то одговори: Када бих се бојао крсне смрти, онда ја никада не бих славио крст. - Намесник узврати: Као што по безумљу свом хвалиш крст, тако се по дрскости својој не бојиш смрти. - Свети апостол одговори: He бојим се смрти не no дрскости него по вери, јер смрт преподобних је драгоцена, а смрт грешника је љута. Стога хоћу да саслушаш што ти будем рекао о тајни крста; и да познавши истину поверујеш; и да поверовавши нађеш душу своју. - Егеат на то рече: Налази се оно што је изгубљено, што је пропало. Зар је душа моја пропала, те ти налажеш да је пронађем вером, не знам каквом? - Свети Андреј одговори: To је оно чему се ти имаш научити од мене; ја ћу ти показати у чему је погибао душа људских, .да би ти могао познати спасење њихово, извршено крстом. Први човек је увео смрт дрветом преступа, и требало је роду људском да дрветом страдања смрт буде уништена. И као што први човек, који дрветом преступа уведе смрт, беше саздан од чисте земље, тако је било потребно да се од чисте Дјеве роди Христос, савршени човек, уједно и Син Божји, који је саздао првога човека, да би Он обновио вечни живот, изгубљен од свих људи; и као што први човек сагреши раширивши ка дрвету познања добра и зла руке, тако је било потребно за спасење људи да Син Божји рашири на крсту руке Своје због неуздрживости руку људских, и због слатке хране од забрањеног дрвета окуси горку жуч; и да Он, узевши на Себе смрт нашу, подари нам Своју бесмртност.

"Егеат рече на то: Те речи ти причај онима који ће те послушати. Но ако ти не послушаш моје наређење, и ако не хтеднеш принети жртву боговима, ја ћу те прво моткама тући, па ћу те онда распети на крст који ти хвалиш. - Свети апостол одговори: Ја сваки дан приносим Јединоме, Истинитоме и Свемогућноме Богу не дим ваших кађења, не месо воловско, не крв јарчију, него пречисто Јагње које је принело Себе на жртву на олтару крсном. Сви верујући људи причешћују се Пречистим Телом Његовим и пију Крв Његову; ипак ово Јагње пребива читаво и живо, иако се истински коље; и сви истински једу Тело Његово и пију Крв Његову, па ипак, као што кажем, Оно свагда пребива читаво и пречисто и живо.

"Егеат упита: Како то може бити? - Свети Андреј одговори: Ако хоћеш да дознаш, ти постани ученик, да би научио оно о чему питаш. - Егеат на то рече: Ја ћу то учење изнудити од тебе мукама. - Свети апостол одговори: Чудим се да ти, мудар, говориш бесмислице, јер да ли можеш, подвргавајући ме мукама, сазнати од мене тајне Божије? Ти си чуо о тајни крста, чуо си и о тајни жртве. Ако поверујеш да Христос Син Божји, распет од Јевреја, јесте истинити Бог, онда ћу ти ја објаснити како Он, ма да убијен, живи, и како Он, иако принесен на жртву и једен, пребива читав у Царству Своме. - Егеат на то примети: Ако је Он убијен, и од људи једен, онда како Он може бити жив и читав. - Свети Андреј одговори: Ако будеш веровао свим срцем својим, онда ћеш моћи сазнати тајну ову; a ако не поверујеш, онда никад нећеш познати тајну ову.

"Тада царски намесник Егеат, разгневивши се, нареди да апостола вргну у тамницу. Када светитељ би вргнут у тамницу, к њему се из целе те земље слеже многи народ, са намером да убију Егеата а светог апостола ослободе из тамнице. Но свети апостол их задржа, саветујући им и говорећи им: He претварајте мир Господа нашег Исуса Христа у ђаволски метеж: јер Господ наш, предат на смрт, показа свако трпљење, не противречаше, не вапијаше, нити се чу глас Његов на улицама. Стога ћутите и ви, и будите мирни. He само не стварајте препреке моме мучеништву, него се и сами, као добри подвижници и војници Христови, спремајте да трпељиво поднесете на телу свом свемогућа мучења и ране. Јер ако се треба бојати мука, онда се треба бојати оних који немају краја, а застрашивања људска и претње слични су диму, изненада се појављују и ишчезавају. И ако се имамо бојати страдања, онда се треба бојати оних која почињу тако да никада им не буде краја. Јер временска страдања, ако су мала, лако се подносе; ако су пак велика, онда, изгнавши брзо душу из тела, сама се завршавају. Но љута су она страдања која су вечна, тамо где је плач непрестани, и јаук, и ридање, и бесконачне муке. Зато будите готови на то, да временским мукама пређете к вечној радости, где ћете се веселити, свагда цветати и свагда царствовати са Христом.

"Тако поучавајући људе, свети Андреј проведе сву ноћ. Изјутра пак царски намесник Егеат седе на судишту; и пославши по светог Андреја изведе га преда се, и упита: Јеси ли решио да оставиш безумље и да не проповедаш Христа, да би се могао веселити с нама у овом животу? Јер велико је то безумље ићи добровољно на муке и огањ. - Свети Андреј одговори: Ја ћу се моћи веселити с тобом, када ти поверујеш у Христа и одбациш идоле; јер Христос ме посла у ову земљу, у којој My стекох не мало људи. - Егеат рече: Ја те приморавам да принесеш жртве зато, да би обманути тобом напустили твоје бесмислено учење и принели боговима угодне жртве, јер нема у Ахаји града у коме нису опустели храмови богова. Стога сада треба да се поштовање богова обнови преко тебе, да би оне које си ти разгњевио, ти и умолио, те да би и ти пребивао у пријатељској љубави с нама. Ако не, онда ћеш за срамоћење богова примити разне муке и бићеш распет на крсту који ти величаш.

"На то одговори свети Андреј: Чуј, сине смрти, и сламо припремљена за огањ вечни! послушај мене, слугу Господњег н апостола Исус Христовог! до овог тренутка ја разговарах с тобом кротко, желећи да те научим светој вери, да би ти, као разуман човек, познао истину и, одбацивши идоле, поклонио се живећем на небесима Богу. Али пошто ти остајеш у своме сраму и сматраш да се ја бојим твојих мучења, онда измисли најстрашнија мучења за мене, јер ћу ја утолико милији бити Цару моме уколико теже муке претрпим за Њега.

"Тада царски намесник Егеат нареди да светог Андреја повале и бију. И када се седам пута изменише по тројица оних који га бијаху, свети апостол би подигнут и приведен к судији Егеату. Судија му рече: Послушај ме, Андреје, и не проливај узалудно крв своју; јер ако ме не послушаш, распећу те на крст. - Свети Андреј одговори: Ја сам слуга крста Христова, и желим крсну смрт. Ти пак можеш избећи вечне муке, ако, испитавши моје трпљење, поверујеш у Христа; јер мене више боли твоја вечна погибао него моја страдања: моја страдања окончаће се за један или, највише, два дана, а твоје муке и после хиљаду година неће имати краја. Стога не умножавај себи муке и не запаљуј себи вечни огањ.

"Разгневљен, Егеат нареди да светог Андреја распну на крст, привезавши му руке и ноге: јер не шћаше Егеат да га клинцима прикује, да не би апостад брзо умро, него да би се привезан мучио што више. А кад мучитељеве слуге вођаху светог Андреја на распеће, стече се народ вичући: Шта сагреши човек праведни и пријатељ Божји? зашто га воде на распеће? - A свети Андреј мољаше народ да му не ометају страдање. И весело иђаше на муке, не престајући учити народ. А када се приближи месту на коме је имао бити распет, он издалека угледавши крст спремљен за њега, кликну громким гласом:

"Радуј се, Крсте, телом Христовим освећени, и удовима Његовим као бисером украшени! Док Господ не би распет на теби, ти бејаше страшан људима, а сада си мио и са жељом приман, јер верници знају какво ти весеље садржиш у себи, и каква је награда спремљена за тебе. Стога неустрашиво и с радошћу идем к теби, а ти ме с весељем прими, јер сам ученик Онога који је висио на теби. Прими ме, пошто сам те свагда волео и жудео да га загрлим, о добри Крсте, ти си од тела Господњег стекао красоту и благољепије; одавно за тобом чезнем, усрдно те љубим, непрестано те иштем. И једва те ево нађох, спремљеног по жељи срца мог. Хајде, узми ме од људи и предај ме Учитељу моме, да би ме тобом примио Онај који ме је искупио тобом".

"Говорећи то, он скиде одело са себе и даваше га мучитељима. Они га подигоше на крст, привезавши му конопцима руке и ноге, распеше и обесише. Око њега стајаше много народа, око двадесет хиљада душа; међу њима беше и брат Егеатов Стратоклије, који заједно с народом викаше: Неправедно страда овај свети човек! - А свети Андрејв укрепљаваше хришћане и саветоваше им да трпе временска мучења, учећи их да је свако мучење ништа према награди која се добија за њега.

"Потом сав народ јурну к дому Егеатову, вичући и говорећи: He треба тако да страда човек свет, честит, учитељ добар, благ, кротак и мудар, него га треба скинути с крста, јер он, други дан висећи на крсту, не престаје учити правди. - Тада Егеат, побојавши се народа, одмах похита с њима да апостола Андреја скине с крста. А свети Андреј, угледавши Егеата, рече: Зашто си дошао, Егеате? Ако хоћеш да поверујеш у Христа, теби ће се, као што ти обећах, отворити врата благодати. Ако си пак дошао само ради тога да ме скинеш с крста, онда ја не желим, док сам жив, да будем скинут с крста: јер ја већ видим мога Цара, већ Му се поклањам, већ стојим пред Њим, но због тебе патим, јер тебе очекује припремљена ти вечна погибија. Стога се побрини о себи док можеш, да ти се не прохте почети онда када ти то буде немогуће.

Када слуге шћаху да га одвежу од крста, они га се не могаху дотаћи; но и многи други људи, једни за другима, покушаваху да га одвежу, али не могоше, пошто им се руке умртвљиваху. После тога свети Андреј ускликну громким гласом: Господе Исусе Христе, не допусти да ме скину с крста, на коме висим ради имена Твог, него ме прими, Учитељу мој: Тебе заволех, Тебе познах, Тебе исповедам, Тебе видети желим, што јесам Тобом јесам. Господе Исусе Христе, прими у миру дух мој, јер већ је време да дођем к Теби и да гледам Тебе, за којим силно чезнем! Прими ме, Учитељу Благи, и учини да не будем скинут с крста пре но што Ти примиш дух мој!

Када свети Андреј говораше ово, њега обасја светлост с неба као муња, на очиглед свију, и блисташе око њега тако да смртном оку људском беше немогуће гледати на њу. Та небеска светлост обасјаваше га око по сата. И када светлост отиде, свети апостол испусти дух, и отиде у светлосном блистању да предстане Господу. А високог рода жена Максимила, која вероваше у Христа и живљаше целомудрено и свето, дознавши да свети Андреј отиде ка Господу, скиде са великом чешћу тело његово, помаза га скупоценим мирисима, и положи га у свом гробу, у коме је и сама имала бити сахрањена.

"Егеат пак, разгневљен на народ, мишљаше да му се освети и да јавно покажњава оне што устадоше на њега, а Максимилу шћаше да оптужи цару. Док он то смишљаше, изненада нападе на њега ђаво, и мучен ђаволом Егеат умре усред града. Када о томе обавестише његовог брата Стратоклија који вероваше у Христа, он нареди да га укопају, а сам не хте ништа узети од његовог имања, говорећи: He дај ми, Господе мој Исусе Христе, да се дотакнем ма чега од блага мога брата, да се не бих оскврнавио грехом његовим, јер он, љубећи пролазно имање, усуди се убити апостола Господњег.

"To се догоди у последњи дан новембра, у Ахаји, у граду Патри, где се молитвама светог апостола дају људима многа добра све до данас. Страх захвати све, и не бејаше ниједнога који не би веровао у Спаса нашега Бога, који хоће да се сви људи спасу и приведу у познање истине, коме слава кроза све векове. Амин".

Ево, све довде је опис страдања светог апостола Андреја, датог од презвитера и ђакона Ахајских.

Након пак много година мошти овог светог апостола Андреја пренесе у Цариград мученик Артемије по наређењу великога цара Константина, и оне бише положене заједно са светим евангелистом Луком и са светим Тимотејем, учеником светога апостола Павла, у пресветлом храму светих Апостола, унутар свештеног жртвеника.

Молитвама апостола Твога, Христе Боже, утврди у православљу вернике Своје, и спаси нас. Амин.

Са мајчине стране Милена Павловић Барили је припадала лози Карађорђевића

Стваралаштво једне од најистакнутијих српских умјетница, чија је слава била свјетских размјера, Милене Павловић-Барили, свестране личности која је освајала метрополе широм свијета, биће од 30. јуна представљено и бањалучким љубитељима умјетности путем изложбе у Музеју савремене умјетности Републике Српске.

Милена Павловић-Барили била је изузетна појава у српском сликарству између два свјетска рата, а њена биографија се доста разликовала од биографија осталих српских сликара истог периода. Била је изузетно образована жена. Поред сликарства, писала је поезију на италијанском, француском, шпанском, бавила се модном илустрацијом и костимографијом, па је тако, мијењајући начине изражавања, испољила сав свој креативни потенцијал.

Угледна сликарка рођена је у Пожаревцу, 5. новембра 1909. године, као једино дијете угледне Пожаревљанке Данице Павловић и италијанског пјесника Бруна Барилија.

Њени родитељи су се упознали током студија музике на Конзерваторијуму у Минхену, гдје је Даница студирала музику, клавир и пјевање, док се Бруно бавио компоновањем и писањем музичке критике. Са мајчине стране Милена је припадала лози Карађорђевића, а са очеве великој умјетничкој породици Барили из Парме.

Од најранијег дјетињства је путовала са родитељима по Европи, али се увијек враћала у Пожаревац и Београд. Гдје год је путовала и живјела, била је у круговима значајних и угледних људи. Основно сликарско образовање је добила у Београду, гдје са 13 година уписује Краљевску уметничку школу, а дипломира 1926. године. Сљедеће године наставила је студије сликарства на Aкадемие дер билденден К•нсте у Минхену (1926-1928), али убрзо напушта Aкадемију, јер је била сувише конзервативна за Миленино поимање умјетности.

Почетак њене каријере везује се за Пожаревац и Београд, гдје је имала прве изложбе, као и за чланство у групи "Лада". Тадашњи критичари у Београду су веома позитивно оцијенили Миленине радове, али упркос томе не успијева да нађе запослење ни у Србији, ни у Македонији, па своју каријеру успјешно гради у Риму, Паризу и касније у Њујорку.

Са мајком Даницом је путовала по Шпанији, гдје је проучавала дјела Веласкеза и Гоје. У Лондону је живјела годину и по и 1931. имала изложбу у једној од најзначајнијих лондонских галерија - Блоомсбурџ. Изложба је истовремено значила и раскид са академским сликарством и почетак имагинарног и фантазмагоричног сликарства.

Послије Лондона, одлази у Париз, гдје је са прекидима остала све до 1939. године. На Монпарнасу, тадашњем умјетничком средишту, упознаје значајне личности културног и јавног живота, умјетнике, музичаре, књижевнике... Познанство са Ђорђом де Кириком, Полом Валеријем, Aндреом Бретоном, Жаном Коктоом и низом других стваралаца из цијелог свијета, оставља на Милену пресудан утицај, када њено сликарство почиње да добија одлике интимне исповијести. Упоредо излаже у Београду и Риму, гдје јој редовно и објављују поезију (1935).

"Вог" и тајно вјенчање

Милена Павловић-Барили отишла је 1939. у Њујорк и остала тамо због почетка рата у Европи. Почиње да ради илустрације за модне часописе и велике модне куће, а њене креације красиле су, између осталог, странице "Вога". Излагала је у Њујорку и Вашингтону. Тајно се вјенчала у децембру 1943. са младим америчким официром авијације Томасом Госелином, којег је упознала на отварању своје изложбе у Вашингтону.

Алекдандра Рајковић

ПРИНЦЕЗА КАТАРИНА ПРИСУСТВОВАЛА ДЕЧИЈОЈ ПРЕДСТАВИ „СНЕЖНА КРАЉИЦА“

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

САОПШТЕЊЕ

Београд 11. децембар 2012. – Њено Краљевско Височанство Принцеза Катарина присуствовала је представи „Снежна краљица“ у позоришту Бошко Буха у Београду, коју сваке године традиционално организује Немачка амбасада у Србији, за децу из домова за незбринуту децу и остале социјално угрожене категорије.

 Први секретар Немачке амбасаде г-ђа Инге Вера Верлер поздравила је госте у име амбасадора Савезне Републике Немачке у Србији, Њ.Е. г-дина Хајнца Вилхелма. Представи је присуствовала и супруга немачког амбасадора, г-ђа Зејнеп Аксел. 

Хуманитарна Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине донирала је педесет карата деци из свих домова за незбринуту децу у Београду. Сви ови малишани су се веома обрадовали представи и уживали у лепотама бајки и маште које сва деца заслужују у време празника.

 

PRINCESS KATHERINE ATTENDS “THE SNOW QUEEN“ PERFORMANCE FOR CHILDREN

Belgrade, 11 December 2012. – Her  Royal Highness Crown Princess Katherine attended today the theatre show “The Snow Queen“ in Bosko Buha theatre in Belgrade that is traditionally supported by the German Embassy every year for children from orphanages and socially vulnerable groups.

 The First secretary of German embassy in Serbia Mrs. Inge Vera Verler has welcomed the guests on behalf of H.E. Mr. Heinz Wilhem, the German Ambassador. Mrs. Zeynep Aksel, wife of German Ambassador, also attended the show.

 HRH Crown Princess Katherine’s Humanitarian foundation has provided fifty tickets for free for children from all Homes for children without paretal care in Belgrade. The children were very happy that they were given a chance to enjoy this beautiful show and charish the holiday season as all children deserve with the magic of farytales and imagination.

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

Двор Карађорђевића у Хан Пијеску

Двор је грађен тако да се уклапа у природни, планински амбијент - приземни дио је од домаћег клесаног камена, а изнад су дрвена брвнара.

Пише: Вукашин Беатовић

На путу од Источног Сарајева према Београду, смјештен је бајколики градић - Хан Пијесак. У шумовитом предграђу, заштићеном од погледа, овај град деценијама скрива мали двор Карађорђевића.

Ханпјесачко поднебље одувијек је плијенило својом љепотом. У вријеме када је Босна и Херцеговина била у саставу Аустроугарске, ту љепоту су примијетили царски службеници па су наложили да се детаљно проуче сви потенцијали овог планинског мјеста. Налази су били недвосмислени – чист ваздух, црногорична шума и озон пријали би и самом цару Фрању Јосипу. Тада је предложено да се у Хан Пијеску изгради седамнаест елитних одмаралишта различите величине и садржаја али и царски љетњиковац.

Први свјетски рат спријечио је Аустроугарску у остварењу намјере. Међутим, намјера је сама по себи надживјела монархију и сви планови су се нашли у рукама краља Александра Карађорђевића који је искористио пројекте и одобрио изградњу дворца.

Изградња је почела 1919. године, а радови су трајали непуна 24 мјесеца. Двор је грађен тако да се уклапа у природни, планински амбијент - приземни дио је од домаћег клесаног камена, а изнад су дрвена брвна. Како кажу они који су имали прилику да уђу, дворска љепота је садржана у одајама много више него у вањском изгледу.

Поред налога за изградњу властитог дворца и пратећих објеката - љетниковца краљице Марије, објекта за смјештај краљевске жандармерије и коњушнице, краљ Александар је 1920. године дозволио енглеској дами Дикенсон да изгради вилу Арктик у непосредној близини дворског комплекса. Поменута дама је несебично помагала српски народ, између осталог тако што је отворила бесплатну мензу у Београду предвиђену за исхрану сиромашних српских студента.

У Хан Пијеску је 1923. године саграђена и дворска капела од дрвета, којој је кумовао краљ Александар. Међутим, пошто је био заузет државничким обавезама, он лично није присуствовао отварању цркве већ је послао свога изасланика сердара Јанка Вукотића. Црква је нажалост изгорјела у Другом свјетском рату.

Живот Крађорђевића у Хан Пијеску

Српски краљ је био изузетно задовољан љетниковцем. Проводио је у њему прилично много времена, обављао државничке послове и одмарао се. Постоје извори који тврде да је у овом дворцу потписан Видовдански Устав. Уз дворац се налазило и пространо ловиште. Баш у овој резиденцији, краља је приликом боравка у Краљевини СХС посјетио турски реформатор Кемал Ататурк.

На почетку Другог свјетског рата краљ Петар Карађорђевић, бјежећи пред Нијемцима са принцом Павлом и намјесништвом склонио се баш у Хан Пијесак. Издао их је један Чех, члан персонала, али и сарадник Нијемаца. Краљ и намјесништво спасили су се само захваљујући добром склоништу.

Краљев двор у Хан Пијеску добрим дијелом је уништен у току Другог свјетског рата. У њему је једно вријеме био штаб Францетићевих црнокошуљаша. Након рата комунистичке власти су ријешиле да га обнове. Изведени су радови на реконструкцији, обновљена је сама вила али и пратећи објекти те љетниковац краљице Марије.

У овом објекту често је боравио један од кључних људи Титовог обезбјеђења - Милан Жежељ. Вила је годинама квалитетно одржавана, а већина раритетног и репрезентативног намјештаја из времена краља Александра била је сачувана, све до седамдесетих година, када почиње вријеме небриге.

У посљедњем рату у Хан Пијеску је било смјештено сједиште Генералштаба Војске Републике Српске па је кроз двор Карађорђевића прошла војска што је такође оставило посљедице. Објекат се данас налази у изузетно лошем стању, нарочито након пожара који је докусурио једину резиденцију краљевске породице у Републици Српској и Босни и Херцеговини.

Од аутентичног намјештаја сачуван је дио који се чува у Градској библиотеци. У Општини Хан Пијесак истичу да немају довољно средстава за бригу о дворском комплексу те да је неопходна помоћ државе али и свих људи којима је стало да национална историја не испари са ових простора. Принц престолонасљедник Александар у посљедњој посјети романијском платоу изразио је жељу да учествује у реконструкцији и обнови након што се среде имовинско-правни односи.

Извор: Фронтал.СРБ    

ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК АЛЕКСАНДАР НА ЦЕРЕМОНИЈИ ПАЉЕЊА ХАНУКА СВЕЋА

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

САОПШТЕЊЕ

Београд, 9. децембар 2012. – Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар присуствовао је вечерас церемонији паљења Ханука свећа у београдској Синагоги.

На церемонији, коју је водио г-дин Исак Асиел, велики рабин Србије, били су присутни и Њ.Е. г-дин Томислав Николић, председник Србије, Муфтија Србијански и Имам београдски, Мухамед еф. Јусуфспахић, Генерални викар Надбискупије Патер Леополд Рохмес, Њ.Е. г-дин Јосеф Леви, амбасадор Израела, Њ.Е. г-дин Лоран Стоквис, амбасадор Холандије, Њ.Е. г-дин Мајкл Давенпорт, амбасадор Уједињеног Краљевства, Њ.Е. г-ђа Мерцедес Руиз Запата, амбасадор Мексика, Њ.Е. г-дин Армандо Варикио, амбасадор Италије и Њ.Е. г-дин Мехмет Кемал Бозај, амбасадор Турске, представници културног и јавног живота Србије и велики број грађана.

Ханука, или фестивал светлости, је осмодневни јеврејски празник у знак сећања на поновно посвећење Светог храма (другог храма) у Јерусалиму.

CROWN PRINCE ALEXANDER AT HANUKKAH CANDLE LIGHTING CELEBRATION

Belgrade, 9 December 2012 – His Royal Highness Crown Prince Alexander attended this evening the Hanukkah candle lighting ceremony at Belgrade Synagogue.

The ceremony, officiated by Mr. Isaac Asiel, Great Rabbi of Serbia, and was also attended by H.E. Mr. Tomislav Nikolic, President of Serbia, Mufti of Serbia, Muhamed ef. Jusufspahic, Pater Leopold Rohmes, H.E. Mr. Yossef Levy, Ambassador of Israel, H.E. Mr. Laurent Louis Stokvis, Ambassador, of the Netherlands, , H.E. Mr. Michael Davenport, Ambassador of the United Kingdom, H.E. Ms. Mette Kjuel Nielsen, Ambassador of Denmark, H.E. Mrs. Mercedes Ruiz Zapata, Ambassador of Mexico, H.E. Mr. Armando Varricchio, Ambassador of Italy, H.E. Mr. Mehmet Kemal Bozay, Ambassador of Turkey as well as many others.

 Hanukkah, also known as the Festival of Lights, is an eight-day Jewish holiday commemorating the rededication of the Holy Temple (the Second Temple) in Jerusalem.

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

ДАНАС ЈЕ МЕЂУНАРОДНИ ДАН ЉУДСКИХ ПРАВА

У Свету се данас обележава Дан људских права. Највеће препреке остваривању људских права у Србији су слабе институције са јаким појединцима, премоћ политичке воље над владавином права, бирократија и формализам, оцењује омбудсман Саша Јанковић.

Која људска права постоје?

Људска права су урођена права и једнака су за све људе на свету. Сваки човек има право на њих само на основу свог “бивствовања као човека”, независно од његове појединачне припадности неком народу, независно од тога у шта он верује и независно од његовог пола. Због овог разлога људска права су неотуђива, што значи она увек важе и не могу никоме бити одузета. Њихова најважнија функција је да штите грађанина од државе.

Људска права обухватају много различитих области људског живота. Зато има смисла поделити их у више група:

1: Лична права

Прву групу чине тзв. лична права. У ова права спадају она права која би требала бринути о томе да човек као такав буде заштићен од напада сваке врсте и да његово људско достојанство остане нетакнуто. Пример за то је право на живот, што је основа за сва остала права, и право на слободан развој личности. Какво деловање имају лична права на наш живот, можемо видети и по томе да је и у овом веку, чак и у демократским земљама било дозвољено некога телесно казнити због прекршаја. Само пре десетину година било је чак сасвим нормално, да учитељ своје ученике због лошег понашања кажњава ударцима! Лична права су језгро људских права, њих налазимо у свим документима и каталозима о људским правима.

2: Политичка и цивилна права

Поред личних права другу групу чине политичка и цивилна, односно грађанска права. Она би сваком човеку требала гарантовати несметано учешће у политичком животу у оквиру његове заједнице, без страха да ће због тога бити неоправдано кажњен. На пример, слобода мишљења и слобода штампе овде играју важну улогу, јер се овде огледају ставови људи према њиховој власти и њихово задовољство њом. Међутим, уколико се ови ставови више не могу изрећи без цензуре, онда влада губи право да демократски заступа интересе њених грађана.

3: Социјална и економска права

Социјална и економска права чине следећу групу. Ова права пре свега треба да осигурају да сваки човек буде опскрбљен најмање основним стварима, да би, у најмању руку, могао преживети. Међутим, овим правима припада и право сваког човека на образовање. Ако полазимо од тога да животу достојанственом човека припада нешто више од само „не бити гладан“, онда је неопходно за свакога створити полазну основу, након које би нешто могао постићи.

4: Права треће генерације

Такозвана права треће генерације тек се однедавно убрајају у људска права. С једне стране ова права су права чињеница, које указују на то да људска права нису само пука институција, него да се она развијају и мењају, а са друге стране кроз ова права се препознају нови проблеми који угрожавају право на живот свих људи, те стога требају наћи своје место у каталогу људских права.

Поред права на развој, која би требала помоћи смањењу јаза који влада између беде и богатства широм света, у права треће генерације убрајају се, пре свега, права на заштиту околине. Ова права имају за задатак гаранцију да природни животни простори човека неће бити превише оштећени или чак потпуно уништени. Од Конференције на врху о заштити околине одржане у Риу 1992. године, права као што је људско право на здраву околину све више добијају на значају, посебно код долазећих генерација. Дакле, видимо да људска права нису установљена једном за сва времена, него да су управо довољно флексибилна да реагују на нове изазове као што су то глобални проблеми заштите околине.

Додуше, и права из две задње групе - често називана и "солидарна права"- нису неоспорна. Она се квалитативно разликују од права из прве две групе, која се могу увек и свуда одржати, на шта/што указује и следећи текст:

Од слома комунистичких режима и дискредитације идеја уређења, које су носили, смањиле су се и идеолошки преоштре контраверзе људских права. У први план у светском контексту дошле су контраверзе: Једна додирује питање нових, колективних категорија људских права, а друга проблематику универзалне обавезаности на идеју о људским правима с обзиром на разноликост светских култура. У области прве дискусије представници јужне хемисфере, али и "прогресивни" поборници људских права са севера покушавају убацити тзв. солидарна права у појам људских права. Ту, пре свега, спадају: право на мир, право на развој и право на чисту околину. Премда се ту ради о часним и важним политичким циљевима остало је спорно то, да ли се код ових колективних циљева може радити о једној једнако вредној категорији правних захтева као и код индивидуалних политичких права. Постулативна солидарна права су без изузетака одраз колективних стања и условљавају политичко деловање при чему се мора урачунати и неуспех. Али за филозофију идеје о људским правима било је стално на централном месту то, да људска права морају бити морална и стално правно одржива права сваког појединца која се у свакој држави морају испунити односно, одржати.

[Ludger Kühnhardt, Људска права, заштита мањина и национална држава у КСЗЕ процесу, у: Из политике и новије историје  47/1994, 13ф.]

Утврдили смо да се људска права мењају и прилагођавају. Научни истразивач предувета рата и мира Јохан Галтунг је нашао једну лепу метафору за овај процес:

Можда је овдје једна метафора од помоћи. 10. децембра 1948. године Општа повеља о људским правима, рођена од стране пуне Скупштине Уједињених нација угледала је светлост дана. Резултат одражава јеврејско-хришћанску културу укључујући тенденције те културе, да саму себе  посматра као универзалну. Узмимо ово као једну станицу код једне дуге, а могуће и бесконачне вожње аутобусом. Постоје још и друга таква станица. Нови путници улазе. У аутобусу долази до дијалога. Можда неки путници и изађу. Постоји још више таквих станица и нових повеља (декларација), при чему ове сваки пут одражавају дубљи и шири дијалог цивилизација. Свака култура даје нешто. Свака култура је захвална зато што су друге нешто допринеле. Свака култура осећа: "Ако нешто преузмеш од мене, и ја ћу се понашати одговарајуће". И како се путовање наставља сви ми постижемо успех састављен од искрене универзалности. Од једне универзалности као једног процеса који никад неће стати, а који обухвата све културе.

[Johan Galtung, Људска права - другачије гледана - , Frankfurt/Main 1994., 230ф]

Која је разлика између људских и основних права?

Људска права која су потекла из филозофије у 17. веку нашла своје место у државним Уставима као основна права. У одређеној мери она су преточена у чврсту форму и гарантована грађанима као конкретна основна права. Апстрактни човек - филозоф постао је конкретан грађанин уставотвораца. Основна права имала су функцију заштите грађана од државе и били су централни део владајуће мислилачке школе либерализма.

Дакле, можемо установити да се основна и људска права не разликују садржајно, него да је разлика много већа у формалном подручју. Основна права су права која свака држава гарантује својим грађанима и права која су садржана у Уставима појединих држава. По основу њих грађанин се може обратити суду. Људска права су у извесној мери основна идеја која лежи иза основних права. До средине нашег века у њима се изражавао морални захтев на права дефинисана државним редом, дакле, људска права су природна права. „Општом повељом о људским правима“ путем Уједињених нација филозофска идеја се покушава конкретизовати, а права се покушавају сместити под светска мерила као што је то урађено са основним правима на националном нивоу. Три степена развоја људских права од филозофске идеје преко остварења у основним правима на националном нивоу до покушаја глобалног остварења путем Уједињених нација.

Да ли су људска права и демократија повезани?

Видели смо да се људска права у модерним демократским Уставима прихватају као елементарна основна права. На то се надовезује питање, да ли су демократске структуре неопходни предуслови за реализацију људских права и достојанства човека? Или обрнуто, могло би се поставити питање: да ли је уопште могућа демократска држава без остварења људских права и достојанства човека? Следећи одломак из једне књиге наглашава уску и нераскидиву везу између демократије и људских права:

Људска права, расподела власти и демократија

Квинтесенција политичког просветљења новог времена је јединство људских права, расподеле власти и демократије. Реални учинак људских права претпоставља њихово правно важење, а оно претпоставља расподелу власти. Јер, једино онда када је државни моћник обавезан праву, може бити обавезан и људским правима. Али у систему расподеле власти он је обавезан праву, само ако егзекутивна власт не располаже правом нити га може кршити, само ако је та егзекутивна власт прописана од стране уставотвораца и законодаваца и само ако независне судије надгледају одржање права.

(...) Развој људских права има демократију за претпоставку, наиме слободу народа на самоопредељење својих закона и на јавну контролу сва три облика власти. Тако се затвара круг: Расподела власти и демократија произилазе из идеје људских права и завршавају у њој. Тројство људских права, расподеле власти и демократије чини једно правно-институционално јединство. Политичко остварење тог јединства је услов хуманости и правичности, слободе и достојанства сваког човека. Уколико један од елемената искочи из тог круга, престаје постојање и остала два.

[Martin Krile, Ослобођење и политичко просветљење. Пледоаје за достојанство човека, Freinburg 1980, 42]

Ко надгледа људска права?

На фудбалској утакмици постоје главни судија и два линијска судија, који брину о томе да се правила игре поштују. Наравно, они не могу спречити прекршаје, али главни судија према правилима игре може одредити казну за прекршаје, уколико је приметио њихово извршење. Уколико главни судија превиди неки прекршај, линијски судија му може скренути пажњу на њега, тако да он упркос свом превиду може одредити казну. Да би упозорио главног судију на превид, линијски судија маше својом заставицом. Он сам, дакле, не може одредити казну, његов задатак је да главном судији укаже на прекршај.

Главни судија има тежак задатак. Без обзира на то шта чини у сваком случају није омиљен код једног од два тима и код навијача тог тима. Често је у очима пораженог тима он „дежурни кривац“. Већ током саме игре њему звижде навијачи оба тима.

Наравно, фудбалска утакмица би била најбоља онда када би играчи сами од себе престали правити прекршаје, али је досадашње искуство показало да сами апели за Фаир-Плаy нису довољни.

У каквој вези то стоји са људским правима?

Најбоље би било када би сви људи и државе на свету поштовали основна правила игре, односно, када би се придржавали људских права. Све у свему и овде искуство показује да то, нажалост, није случај. Сами апели за поштивање људских права нису довољни. Због тога нам је – управо како је то случај са фудбалском утакмицом и надгледањем правила игре – у подручју политике потребан судија за надгледање људских права, и то судија којег ће подржавати линијски судија. Ко обавља ове дужности?

Судија су Уједињење нације (United Nations, UN), унија практично свих држава света основана 1945. године. Ова светска организација створена је након страхота Другог светског рата, да би преузела функцију очувања мира и поштовања људских права.

Под окриљем УН-а формулисана су,  и како смо сазнали,  формулишу се правила игре. Године 1948. државе које су заступљене у овој светској организацији усвојиле су „Општу повељу о људским правима“ која се од тада континуисано развија. Све у свему, овим можемо установити, да се УН врло добро сналазе као судија. Наравно, ни Уједињене нације — као ни фудбалски судија — не могу спречити да дође до прекршаја, дакле, да дође до кршења људских права, али могу покушати, колико год је то могуће, да делују против тих прекршаја. Тешкоћа која се појављује при томе је следећа: Уједињене нације не раде са обичним фудбалским играчима, него са сувереним државама. Због тога је УН-у много теже да очува правила игре.

При покушају испуњења свог задатка УН се сусрећу са истим проблемима као и главни судија у току фудбалске утакмице. Доношењем сваке одлуке УН бивају неомиљене код једне од умешаних страна, примају звиждуке углавном од свих и наравно, оне су „дежурни кривац“.

Након што смо сазнали ко је преузео тежак задатак судије, наравно, желимо сазнати ко подржава овог судију. Ко обавља дужност линијских судије, ко УН упозорава на прекршаје, док „маше својом заставицом“?

Ову дужност обављају међународне невладине организације (INGOs = International Non-Govermental Organizations). Оне одржавају мреже заштитника људских права свуда по свету и објављују извештаје о кршењу људских права, који су широм света веома цењени и од којих страхују многе владе. Ове организације користе интернет да би нечисте радње откриле јавности, јер је у мрежи немогућа цензура. Врло интересантне Онлине-понуде најважнијих ИНГОс требало би обавезно погледати.

Дакле, ове ИНГОс упозоравају на прекршаје, то је њихов најважнији задатак. Оне могу ставити владе држава под притисак кад им јавно предоче кршење људских права, али не могу за то одредити никакве санкције. Као и у фудбалу за то је задужен само главни судија, Уједињене нације.

Након што смо сазнали ко обавља дужности главног судије и линијских судија, бацимо кратак поглед, како то изгледа у појединачним случајевима. Како то УН – у сарадњи са ИНГОс које машу заставицама – надгледају људска права?

Међутим, поред ових посебно образованих група и остале институције УН-а баве се људским правима. Пример за то је УНИЦЕФ, у чије подручје деловања спадају права детета, којима ћемо се посебно позабавити.

Због кршења људских права могуће је некога извести пред суд. У случају појединаца за то су задужени посебно основани судови за ратне злочине. Уколико је прекршаје начинила држава, за њих је задужен међународни Трибунал у Ден Хааг-у.

Пошто се у оквиру УН-а налази толико различитих институција које се баве темом људских права, 1993. године уведена је функција Високог комесара за људска права.

Од 1997. године Марy Робинсон је на овој функцији. Њен задатак је да координише рад појединих институција. Осим тога она покушава што више људи и држава убедити у исправност идеје о људским правима. Дакле, у одређеној мери она рекламира људска права. Међутим, она је одговорна, уколико „реклама“ закаже. Она је први партнер за разговор у хитним случајевима кршења људских права. За ту прилику посебно је установљена врућа фаx-линија. 24 сата дневно на број у Швајцарској/Женева/41-22-917-0092 могу се јавити жртве и њихови ближњи да би добили помоћ од УН-а.

Повреде људских права

У приликама које се односе на људска правау Другом светском рату у оквиру Уједињених нација постигнути су  тако велики напреци, да за многе људе на свету људска права данас представљају нешто само по себи разумљиво. Кад такви људи чују о кршењу људских права од муке и тескобе помишљају на „трећи свет“ или на далеке диктатуре. Међутим, кршења људских права нису ограничена нити на континенте, нити на одређене политичке системе, друштвене норме или религије. Готово да не постоји држава у којој се у току једне године не деси нити једно кршење људских права.

Примери различитих врста повреда људских права у различитим земљама. Апартхеид-режим у Јужној Африци убраја се у широм света познате примере кршења људских права.

Шта су и како долази до повреде људских права?

Следећи исечак из једне књиге разуме повреде људских права као злочин над грађанином од стране државе и наводи инструменте који би могли помоћи при спречавању ове посебно тешке форме:

Појам повреде људских права је ништа друго до улепшани израз за најтеже злочине које држава врши над грађанином. Повреде људских права као злочини који се врше по налогу, са одобрењем, односно трпљењем или под заштитом владе угрожавају у највећој мери унутрашњи, као и спољнии мир сваке државе. Показало се да је због контроле монопола власти државе путем поделе власти на легислативну, егзекутивну и јудикативну као и путем слободних, општих и тајних избора који се периодично понављају створен један прикладан правно-државни инструмент. Државе у којима влада диктатура не познају овај инструмент, оне баш због тога повређују људска права и представљају генерално једну опасност за светски мир. Оне трују политичку климу у којој људска права и мир  имају слабе шансе за остварење.

[Helmut Frenz, Људска права — Захтев и стварност, у: Gisela Klent-Kozinоwski у.а. (Издавач), Право на постојање као човек, Baden-Baden 1988., 21]

Да ли су људска права само једна лепа идеја?

Ако већ има толико кршења људских права, указује ли то онда на то да су институције задужене да надгледају људска права заказале? Остају ли људска права само једна лепа идеја?

У одбрану одговорних институција овде најпре морамо рећи да би без њих било још више случајева кршења људских права и да већина тих прекршаја вероватно никад не би дошла на светло дана. УН-у и ИНГОс са којима УН сарађује морамо захвалити што уопће сазнамо о кршењима људских права. То је први важан корак да би се прекршаји спречили. Наравно, остаје још много тога да се уради. Ми смо тек на почетку делотворне и целокупне заштите људских права. Али, ако погледамо шта се све остварило од Другог светског рата – дакле, за релативно кратко време – онда можемо оптимистички посматрати будућност. Људска права су данас нешто више од пуке лепе замисли и много се ради на томе да што више људи ужива у њима.

При томе свему од одлучујућег значаја је да ми сви делујемо у смислу тог циља. На сваком од нас је да поштује људска права и достојанство људи који живе око нас, да бисмо на тај начин на самом почетку спречили кршење људских права. Свако од нас може дати свој допринос, у својој околини или учешћем, подржавањем или радом у кампањама INGOs.

НОВАКУ НАГРАДА ОД ПРИНЦА ВИЛИЈАМА

Његово краљевско височанство Војвода од Кембриџа уручио је синоћ угледну "Центерпоинт премијер" награду Новаку Ђоковић за допринос животима младих људи широм света и за хуманитарни рад на свечаности "Винтер вајтс гала" у Лондону.

У образложењу домаћина и покровитеља ове организације, истакнуто је да се награда додељује онима чији допринос младима инспирише људе широм света. Награђује се посвећеност давању и искорењивању проблема човечанства као што су сиромаштво, здравствена заштита, образовање, глад и бескућништво.

- Награда коју сам добио је мотивација да и даље наставим да помажем младима широм света. Трудим се колико могу да допринесем са своје стране том циљу, и срећан сам што има много дивних људи који су спремни да се придруже и помогну људима који су мање срећни. Хвала принцу Вилијаму и „Центерпоинту“ на награди, рекао је Ђоковић.

Новак Ђоковић Фондација прикупила је 1.4 милиона долара за образовање деце на првој хуманитарној вечери у Њујорку у септембру, а недељу дана касније Новак је посетио вртић „Испод липа“ у Лешници, са циљем да подигне свест о значају улагања у рани развој и учење у раном детињству. У октобру је са својим спонзором, компанијом УНИКЛО, покренуо програм “Одећа за осмех” који има за циљ да обезбеди деци свих узраста шансу за бољу будућност. Основан је фонд од 10 милиона долара, који ће помоћи да деца широм света негују своје снове.

Догађај у Лондону је одржан у Ројал Алберт Холу, дворани која је уједно била и домаћин тениског Статоил Мастерса, а за ову прилику претворен је у зимску чаробну земљу, уз присуство познатих личности из света спорта и забаве.

Тениски великани Џон Мекинро, Бјерн Борг, Борис Бекер, Анри Леконт, Матс Виландер и Пет Кеш су били међу најзвучнијим именима из белог спорта. Новак је у једном тренутку свечаности изашао на терен са Тимом Хенманом, у чијем друштву је пребацивао лоптице заједно са малишанима из „Центерпоинта“, односно са легендарним асовима. Ноле је одиграо и неколико поена против Мекинроа, који га је у једном тренутку „изазвао“ да му ретернира, и храбро стао испред мреже. То је насмејало све у дворани и подигло расположење на максималан ниво. Ђоковићу се претходно "супротставио" и Бјерн Борг, док су нешто озбиљнији дуели виђени у завршници такмичења АТП Цхампионс Тоур где је Хенман победио Горана Иванишевића и пласирао се у финале.

Било је ту и филмских звезда, попут холивудске звезде Џуда Лоуа, других познатих личности и угледних званица на овом ексклузивном пријему какав само Британија може да приреди.

Организована је и добротворна аукција на којој су прикупљана средства за помоћ људима широм света, са 21 предметом за продају. Ноле је поклонио свој рекет са потписом, Лионел Меси дрес са аутограмом, бициклиста Бредли Виџинс мајицу са Тур де Франса, Стонси су дали електричну гитару, Јусеин Болт је потписао фотомонтажу, а било је и других занимљивих и вредних артикала.

Ђоковић се у Лондону задржао само један дан, после чега је отпутовао право на Карибе. Тамо га чека Ричард Бренсон, један од најбогатијих и најутицајнијих људи света, који на свом приватном острву Некер организује хуманитарни егзибициони турнир. Уз Нолета играју Боб и Мајк Брајан, Немац Томи Хас, затим Марк Филипусис финалиста Вимблдона из 2003, и чувени Џон Мекинро. На том такмичењу аматери ће моћи да укрсте рекете са овим асовима, а сваки дуел ће их коштати по 95.000 долара. Део прикупљеног новца иде и у фондацију "Новак Ђоковић" за помоћ српској деци.