Укупно приказа странице

Translate

word clok

word clok

понедељак, 03. децембар 2012.

Правда и победа Аутор Напредни клуб - Progressive Club у понедељак 3. децембар 2012. у 11:01









Ослобођен је и Харадинај. Када једном буде објективно и научно сагледаван крај, сада већ бившег, Хашког трибунала, свакако неће бити потребно да се подразумевајуће наведе да су председник Радован Карађић и генерал Ратко Младић осуђени на доживотне робије. Довољна је једноставна статистика. Трибунал је досудио више од 1,000 година казни за злочине које су починили Срби и оне који су извршени над Србима. Срби су осуђени на 99,32% тог грдног времена, злочини над Србима осуђени су на 0,68%. Притом су Срби чинили већи удео укупних жртава него што су учествовали у укупном становништву зараћених република и покрајине.
Додајмо и сећање на један дијалог. Судија Молото из Јужне Африке питао је Лазара Мацуру, сведока одбране на суђењу председнику Републике Српске Крајине Милану Мартићу, зашто Срби нису отишли из Хрватске и преселили се у Србију када их Хрвати већ „нису желели“. Замислите да неки судија пита неку, можда чак и слободнију, девојку, зашто није побегла од насилника, или да питамо Албанце зашто нису отишли из Србије у Албанију, или Јевреје шта су тражили у вајмарској Немачкој.
Судија Молото председавао је већем које је ослободило Харадинаја и другове. Србија данас, у часу највећег понижења и последњег узлета хашке неправде, може да се самоизолује, да прекине све разговоре или може потпуно да попусти и одбаци сваку помисао на достојантво и независност. Други исход је наравно много извеснији, посебно са садашњим властима које немају страха од критика са деснице. Предложио бих ипак нешто друго. Реч је о тихом отпору слабијег. Све може, али шеф Приштинске делегације не може бити Харадинај. После извештаја Дика Мартија не би требало преговарати ни са Хашимом Тачијем. Укратко може о свему, може свако осим њих двојице. Тако би сукобом ниског интензитета, без опасности да додатно угрозимо нашу државу, постигли највише на оштећивању србофобног блока који је током протеклих година, између осталог нашом непажњом, доживео невиђен успон.
Прошле седмице коначно су објављени разултати пописа у Србији према националној припадности. Нема примедби. Србија није недемократска држава као она у којој су власти „украле“ десетине хиљада српских душа. Код нас, осим у једном екстремистичком делу политичке јавности, и није било кампање за национално изјашњавање. Наравно не бих спомињао резултате пописа, они имају политичку тежину али их је неукусно на овај начин стављати у политичку функцију. Изузетак несумњиво представљају два податка који су одавно испоплитизовани и злоупотребљени од стране две мањине. Пре свега, данас када се у Прешево и Бујановац улаже 40 милиона евра више него било које друге две општине српског југа, када Албанци тамо уживају права о којима хиљаде Срба у Албанији могу само да сањају, попис је показао да тамо има свега 5,000 Албанаца. Овом податку треба прилагодити финансирање и установе албанске мањине. Албанци у Србији бојкотују попис без јасног и веродостојног разлога. Једини разлог који се чини логичним јесте да њих нема онолико колико тврде и да је лицитирање њиховим бројем и дисциплиновано гласање у разним државама и ентитетима допринело албанској националној борби и политичкој моћи. Криза са споменицима терористима и кршењима српских закона данас се лакше прекраћује. Николић и Дачић само треба да примене закон. Ако само због примене закона треба да падну са власти, буду отерани у неки нови Хаг или убијени, онда је то цена да се буде државник. Ако не желе да буду државници треба да оду и да се баве општинским пословима и посвете се правим, често незаконитим, љубавима наших медиокритетских политичара.
Други податак представља чињеница да аутономија Северне Србије има националну подршку мање од 1,4% становника Срема, Баната и Бачке. Наиме, упркос прескупој кампањи војвођански идентитет доживео је фијаско. Пре шест година је према неким анкетама више грађана желело независну државу Војводину, него што се данас изјашњава у складу са регионалном припадношћу. Пре петнаест година највећа коалиција војвођанeрских странака добила је 112,582 гласа. ЛСД Ненада Чанка добила је на листи ДС пет посланика (дакле ДС је проценио да би му могла донети 78,300 гласова) данас свих регионално опредељених грађана на српском Северу (а ту спадају и Сремаци, Банаћани, Бачвани, Новосађани, Војвођани...) има тек око 28,500 !
Нажалост, кампања која је вођена у прилог војвођанског идентитета била је не само прескупа и нетранспарентна, већ је праћена и шовинистичким вређањима српског народа. Установе за заштиту људских права нису реаговале на протесте Напредног клуба. Ипак, победили смо ! Опет ћемо.

Аутор: др Чедомир Антић, председник Напредног клуба

Нема коментара:

Постави коментар