Укупно приказа странице

Translate

word clok

word clok

четвртак, 06. децембар 2012.

ЈАВНА ЛИЧНОСТ СЛОБОДАНА ЈОВАНОВИЋА



Јавна личност Слободана Јовановића / "Балкан Магазин" Дец. 6, 2012
Балкан Магазин
Милош Обрадовић
четвртак, 06. децембар
Децембер 6, 2012

Од обавештајца до председника избегличке владе, кроз два века и два светска рата, дело једног од најугледнијих српских интелектуалаца још није сасвим истражено



Личност и дело Слободана Јовановића, једне од најзанимљивијих личности у новијој српској историји и свакако једног од највећих српских интелектуалаца с краја 19. и из прве половине 20. века, дуго су били запостављени и сакривени, да би тек у последње две деценије почела шире да се истражује улога овог државника, писца, историчара и правника у бурним догађањима с почетка па до средине 20. века.
На трибини Српског либералног савета Сећања на академика Слободана Јовановића, научници и истраживачи лика и дела С. Јовановића открили су неке занимљиве призоре из његовог живота, његове мане, врлине и заблуде.
Историчар Небојша Поповић, из Института за савремену историју, открива да је деведесетих година 19. века Јовановић, после службовања у суду, прешао у Министарство иностраних дела, где се фактички бавио обавештајним радом.
Био је шеф просветног одељења које су звали пропагандно одељење и ту се бави обавештајним радом. Посећивали су га учитељи и свештеници са српских неослобођених територија, Старе Србије и Македоније, али је и он ишао у обиласке и прикупљао информације. Те информације прослеђиване су просветном одбору, који су сачињавали најученији људи у Србији тог времена, и на основу тих информација су се доносиле политичке одлуке. Био је присталица европске конзервативне идеологије којој су припадали Бизмарк, Дизраели и Наполеон Трећи. На пример, прихватао је опште право гласа као тековину али не са одушевљењем, јер је веровао да се моћ политичког расуђивања може однеговати само у горњим друштвеним слојевима, прича Поповић.
Са само 28 година, 1897. године Јовановић постаје порфесор на Правном факултету у Београду и, захваљујући научном раду, књижевним прилозима и правним текстовима, стиче велики углед у друштву иако се клонио учешћа у јавном животу. До Првог светског рата постао је декан факултета, затим дописни, па и редовни члан Српске академије наука и на крају и ректор Београдског универзитета.
Сав његов углед потекао је од научног стварлаштва, јер није био у јавности. Ипак, пажњу јавности заокупља његов текст Политичке странке у коме даје критички поглед на политичке странке као друштва за експлоатисање власти и машине којима не требају људи од интегритета.

Политичке странке и демагогија

Лидере политичких странака сматра више говорницима него државницима. Тада је симбол лидера политичке странке био Никола Пашић, председник Радикалне странке која је морала на ово да реагује. Јовановићев колега, правник и главни идеолог Радикалне странке, Лазар Марковић је написао критику овог Јовановићевог дела, али је на крају написао и - да није сасвим нетачна.
 Ослободилачки ратови од 1912. до 1918. године враћају Јовановића пословима пре научне каријере, јер је постављен за шефа ратног прес бироа при врховној команди са задатком да обавештава домаћу и страну штампу о дешавањима на фронту. На овом послу свакодневно је био у контакту са шефом обавештајног одсека Драгутином Димитријевићем Аписом, а ти контакти ишли су и даље од службених. Током Солунског процеса, када је судским процесом фактички одређиван кривац за слом српске војске у Првом светском рату између Николе Пашића, регента Александра и Драгутина Димитријевића Аписа - који је завршен осудом и стрењањем Аписа и Црнорукаца - један од оптужених је требало да буде и Јовановић, али Пашић се тада није усудио да крене на њега. Процена Пашића је била да би Слободан Јовановић био превелики залогај у климавом судском процесу који су водиле нејаке војне судије. Пребацили су га поново у Министарство иностраних дела 1917. године где се бавио међународним правом до краја рата. Након рата био је члан делегације на Версајској мировној конференцији, описује Поповић.
После још једног разлаза са радикалима око Видовданског устава и једне од ретких његових полемика у јавности, враћа се научној каријери, а 1928. године постаје председник Српске краљевске академије.

Између Србије и Југославије

Слободан Јовановић правник, књижевни критичар, историчар са даром за иронију представљао је истакнуту личност српске критичке интелигенције и сматрао је да опасност у земљи са неразвијеним демократским вредностима представља демагогија, а Радикална странка била је репрезент те демагогије. Овако концизно описује Јовановића Мило Ломпар, професор на Филолошком факултету у Београду. Он истиче и контрадикторност која је карактерисала скоро сву српску интелигенцију те генерације, а то је прихватање југословенске идеје уз истовремено заступање српских циљева.
Јовановић је прихватио југословенску политичку композицију као најбоље решење за компликовану ситуацију. Он је био изразити заговорник југословенског решења и до краја живота је то остао. Оно што је занимљиво је да је на његову личност касније пала сенка српског шовинизма. Он је покретач Српског књижевног гласника који је био отворен према свим модерним писцима. Био је први председник Српског културног клуба од 1936. до 1939. године када српска критичка интелигенција осећа да догађања доводе у питање српску традицију и интересе. Ипак, они имају два циља, српски интерес и интересе Југославије. Преуређење државе и стварање Бановине Хрватске Српски културни куб дочекао је са револтом и то пре свега због начина комбинације правних начела како је то одговарало Хрватској“, објашњава Ломпар.

После устанка 27. марта 1941. године Јовановић постаје потпредседник Владе а недуго затим и председник до 1945. године. Према Ломпаровим речима, постоји анегдота када је Јовановић рекао да је његова влада најгора у историји Србије.
После Другог светског рата Јовановић је у СФРЈ осуђен, али је живео у Енглеској још 13 година. На крају је разочаран односом Енглеске према Краљевини Југославији изјавио да су Енглези за нас били фаталнији од Немачке.
Владимир Јовановић, отац Слободана Јовановића играо је важну улогу у формирању ставова свога сина, сматра Миша Ђурковић из Института за европске студије. Владимир Јовановић је био писац, англофил и имао је контакте са неким од најзначајнијих европских интелектуалаца друге половине 19. века и отуда је можда и касније наклоност Сободана Јовановића према Енглеској што је утицало да се 1941. године Србија веже за Велику Британију.
Јовановић се трудио да не буде присутан у јавности, али његово мишљење је тражено и био је неформални саветник многих наших владара, без обзира на сукобе са њима. Такође, био је веома обавештен о свему шта се дешавало, чак дотле да су га сматрали трачаром. Није био члан ниједне странке, али био је близак тадашњој Демократској странци због елитистичког односа према политици. Супротставља се политици Милана Стојадиновића и кнеза намесника и приближава се грађанској опозиционој Демократској странци 1937. године. Оно што је посебно занимљиво је да се појављују аргументи да је Јовановић учествовао у организовању 27. марта. Многи који мисле да је 27. март био велика трагедија за Србију додељују Јовановићу важну улогу у организацији 27. марта и кажу да је био блиско повезан са браћом Кнежевић. Сматра се да се још од 1937. године радило на припремању 27. марта. Сам Слободан Јовановић то никада није коментарисао.
Крај трибине протекао је у полемици Поповића и Ломпара о односу Јовановића према Југословенском решењу: Док Поповић износи да је такво решење после Првог светског рата, Јовановић прихватио као датост, мада се претходно није за то залагао, Ломпар сматра да се Јовановић никада није јавно противио југословенском решењу а био је у окружењу присталица те политике (Српски књижевни гласник).

Нема коментара:

Постави коментар