Бојим се да смо много тога заслужили. А као шлаг на горку торту, ушли смо у рат са 19 земаља, економски најмоћнијих, од којих данас зависимо. И сад смо у очају да не знамо где су нам границе, да ли смо банкрот, како ћемо преживети следећу годинуУ години која је протекла, изведена му је нова драма, а кћи Лена подарила унука Вука. Игра бројева године 2012. има чудан знак у његовом животу. Као студент драматургије је доживео да његова прва два комада буду изведена у Атељеу 212. После тога често му се дешавало да у хотелу добије собу 212, да се на разним местима сусреће са тим бројем. Ипак:
„Један од најлепших догађаја у мом животу и животу моје породице је долазак унука Вука. Док човек то не доживи, не зна колика је то радост. Тек са доласком тог малог човека осетите како се јавља нови оптимизам, нова радост, како је живот бескрајан. Највећи доказ да људски живот има смисла.“
Шта није имало смисла у времену иза нас?
У протеклој години отишло је неколико драгих људи, изненада и пре времена. Човек се просто боји кад зазвони телефон. Пре неколико дана прелиставао сам неки годишњак и поново размишљао о одласку Слободана Селенића, Јована Христића, Данила Киша, Боре Пекића, Зорана Радмиловића, Жике Стојковића, Бате Стојковића... Борислав Михајловић Михиз је отишао 15. децембра пре 15 година. Сви су отишли прерано. У просеку су имали око 60 година. Од почетка деведесетих година па до данас наш народ је захватила једна врста космичке болести која може да се објасни деловањем црне рупе и губитком сила Земљине теже. Одлећемо са овог света при сваком налету ветра, као цветови маслачка. Када данас треба неког паметног нешто да питам, ја немам кога да позовем из те моје фамилије драгих пријатеља. А они су били памет и симболи, заштитници овог града, свако у својој области представљао је стуб културе Београда. И када се ти симболи уклоне, кућа почиње да се урушава и морално пропада“.Који су данашњи стубови вредности?
Све их је мање. Живи се све брже и површније. Људи гледају телевизију хипнотисани по цео дан, са све деструктивнијим и морбиднијим ријалити програмима. Негују се простаклук и некултура, презир према свему што је људско. Апсурдно је, али нажалост тачно, да је данас бити образован човек, увреда. Што је човек образованији, све је већа сакалуда, јер је протраћио живот учећи, читајући, бавећи се безвредним стварима. Речју, он није ништа велико успео да уради. А под великим се данас подразумевају само накарадна материјална добра, јад и беда простаклука. Зато, ваљда, ови наши млади и генијални математичари изгледају као збуњујући инцидент. И зато ће, као многи пре њих, отићи да раде негде где се њихово знање цени ... Не знам да ли још има неке земље у којој је општеприхваћена карактеристика: паметан човек, а будала.
Ако помислимо да иза свега реченог стоји данашња политика, то није тачно, јер је данашња политика само последица бивше политике. Ово што се догађа 2012. или ће се догађати 2013. године, само је последица систематског уништавања једног народа од 1944. године. Ако ви у „ослободилачким“ униформама упаднете у један град као што је био Београд и у том граду у року од неколико месеци стрељате између 9.000 и 13.000 највреднијих и најобразованијих људи, и замените их полудивљим племеном које је упало у тај град, ви сте обезглавили један народ, побили сте оно што је најбоље. Дошла је та банда предвођена избезумљеним командантима, на челу са ратним зликовцем Јосипом Брозом коме никад није суђено. На то се одмах надовезује несрећа претварања пољопривредне, аграрне земље у партијску, радничку, полуиндустријску, полусоцијалну творевину која је финансирана споља док је то било потребно. Када је Јосип Броз умро, ако је умро, наследио га је Милошевић са истом ароганцијом, али у сасвим другим историјским околностима. Имали смо два човека који су темељно уништили Србију. Ово што сада живимо, то је само последица диктатуре домаћих и страних сила. Стигао је рачун, а нема ко да га плати.
Када је Броз први пут отворио границе, отишло их је милион. Отишли су млади, храбри и паметни. Ко је остао? Остали су уплашени и чланови Партије. Једном приликом сам у хотелу Шератон, у Монтреалу, срео 11 наших младих људи, половина је била са Дорћола. Један од њих, који тада није имао 30 година, био је пи-ар хотела. И тако широм света. Деведесетих, под Милошевићем, отишло је 200.000-300.000 најобразованијих младих људи, заувек. И то је разлог што данас не можете да створите озбиљну фирму, предузеће, владу. Једноставно недостају нам људи. Постоји српска фудбалска лига, и лига играча који играју напољу. Напољу је неупоредиво бољи тим. То са спортистима је само симболично очигледније, али је суштина иста: кад оду најбољи, остаје просек. Не може Новак Ђоковић да излечи све наше поразе, чак кад би побеђивао и у другим спортовима.
Доласком демократске власти 2000. култура је почела да бележи суноврат који се данас изражава бројком од 0,62 одсто средстава из буџета која се издвајају за ову делатност. Никад мање. Немате ниједног политичког лидера на српској сцени који ће се преварити да каже реч култура. Због чега?
Некад су издавачи књига имали крилатицу: Жив писац, мртав капитал! Колико сам у овом послу, а то је више од 40 година, култура је увек била у запећку и увек маргинализована. Ми се сад сећамо лепих времена зато што смо некад били млади па смо проблеме лако носили. На листи приоритета државе, култура је увек била на последњем месту. На првом је била само када је требало да се злоупотреби. Од снимања Африћеве Славице после Другог светског рата па до распада такозване велике Југославије, снимљено је око 900 играних филмова. Од тога је скоро 600 директно или индиректно посвећено Народноослободилачкој борби, углавном као пропагандни програм великој победи и народном ослобођењу. Ту и тамо, у филмовима тзв. црног таласа, стидљиво се говорило да није било баш све тако, да је велики ослободилачки рат заправо био братоубилачки погром. Ти филмови су одмах били бункерисани. Тај рат који је толико филмски слављен, трајао је од 1941. до 1953. године, јер смо се ми свих тих дванаест година убијали, 1953. године убијени су последњи непријатељи народа у планинама Босне. И у тим политичким убиствима, убијена је и сама идеја о важности и значају културе. Као што се није опоравила грађанска класа, тако се није опоравила ни култура.
И данас новац за културу иде на пројекте које министарство прогласи од државног интереса, а све је више оних који тврде да се и овако мало новца веома лоше распоређује па се не види да новца заправо има?
Недавно ми је ту реченицу, да је и то мало новца лоше распоређено, рекао човек који је добро упућен у прилике у Министарству културе, објаснивши ми да је једна трећина новца била трошена на неважне пројекте. Иначе, као управник позоришта дошао сам у ситуацију да кажем да је свака болница важнија од позоришта и да не смемо да се љутимо што нема пара за нове представе, кад нема пара за лекове. Последња премијера у Звездара театру је била дуодрама Чигра са сјајним глумцима Игором Ђорђевићем и Ланетом Гутовићем. На питање о чему се ради, рекао сам да је ова представа, у односу на монодраму, спектакл! Играћемо дуодраме док се не опоравимо и не дођемо до трећег лица.
Како да се извучемо на нивоу земље?
Ко ће вам одговорити на то питање кад парламент нема јединствен план шта ова држава жели, шта је стратешки, дугорочни циљ и државе и народа. Иначе, земља Србија је једна од најбогатијих држава на свету јер се у њој немилосрдно крало, а пара има још за понеку крађу. И, није почело да се краде 2001. ни 1995. године. У Ужичкој улици педесет одсто кућа није враћено власницима. Комунистичким - касније демократским законима, легализована је пљачка, као и чињеница да се још неки хвале како су убијали својом руком. И нико није суђен и осуђен. Криминал је одавно озваничен, такорећи легализован. Криминалац није ружна реч; криминалац има пуно поштовања и шарма. Као људи из Кума. А у Куму су криминалци господа, млади људи који сјајно живе, брзо су дошли до пара, а пушка и пиштољ су закон. Тако су и ови наши када су 1944. банули из шуме, могли све. И тако се овде 70 година хара, пљачка и отима. И никад не треба заборавити чињеницу: неморал, пљачку и легализацију криминала су озаконили високи функционери - комунисти и њихови потомци; то зло из честитих кућа није дошло.
Као да је хапшење Мишковића дало наде онима који мисле као ви?
Вучић је решио да земљу доведе у ред. Мишковић је под истрагом. Шта ће бити видећемо, али је једно тачно: Или ће се рећи стоп свим криминалним пословима, или ћемо ми нестати као народ. Један човек не може сам да реши деценије легализованог криминала. Мора му се помоћи, јер је реч о егзистенцији целог народа.
Мислите да ће се нешто суштински мењати?
Мора, јер овако не може даље. Не може се, на пример, десет пута правити и обнављати ауто-пут Београд - Ниш. Не може се сеоски пут звати Ибарска магистрала и крпити га сваке године, а он је, заправо, налик на бојно поље. Његов прави, тачан и страшан назив је Магистрала прегажених паса. Не можемо вечито да садимо дрвеће које ће неко сећи. Не можемо да живимо у земљи у којој један човек ради, а двојица праве штету. То тако више не може.
Народ живи све горе, народ је све сиромашнији, он је бесан и више му није стало ни до чега. Он ће и да уништава, само да искали бес?
Ако вам у младости сломе ногу, та ће вас нога жигати цео живот, а у старости нећете моћи да стојите на њој. Исто је и са народом. Ако 1944/1945. народу сломите ноге, народ ће бити инвалид. Имали смо два система од којих је један трајао 40 а други 15 година, који су уништили ову земљу. Један је био Брозов, други Милошевићев. И трећи - демократски, који је легализовао и озаконио претходна два. Бојим се да смо много тога заслужили. Имамо поприлично саучесништво у свему што се догађало. А као шлаг на горку торту, ушли смо у рат са 19 земаља, економски најмоћнијих, од којих данас зависимо. И сад смо у очају да не знамо где су нам границе, да ли смо банкрот, како ћемо преживети следећу годину. Глумимо достојанственог просјака. Идемо са капом по Европи, и кад нам неко да мање него што просимо, љутимо се и позивамо на достојанство.И да у овој земљи није баш све тако црно, да има наде, сведочи прича о опоравку Бора, града који је народ у колонама напуштао. Захваљујући младим, стручним људима, предвођеним великим ентузијазмом и пословним човеком, господином Благојем Спасковским, Бор је данас један од уређенијих градова у Србији, са завидном перспективом. До пре три-четири године трагедија, а данас нада. Значи, можемо кад хоћемо.
Али нас у томе, изгледа, увек спречава страст према власти?
Ми имамо неизлечиву потребу за једнопартијским системом. Српска напредна странка, ако преузме сву власт, неће преузети је СНС, преузеће је само Томислав Николић и Александар Вучић. Зашто!? Зато што су они та странка. Они тога морају бити свесни и они ће одговарати за све добро и за све лоше у земљи. А могу мислити који је притисак на њих од разноразних одбора и амбициозних људи да се све узме у своје руке. Можда је леп осећај имати апсолутну власт, али само до часа кад се полаже рачун пред - као што сте рекли - гладним и незадовољним народом.
Убијање Београда
Једног дана је у Атеље 212 дошао Милован Ђилас на разговор са Михизом поводом неког његовог рукописа. Михиз га је у једном тренутку запитао да ли зна колико је људи убијено у Београду и Земуну после ослобођења, тачније од новембра 1944. до маја 1945. године. Ђилас је рекао да нема тачног броја јер није вођена прецизна евиденција; било је пуно ликвидација ван контроле. Михиз је инсистирао да ли се претпоставља колико је људи могло бити убијено, а Ђилас је одговорио:
„Да, између 9.000 и 13.000.“
Пасуљ из увоза
Сами смо криви. Ми смо земља која има седам милиона становника, а имамо Војводину, Мачву, Шумадију, Поморавље, и уз све то има милион гладних. Ако нисмо способни, земљу треба одмах некоме рентирати да нас храни. Изнајмити је некоме и замолити га да нас запосли јер сами не умемо да радимо. Ми живимо у земљи у којој се увози пасуљ. Милош Обреновић се, сигурно, и мртав чуди, и пита: Где нестаде мој златни динар док сам ја земљом владао? Једно време смо увозили метле из Албаније, и четке из Бугарске. Кад „извезете памет“, онда увозите метле и четке.
Покрадени народ
После 5. октобра 2000. је легализовано све што је покрадено током деведесетих година, што значи да је нова демократска власт легализовала крађу. Наше вишегодишње шетање и протести по улицама били су, испада, чиста будалаштина. Као кловнови учествовали смо у циркусу који се звао „ајде да срушимо власт да би њима било боље“. И када смо то урадили, установили смо да су они који су углавном седели по кућама и канцеларијама, већ правили послове. Способни су, у ходу, запосели фирме, фабрике, приватизовали су све шта је иоле ваљало. Знам неколико људи који су долазили у позориште осамдесетих и деведесетих година и имали пара само за једно пиће. Данас су међу богатијим људима у Србији, и на Балкану. Како, одакле? Па, биће да су се снашли. А сналажење је наша лепа реч за крађу и криминал.
Извор:
Радмила Станковић
(НИН)
Нема коментара:
Постави коментар