.jpg)
Мирослав Свирчевић рођен је 1970. године, одрастао у Панчеву, завршио Правни факултет БУ 1994. као други студент у генерацији (просек 9,80). Постдипломске студије завршио на катедри за правноисторијске науке на Правном факултету БУ. Био стипендиста Министарства за науку и технологију Републике Србије на научном пројекту „Историја балканских народа и њихових култура” у Балканолошком институту САНУ. Магистарску тезу под називом „Односи између Дома лордова и Дома народног представништва у енглеском парламенту (1832-1911)“ одбранио 2000. Магистарска теза је објављена као посебна монографија под називом „Свитање демократије у Вестминстеру“ у издању „Задужбине Андрејевић“ у библиотеци “Ацадемиа“. Докторску дисертацију „Локална самоуправа у Србији и Бугарској 1878-1914“ одбранио 2008. године на Факултету политичких наука БУ. Докторска дисертација је објављена под истим називом у издању ЈП „Службени гласник“ и Балканолошког института САНУ.
Запослен у Балканолошком институту САНУ од 2002. године као истраживач-приправник. Звање истраживача-сарадника стекао 2005, научног сарадника 2011. године. Проучава утицаје западноевропских идеја на развој правно-политичких институција Србије и осталих балканских земаља у 19. и 20. веку. Такође, проучава развој савременог либертаријанизма и присталица Аустријске правно-политичке школе Фридриха Хајека и економске теорије Лудвига фон Мисеа.
Објавио већи број научних радова у домаћим и страним часописима. Учествовао на већем броју зимских и летњих школа, научних симпозијума и конгреса из балканологије и либератаријанизма у земљи и иностранству. Радио два месеца 2008. године као интерн-истраживач на престижном Кејто (Цато) институту у Вашингтону.
Прочитао сам да је Србија била трећа држава у Европи по усвајању грађанског законика, одмах иза Аустрије и Француске. Шта нам можете рећи о том законику, да ли се он позивао на српску правну традицију, због чега је важио чак сто година и како је дошло до његовог окончања?
— Француски грађански законик, Цоде Наполеон или Цоде Цивил донет је 1804. године, а Аустријски грађански законик усвојен је 1811. године. За владавине уставобранитеља у Књажеству Србији, тачније 1844. године, донет је и Српски грађански законик, чији је аутор био Србин пречанин Јован Хаџић. Овај законик представљао је рецепцију, тј. скраћени превод Аустријског грађанског законика – који се заснивао на Римском праву – при чему су неки параграфи аустријског законика били спојени у један, неки подељени на два или више параграфа, док су неки били скраћени или пак изостављени у коначној редакцији српске рецепције аустријског грађанског права. Оно што је важно нагласити јесте чињеница да је Српски грађански законик садржао и извесне елементе српског обичајног права, нарочито у области наследног права и породичног права. Наиме, Законик је санкционисао предност мушке деце над женском у погледу наслеђивања, као што је садржао и извесне одредбе о односима у породичним задругама, чега свакако нема у аустријском узору. Примена Српског грађанског законика у Србији, која се протезала од његовог доношења 1844. године па до краја Другог светског рата, имала је несумњиво позитивне резултате: јачање тржишне привреде са приватним сељачким поседом као основицом и афирмација нуклеарне породице. Наравно, било је и негативних последица примене Законика: нпр. падање сељака у зеленашке дугове због незнања, невичности или лакомислености. Но укупан резултат његове примене био је више него импресиван. То је на концу подразумевало лагану али упорну изградњу грађанског друштва у Србији и модернизацију њених правно-политичких институција.
Сем професора Теодора Тарановског, колико смо ми заправо проучили средњевековну правну традицију? Душанов законик по одређеним нормама делује револуционарно за 14. век. Један познаник је наводно у Хиландару пронашао Војничко правило Краља Милутина, које подсећа на Женевску конвенцију из 13. века. Да ли је српска правна струка свесна колико је тога остало неистражено?
— Руски имигранти професори Правног факултета у Београду у раздобљу између два светска рата Теодор Тарановски и Александар Соловјев дали су немерљив допринос научној реконструкцији српске средњовековне правне историје. Њихова научна дела и данас представљају незаобилазна штива за истраживаче, а посебно обимна књига Теодора Тарановског „Историја српског права у Немањићкој држави“. У овој драгоценој и надасве импресивној студији анализиране су и елегантно представљене све најважније институције и односи из области статусног (државног), кривичног и грађанског права, те уређење судова и судски поступак. Иначе, српска средњовековна држава је била врло просперитетна и веома привлачна за живот људи тог времена. Довољно је само да се прочитате Историју Срба од Константина Јиричека, па да видите каква је била држава Немањића. Нпр., у науци Међународног приватног права сматра се да његов зачетак представљају спорови из трговачких односа између италијанских градова као посебних политичких једница у време ренесансе. Подсећам да је још у српској средњовековној држави било званично признатих приватноправних односа са елементом иностраности. Српски владаоци су допуштали могућност да се пред домаћим судом примењује нпр. дубровачко право у споровима у којима би се нашли и дубровачки трговци. Велика је штета што о томе још нису написани озбиљни научни радови а има извора. Иначе, о том војничком правилу краља Милутина из XИИИ века, које подсећа на Женевску конвенцију, не знам много, али са сигурношћу могу рећи да је Душанов законик (усвојен на Сабору у Скопљу 1349. и 1354. године) представљао правни кодекс који је отишао далеко испред свог времена. Он је међу првима у Европи ударио темеље начела владавине права, као што је и санкционисао неку врсту верске толернације. Наиме, Душанов законик је сваком сталежу гарантовао одређену правну заштиту која је проистицала из система сталешке неједнакости. То, наравно, значи да је властела уживала знатно виши степен заштите него себри. Но и себри (меропси и власи) су уживали одговарајућу правну заштиту коју су царски органи морали поштовати. И не само то, познато је још да је Душанов законик такође прокламовао начело независности судства. Он је прописао правило да све судије треба да суде по Законику и Правди, а не из страха од цара. Ово је кључно правило Душановог кодекса, у коме се може јасно уочити прапочетак принципа независности судства и правне државе. На концу, Душанов законик је санкционисао и начело ограничене верске толеранције: сви римокатолици (полуверци) који су били рођени као припадници те вере у српској држави слободно су могли исповедати своју веру; био је само забрањен прелазак из православне у римокатоличку веру (у том случају санцкија је била предвиђена како за преобраћеника тако и за свештеника који је учествовао у том чину), као што су богумили и даље били изван закона. Када се имају у виду све ове вредности које је штитио Душанов законик, а посебно начело ограничене верске толеранције, може се видети колико је његов дух био супериоран и авангардан за тадашњу Европу. Душанов законик је представљао узор за многе европске државе, те су и слале своје изасланике на српски двор како би се упознале са начином његовог доношења. То су углавном биле оне европске државе које су већ до тог момента прошле кроз неколико таласа крсташких ратова и сваковрсне верске искључивости.
Докторе Свирчевићу, дајте нам кратку скицу историје локалне самоуправе у српској кнежевини и краљевини. Можете ли уједно ставити тај феномен у упоредни оквир тадашње Европе и кажите да нам да ли у данашњој Србији постоји континуитет или дисконтинуитет са традицијом локалне самоуправе?
— Србија је постигла веома задивљујуће резултате у погледу развоја локалне самоуправе према западноевропском узору током XИX века, у једном драматичном времену за Европу и Балкан, које је било обележено великим ривалством међу великим силама, сталним и незадрживим пропадањем Османског царства које је све више губило значај и респект у међународним пословима, буђењем националне свести, и устанцима за ослобођење потлачених народа. Србија је прошла и кроз фазу тзв. народне самоуправе, која је веома успешно функционисала у оквирима османског поретка у кнежинама и селима у XВИИИ веку. Од ударања темеља српске државности 1804–1813, тј. 1815–1830 и њене изградње 1830–1858, па до њеног међународног признања на Берлинском конгресу 1878, институције локалне управе прошле су кроз три развојне етапе: 1) кроз етапу потпуне централизације и функционисања на начелу бирократског централизма за владавине књаза Милоша, уставобранитеља и књаза Михаила; 2) кроз етапу појаве идеје о локалној (општинској) самоуправи за време покрета Светозара Марковића, Адама Богосављевића и раних радикала; 3) кроз етапу борбе за правно прихватање идеје о локалној самоуправи за младоконзервативне владе Љубомира Каљевића.
Појавом првих организованих политичких странака различитог идеолошког опредељења институције локалне управе и самоуправе добиле су један сасвим нови квалитет. Странке су први пут добиле прилику да износе и популаришу своје политичке идеје и да се боре за наклоност бирача. Некад је то било теже а некада лакше, у зависности од карактера владајућег режима. Нема сумње да је и идеја о организацији локалне (само)управе имала значајно место у њиховим програмима. Имајући у виду карактер локалне управе за који су се залагале, све српске странке могу се поделити на три групе: 1) првој групи припадају српски радикали; 2) другој групи припадају српски напредњаци; 3) негде на средини, стоје српски либерали, који се не могу потпуно подвести ни под једну од ове две групе; заслуга за то припада Јовану Ристићу и његовој политичкој ћуди, која је онемогућила да се либерали јасно профилишу у погледу организације локалне управе. Српски радикали су се једини залагали за доследну примену идеје о локалној самоуправи, првенствено у срезовима и општинама; то је сасвим у реду ако се има у виду да су се они једини борили за уставност и парламентарну демократију, пошто ни локална самоуправа није ништа друго него парламентаризам у малом; најважније идеје њиховог програма о организацији локалне самоуправе биле су уткане (додуше у разблаженом облику) у параграфе неких значајних закона, који су обележили уставну историју Србије и Бугарске крајем XИX века. Сматрајући да се српски народ, после вишевековне османске окупације и патријархалног устројства друштвених односа, још увек налазио на врло ниском културном и образовном ступњу, српски напредњаци су одбијали одбијали сваку могућност за успостављање демократије, како на централном тако и на локалном нивоу одлучивања; ако им се од нечега дизала коса на глави, то је сигурно помисао на владавину једне сељачке скупштине, која би сигурно проистекла применом начела парламентарне демократије; због тога су се напредњаци залагали за увођење дводомног народног представништва како би се дала прилика ученим и богатим људима да, седећи у горњој кући а уз помоћ монарха, обуздавају „разуздану сељачку гомилу у доњем дому којој свашта може пасти на памет”; другим речима, они су се залагали за владавину елите, за владавину „господе”, која је једина кадра да обезбеди услове за духовно и материјално подизање народа; тек када се то оствари, могуће је дати народу пуну демократију, а док се то не догоди, власт мора бити у рукама елите; исто је важило и за локалну управу; не сме се дозволити простом народу да сам бира и опозива локалне органе власти без икакве интервенције државних институција; државна власт мора да буде непосредно укључена у поступак избора локалних институција, јер би у супротном наступила штета великих размера. Овако су отприлике резоновали српски напредњаци. Једино су српски либерали остали некако по страни. Они се не могу сврстати ни у једну групу премда су били веома блиски напредњацима. И либерали су бранили принцип бирократског централизма у локалној управи, иако су касније делимично променили став, пристајући на ширу аутономију општинских органа у односу на централну власт. Овакав положај либерала у доброј мери је порузрокован политичким држањем Јована Ристића од чије је ћуди и зависила политика странке. У Либералној странци се нису поштовала нека јасно профилисана начела него се чланство углавном управљало према његовим захтевима.
Након Тимочке буне 1883. године, примене конзервативног и врло ригидног општинског закона од 1884. године и бројних страначких прегањања, у Србији је настављена борба за уставност, парламентаризам и децентрализацију државне управе. Најпре био донесен либерално-демократски Устав 1888. године (који је конституисао правни основ за изградњу парламентаризма и институција окружне и општинске самоуправе), а затим и два закона, која су – више него било који други закони пре њих – приближила Србију западноевропском узору истинске локалне самоуправе. То су били Закон о општинама од 1889. и Закон о уређењу округа и срезова од 1890 године. Посебан значај је имао Закон о општинама, чији се највећи значај огледа у томе што је право избора општинских органа доделио Општинском збору (општинско представничко тело) без права мешања било кога са стране, а посебно институција централне управе. Такође, овај Закон је у великој мери ублажио надзор државних власти над органима општинске самоуправе, који је правно-технички успешно урађен. Закон је врло успешно решио и питање њихове правно-политичке одговорности, као и одговорности самих општинских органа и Државног савета. Међутим, и поред ових веома значајних позитивних страна, Закон од 1889. године наилазио је на велике тешкоће у поступку сопствене примене. То доказују бројне жалбе на рад општинских органа и надзорних власти, и остали поднесци, који су стизали до Државног савета као јединог овлашћеног државног органа да их узме у разматрање. Без обзира на све ове тешкоће, може се констатовати да је Државни савет показивао истинску вољу да обезбеди што тачнију примену општинског закона од 1889. године, како би се доследно применило и начело уставности и законитости. Ипак, ако би се општинска самоуправа из овог Закона процењивала према изворном програму Народне радикалне странке, сроченог у брошури Раше Милошевића Организација среза на начелу самоуправе и изборног права, могло би се рећи да је она била испод очекивања, и да није задовољила политичке чистунце. Многи радикали су били разочарани његовом садржином. Схвативши његову суштину, они су у њему видели јасно одступање од прокламованог страначког програма, који је управо по залагању за чисту локалну самоуправу био нека врста заштитног знака Радикалне странке. Но у политици су компромиси и уступци увек неизбежни, нарочито приликом доношења основних државних закона какав је Закон о општинама од 1889. године. Без обзира на неке своје недостатке овај закон је био од великог значаја за Србију. Уводећи изборност општинских органа власти, он је начео крути централизовани систем локалне управе, који је остао недирнут још од књаз Милошевог доба. Он је поставио основу за једну нову, другачију општинску управу која би имала одређена права у односу на централну власт. Иако није био дугог века, овај закон ће остати запамћен по идејама које је носио. Укидајући Устав од 1888. године краљ Александар Обреновић га је, заједно с другим политичким законима заснованим на овом уставу, ставио ван снаге 1894. године. Ипак, политичко искуство које је остало иза његове примене било је више него драгоцено. Оно је послужило као основа за уређење општинске самоуправе у времену после мајског преврата 1903. године тј. у време парламентаризма и „златног доба српске демократије“.
У погледу Закона о уређењу округа и срезова од 1890. може се рећи да је и овај правни акт учинио велики корак напред у организацији локалне управе у окрузима и срезовима, која је добила изглед какав до тада није имала. Без обзира на све мањкавости и изневерена обећања, овај закон је (заједно са претходним законом) први пут у уставној и политичкој историји Србије довео начело самоуправе под оквире службених параграфа, што до тог момента није био случај. Ни овај закон није изградио „чисти“ систем локалне самоуправе не само због присуства државних институција (окружни и срески начелник) у локалним јединицама које су имале превагу над органима окружне и среске самоуправе (Окружна скупштина, Стални окружни одбор, Среска скупштина) него и због тога што су и сами радикали као једини носиоци те идеје у Србији, одступили од њеног чистог облика. Као да су и сами радикали схватили да је време младићког политичког заноса прошло и да се треба суочити с реалношћу, која није била нимало пријатна. Србија је још увек у то доба била једно традиционално друштво, у којем се стварни идеали западне демократије нису могли применити у свом изворном облику. Па ипак, и овакав закон, какав је био донесен 1. јула 1890. године, показао је да је Србија ипак стремила остваривању идеје локалне самоуправе, ма колико изгледало да је та идеја била напуштена. У томе се и огледа историјски значај Закона од 1890. године. Међутим, ни он није био дугог века. После укидања Устава од 1888. и враћања на снагу Устава од 1869. године, и он је био стављен ван снаге. Био је то корак уназад, али не задуго, пошто је после мајског преврата Србија поново кренула путем демократије и локалне самоуправе. Велика заслуга за то припада и Закону о уређењу оркуга и срезова од 1890. године.
За време личног режима краља Алескандра Обреновића и Стефана дошло је до пада у развоју идеје о локалној самоуправи. Чини се да су се ствари вратиле на почетак. После укидања Устава од 1888. и враћања на снагу Намесничког устава са свим пратећим политичким законима, укључујући и законе о локалној управи (Закон о устројству окружних начелстава и главним дужностима среских начелника од 1839. и Закон о устројству општина и општинских власти од 1866. године), и онај пионирски облик локалне самоуправе, који је био установљен Законом о општинама од 1889. и Законом о уређењу округа и срезова од 1890. године, био је збрисан. Све оно за шта су се радикали од свог оснивања залагали и за шта су се борили нестало је једним потезом младог самодршца. Уместо парламентаризма и слободе штампе, установљен је аутократски поредак са строгом цензуром у јавним пословима. Уместо окружне (среске) и општинске самоуправе установљен је строги централизам у локалној управи, без икакве аутономије за окружне, среске и општинске институције, које су сведене на пуке полицијске органе. Ситуација се није побољшала ни 1898. после доношења новог Закона о општинама и Закона о окружним и среским скупштинама, а поготову не после доношења Априлског устава од 1901. и новог општинског закона од 1902. Октроисани устав од 1901. је само дао привид стварне уставности. Он је заправо представљао правну форму, којом је био заогрнут лични режим краља Александра. То значи да ни у таквом уставном поретку није било услова за развој било каквог облика локалне самоуправе. Било је очигледно да се борба за истинску уставност, парламентаризам и локалну самоуправу морала наставити. То се и догодило после мајског преврата 1903. када су створени битно другачији политички услови за развој демократских институција.
Период од доласка на престо Петра И Карађорђевића 1903. године па до почетка Првог светског рата 1914. године, обележен је успоном идеје о локалној самоуправи. Српски закони о општинама од 1903, 1904, 1905. и 1909. године, који су и даље били на снази, довели су идеју о општинској самоуправи на највиши ниво у њиховом дотадашњем политичком и уставном развоју. Успостављене институције општинске власти су делимично испуњавала услове који се захтевају за самоуправу: 1) формирале су се на општинским изборима, при чему органи централне власти нису имале право њиховог опозива; 2) пренесени делокруг послова општинских институција није био толико велики, да би довео до централизације власти; 3) општинске институције су самостално доносиле своје буџете на које органи централне власти нису смели да утичу, премда су могли да пронађу заобилазни начин да утичу на доношење општинских финансијских аката; 4) општински закони су предвиђали само правну контролу рада општинских органа власти, иако су виши органи државне управе често успостављали политичко туторство над њима преко својих поверљивих партијских људи.
Окружна самоуправа је била успостављена Законом о уређењу округа и срезова од 1905. године (са изменама и допунама од 1909. и 1910. године) у Србији. Овај закон није успоставио систем стварне окружне и среске самоуправе, него једну врсту врло централизоване окружне администрације. На основу анализе поменутог Закона, може се закључити да су институције окружне власти биле политички и финансијски зависне од владе, и да су се државне власти мешале у готово сва поље њихових активности под надзором врховног административног тела, скројеног по партијској припадности.
На основу претходног излагања, проистиче закључак да је Србија показивала озбиљну намеру и вољу да изгради систем локалне самоуправе по западноевропском узору, у време успона њене државности и националне културе. Најбољи резултати су постигнути на пољу општинске самоуправе, док су најслабији резултати остварени на пољу окружне самоуправе. Она прва је била стварна, са свим оним правно-политичким, социјалним, економским и културним карактеристикама српског друштва, које су оставиле снажан печат на њихову унутрашњу структуру и функционисање. Ова друга је била више формална него стварна, пошто је законодавац својом интервенцијом унео правна ограничења за конституисање стварне (а не само формалне) окружне и среске самоуправе. Цела ова приповест казује да је српско искуство на пољу изградње институција локалне самоуправе представљало нераздвојни елемент европске културне и правне баштине.
Колико се сећам из историје, у међуратној краљевини је постојало неколико правних система, дуго није дошло до правног једначења. Гледајући уназад, није ли било изводљивије, једноставније и целисходније да се једноставно примене закони Краљевине Србије што на анектиране што од српске војске ослобођена подручја?
— Све земље које су ушле у састав југословенске државе задржале су у начелу сопствени правни поредак. Новостворена држава је истовремено, ставила себи у задатак изједначавање права на читавој својој територији. То се огледало како у самим одредбама Видовданског устава од 1921. године тако и у формирању посебног министарства за уједначавање закона, те у раду бројних правника који су апеловали на моменталну унификацију правног система Краљевине СХС. Генерално гледано, може се уочити разлика између јавног и приватног права кад је реч о овом изузетно значајном питању. Јавно право (уставно, управно, кривично, кривично процесно) било је готово у целости унификовано, што је сасвим разумљиво ако се има у виду да се много више пажње и политичке енергије морало усмерити на учвршћивање темеља новоформиране државе. Наравно, историјско искуство је показало да је таква унификација јавног права (посебно уставног и управног) водила неспоразумима и сукобима, нарочито између политичке елите Срба и Хрвата. Због тога је питање унификације приватног права некако остало на маргинама правно-политичког живота, што је сигурно отежавало свакодневни живот људи у свакодневном животу и личним и породичним односима. Приватно право није било уједначено у Краљевини СХС/Југославији. Изузетак у том погледу представљало је грађанско процесно и земљишно-књижно право, затим, менично, чековно и стечајно право, те право ванстечајног побијања. Трговачки законик је био донет 1937. године, али он до почетка Другог светског рата никада није ступио на снагу. Оно што је најважније, грађанско материјалног право у смислу пандектизма (породично, стварно, наследно и облигационо право) није било кодификовано. Због тога се у држави разликовало шест приватноправних подручја. На подручју Словеније и Далмације важио је Аустријски грађански законик од 1811. године, који је обухватао и тзв. ратне новеле. У свом изворном значењу, дакле без ратних новела, овај законик се примењивао и у: Хрватској, Славонији, Срему, Панчеву, Белој Цркви и Алибунару. Затим, на подручју Баната, Бачке, Барање и Међимурја примењивало се мађарско некодификовано право. На подручју предратне Краљевине Србије као и у Метохији, Беранама, Пљевљима и Бијелом Пољу примењивао се Српски грађански законик. На територији Црне Горе, с изузетком напред поменутих срезова, примењивао се Општи имовински законик за Књажевину/Краљевину Црну Гору од 1888. године. На концу, посебно правно подручје представљала је Босна и Херцеговина у којој су важили прописи затечени на дан уједињења. Посебно треба додати да се на муслимане, по персоналном принципу, примењивало шеријатско право у њиховим породичним и наследним односима.
Поред Сретењског устава који сте већ анализирали поводом Сретења, можете ли нам сумирати уставноправну српску традицију од тзв. турског устава 1838. до 1903? Да ли се може рећи да је Србија била правна држава до утапања у Југославију 1918?
— Сасвим се сигурно може рећи да је Србија током развоја своје модерне уставности остварила онај идеал који је и данас веома актуелан – идеал остварења правде, тј. владавине права што представља најважније обележје модерне државе. Такав закључак се може извући из самог тога српске уставне приповести.
Последња велика оружана буна против апсолутизма књаза Милоша 1835. године (Кнез-Милетина буна) приморала је владаоца да попусти и сагласи се са доношењем првог српског устава исте године (тзв. Сретењски устав), који је, међутим, био кратког века јер га нису одобриле Порта, Русија и Аустрија. Нови устав је, уз учешће руских представника, израђен у Цариграду и у форми султановог хатишерифа дарован житељима „провинције Србије“ 1838. године (тзв. Турски устав). Овим уставом уведен је Совјет као посебно државно тело, које је заједно са књазом делило врховну власт: Совјет је добио „право апсолутног вета“ на сваки законски предлог који потекне од кнеза, што му је обезбеђивало велики политички ауторитет у земљи. Високе народне старешине које су се нашле у саставу Совјета (совјетници) желеле су ићи до краја у свом настојању да што више развласте кнеза. На тај начин приморале су књаза Милоша да у априлу 1839. године донесе и посебан закон о устројству Совјета, који је додатно ограничио кнежева овлашћења у законодавству и државној управи. Због свега тога књаз Милош се одлучио на абдикацију у јуну 1839. године, што је отворило нову епоху у политичком и уставном развоју Књажества Србије.
После краткотрајне владавине младог књаза Михаила Обреновића совјетска олигархија позната као уставобранитељи су довели 1842. године на престо Александра Карађорђевића, сина вожда Првог српског устанка – Карађорђа Петровића. Тако је до 1858. године трајао уставобранитељски режим, који је окончан уклањањем кнеза Александра са престола и одлукама Светоандрејске скупштине. Турски устав, који је у међувремену био на снази, омогућио је уставобранитељима да несметано остварују своје тежње за примену начела законитости и централизацију државне управе, уз обезбеђивање стабилног статуса чиновништва. Један од најважнијих закона уставобранитељског режима био је Закон о устројству окружних начелстава и главним дужностима среских начелника од 1839. године. Он је конституисао пирамидалну хијерархију и круту бирократску субординацију у односима органа управе (централна управа – окрузи – срезови).
Пад уставобранитељског режима на Светоандрејској скупштини 1858. и повратак кнеза Милоша Обреновића на српски престо 1859. године отворили су ново десетогодишње раздобље државно-правног развитка (1858–1868), које је било обележено јачањем кнежеве власти, слабљењем политичке позиције Совјета и увођењем Народне скупштине као редовне политичке установе. Све то означавало је даље јачање централизма у целој државној управи.
За време краткотрајне друге владавине књаза Милоша (1859–1860) није било нових правних аката о локалној управи, зато што је кнез до своје смрти (1860) настојао обновити свој некадашњи апосолутизам у управљању државом. Крупне промене – како у централној тако и у локалној управи – донеће друга владавина књаза Михаила (1860–1868), с тим што је и сам књаз Михаило бранио централизам и апсолутизам у начину владавине, између осталог и разлозима своје амбициозне спољне политике. Кнез је у свом раду имао два политичка циља: 1) да изгради најбољи могући правно-политички поредак у конкретним околностима Кнежевине Србије, уз подизање општег благостања народа; 2) да подигне све балканске народе на општи устанак против Османског царства и створи јединствену државу Јужних Словена под вођством Србије. То је подразумевало, између осталог, и промену Турског устава. У том раздобљу централна управа реорганизована је серијом органских закона, који су донети следећим редом: Закон о Народној скупштини од 1861. године; Закон о устројству Државног совјета од 1861. године; Закон о устројству народне војске од 1861. године; Закон о чиновницима грађанског реда од 1861. године; Закон о устројству Централне управе у Књажеству Србији од 1862. године. Реформа локалне управе спроведена је на основу Закона о устројству општина од 1866. године.
Трагичном смрћу књаза Михаила 1868. године почело је ново десетогодишње раздобље (1868–1878) у политичком и државно-правном развоју Србије, које је окончано променом међународно-правног статуса Србије – стицањем независности од Османског царства. Пошто је војска 1868. године прогласила за књаза малолетног Милана Обреновића, унука Јеврема Обреновића (који је био брат књаза Милоша), формирано је Књажеско намесништво, које је вршило књажеску власт 1868–1872. године (до пунолетства књаза Милана). Чланови Намесништва били су Милоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић, а главну улогу поступно је преузимао други намесник Ристић. Тих година Ристић се политички споразумео с једним делом либерала, који су били најутицајнија политичка група у земљи од Светоандрејске скупштине, а потом је и постао њихов вођ. Овај политички компромис водио је преуређењу врховних правно-политичких институција у земљи.
Најважнија потврда прихватања либералнијег политичког правца у државној политици било је доношење – независно од Високе порте – новог устава 1869. године (тзв. Намеснички устав). Обликовању новог Устава највише су допринели Јован Ристић и министар унутрашњих дела Радивоје Милојковић. Ристић се залагао за умерени либерализам, проширења права народног представништва и деобу власти између народног представништа и владаоца, али уз очување централистичке државне управе и снажне извршне власти – оличене у кнезу и министрима. То се огледа и у одредбама Намесничког устава.
Окончањем српско-турских ратова 1876–1878. године и стицањем међународног признања Књажества Србије на Берлинском конгресу 1878. године, наступило је ново раздобље у њеном правно-политичком и културном развоју. Уставно питање представљало је изузетно осетљиво политичко питање у раздобљу од избијања Тимочке буне 1883. године до повратка на снагу Намесничког устава 1894. године, за време владавине краља Александра Обреновића. Устав Србије од 1888. године, као либерално-демократски акт, био је један од најнапреднијих устава у Европи тог времена. Основна начела овог устава била су: јемство свих политичких и грађанских права – која се остварују у оквирима вишестраначке демократије; слободни избори свих народних представника (опште право гласа) и једнодомни парламент (Народна скупштина); потпуна министарска одговорност – политичка и кривична; право Народне скупштине да доноси буџет; административна подела државне територије уз примену начела самоуправе у срезовима и општинама. Краљ Милан Обреновић абдицирао је 1889. године и именовао Намесништво ради вршења краљевске власти док наследник престола Александар не постане пунолетан. Чланови Намесништва били су Јован Ристић и генерали Коста Протић и Јован Белимарковић. Намесништво је одмах поверило мандат за састав Владе Народној радикалној странци, као најјачој и најутицајнијој странци у земљи. Радикали су се налазили на управи земље од фебруара 1889. до почетка августа 1892. године. За то време изградили су један сасвим нови правни поредак у земљи, који се у многоме разликовао од свих претходних режима. Међутим, већ 1893. године Александар Обреновић је – прогласивши се пре времена пунолетним – збацио је Намесништво и преузео краљевску власт у своје руке. Од тог тренутка краљ Александар почео је изграђивати свој лични режим. Већ 1894. године краљ Александар укинуо је либерално-демократски Устав од 1888. године, а вратио на снагу Намеснички устав од 1869. године са свим пратећим законима из најважнијих области јавног живота. Године 1901. краљ Александар је прогласио нови Устав једностраним актом. Овај устав значајан по томе што је предвидео дводомни систем Народног представништва. Оно се састојало од Сената (Горњег дома) и Народне скупштине (Доњег дома). У Сенат су улазиле три категорије чланова: сенатори по положају; 30 сенатора које је доживотно постављао краљ; 18 сенатора које је бирао народ. Требало је да Сенат, заједно с краљем, „обуздава“ Народну скупштину од 130 посланика, као оличење народне воље. Краљ Александар се надао да ће напредњачко-радикалски споразум, тзв. „фузија“, склопљена под његовим покривитељством, учврстити тек успостављени уставни поредак.
Непосредно после убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге 1903. године образована је нова Влада под заштитом завереничке групе официра. За новог српског краља проглашен је Петар И Карађорђевић, унук вожда Првог српског устанка – Карађорђа Петровића. Наступило је ново раздобље у правно-политичком и културном развоју Србије (1903–1914), које је било обележеном успоном парламентаризма, јачањем улоге војске и развојем локалне самоуправе. Убрзо је враћен Устав од 1888. године с мањим изменама (познат као Устав од 1903. године). Политичке борбе у овом раздобљу углавном су биле обележене борбама између две непомирљиве групе некада јединствених радикала (Народне радикалне странке, тзв. „фузионаша“, и Самосталне радикалне странке, противника „фузије“), док су остале странке имале понекад већи, а понекад мањи утицај на јавност.
Да ли је истина да су комунисти једним потезом поништили све до постојеће правне акте? Да ли међу српским правницима има оних који сматрају да би требало урадити нешто поводом тог лексицида?
— Непосредно по револуционарном преузимању власти у Југославији 1945. године, уз обилату помоћ Черчила, Рузвелта и у мањој мери Стаљина, југословенски комунисти су учинили све како би направили дисконтинуитет са правно-политичким системом Краљевине Југославије. Тако је и био донет Закон о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације, којим су сви предратни прописи, те прописи донети за време окупационих и колаборационистичких власти за време рата, били стављени ван снаге. Закон је још прописао да су се у недостатку потребних правних прописа, могла примењивати правна правила из свих ових прописа како многи друштвени односи не би остали без регулације. Међутим, то је било изузетно правило које су правници морали строго поштовати, позивајући се искључиво на овај закон а не на њихове изворнике. На тај начин нова, комунистичка власт је желела ставити до знања свима да ће бити неприкосновена и да ће у суштини бити недемократска и тоталитарна.
Да ли је друга Југославија, она комунистичка, била правна држава или је она Брозова да се не треба држати закона као пијан плота ближа њеној карактеризацији? Чуо сам да је Бањолучка болница осамдесетих саграђена без употребне или грађевинске дозволе, да ли је тако нешто било замисливо у Краљевини Србији или Југославији па чак и у периоду суспензије устава 1929-31?
— Сасвим сигурно да у Брозовој комунистичкој Југославији није било владавине права. Чак и ако бисмо идеју владавине права, тј. правне државе посматрали са формалне стране, Брозова творевина ни тада не би исупњавала критеријуме јер по формалној дефиницији правне државе свака држава јесте правна пошто се заснива на праву и законима које доноси, поштује и примењује. Но, како сте и сами приметили Брозова творевина (далеко је она била од било какве цивилизоване државе) је кршила уставне и законске прописе кад год би партијска врхушка то проценила корисним и отуд та чувена Брозова изрека коју сте поменули. Она је временом постала симбол за неуређеност, бахатост, тоталитаризам, јавашлук, конформизам и политички примитивизам. Да је у Брозовој држави постојала истинска владавина права, тј. независно правосуђе заштићено од могућих утицаја извршне власти, вероватно би и расплет југословенске кризе 1991–1999. године био другачији. За разлику од Брозове творевине, Краљевина Југославија је била неупоредиво озбиљнија држава у којој је и суверен могао изгубити грађанску парницу од свог поданика. А да ли је тако нешто било могуће у Брозовој рашомонијади од државе, да нпр. обичан смртник тужи Броза што му је овај ушао у кућу и да добије спор? То је просто било незамисливо. Исто тако, сада се опет на велика врата враћају неке проверене правне институције које су увелико постојале и добро функционисале за време Краљевине Југославије као што су нотари, сточни пасоши итд. То само говори колико је краљевска држава била далеко цивилизованија од Брозове творевине.
Да ли је проглашење републике 1945. и укидање монархије било легално са правне тачке гледишта? Да ли би враћање монархије у Србију била рестаурација или инстаурација? Да ли је Република Србија правни наследник Народне Републике Србије или Краљевине Југославије?
— Већ сам скренуо пажњу на чињеницу да су југословенски комунисти, уз помоћ западних „савезника“, нелегално и нелегитимно преузели власт револуционарним насиљем после Другог светског рата. Краљ Петар ИИ Карађорђевић никада није правно абдицирао премда је пристао да пренесе своја овлашћења на Намесништво, које му је буквално било наметнуто, пошто га је Броз на својој нелегитмној скупштини, тзв. Авноју, „лишио“ права повратка у земљу. Несрећни југословенски краљ је стварно био у веома неугодној ситуацији током егзила пошто му је маневарски простор за деловање био потпуно сужен. Можда је генерал Милан Недић дао најбоље правно објашњење краљевог положаја у Лондону: краљ Петар ИИ је фактички био енглески заробљеник, па самим тим и није био у могућности да доноси пуноважне одлуке. Ово тумачење није било далеко од истине. Тако се и могу разумети неки неочекивани потези који се краљу Петру узимају за зло, нпр. кад је издао наређење припадницима ЈВуО да се ставе под Брозову команду. Но оно што је важно јесте чињеница да је краљевина нелегитимно срушена у Србији (Југославији) и због тога Њ. К. В. Престолонаследник Александар, син покојног краља Петра, полаже пуно право на наслеђе престола као и на право да се реши питање облика владавине у Србији. По мом мишљењу, то би се постигло рестаурацијом, тј. васпостављањем монархије на сличан начин како је то било у Шпанији после смрти диктатора Франка.
Вас као српског либертаријанца или, како ја више волим, слободара, посебно занима аустријска школа (Хајек, Фон Мизес). Како је Фридрих фон Хајек утицао на ваш начин резоновања као правног форензичара, да вас тако назовем пошто волите (де)конструкције?
— Ја сам по опредељењу конзервативни либертаријанац или слободар, како сте изволели рећи. Веома сам близак учењу Аустријске економске школе, чији је оснивач био Карл Менгер, Хајеков учитељ. На мене су најснажнији утисак оставили Фридрих фон Хајек, као правни теоретичар, Лудвиг фон Мизес, као економиста који је потпуно разобличио праву природу социјализма, али и Џејмс Бјукенен, творац теорије јавног избора (Публиц Цхоице Тхеорy), за шта је добио Нобелову награду за економију. Хајек је пре свега био велики економски мислилац и његове економске студије је веома тешко пратити. Међутим, ја сам углавном читао његова дела из политичке филозофије и теорије државе и права: Поредак слободе (Цонститутион оф Либертy) Право, законодавство и слобода (Лаw, Легислатион анд Либертy), те Пут у ропство (Роад то Серфдом). Посебан утисак је на мене оставила теорија спонтаног поретка на којој би требало да почива негативно дефинисана људска слобода, заснована на одговорности појединаца за свој живот и минималну улогу владе као правно-политичког заштитника грађана одговарајуће политичке заједнице. Такав модел је у пракси већ показао одличне резултате у неким земљама и због тога вреди тежити таквом идеалу.
Радили сте у Кејто институту у Вашингтону па сте сигурно упознати с америчком историјом. Можете ли поредити развој САД и Србије као држава?
— Године 2008. провео сам неколико месеци као интерн-истраживач у престижном либертаријанском институту Кејто у Вашингтону. Тада сам имао прилике не само да се упознам са начином функционисања америчких научних установа и „тхинк-тенкова“ него и да се уверим у ефикасност рада америчких и међународних политичких и финансијских институција. Наиме, неколико пута био сам дежуран у Конгресу САД, тачније у Сенату, где сам учествовао у припреми неколико конференција у организацији Кејто института. Такође, био сам и у Врховном суду САД, Конгресној библиотеци, а затим и у Светској банци. Стекао сам драгоцено искуство као што сам боље упознао и америчку правно-политичку историју.
У вези с тим, занимљиво је да су модерна Србија и САД настале на веома сличан начин. Сматрам да би се о томе могла написати озбиљна компаративна студија. И Србија и САД су започеле као микро-системи самоуправе у страном поретку, у којима се неговао и развијао специфичан начин живота, који је после постао обележје модерног идентитета и једне и друге државе: 1) у институцијама сеоске и кнежинске самоуправе у Србији била је то патријархална култура сељаштва оплемењена православном вером, усменом народном књижевношћу и Косовским заветом; у Америци, то су биле колоније (њих 13 које су могле бити крунске – нпр. Вирџинија, Северна и Јужна Каролина итд, поседничке – нпр. Мериленд и аутономне – нпр. Масачјусетс) у којима се постепено градио релативно самостални живот у односу на метрополу, а што се посебно огледало у постизању потребног нивоа јединства различитих праваца у оквиру протестантске вере; на тај начин извршен је културни препород који је створио специфичан „амерички дух“; формирана је нова нација, доста различиту од оне које су донели први досељеници из метрополе; било је потребно да се овај цивилизацијски ход још само потврди и на политичком плану; 2) насилно нарушавање уходаног система самоуправе и у једној и у другој земљи довело је до националних револуција; када су дахије упале у Београдски пашалук 1801. године, насилно су укинули дотадашњи систем кнежинске и сеоске самоуправе, те наметнули режим огољеног терора; ненавикнут на турске испоставе по кнежинама и селима, Срби су се дигли на устанак 1804. године; њихов устанак имао је у почетку ограничени карактер; био је окренут искључиво против дахија и њиховог терора; тада су Срби били савезници Високе Порте и султана; међутим, после првих великих победа, сазревала је свест о обнови националне државе и тада почињу да се стварају прве државне институције; највише заслуга на том пољу имао је врховни вожд Карађорђе, премда су и остале народне старешине дале свој допринос, као нпр. прота Матеја Ненадовић итд; све је то изванредно објаснио чувени немачки историчар Леополд Ранке у својој „Историји српске револуције“, написаној на основу Вукове грађе; као школован и искусан историчар, Ранке је био довољно проницљив да одвоји оне најважније процесе у Српској револуцији (који су били општег карактера и који су, као такви, били присутни и у историји других народа) од оних специфичних, оригиналних српских; у вези с тим, у Србији је национална револуција 1804–1830, стицајем историјских околности, постигла своје прве резултате „на одложено дејство“, с друге стране, у Америци је национална револуција 1776–1787, такође била проузрокована нарушавањем самоуправе малих политичких заједница од британске круне и владе; у једном моменту уведени су посебни порези за колоније против чега су се оне побуниле, истичући како немају обавезу да их плаћају пошто немају своје представнике у британском парламенту; тада је настала она чувена изрека “Но таxатион wитхоут репресентатион” (нема пореза ако немамо политичког представника у парламенту), која и данас чини веома популаран кредо у Америци. Тако је избио рат, који је био окончан проглашавањем независности бивших британских колонија и њиховим повезивањем у посебан политички облик. Касније, политички процесу водили су настанку модерне федерације са Уставом (1787), који је на импресиван начин предвидео поделу власти, и који данас представља пример квалитетног и дуговечног устава, способног да обезбеђује напредак покољења и да одолева бројним политичким искушењима.
Извор: НОВА ЕПОХА
Игор ЈАРАМАЗ
Нема коментара:
Постави коментар