СРЕЋАН РОЂЕНДАН ВАШЕ КРАЉЕВСКО ВИСОЧАНСТВО

Помен жртвама комунистичког терора. Лисичији поток 3. нов. 2018.

У  суботу 3. новембра  2018. на месту Лисичји поток у близини Белог двора у  Београду одржан је традиционални помен жртвама комунистичког режима у Србији.  Овде су након ослобођења Београда, припадници тајне полиције ОЗН ликвидирали више хиљада грађана Београда без икаквог суђења.

Помен је одржан  пред више стотина грађана уз присуство принцезе Јелисавете Карађорђевић, Матије Бећковића, Леона Којена, Танасија Узуновића и других јавних личности, представника парламнтарних странака(Жика Гојковић, Александар Чотрић, Андрија Младеновић, Бошко Обрадовић..) као и представника цркве. Службу је вршио протјереј- ставрофор др Саво Јовић и свештеници Београдско-карловачке архиепископије. Још једном је од организатора скупа i свештеника послата порука да невине жртве Београда траже спомен обележије.  Оволико интересивање и ентузијазам народа сведочи о томе да се ипак жртве комунистичког терора памте и да ћемо  истрајати у борби за правду и расветљавање истине поручио је др Саво Јовић.

Јелисавета Карђорђевић је поновила да је чесма коју је 1936. подигао њен отац Кнез Павле  у славу погубљеног Краља Александра у Марсјеу 1934 на неки начин остала место које је задржлао трагичну судбину оставши упамћемо по ликвидацијијама невиних људи.

Танасије Узиуновић је грађанима као глумац дочарао опис одвеђења на стрељање које је сјајно описао преживели свештеник Сава Банковић у књизи сећања У предворју пакла.

Леон Којен је подвукао да су злочини нешто што је било уткано у бољшевичку политичку културу. ,,На ликвидацијама испробавамо људе. Ко не може да стреља не може бити прави комуниста“ цитирао је један опис локалне ОЗНе за Младеновац

Матија Бећковић, је прочитао писмо подршке организаторима које је упутио ЊКВ Александар Карађорђевић. Такође је прочитао и  писмо Исидоре Секулић које представља њено виђење Краља Александра приликом ослобођења Београда новембра 1918. Указујући да се  и према њему српски народ лоше понео остављајући његов једини споменик у рушевинама у центру града и на 500 метара од Двора.

Присутним грђанима обратили су се још и председник Удружења жртава комунистичког режима Слободан Ђурић и др Срђан Цветковић који је напоменуо да је стање чесме и стање споменика жртвама стање нашег духа и сведочанство наших лоших нарави. ,Чесма је затрпана нашим насиљем, међусобним поделама, мржњом,  криминалом, корупцијом и лошим наравима које су се као и овај шут који видите  таложили деценијама. Онда кад себе очистимо, уредимо ово место а жртвама, направимо пристојан споменик . Онда ћемо заслужити да живимо боље.  И имати  морално право да питамо за бољи живот који ћемо заслужити.“

Осим помена и комемаративног скупа ове године је отворена и изложба о стрељаним у Лисичијем потоку са фотографијама жртава на оближњем зиду као и туристичка Инфо табла на српском и енглеском језику која обележава Краљеву чесму и споменик жртвама комуниситичког терора на улазу у сам спомен парк.

Организотори су поручили да ће се на овом месту окупљати и наставити даље радове на уређењу простора све док држава и град не преузму одговорнот  на себе за уређење спомен парка Краљева чесма и подизање споменика жртвама комуниситичког режима.

ЛЕОН КОЈЕН: ЧЕМУ ДАНАС СЛУЖИ ПРЕЋУТКИВАЊЕ КОМУНИСТИЧКИХ ЗЛОЧИНА?

У последњих четврт века у овој земљи су били на власти различити режими, различити лидери, многе странке и коалиције, бар на речима и различите идеологије. Али разлике међу њима, какве год да су биле, нису измениле једну ствар. Зид равнодушности и ћутања подигнут да се затре успомена на десетине хиљада недужних жртава побијених у Србији после ослобођења, крајем 1944. и почетком 1945. године, остао је какав је био током читаве комунистичке владавине. Нико од оних који су владали Србијом после пада Берлинског зида није нашао за сходно да јавно каже пуну истину о злочину почињеном против сопственог народа, да обележи стратишта какво је ово где сада стојимо и обавеже се да жртве комунистичког терора више никада неће бити препуштене забораву. Постоји скупштинска декларација о Сребреници, али нема таквог документа о Лисичјем Потоку и другим стратиштима расутим по Србији где су комунисти без суда убијали све оне за које су мислили да би им могли угрозити тек освојену власт.

Откуда то ћутање, откуда уверење да се стално може окретати глава од злочина оваквих размера? Откуда равнодушност према жртвама и болећивост према њиховим џелатима? Други европски народи који су имали несрећу да их пораз нацизма 1945. директно уведе у стаљинистичку диктатуру изнели су на видело крваво наслеђе комунизма чим су, после пада Берлинског зида, добили прилику да то учине. Само у Србији то се није догодило: овде се живи у скупој заблуди да се будућност једног народа може градити на историјским обманама, на остацима једне идеологије коју више нико не сме отворено да заступа али која се тим жилавије брани прећуткивањем истине.

Ни данас немамо исцрпне податке о броју жртава комунистичког терора 1944. и 1945. године, а вероватно их никада нећемо ни имати, јер су комунисти за многа места у Србији (пре свега за сам Београд) потпуно или делимично уништили спискове ликвидираних лица и тако сакрили од потомства бар део својих злочина. Али, мада све „Књиге стрељаних” нису сачуване, именом и презименом се зна за 60.000 убијених људи, мушкараца и жена, младих и старих, понегде и деце (уз чија је имена лаконски уписивано „Д. М.”, што је очигледно сматрано довољним образложењем). Злочин тих размера морао је бити пажљиво испланиран, а спровођен је у дело с посебном бригом да његови извршиоци буду индоктринирани тако да изгубе и последњи траг моралног осећања. „На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина који стоје на расположењу”, каже се у извештају једног Окружног партијског комитета посланом у Београд новембра 1944. године. „[Комунистичка] одлучност, револуционарност, бескомпромисност, мржња према непријатељу – изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста.” Овде је, заиста, све речено. Воља за моћ лишена свих људских и моралних обзира код налогодаваца, слепа послушност фанатика код извршилаца – каква је разлика између ових убица „на левици” и Хитлерових или Павелићевих убица „на десници”?

Чему данас служи прећуткивање овог језивог злочина, његових размера и карактера, циљева његових твораца и побуда његових извршилаца? Друштво и народ који су немоћни да се суоче са прошлошћу немају на чему да граде будућност, јер свесно или несвесно остају заробљеници лажних митова, с којима је цивилизовани свет одавно раскрстио. Док у том свету нико више не  сумња да је леви тоталитаризам исто тако погубан и злочиначки као десни, у Србији се на сваки отворен помен комунистичког терора покреће тобоже „антифашистичка” пропагандна машинерија која треба да нас увери да су десетине хиљада невиних жртава биле само случајни „ексцеси”, а стратези и организатори терора у основи племенити визионари који су сањали о бољем друштву. Нимало случајно, за ту пропагандну машинерију често раде исти они људи који нас усрдно уверавају да Срби што пре треба да „промене свест” ако желе да имају било какву историјску перспективу – нимало случајно, јер је у оба случаја посреди иста врста идеолошке лажи, само што се она једном тиче прошлости а други пут будућности.

Ако нам заиста лежи на срцу будућност Србије, добробит и достојанство свих који у њој живе, наша је обавеза да учинимо све што можемо да недужне жртве комунистичког терора 1944. и 1945. године буду спасене од заборава – да се њиховим сенима поклонимо не само ми овде, него и српско друштво у целини, па и они који, на своју и нашу срамоту, о њиховом страдању данас не знају ништа. Тек тада може доћи до истинског праштања и помирења, који су предуслов суштинског оздрављења српског друштва и знак да ће оно умети да се врати најбољим традицијама српског народа.

(Реч на помену жртвама комунистичког режима 1944–1945. године, одржаном у Лисичјем Потоку 3. новембра 2018.) 

Извор: uimenaoda.net