Живојин Мишић је био српски војвода из Првог светског рата.
Учествовао у свим српским ратовима од 1876. до 1918. Непосредно је командовао
српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта
је био начелник Врховне команде.
Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17.
или почетком 18. века. Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина
Мишића – Миша Каљевића. Доселили су се из Дробњака.
Мишићеви родитељи Радован и Анђелија (рођ. Дамјановић из
Коштунића) имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице – Тодора
и Живана. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо његових
браћа и сестара је било живо.
По завршетку своје шесте године био је пастир. Основну школу
започео у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим мемоарима Мишић је помињао
неприлике које је имао с варошком децом због сељачког порекла, што га је
узбуђивало и вређало. Гимназију у Крагујевцу је уписао 1868. Први, други и
шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, а трећи и четврти у Београду, у
Првој београдској гимназији. У првих пет разреда гимназије није био посебно
добар ђак, али је шести разред завршио са много бољим успехом. С таквим оценама
шестог разреда гимназије примљен је 20/9 (по ст. кал.) 1874. у Војну академију,
као 19. у рангу. На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је
заједно са својом браћом радио и пољске радове.
Касније је био ожењен са Лујзом Крикнер (1865-1966), венчани
25.11. 1884. у београдској Вазнесенској цркви. Синови су им:
Радован, банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у
пролеће 1941. и интерниран у Немачку одакле се није ни вратио;
Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стрељали
га Немци у Ваљеву у децембру 1941;
Војислав, инжењер агрономије, учесник партизанског устанка
1941, робијао на Голом отоку.
А кћери:
Елеонора (рођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била
је најпре удата за Богдана Анђелковића, официра, а после његове погибије за
Михаила Марковића, ваљевског апотекара), Олга (1886-1977, удата за сликара
Милана Миловановића)
Анђелија (1889-1969).
Уз велике грађанске и војне почасти Мишић је сахрањен на
београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3. XИИ 1922. године. Његов
лик и дело овековечени су у многим уметничким делима: вишетомни роман Добрице
Ћосића „Време смрти”; позоришна представа „Колубарска битка” према
драматизацији дела тог Ћосићевог романа; песме Војислава Илића Млађег („На дан
сахране војводе Мишића”), Алексе Шантића, Слободана Марковића („Војвода
Мишић”), Петра Пајића; слике Уроша Предића, Милана Миловановића, Васе
Ешкићевића, Вељка Станојевића, Николе Милојевића, Теодора Швракића; скулптуре
Ђорђа Јовановића (попрсје на београдском Новом гробљу), Душана Јовановића
Ђукина, Вељка Форцана (биста у Струганику), Небојше Митрића (рељеф на рибничком
мосту у Мионици), Ота Лога (споменик у Мионици, биста на Рајцу), Милана
Бесарабића (биста у Љигу), Душана Николића (споменик у Ваљеву), Љубише Манчића
(рељеф на месту у Београду где је била Мишићева кућа), Дринке Радовановић
(бисте у Текеришу и Београду), Саве Халугина (биста у Мишићеву код Суботице)
итд. У Љубљани је 1919. дотадашња Кунова цеста преименована у – Цеста војводе
Мишића. Касарне у Марибору и Љубљани дуго су носиле Мишићево име. У Земуну је
проглашен за почасног грађанина. Школа у Оглађеновцу се од 5. X 1933. звала
Основна школа војводе Мишића. Основна школа у селу Брежђу код Мионице такође
носи његово име. Једно добровљачко насеље на северу Бачке прозвало се 1927.
године – Мишићево. Мишићева родна кућа у Струганику је обновљена и претворена у
спомен-музеј (1987). Дан Мишићевог рођења прославља се од 1997. као празник
Мионичке општине, а од 1998. године сваког јула у Мионици се приређују Мишићеви
дани. Данас, касарна Војске Србије у Ваљеву носи Мишићево име.
Предавачка и литерарна каријера
На Војној академији у Београду М. је предавао Стратегију у
раздобљима: 1. 11. 1898. – 26. 1. 1900., 5. 10. 1900. – 22. 6. 1902. и 6.1‚10
1903. – 16. 3. 1904. Многобројне расправе из области ратне вештине објавио је у
Српској војсци и Ратнику, часописима чији је био уредник. Предавања питомцима
Војне академије објединио је у књизи „Стратегија” која је одмах увршћена у
обавезну лектиру официрског кора. Са немачког језика је превео „Тактику” од
Балка (објављено 1910). Болест га је спречила да доврши писање својих успомена,
започетих на лечењу у Француској 1920. Два пута је пензионисан: најпре од 16.
3. 1904. до 4. 3. 1909. године због сумње да је непријатељски расположен према
официрима, актерима мајског преврата 1903.; поново од 12. 1‚10 1913. до јула
1914.
Кабинет Живојина Мишића на Солунском фронту
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, као питомац
Артиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата против Турске (1876.
и 1877 — 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном
Ваљевске бригаде ИИ класе и стекао прва ратна искуства.
Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је
аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за
генералштабну струку у српској војсци.
Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. као поручник и
командант чете у 5. пуку Дринске дивизије.
Од 1898. до 1904. предавао је стратегију на Војној
академији.
Након Мајског преврата је био приморан да се пензионише у
чину генералштабног пуковника, наводно због утицаја Црне руке, пошто је сматран
превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током
Анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира
Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику
да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустроугарском.
У Балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба
Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је — како је
истакао генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и
чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција
српске војске“. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама
против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у
чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке
на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на
којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је
пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског
рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан.
Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је
реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током
Колубарске битке, Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло
тешкој ситуацији, да замени њеног рањеног и болесног команданта генерала Петра
Бојовића. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се
од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је
инсистирао (тада је то сматрано ризичним) на дубљем повлачењу да би се целој
српској војсци дало времена да се одмори и попуни залихе, што је резултовало
напуштањем Београда. Међутим, његово коцкање се исплатило пошто је
аустроугарска војска превише раширила своје линије снабдевања и тешко је
поражена у потоњем српском контранападу, који је такође започео Мишић, а његова
армија је одиграла одлучујућу улогу. Ово је била једна од највећих битака у
српској историји и Мишић је унапређен у чин војводе. Након новог здруженог
напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915, када
се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши
контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у
Пећи, и следило је повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније. На
Солунском фронту 1916. Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и
натерала на повлачење бугарску војску у бици код Горничева. Пред крај рата у
јуну 1918. Мишић је постављен за начелника Врховне команде и командовао је
српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918.
Живојин Мишић је умро у Београду 20. јануара 1921. Написао
је дело „Моје успомене“ које је први пут објављено 1969. године ,а приредио га
је Саво Скоко.
Одликовања
Ако се одликовања војводе Живојина Мишића посматрају упоредо
са развојем савремених друштвених и историјских збивања и његовим напредовањем
у војничкој каријери, запажа се да су она све бројнија, типолошки значајнија, а
по рангу вреднија идући ка каснијим фазама у његовом животу. Самим тим она
говоре не само о Мишићевом месту у нашој ратној историји, већ представљају и
материјалне доказе о уделу српске војске у савременим међународним односима из
ратова за ослобођење краја 19. и почетка 20. века.
Домаћа одликовања
Орден Белог орла 2. реда
Орден Белог орла 4. реда, српски са мачевима;
Орден милосрђа (црвеног крста), српски;
Орден Таковског крста 2. реда, српски;
Орден Таковског крста 3. реда, српски (типолошке одлике
ордена идентичне истоименом ордену 2. реда).
Орден Таковског крста 5. реда, са мачевима, српски;
Орден Карађорђеве звезде са мачевима 1. реда, (типолошке
одлуке ордена идентичне истоименим орденима 2. 3. и 4. реда).
Орден Карађордеве звезде 2. реда, са мачевима (типолошке
одлике ордена идентичне истоименом ордену 3. и 4. реда).
Орден Карађордеве звезде 3. реда, са мачевима, српски
(типолошке одлике ордена идентичне истоименом примерку 4. реда).
Орден Карађордеве звезде 4. реда, са мачевима, српски;
Ордена Карађорђеве звезде 2. реда; Звезда од пет кракова, у
металу, са аверс-ом истоименог ордена.
Инострана одликовања
Орден Румунске круне 2. реда, румунски;
Орден Меџидије 2. реда, турски;
Звезда ордена светог Станислава, 2. реда, руски;
Орден светог Ђорђа 4. реда, руски;
Орден црвеног крста, енглески, установљен поводом балканских
ратова 1912—13. године.
Орден Данила 1, за независност, црногорски, 2. реда;
Орден Купатила 2. реда, енглески;
Орден Легије части 2. реда, француски;
Звезда ордена Легије части 2. реда;
Орден светог Ђорђа и светог Михајла 1. реда, енглески;
Звезда ордена светог Михајла и светог Ђорђа, И реда;
Ланац у металу за орден светог Ђорђа и светог Михајла
Орден светог Спаситеља 1. реда, грчки;
Звезда ордена светог Спаситеља 1. реда;Осмокрака звезда, у
металу, са аверс-ом истоименог ордена.
Орден Легије части И реда, француски (типолоћке одлике
ордена идентичне истоименом примерку 2. реда). Трака од рипса.
Звезда ордена Легије части 1. реда; Звезда од пет кракова, у
металу.
Орден Италијанске круне 1. реда, италијански;
Звезда ордена Италијанске круне;
Орден за заслуге црвеног крста, амерички;
Орден за изванредне војне заслуге, амерички; .
Крст рата 1914—1918. године, француски;
Ратни крст из првог светског рата, италијански; .
Референце:
„О пореклу фамилије Мишић“. мисицб.трипод.цом
Преци и сродници Живојина Мишића
Фирст Wорлд Wар.цом
ср.wикипедиа.орг
Чланак приредила Биљана Диковић