Савиндан се обележава и у свим школама у Србији као радни али ненаставни дан, па ђаци редовно долазе у школу да би присуствовали традиционалној школској слави.
Свети Сава био је први српски архиепископ, светитељ и просветитељ. Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање, крштен као Растко, а када се замонашио узео је име Сава.
Растко се на Светој Гори замонашио упркос снажном противљењу родитеља који су му наменили владарску мисију.
Његовим устоличењем за архиепископа 1219. године утемељена је и самостална Српска православна црква.
Заједно са оцем Стефаном, замонашеним као Симеон, Свети
Сава је основао Хиландар и изградио још 14 манастира, постајући тако ктитор прве српске духовне заједнице на Светој Гори.
Свети Сава је написао типик, по којем се монаси имају управљати и владати и написао житије свог оца, пребодобног Симеона.
У Студениције основао 1209. године болницу, прву на подручју српске државе. Свети Сава се сматра зачетником српске средњовековне књижевности па је стога и заштитник просветних установа.
Свети Сава је 1219. издејствовао аутокефалност СПЦ, а његова дела "Номоканон" (1220) и "Синодик православља" (1221) постали су правни и духовни стубови српске државности.
Сава је преминуо 1235. године у бугарском граду Трнову као први архиепископ СПЦ а остао је познат генерацијама као утемељивац и творац "светосавског православља".
Кнез Милош Обреновић је 1823. године наредио да се Дан Светог Саве обележава као школска слава у Србији.
Свети Сава је установљен као школска слава на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу 2. јануара 1840. године одлуком Совјета Књажевства Србског и исте године прослављан у Крагујевцу и Београду.
Савина улога у мирењу завађене браће Стефана и Вукана остала је упамћена као трајна опомена Србима да им је измирење једини начин опстанка.
Синан паша спалио је на Врачару 1594. мошти Светог Саве које су до тада биле чуване у манастиру Милешева. Сматра се да су Турци Савине мошти спалили у уверењу да ће тако уништити веру и сваки утицај Светог Саве на Србе.
Најмлађи син Стефана Немање, великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима.
Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.
Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору.
Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.
Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору (Хиландар) да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост.
Војвода похита што брзе може и преко Солуна доде у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.
Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник ошиша и обуче га у калуђерско одело.
Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле. Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и његова пратња бризнуше у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и ошишане власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.
Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види. Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.
Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима.
Једном замоли свог игумана да га пусти да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.
После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, десно, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.
До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг.
Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног, подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.
У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве.
У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.
У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, небили над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жићу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.
Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те оста дуже у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.
За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.
После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.
При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.
Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу.
У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано.
Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана, 1220. године, сазове сабор код Жиће, па тад троноше Жићу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомазе и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски. После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упучивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље.
После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешче летње вручине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.
Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон, а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију.
Прва му је брига била да опет пропутује кроз народ, и он поново предузме "канонску визитацију", делећи свуд савете за богоугодан и честит живот. Ова Савина путовања и поуке и данас су се сачувале у предању српског народа, у многим причама и анегдотама. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.
После тога Сава рече краљу да намерава сасвим оставити власт и да жели још једном да походи света места. Краљ и великаши су га одговарали од те намере, али га нису могли одвратити. На сабору у Жичи, Сава изабере и посвети за архиепископа Арсенија, а он оде у Дубровник, где се укрца на лађу и отпутује у Јерусалим. Одатле је ишао у Александрију, Вавилон, у Египат, на Синајску Гору, Антиохију и у сва значајнија места која се помињу у Библији. Свуда је лепо дочекан, па и од султана. И мухамеданци су му прилазили, љубили руку или мантију и говорили: "Још оваква хришчанина вала не видесмо; доиста је Божји човек, као што смо и чули".
Сава је дуго времена боравио по светим местима, па пође натраг у отаџбину. У путу на лађи се разболи и његови се ученици уплашине да не умре, али се он придигне и сретно приспе у Цариград. Из Цариграда Црним морем дође у Бугарску, где га бугарски цар Асен, таст тадашњег српског краља Владислава, уз велику свечаност допрати до Трнова. Сава одседне у царевом двору, а како је наступао велики празник Богојављење, по жељи цара и патријарха Јоакима, Сава је на Крстовдан, уочи Богојављења одслужио службу и окропио цара и народ. Цар се спремао у лов у планину, па замоли Саву да остане у његовом двору до Васкрса, да се добро одмори од пута и док не прође љута студен и зима. Но, тек што је цар отишао, Сава се опасно разболе. Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.
После неког времена, српски краљ Владислав, на молбу архиепископа Арсенија, замоли свог таста Асена да му дозволи да мошти светог Саве пренесе у Србију, али Асен одбије. Краљ Владислав пошаље многобројно посланство и опет замоли за мошти светитељеве, али Асен опет, по савету својих бољара, одбије и ту молбу. На крају се сам краљ Владислав дигне и са великом свитом од владика, игумана, попова и ђакона, и са силним благом, оде у Бугарску, те једва умоли цара и бугарског патријарха за Савине мошти.
Преневши тело светог Саве у Србију, положе га с великом свечаношћу у гроб у манастиру Милешеву, који је краљ раније био припремио. Ту је светитељево тело неко време почивало, а после буде извађено и постављено у чивот на средини цркве, где је народ долазио да га види, да му се моли и поклони, и да тражи лека и помоћи својим недужима.
Кад настадоше љута времена османлијске владавине, Турци су се трудили да униште све тековине из славне српске прошлости, које су српском народу уливале наду и самопоуздање, те тако дође ред да и мртво тело светога Саве осети ту силу, јер и мртав свети Сава је свој народ учио.
По заповести садразама Синан-паше, који беше Србин - потурица, тело светог Саве је донешено из Милешева у Београд, на Врачар, и 27. априла 1595. на виновој лози спаљено, а пепео развејан. На том месту је подигнута величанствена црква, Храм светог Саве, као споменик своме светитељу.
Свети Сава је умро 12. јануара, и у црквеним књигама тога дана се бележи и спомиње, али се спомен његов чини 14. јануара по старом календару - 27. јануара по новом.
Неки мисле да је то стога што је протекло два дана од смрти његове док је глас о смрти стигао у Србију, и да је спомен његов почео да се обавља сваке године оног дана када је глас стигао. Други опет мисле да је свети Сава сахрањен 14. јануара и да му се зато у тај дан чини спомен. Трећи сматрају да је Сава умро у суботу 12. јануара 1236. године, а српска га црква слави 14. јануара зато што, по црквеном уставу, ни један светац не би могао имати самосталне службе у попразништву Богојављења за недељу дана од Богојављења. Да не би оснивач српске православне цркве остао без самосталне службе, српско свештенство је одавно преместило празновање његове успомене од 12. на 14. јануар, то јест првог дана у који, по Богојављењу, може бити самосталне службе.
Светог Саву славе и други православни народи, Руси, Бугари, Грци...
На икони се свети Сава представља у архијерејском орнату, као кад је служио држећи у левој руци архиепископски зезал, а десном благосиљајући, а на слици коју је израдио сликар Ðорде Крстић ("Свети Сава благосиља Српчад"), уз дозволу митрополита Михаила, за модел је узет прота Милоје Барјактаревић из Крагујевца. Као школски патрона светог Саву су славиле све српске школе до другог светског рата, а кратко време и после рата.
У Краљевини Србији установљен је био орден Светог Саве, којим су одликовани заслужни људи, нарочито на просветном пољу. Још је цар Душан, сматра се, установио орден Светог Саве, којим је обдаривао заслужне људе.
О светом Сави постоје многе анегдоте и приче, али је народ испрео и праве легенде, у које је унео и елементе многих ранијих митова. Он је путујуће божанство, путује по српским земљама, заводи ред и благостање, учи народ како да оре, копа, кресањем огњила како да добије ватру, зене учи да кувају, месе хлеб, ткају, плету, праве сир и кисело млеко, коваче да кују гвожде, како се сади лоза, како се добија вино...
По легендама он је одузео ђаволу Сунце, повратио слепом вид, оживљавао мртве, болесницима враћао здравље, претворио скоруп у камење а своје хртове у вукове, разговарао са животињама, проклињао свакога ко би му пркосио, а клетве би му се испуњавале.
Додиром његове штаке потекла би вода из камена, претварао је људе у животиње, отварао закључана врата, пресушивао воде, спасавао људе од ђавоље власти, покретао језера, градове претварао у језера, створио медведа, вука, веверицу.
Као заштитник вукова, на свој дан Сава се попне на крушку, позове све вукове, нахрани их и одреди чије торове има да посећују за годину дана.
Многи посте за светог Саву недељу или петнаест дана и тога дана не једу месо четвороножних животиња, да не би вукови клали стоку.
Ако загрми на дан светог Саве онда ће, по народном веровању, настати велики догађаји на земљи: "Гром загрме на светога Саву, усред зиме кад му време није".
Има приличан број извора који се називају по светом Сави и они су лековити, јер их је Сава отворио додиром своје штаке о камен.
ХИМНА СВЕТОМ САВИ
Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Српске цркве и школе
Светитељској глави
Тамо венци тамо слава
Где наш српски пастир Сава.
Појте му Срби
Песму и утројте!
С неба шаље благослов
Свети отац Сава:
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава
К небу главе подигнуте
Саву тамо угледајте
Саву српску славу,
Пред престолом
Творца!
Благодарна Србијо
Пуна си љубљви
Према своме пастиру
Светитељу Сави.
Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина
С тобом славе славу
Светитеља Саву.
Здраво Среме, Банате,
И Србијо Стара;
Раванице чувај нам
Тело Кнез Лазара;
Црна Горо сестро мила,
Здраво и ти с нама била,
Да славимо славу,
С ветог оца Саву.
Милешево слави се
Телом Светог Саве,
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;
Синан - паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал, не спали славе,
Нити помен Саве.
Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,
Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свог рода
Српскога народа
+++ St Sava, Archbishop of Serbia
Saint Sava, First Archbishop of Serbia, in the world Rastko, was a son of the Serbian king Stephen Nemanya and Anna, daughter of the Byzantine Emperor Romanus. From his early years he fervently attended church services and had a special love for icons.
At seventeen years of age, Rastko met a monk from Mount Athos, secretly left his father's house and set off for the St Panteleimon monastery. (By divine Providence in 1169, the year of the saint's birth, the ancient monastery of the Great Martyr and healer Panteleimon was given to Russian monks.)
Knowing that his son was on Athos, his father mobilized his retainers headed by a faithful voevod and wrote to the governor of the district which included Athos, saying that if his son were not returned to him, he would go to war against the Greeks. When they arrived at the monastery, the voevod was ordered not to take his eyes off Rostislav. During the evening services, when the soldiers had fallen asleep under the influence of wine, Rostislav received monastic tonsure (in 1186) and sent to his parents his worldly clothes, his hair and a letter. St Sava sought to persuade his powerful parents to accept monasticism. The monk's father (in monasticism Simeon. He is commemorated on February 13) and his son pursued asceticism at the Vatopedi monastery. On Athos they established the Serbian Hilandar monastery, and this monastery received its name by imperial grant. At Hilandar monastery, St Sava was ordained to the diaconate and then presbyter. His mother Anna became a nun with the name Anastasia (June 21).
For his holy life and virtuous deeds on Mount Athos, the monk was made an archimandrite at Thessalonica. At Nicea in the year 1219 on the Feast of the Dormition of the Most Holy Theotokos, the Ecumenical Patriarch Germanus consecrated Archimandrite Sava as Archbishop of Serbia. The saint petitioned the Byzantine Emperor to grant permission for Serbian bishops to elect their own Archbishop in future. This was a very important consideration in a time of frequent wars between the eastern and western powers.
Having returned to the Holy Mountain from Nicea, the saint visited all the monasteries for the last time. He made prostrations in all the churches and, calling to mind the blessed lives of the wilderness Fathers, he made his farewells to the ascetics with deep remorse, "leaving the Holy Mountain, as if from Paradise."
Saddened by his separation from the Holy Mountain, the saint went along the path from Athos just barely moving. The Most Holy Theotokos spoke to the saint in a dream, "Having My Patronage, why do you remain sorrowful?" These words roused him from despondency, changing his sorrow into joy. In memory of this appearance, the saint commissioned large icons of the Savior and of the Mother of God at Thessalonica, and put them in a church.
In Serbia, the activity of the Hierarch in organizing the work of his native Church was accompanied by numerous signs and miracles. During the Liturgy and the all-night Vigil, when the saint came to cense the grave of his father the monk Simeon, the holy relics exuded fragrant myrrh.
Being in charge of negotiations with the Hungarian King Vladislav, who had declared war on Serbia, the holy bishop not only brought about the desired peace for his country, but he also brought the Hungarian monarch to Orthodoxy. Thus he facilitated the start of the historical existence of the autonomous Serbian Church, St Sava contributed also to strengthening the Serbian state. In order to insure the independence of the Serbian state, Archbishop Sava crowned his powerful brother Stephen as king. Upon the death of Stephen, his eldest son Radislav was crowned king, and St Sava set off to the Holy Land "to worship at the holy tomb of Christ and fearsome Golgotha."
When he returned to his native land, the saint blessed and crowned Vladislav as king. To further strengthen the Serbian throne, he betrothed him to the daughter of the Bulgarian prince Asan. The holy hierarch visited churches all across Serbia, he reformed monastic rules on the model of Athos and Palestine, and he established and consecrated many churches, strengthening the Orthodox in their faith. Having finished his work in his native land, the saint appointed the hieromonk Arsenius as his successor, consecrating him bishop and giving his blessing to all.
He then set off on a journey of no return, desiring "to end his days as a wanderer in a foreign land." He passed through Palestine, Syria and Persia, Babylon, Egypt and Anatolia, everywhere visiting the holy places, conversing with great ascetics, and collecting the holy relics of saints. The saint finished his wanderings at Trnovo in Bulgaria at the home of his kinsman Asan, where with spiritual joy he gave up his soul to the Lord (+ 1237).
At the time of transfer of the holy relics of St Sava to Serbia in 1237, there were so many healings that the Bulgarians began to complain about Asan, "because he had given up such a treasure." In the saint's own country, his venerable relics were placed in the Church of Mileshevo, bestowing healing on all who approached with faith. The inhabitants of Trnovo continued to receive healing from the remnants of the saint's coffin, which Asan ordered to be gathered together and placed in a newly built sarcophagus.
The legacy of St Sava lives on in the Orthodox Church traditions of the Slavic nations. He is associated with the introduction of the Jerusalem Typikon as the basis for Slavic Monastic Rules. The Serbian Hilandar monastery on Mt. Athos lives by the Typikon of St Sava to this day. Editions of The Rudder (a collection of church canons) of St Sava, with commentary by Alexis Aristines, are the most widely disseminated in the Russian Church. In 1270 the first copy of The Rudder of St Sava was sent from Bulgaria to Metropolitan Cyril of Kiev. From this was copied one of the most ancient of the Russian Rudders, the Ryazan Rudder of 1284. It in turn was the source for a printed Rudder published in 1653, and since that time often reprinted by the Russian Church. Such was the legacy of St Sava to the canonical treasury of Orthodoxy.
Life
Sava was born Prince Rastko Nemanjic, the son of Stefan Nemanja, the Serbian ruler and founder of the medieval Serbian state. His brother, Stefan Prvovencani, was the first Serbian king. Rastko Nemanjic was born in either 1175 or 1176.
In the early 1190s, the young Rastko left home to join the Orthodox monastic community on Mount Athos. Taking monastic vows, he was given the name Sava (Serbian form of Sabbas) in honour of St. Sabbas. Initially, he joined a Russian monastery, but then moved to the Greek Vatopedi Monastery. At the end of 1197, his father, Grand Prince Stefan Nemanja, joined him. In 1198, together they moved to and restored the abandoned Hilandar monastery, which at that time became the center of Serbian Orthodox Christian monastic life.
St. Sava's father took monastic vows under the name Simeon. He died in the Hilandar Monastery on February 13, 1200. He is also canonized as Saint Simeon.
After his father's death, Sava retreated to an ascetic cell in Kareya which he built himself in 1199. He also wrote the Kareya and Hilandar Typika. The last Kareya typikon is inscribed into the marble board at the ascetic cell. He stayed on Athos until the end of 1207.
When Sava entered his native land in 1207, he unfortunately found the country just as Simeon had informed him in his dream—in total disarray. The Serbian state was split in two. By secret negotiations with Hungary and Pope Innocent III, Vukan, the eldest of the three brothers, who was bitter over the appointment of his younger brother Stephen as heir to the throne, was able to amass troops and capture Zeta; he then was set to launch a campaign against Raška, Stephen's portion of the divided kingdom. This civil war was only a microcosm of a larger conflict instigated by the West—that is, the hostilities initiated by the Great Crusades of the Latin church. In 1204, the soldiers of the Fourth Crusade captured Constantinople and much of the territory of Byzantium, including the Holy Mountain. In 1205, the Holy Mountain was officially placed under the authority and jurisdiction of a Roman Catholic bishop. It is believed that this occurrence was the most influential factor in Sava's decision to return to Serbia. Hence, the Saint returned home with his work cut out for him.
When he returned, Sava brought with him the medicine to heal the entire situation: the relics of his father, the Grand Župan and saint, Stephen Nemanja—Simeon the Myrrh-flowing and co-founder of Hilandar. Upon entering Studenica Monastery, St. Simeon's foundational monastery, Sava invited his two brothers to a proper and rightful memorial service for their father. As the casket was opened, before their eyes the body of their father was found to be sweet-smelling, exuding a fragrant oil and myrrh, warm and aglow, looking very much alive, as if he were only restfully sleeping. This act of veneration of their father was the first step in healing the fraternal schism between Vukan and Grand Prince Stephen. Shortly thereafter, the civil war was halted and a peace agreement was drawn up, once again restoring the kingdom of Serbia as it was under the reign of the great ruler Stephen Nemanja. In discussions with his reunited brothers, Sava also designed plans for an immediate, systematic, and far-reaching missionary program to save the Orthodox souls of the Serbian people. Studenica Monastery, with St. Simeon's relics making it a national shrine, was chosen as the outreach station for all activities. Sava vas appointed Archimandrite of Studenica. St. Sava wrote the Monastery's Typikon, which strengthened Studenica's monastic life.
Archbishop
St. Sava managed to persuade the Patriarch of Constantinople, who was residing in Nicea since Constantinople was under Latin rule until 1261, to establish the independence of the Serbian Church in the year of 1219. At Patriarch Manuel's request, Sava was selected to be elevated to Archbishop. At first, Sava vehemently refused this offer on the grounds that he was truly unworthy for such a position and calling. He offered several of the monks from Hilandar who were present as potential candidates for the position. In the end, Sava accepted and was consecrated in Nicea on the Feast of St. Nicholas, December 6, 1219, becoming the first Archbishop of the newly autocephalous Orthodox Church of Serbia. He was 44 years old at the time.
The following are the exact words of the Greek text of Patriarch Manuel's decree elevating Sava to Archbishop, thus granting autocephaly to the Serbian Church:
I, Manuel, the Ecumenical Patriarch and the Archbishop of the City of Consrantinople, New Rome, in the name of our Lord Jesus Christ, have consecrated Sava, Archbishop of all the Serbian lands, and have given him in God's name the authority to consecrate bishops, priests, and deacons within his country; to bind and loose sins of men, and to teach all and to baptize in the name of the Father, and the Son, and the Holy Spirit. Therefore, all you Orthodox Christians, obey him as you have obeyed me.
After his consecration, Sava returned to the Holy Mountain in order to say farewell to Hilandar and to receive the blessing and prayers of the entire monastic community of the Holy Mountain.
The newly consecrated Archbishop Sava then traveled by boat to Thessalonica, where he tarried awhile at Philokalos Monastery. At Philokalos, he, along with a few others, made a translation from Greek into Slavonic of the Byzantine ecclesiastical law book The Rudder or Nomocanon of St. Photios the Great (9th century). Called KormchajaKnjiga ("Book of the Pilot") in Slavonic, this translation contained not only the ecclesiastical canons—including the dogmatic decrees of the seven Ecumenical Councils—with commentaries by the best medieval Greek canonists, but also numerous precepts of the Fathers of the Church and several of the imperial edicts of the great Byzantine Emperor Justinian (6th century).
When he arrived in Serbia Sava decided that on the first day of his archepiscopacy in Žiča, the Feast of the Ascension, 1220, he would, as the as the newly consecrated Archbishop of Serbia, crown his brother Stephen as the first Serbian king. In 1228 he crowned his nephew Radoslav as king. Venerable Sava decided to visit Jerusalem and the Holy Land. Thus, in 1229, after ten years of dedicated hard work and fruitful labor in the vineyard of the Lord in his homeland, Sava decided to renew his own spirit by making a pilgrimage to the cradle of Christianity itself, Jerusalem, where the Lord first brought salvation to the world. When it was time for Sava to leave the Holy Land for Serbia, he decided to go by way of Nicea. There he met with John, the new emperor of Byzantium (1222-1254) now residing in Nicea, who succeeded Theodore Laskaris. He also met Germanus, the new patriarch who succeeded the late Patriarch Manuel.
In Serbia a new civil war broke out between Radoslav and his brother Vladislav. Unfortunately for Radislav, his military prowess waned as well, for in a fratricidal civil war against his younger brother Vladislav during the summer of 1233, he was defeated and exiled to Durazzo, Albania. Although Sava was unsuccessful in reconciling these brothers—who were both disloyal to their grandfather St. Simeon's call for unity—nevertheless he knew it was better for the country to be ruled by Vladislav. Several years later, as a result of his negotiations with King Vladislav, Sava was able to obtain safe conduct for Radislav, who was allowed to return to Serbia. Unfortunately again for Radislav, his wife had eloped with a French duke during his exile in Albania. Radislav then decided to become a monk, and Sava tonsured him, giving him the name "Jovan (John)."
Retirement
Sava abdicated from archepiscopal see in 1233 and appointed his most capable pupil St. Arsenije as Archbisop of Serbia (1233-1263). In the spring of 1234, Archbishop Sava, age 59, only five years after his first trip to the Holy Land, decided to make a second pilgrimage to Jerusalem. Upon arrival in Jerusalem, Sava lodged at the St. George Monastery in Akre, a monastery he had purchased from the Latins during his first pilgrimage. Sava visited Patriarch Athanasius of Jerusalem and then went by boat to Alexandria, Egypt, to meet with Pope Nicholas, "Patriarch of Alexandria and all Africa."
He then went to St. Catherine's Monastery on Mt. Sinai, where he spent Great Lent of 1234. This was a most blessed Paschal journey for Sava, for he climbed the heights where the great man of God, Moses the God-seer and Deliverer of his people, had spent many hours speaking to the Lord God face to face as a friend converses with a friend. Sava, too, had been a "Moses" to his people, pastoring, leading and organizing them into a community of God. After the Paschal celebration of 1234, Sava returned to Jerusalem and then traveled to Antioch. After visiting Constantinople, Sava intended to visit the Holy Mountain and Hilandar, but "it did not please the Holy Spirit." Instead, he left for Trnovo, Bulgaria, the capital of King Ivan Asen II's Bulgarian kingdom and patriarch of Trnovo.
Participating in a ceremony called Blessing of the Waters (Agiasmo) he developed a cough that progressed into pneumonia. He died from pneumonia in the evening between Saturday and Sunday, January 14, 1235. [1] He was buried at the Cathedral of the Holy Forty Martyrs in Trnovo where his body remained until May 6, 1237, when his sacred bones were moved to the monastery Mileseva in southern Serbia. 360 years later the Ottoman Turks dug up his relics and burned them in the main square in Belgrade.
Legacy
There were many miracles at the grave of St. Sava in the Mileševa monastery. Venetian diplomat Ramberty who visited Mileševa in 1534 wrote that not only Serbs, but also Turks and Jews were visiting the monastery and asking for healing. French diplomat Jacques de Chenoais wrote in 1547 that he saw uncorrupted relics of St. Sava; he also said that Turks and Jews were giving bigger donations than Christians themselves. Another passinger as Venetian Zen, and French Lescalonieur were reporting about similar events in 1550 and 1574. Lescalonieur wrote that the head of the saint was covered, because one Turk who saw it died a few decades later. citation needed
St. Sava is remembered as the founder of the independent Serbian Orthodox Church and is celebrated as the patron saint of education and medicine among Serbs. Prince Miloš of Serbia January 13 (Julian), 1830, proclaimed St. Sava the patron saint of Serb schools and schoolchildren. On his feast day, students partake in recitals in church.
The Temple of St. Sava in Belgrade, whose construction was planned to start in 1939 but actually began in 1985 and completed in 2004, is the largest active Orthodox temple in the world today. It was built on the place where the holy bones were burned.
+++ Святитель Савва, первый архиепископ Сербский
, в миру Ростислав (Растко), был сыном самодержца Сербии Стефана Немани и Анны, дочери греческого императора Романа. С раннего детства он усердно посещал церковные службы и питал особую любовь к инокам.
В семнадцатилетнем возрасте, встретив русского инока со Святой Горы Афон, Ростислав тайно оставил отчий дом и прибыл в русский Пантелеимонов монастырь. (По Промыслу Божию в год рождения святого – 1169 – древний монастырь святого великомученика и целителя Пантелеимона был отдан на вечное владение русским инокам.)
Отец его, узнав, что сын на Афоне, снарядил целую дружину с верным воеводой и написал правителю области, куда входил Афон, что, если ему не вернут сына, он пойдет на греков войной. Прибыв в монастырь, воевода велел глаз не спускать с Ростислава. Во время вечернего Богослужения, когда упоенные вином воины уснули, Ростислав принял постриг (1186 г.) и послал родителям свою мирскую одежду, волосы и письмо. Инок Савва сумел убедить своих державных родителей принять монашество. Отец преподобного (память преподобного Стефана, во иночестве Симеона, царя Сербского, 13 февраля) вместе с сыном подвизался в Ватопедской обители. На Афоне они обновили сербский Хилендарский монастырь, и эта обитель получила звание царской ставропигии.
В Хилендарском монастыре преподобный Савва был посвящен в диакона и затем во пресвитера. В Солуни за свои иноческие подвиги на Святой Горе преподобный был удостоен сана архимандрита. В 1219 году в Никее на праздник Успения Пресвятой Богородицы Вселенский Патриарх Герман рукоположил архимандрита Савву в сан Архиепископа всей Сербии. При этом преподобный Савва испросил у греческого императора право ищущему достоинства архиепископа быть посвящаемым в Сербии собором епископов, что было очень важно для того времени частых войн между восточными и западными властителями. Прибыв из Никеи на Святую Гору, святитель в последний раз обошел все монастыри, поклонился всем церквам и, вспоминая блаженное житие пустынных отцов, в глубоком сокрушении простился с подвижниками, "исходя из Святой Горы, как бы из некоего Божественного рая". По пути с Афона, удрученный тяжестью разлуки со Святой Горой, святитель едва шел. Только слова явившейся святому во сне Пресвятой Богородицы – "имея Меня Споручницею к Царю всех, Сыну и Богу Моему, о сих ли еще скорбишь?" – вызволили его из уныния, переменив печаль на радость. В память об этом явлении святитель заказал в Солуни две большие иконы Спасителя и Божией Матери, поставленные им в церкви Филокалии. В Сербии деятельность Первосвятителя по устройству дел Церкви и отечества сопровождалась многочисленными знамениями и чудесами. Во время Литургии и всенощной, когда святитель приходил покадить над гробом своего отца, преподобного Симеона, святые мощи источали благоуханное миро.
Ведя переговоры с венгерским королем Владиславом, объявившим войну Сербии, прославленный небесными знамениями святитель не только доставил желанный мир своему отечеству, но и привел в Православие венгерского монарха. Положив начало историческому существованию самостоятельной Сербской Церкви, святитель Савва способствовал также утверждению сербской государственности. Чтобы укрепить независимое государство сербов, святой архиепископ Савва венчал на царство державного брата Стефана. По преставлении Стефана, венчая на царство его старшего сына Радослава, святитель Савва отправился в Святую Землю "со слезами облобызать святой Гроб Христов и страшную Голгофу". Вернувшись на родину, святитель благословил и венчал на царство Владислава и, для большего утверждения престола сербского, обручил его с дочерью болгарского князя Асана.
Святой Первосвятитель обошел всю землю Сербскую, исправил иноческие уставы по образцу афонских и палестинских, построил и освятил множество церквей, утверждая православных в вере. Завершив свой подвиг на родине, святитель, назначив своим преемником иеромонаха Арсения, рукоположив его во епископа и преподав всем благословение, отправился в невозвратный путь, желая "окончить дни свои странником в земле чужой". Пройдя всю Палестину, Сирию и Персию, Вавилон, Египет и Анатолию, повсюду посещая святые места, беседуя с великими подвижниками, собирая священные останки святых, святитель окончил свое странствие в Тырнове, в Болгарии, в доме родственника царя Асана, где с духовной радостью предал свою душу Господу († 1237).
При перенесении святых мощей святителя Саввы в Сербию в 1237 году исцеления были столь многочисленны, что болгары стали роптать на Асана, "зачем он уступает такое сокровище". На родине святителя его честные мощи были положены в церкви Милешево, даруя исцеление всем приходящим с верою. Жители Тырнова продолжали получать исцеления от остатков гроба святителя, которые благочестивый Асан приказал собрать вместе и положить во вновь сооруженную гробницу.
Наследие святителя Саввы Сербского живет в православном Церковном предании славянских народов. С его именем связано первое введение Иерусалимского Устава в славянских иноческих обителях, по Типику святого Саввы доныне живет Сербский Хилендарский монастырь на Афоне. Принадлежащая святителю редакция Кормчей книги с толкованиями Алексия Аристина стала наиболее распространенной в Русской Церкви. В 1270 году митрополиту Киевскому Кириллу был прислан из Болгарии первый список Кормчей святого Саввы. С него была списана одна из древнейших русских Кормчих – Рязанская Кормчая 1284 года. Она, в свою очередь, легла в основу печатной Кормчей, изданной в 1653 году и неизменно с тех пор переиздававшейся в Русской Церкви. Таков вклад святителя Саввы в каноническую сокровищницу Православия.
+++ Ὁ Ὅσιος Σάββας ὁ πρῶτος Ἀρχιεπίσκοπος Σερβίας καὶ κτήτορας τῆς Ἱερᾶς Μονῆς Χιλανδαρίου
Ὁ Ἅγιος Σάββας ἦταν υἱὸς τοῦ ἡγεμόνα τῆς Σερβίας Στεφάνου Α’ Νεμάνια (στὶς βυζαντινὲς πηγὲς ἀναφέρεται Νεεμὰν) καὶ τῆς πριγκίπισσας Ἄννας. Τὸ λαϊκό του ὄνομα ἦταν Ρέσκο.
Ἡ ἵδρυση καὶ ὀργάνωση τοῦ πρώτου Σερβικοῦ κράτους ἀπὸ τὸ μέγα ζουπάνο Στέφανο Νεμάνια (1167 – 1169), τὸν πατέρα τοῦ Ἁγίου, εἶχε ὡς ἀποτέλεσμα τὴ συνένωση ὅλων σχεδὸν τῶν Σέρβων σὲ ἑνιαῖο καὶ ἀνεξάρτητο ἀπὸ τὴ βυζαντινὴ κυριαρχία κράτος μὲ ἐπίκεντρο τὴ Ρασκία. Ὁ αὐτοκράτορας τοῦ Βυζαντίου Ἰσαάκιος Β’ Ἄγγελος (1185 – 1195) συνῆψε, τὸ ἔτος 1190, εἰρήνη μὲ τὸ ζουπάνο τῶν Σέρβων. Ἡ ἵδρυση τοῦ κράτους ἀνέδειξε τὴν ἀνάγκη ἀναδιοργανώσεως καὶ τῆς Ἐκκλησίας τῆς Σερβίας, ἡ ὁποία ὑπέφερε ἀπὸ ἀνεξέλεγκτη δράση τῶν αἱρετικῶν Βογομίλων. Σύμφωνα πρὸς τὶς ἱστορικὲς εἰδήσεις, ἂν καὶ ἡ παγίωση τοῦ Χριστιανικοῦ βίου στοὺς Σέρβους ἦταν ἀναντίρρητη, ἡ ἔλλειψη ἑνιαίας ἐκκλησιαστικῆς διοργανώσεως παρέτεινε τὴν σύγχυση δικαιοδοσιῶν καὶ διευκόλυνε τὴν δράση τῶν αἱρετικῶν. Εἶναι χαρακτηριστικὸ ὅτι ὁ υἱὸς τοῦ ζουπάνου τῶν Σέρβων Στέφανου ἀποσύρθηκε σὲ ἡλικία μόλις δέκα ἕξι ἐτῶν στὸ Ἅγιον Ὄρος. Ἐκάρη μοναχὸς στὴ Μονὴ Βατοπαιδίου καὶ ἔλαβε τὸ ὄνομα Σάββας. Ἀργότερα, περὶ τὸ 1195, ἵδρυσε μαζὶ μὲ τὸν πατέρα του Στέφανο, ποὺ ἔγινε μοναχὸς καὶ ὀνομάστηκε Συμεὼν († 13 Φεβρουαρίου), τὴ Μονὴ τοῦ Χιλανδαρίου μὲ χρυσόβουλο τοῦ αὐτοκράτορα Ἀλεξίου Γ’ τοῦ Ἀγγέλου (1195 – 1203).
Στὸ θρόνο τῆς Σερβίας ἀνῆλθε ὁ νέος ἡγεμόνας Στέφανος ὁ Πρωτοστεφῆς (1195 – 1228), υἱὸς τοῦ μοναχοῦ πλέον Συμεών, ποὺ εἶχε νυμφευθεῖ τὴν Εὐδοκία, θυγατέρα τοῦ βυζαντινοῦ αὐτοκράτορα Ἀλεξίου Γ’ τοῦ Ἀγγέλου (1195 – 1203).
Ὁ Ἅγιος Σάββας χειροτονήθηκε πρεσβύτερος ἀπὸ τὸν Ἀρχιεπίσκοπο Θεσσαλονίκης Κωνσταντίνο Μεσοποταμίτη καὶ τὸ 1204 ἐπέστρεψε στὴ Σερβία, ὅπου ἀσχολήθηκε μὲ τὴν εἰρήνευση, τὸν φωτισμὸ καὶ τὴν ἀναδιοργάνωση τῆς Ἐκκλησίας. Κατὰ τὴν περίοδο αὐτὴ ὁ Ἅγιος συνειδητοποίησε πληρέστερα τὶς ἀνάγκες τῆς Ἐκκλησίας, ἀφοῦ ὁ ἀδελφός του Στέφανος δέχθηκε αὐθαίρετα τὸ στέμμα τοῦ κράλη τῆς Σερβίας ἀπὸ τὸν Πάπα Ὀνώριο Γ’ (1204 – 1222) καὶ τὸν Πατριάρχη Κωνσταντινουπόλεως Μανουὴλ Α’ Σαραντηνὸ (1217 – 1222). Οἱ προτάσεις του ἔγιναν δεκτές, ἀλλὰ ὁ αὐτοκράτορας ἐπέμενε στὴ χειροτονία τοῦ Ἁγίου Σάββα ὡς Ἀρχιεπισκόπου τῆς Ἐκκλησίας τῆς Σερβίας, ἀντὶ τοῦ προταθέντος προσώπου τῆς συνοδείας τοῦ Ἁγίου. Πράγματι, ὁ Ἅγιος χειροτονήθηκε Ἀρχιεπίσκοπος Σερβίας ὑπὸ τοῦ Πατριάρχου Κωνσταντινουπόλεως Μανουὴλ Α’ μετὰ τὴ συνοδικὴ ἀνακήρυξη τῆς αὐτοκεφαλίας τῆς Ἐκκλησίας τῆς Σερβίας.
Σὲ αὐτὴν τὴν ἐνέργεια ἀντέδρασε ὁ Ἀρχιεπίσκοπος Ἀχρίδος Δημήτριος Χωματηνός, ποὺ ἀμφισβήτησε ὄχι μόνο τὴν κανονικότητα τῆς χειροτονίας τοῦ Ἁγίου Σάββα, ἀλλὰ καὶ τὰ κανονικὰ δίκαια τοῦ Πατριαρχείου καὶ τῆς βασιλικῆς αὐθεντίας.
Ὁ Ἅγιος Σάββας, ἀφοῦ ἐργάσθηκε κατὰ Θεόν, κοιμήθηκε μὲ εἰρήνη στὸ Τύρνοβο τὸ ἔτος 1236. Τὸ ἱερὸ λείψανό του βρέθηκε ἄφθορο, ἀλλὰ κάηκε τὸ ἔτος 1594 ἀπὸ τὸν Σινὰν πασᾶ στὸ Βελιγράδι.
Ἀπολυτίκιον. Ἦχος πλ. α’. Τὸν συνάναρχον Λόγον.
Ἀρετῶν ταῖς ἀκτῖσι καταλαμπόμενος, Ἀρχιερεὺς θεοφόρος ὤφθης καὶ θεῖος ποιμήν, τῆς Σερβίας ὁ φωστὴρ Σάββα μακάριε, καὶ Ἀποστόλων μιμητής, γεγονὼς ὡς ἀληθῶς, στηρίζεις τὴν Ἐκκλησίαν, καὶ τῷ Σωτῆρι πρεσβεύεις, ἐλεηθῆναι τὰς ψυχὰς ἡμῶν.
Κοντάκιον. Ἦχος πλ. δ’. Τῇ ὑπερμάχῳ.
Ὡς Ἀποστόλων μιμητὴν καὶ ἰσοστάσιον
Καὶ τῆς Σερβίας ποιμενάρχην καὶ διδάσκαλον
Ἀνυμνοῦμέν σε οἱ δοῦλοί σου Ἱεράρχα.
Ἀλλ’ ὡς πλήρης τῆς ἐλλάμψεως τοῦ Πνεύματος
Τῷ φωτὶ τῶν πρεσβειῶν σου φωταγώγησον
Τοὺς βοῶντάς σοι, χαίροις Σάββα Πατὴρ ἡμῶν.
Μεγαλυνάριον.
Χαίροις τῶν ἐν Ἄθῳ ἄστρον λαμπρόν, καὶ τῆς ἐν Σερβίᾳ, Ἐκκλησίας ὑφηγητής, Σάββα Ἱεράρχα, τῆς εὐσεβείας στόμα, καὶ ἀρετῶν ὁσίων, θεῖον κειμήλιον.
