Текст декларације је саставио г. Предраг Марковић, члан Крунског савета и некадашњи председник Народне скупштине.

Много је дана за Србијом.

Неки су испуњени славом победа и достигнућа, неки стидом и страхом пораза и понижења, а највећи број заборавом, незнањем и неразумевањем.

Србија памти многе датуме а заборавља процесе и околности које им претходе и који им следе.

Такав датум је и 27. март. Дан када су грађани Србије, у тадашњој Краљевини Југославији, масовно устали против пакта са фашизмом тражећи само једно: да престолонаследник Петар Други Карађорђевић и пре времена ступи на трон и спасе част државе и народа од уплашене и корумпиране власти. Они су знали оно што смо ми изгледа заборавили: Само Краљ може да заштити народ и државу од власти.

Данас, када истиче 75 година у којима је истина о 27. марту скривана и кривљена у историјском огледалу идеолошких победника на тај заборав немамо право.

Датуми и јубилеји служе да се људи опомену шта им ваља чинити.

Пре десет година, Србија је, после трауматичних искустава, идеолошких и друштвених експеримената, ратова и сеоба у 20. веку, обновила своју државност 5. јуна 2006. године и тако створила могућност препознатљивог деловања на међународном плану и простор за јасно дефинисање своје улоге на Балкану, међу суседима и међу европским државама. Пре тога, одлуком Народне скупштине Србија је вратила државне симболе, и поносно подигла своју заставу заузимајући видљиво место у заједницама држава и народа.

Пре десет година, на Митровдан 8. новембра 2006. проглашен је Устав Србије. Тако су, на унутрашњем плану, и стручњаци и скупштина и грађани прихватили читав низ компромисних решења да би на начелима највишег правног акта отпочели процеси пуног успостављања државе. Нажалост, наметнута криза око статуса Косова и Метохије, светска економска криза, ванредни изборни циклуси, преиспитивање европског опредељења, даље успоравање приватизације и одлагање реституције и суштинских реформи, додатно су одложили и угрозили успостављање државе у пуном капацитету.  Институције нису оспособљене да делују самостално или нису у потпуности формиране. Читаве области у којима је неопходно стално и ефикасно функционисање, надзор или заштита  државе, у недостатку системских и законских решења, често без средстава и кадрова, месецима чекају сагласност партијских коалиција и политичке одлуке. У међувремену, и држава и друштво се додатно раслојавају и сиромаше а разлике међу људима, друштвеним слојевима и регионима се повећавају, претећи да угрозе основно јединство и постојеће функционисање државе.

Данас су сви ови датуми и обавеза шта нам ваља чинити.

Краљевина у парламентарној монархији не значи да Краљ врши власт. То је уставна гаранција и право Краља да штити народ од власти. Да власт коју формирају странке усмерава и ограничава на државне послове и државне интересе.

Власт мора да буде безлична а држава да има лице. Круна са заставе, и круна са грба који представљају државу, та круна мора да стоји и на глави да нам држава не остане обезглављена.

Када је та глава била глава из куће Карађорђевића, Србија је побеђивала у ратовима, Србија је ширила своју територију и уједињавала земље и грађане; а у миру, у Србију су се људи досељавали а они који су одлазили да се школују, – враћали се.

И последњи пут када су грађани Србије имали истинску наду (после година беде и пораза) иза те наде стајао је одлучан позив ЊКВ Александра Другог на крунисање демократије.  Био је довољан његов позив из изгнанства да се тој нади дају победничка крила. Данас је он подстанар у свом дому јер су странке приватизовале државу у привидно демократском уређењу. Докле је год тако и грађани Србије ће бити подстанари у својој држави. Зато се све теже одлучују да имају децу, зато се све лакше одлучују да дом потраже у туђој држави. Грађани морају јасно да виде да свако има право да живи у свом дому. Да је сваком гарантовано право на оно што су његови преци стварали  јер му само то гарантује да ће и његови потомци наследити оно што он ствара. Странке треба да се боре око извршне власти која је пролазна и смењива а демократија мора да има институције које гарантују трајност и сигурност посла и државе, и мора да има на челу оног ко је несмењив. Оног ко зато што представља своју породицу стиче наследно право да представља и државу. Оног коме народ може да се жали на власт. Оног који је круна државе. Оног на чијој глави стоји та круна из грба, круна са заставе. Због чега увек знате да је ваш дом тамо где се та застава вијори.

Човек не бира време у коме ће живети. Али бира шта ће у времену које му је дато учинити за себе, своју породицу, своју државу.

Дошло је време да ми учинимо шта треба.

Данашњи јубилеј нас опомиње: не смемо више да чекамо.

Дошло је време наше обавезе да довршимо  процес крунисања демократије. Да покренемо промену Устава која ће демократију у Србији успоставити као парламентарну монархију, која ће ојачати институције као гаранта истинске демократије и трајну брану свакој личној и свакој партијској узурпацији власти.

Дошло је време да за десетогодишњицу обновљене самосталности Србије, 5. јуна, припремимо Предлог промене Устава, – Устав Краљевине Србије. Да до десетогодишњице проглашења Устава, 8. новембра, прикупимо потписе грађана за тај Предлог и предамо га Народној скупштини. Дошло је време да покренемо процес који ће крунисати Србију.

Дошло је време, и нећемо стати док свој посао не завршимо у свом времену.

Што се не крунише, – то се окруни.

У Врњачкој Бањи, 27. марта 2016.

Писмо академика Матије Бећковића, књижевника и члана Крунског савета које је прочитано на првом конгресу Краљевине Србије 27. марта 2016. у Врњачкој Бањи.

Драги пријатељи,

Краљ Петар II Карађорђевић је био дете, али Круна није била дете. Дете је проглашено пунолетним да би наследило и понело Круну у најкобнијем часу за њега и његов народ, државу и династију.

Пред очи света  ступио је са црним флором око руке, после мученичке смрти свог оца витешког Краља Александра. То сироче представљало је мистично тело нације. Проглашен је пунолетним на данашњи дан 1941. године. Краљевао је у својој земљи девет дана: од 27. марта до 6. априла 1941. године. Са својом владом  стигао је  у Лондон као најславнији и најмлађи европски краљ, први који је Хитлеру бацио рукавицу у лице. У Лондон су се склонили сви европски краљеви и одатле руководили покретом отпора. По свршетку рата сви су се вратили у ослобођене земље, славом овенчани, сем  краља оног народ који је у борби против фашизма поднео највеће жртве. Југословенска краљевска војска је издана и поражена, али не од противника него од.савезника. Краљ је почео рат као најславнији, а завршио као најтрагичнији европски краљ. Повратак му је забрањен, имовина конфискована, држављанство одузето. И њему и осталим члановима династије на челу са тек рођеним сином Престолонаследником Александром и његовом мајком Краљицом Александром, која никад није видела народ и земљу чија је краљица била. Победник, туђин и апостата, уселио се у Краљевски двор и у њему, као доживотни председник, остао до смрти. Његови верници певали су:“Краљу Петре ти си први / Ми смо жељни твоје крви!“ Пола века у школама се учило да је краљ покрао злато и побегао из своје земље. То злато је ових дана нађено код оног који га је оптуживао. Војска изгинула за Краља и Отаџбину остала је без гроба и гробља.

Од те дуге и замршене историје довољно је да се загледамо у три фотографије. Ону на којој се Винстон Черчил дубоко клања Краљу Петру, ону на којој  се види озарено лице предесдика Рузвелта док с њим разговара и ону на којој се назире  последњи сјај у готово угаслим очима Николе Тесле док се рукује са својим Краљем.

Браћо и сестре,

Република Србија нема друге историје осим историје Комунистичке партије. Кобно  је да се та историја продужује и да Србија поред Круне коју има остане гологлава, као да је нема.

Србија је Краљевина, а српски народ је  народ једнога Краља!

Живла Краљевина Србија!