Др Арчибалд Рајс, професор Универзитета у Лозани и
швајцарски криминолог дошао је у Србију почетком Првог светског рата како би
направио увиђај у недела аустроугарске војске, а остао је у њој до смрти.
Запамћен је као један од највећих пријатеља Срба са којима је прошао и најтеже
и најславније дане Великог рата.
Син немачког земљопоседника Рајса, млади доктор наука,
хемичар, професор Универзитета у Лозани, познати криминолог, Арчибалд Рајс,
одазвао се позиву српске краљевске владе да у својству неутралне личности
изврши увиђај у злочине који су почињени у Србији од стране аустроугарске
војске почетком Великог рата.
Иако због тога није био омиљен у домовини, слао је у свет слике
о страдању Срба на почетку рата. Заволео је српског сељака и пожелео да се као
добровољац придружи српској војсци и са њом подели најтеже дане. А то су управо
били дани преласка преко Албаније које је као верни саборац проживео са
војницима Моравске дивизије, са којом је учествовао и у пробоју Солунског
фронта.
Крајем 1918. године, напустио је професорски положај у
Лозани коју мења за Београд и скромну кућу на Топчидеру коју је назвао “Добро
поље”, у знак сећања на место у Македонији где се одиграла једна од пресудних
битака на Солунском фронту 1918. године.
Плац на Топчидеру Рајс је добио у знак народне захвалности,
а кућа је изграђена по угледу на српске сеоске куће: једноставна, приземна, са
само четири просторије. Међутим, на тој сасвим обичној кући постојало је нешто
врло посебно: трем са три лука на два дрвена стуба обојена бојама српске
државне заставе. Унутрашњост куће одговарала је Рајсовим виђењима српског села,
његовог духа и менталитета.
Цео његов животни простор одисао је земљом коју је толико
волео, па се слободно може рећи да је Рајс био Србин по опредељењу.
“Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем
легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. Народ вам
је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим
људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега
учинили одело и титуле. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте
бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.”
Био је члан делегације југословенске владе на Мировној
конференцији у Паризу, ангажован у Министарству унутрашњих послова, али је
убрзо дошао у сукоб са Николом Пашићем. Како није желео да сарађује са људима
које није поштовао, др Рајс је одлучио да се повуче са јавне сцене.
У знак захвалности ратном другу и пријатељу, Удружење
резервних официра и ратника подигло је споменик Арчибалду Рајсу у августа 1931.
Године. Споменик је дело вајара Марка Брежанина. На 80. годишњицу од смрти
Арчибалда Рајса, стручњаци Завода за заштиту споменика града Београда су
обновили споменик.
топцидерспоменикарајсу0
У миру свог топчидерског дома, написао је неку врсту
политичког тестамента “Чујте Срби”, у коме је дао своја запажања о манама и
врлинама српског народа и у којој је јасно поставио разлику имеђу простог
народа, коме је остао привржен до краја живота и функционера које је сматрао
лопужама.
Грубе речи једног таквог функционера, бившег министра
Капетановића, ратног профитера који је који је рат провео у иностранству,
болесно срце Арчибалда Рајса није издржало. Умро је напрасно након једне
расправе са њим.
Сахрањен је на Топчидеру, али је тестаментом своје срце
завештао Кајмакчалану, да тамо почива уз његове саборце. Не заборављајући како
је документовано описао њихове ратне злочине, Бугари су, како наводе историјски
списи, украли његово срце са Кајмакчалана у Другом светском рату.
Срби су остали дужни доктору Рајсу да осим споменика и улице
на Чукаричкој падини, назване по њему, преуреде његову трошну кућу на Топчидеру
и претворе је у музеј. Остали су му дужни вечно сећање и помињање.
Док је, с друге стране, овај „швајцарски добровољац српске
војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и
Вардара“, осим свог срца и живота, српском народу оставио у аманет и савет за
године које су долазиле: “Чујте Срби! Чувајте се себе!”.
Извор : serbia.com
Archibald Reiss, “a friend of Serbs in the toughest days”
Archibald Reiss, a professor at the University
of Lausanne and Swiss criminologist
arrived in Serbia
at the beginning of the World War I in order to investigate the crimes
committed by Austro-Hungarian army, and remained in it until his death. He is
remembered as one of the greatest friends of Serbs with whom he passed the
worst and the most glorious days of the Great War.
The son of the German landowner Reiss, a young doctor,
chemist, professor at the University
of Lausanne , famous criminologist,
Archibald Reiss, accepted the invitation of the Serbian royal government to
investigate the crimes committed by Austro-Hungarian army in Serbia , at the
beginning of the Great War.
Even though, this was the reason he was not popular in his
homeland, he sent to the world pictures of the Serbs at the beginning of the
war. He loved Serbian peasant and he wanted to join Serbian army as a volunteer
and be part of it in difficult moments. Those definitely were the days when
army was crossing Albany , in which he
participated as a faithful comrade with the soldiers of Morava Division and in
the breakthrough on the Salonika front.
At the end of the 1918 he was not working as a professor at
the University of Lausanne anymore, and he changed this position for Belgrade and a modest house in Topčider, which he called
Good Field, in memory of the place in Macedonia , where one of the
decisive battles on the Salonika Front was fought in 1918.
Reiss got the land in Topčider, as a sign of national
gratitude, and the house was built like majority of traditional Serbian houses
in villages: simple, with ground floor and with only four rooms. However, there
was something very special about that ordinary house: a porch with three arches
on two wooden pillars painted with colors of the Serbian national flag. The
interior of the house matched Reiss visions of the Serbian village, his spirit
and mentality.
His whole living space was filled with a country he loved so
much, so it can be said that Reiss chose to be a Serb.
“Your people are patriotic. I do not know a nation in which legendary
national heroes live so long in national soul like it is a case with you. Your
people are democratic, and truly democratic, but not in the way the politicians
are. Among your people, a man is valued for being a man, a not for his suits
and titles. The people are proud, but not mean. Finally, you are smart people,
one of the brightest I have ever seen in my life”.
Monument in Topčider
As a sign of gratitude to war comrade and friend, The
Association of Reserve Officers and Warriors raised a monument to Archibald
Reiss in August in 1931. The monument is the work of a sculptor, Marko
Brežanin. On the 80th anniversary of the death of Archibald Reiss, experts from
the Institute for Protection of Monuments of Belgrade,
He was a member of delegation in Yugoslav government at the
Peace Conference in Paris ,
engaged in the Ministry of Interior business, but he soon had a conflict with
Nikola Pašić. As he did not want to work with people he did not respect, doctor
Reiss decided to withdraw from the public life.
In the peace of his home in Topčider, he wrote sort of a
political testament “Listen, Serbs“, in which he observed the strenghts and
weaknesses of Serbian people, and clearly made a difference between the common
people, to whom he remain loyal until his death, and officials, which he
considered to be thieves.
Rough words of one such official, former minister
Kapetanović, a war profiteer who was abroad during the war, sick and weakened
heart of Archibal Reiss could not bear. After one argument with him, Reiss
suddenly died.
He was buried in Topčider, but his heart was buried
separately in Kajmakčalan, to rest there with his comrades. Not having
forgotten how he descibed their documented war crimes, Bulgarians, according to
historical records, stole his heart from Kajmakčlan in the World War II.
Serbs owed doctor Reiss that beside a monument and the
street named after him in Čukarička Padina (Čukarička Slope), rearrange his
dilapidated house in Topčider and turn it into a museum. They owed him an
eternal memory and mentioning.
While, on the other hand, this “Swiss volunteer in Serbian
army, a friend of magnificent warriors of Šumadija, Danube, Morava, Timok and
Vardar“, besides from his heart and life, left Serbian people with the advice
for years to come: ”Listen, Serbs! Watch out from yourselves!“
serbia.com
