120 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ДРАГОЉУБА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА

Драгољуб Дража Михаиловић рођен је у Ивањици 27. априла (по старом календару 14. априла) 1893. године, “нешто пре поноћи”. Крстио га је свештеник Арсеније Прокопијевић у ивањичкој цркви, 15. маја, а кум је био Јаков Јојић. У препису крштенице пише да је Јојић председник суда ивањичке општине, док у оригиналу стоји само његово име. Препис се разликује од оригинала и у једном важнијем податку: ту стоји да је Дражу крстио свештеник Јован Ајдачић, а Арсеније Прокопијевић се не помиње. Најзад, обема варијантама заједничка је грешка у презимену, јер пише “Михајловић”, а треба Михаиловић.

Дража је добио име по Драгољубу Дражи Петровићу, оцу његове мајке Смиљане, угледном домаћину рашког села Тисовица. Био је то знак захвалности Смиљане и Михаила према тада већ почившем Драгољубу Петровићу, што је благосиљао њихов брак.

После Драже, Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и Јелицу. Милица је вероватно рођена 1894, а Јелица 1895. године. Дражина сестра Милица умрла је млада, 1905. године, од туберкулозе. Јелица је завршила архитектуру у Београду, када је овај факултет тек основан, тако да је спадала у ред првих архитеката у Србији. Удала се за колегу који се презивао Вречко, али је брак кратко трајао и нису имали деце. Јелица је радила у општини града Београда, а живела је у породичној кући у Цвијићевој улици. Кућа је била лепа, на спрат, са баштом испред. Пред рат и за време рата Јелица је у тој кући живела сама. По манирима, говору и изгледу, била је идеалан представник српског грађанског друштва. Под окупацијом Немци нису хапсили Дражину сестру. Убили су је комунисти, чим су ушли у Београд. Не зна се где је њен гроб. Јеличина кућа је конфискована и, после неког времена, срушена.

Свега неколико месеци по Јеличином рођењу умро је отац Михаило, а после пет година умрла је и мајка Смиљана. Зато је 1901. године Дражин, Миличин и Јеличин стриц, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће у свој дом у Београду, у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића), преузевши старање о њима. Децу је чувала Влајкова мајка, Дражина баба по оцу, Станица.5 У ондашњем београдском друштву, мајор Михаиловић беше омиљен и познат као “чика Влајко”. Официри су били и Дражини стричеви Драгомир и Велимир. Четврти Дражин стриц, Тома, радио је као управник телеграфа у пошти у Београду.

По завршетку основне школе, Дража је ујесен 1904. године уписан у Трећу мушку гимназију (до 1906. налазила се код Васељенске цркве, а од тада на Цветном тргу). Прва три разреда гимназије завршио је у Трећој мушкој, а последња три, од 1907. до 1910. године, у Другој београдској гимназији. После завршених шест разреда гимназије, Дража је 1. септембра 1910. године ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије. Био је одличан студент: дипломирао је као четврти у класи.

Али, пре него што је добио диплому, Дража је као питомац доспео на бојно поље. У Првом балканском рату, 1912. године, његова класа је распоређена на положаје батаљонских ађутаната.

Најпоузданије верзије о Дражином учешћу у Првом балканском рату ослањају се на сећање његовог пријатеља, пуковника Ђорђа Дуњића, објављено 1975. године. Према Дуњићу, Дража се налазио у IV прекобројном пешадијском пуку првог позива. Ова јединица је била у саставу Дринске дивизије, али је на почетку рата пребачена у Дунавску дивизију другог позива, тако да се Дража борио на македонском фронту. У Кумановској бици Дража је доспео сред најжешћих окршаја, код Нагоричана и реке Пчиње. Добро се показао, па је поред Сребрне медаље за храброст добио и чин наредника. После овога, Дражина дивизија је у саставу Друге армије генерала Степе Степановића учествовала у опсади Једрена.

У Другом балканском рату Дражин IV прекобројни пешадијски пук најпре се борио на правцу од Страцина до Криве Паланке. Потом је из Дунавске дивизије другог позива пребачен у Моравску дивизију другог позива. На дужности водника једне пешадијске чете, Дража је учествовао у борбама на Злетовској реци и даље према Кочанима. Ту је срећно преболео своје прве ране. Заједно са својом класом, 18. јула 1913. године произведен је у чин потпоручника.

После Другог балканског рата уследила је прекоманда на дужност водника у IV пешадијском пуку првог позива “Стефан Немања”, мобилисаном у Ваљеву. Пук је кренуо према Косову и Метохији, ради угушења арнаутске побуне. Дража остаје на Косову до краја 1913, као водник 2. чете 1. батаљона IV пешадијског пука првог позива.

Јануара 1914. године 43. класа је позвана на допунски курс Ниже школе Војне академије, ради окончања наставе по скраћеном плану и програму. По завршетку курса, класи је признато да је завршила војну академију, а потпоручници су враћени на дужности водника пешадијских чета. Дража је требало да пређе у артиљерију, али се од тог распореда одустало због напада Аустроугарске на Србију.11 Током мобилизације постављен је за водника 3. чете 1. батаљона

III прекобројног пешадијског пука првог позива Дринске дивизије, у саставу Треће армије. На тој дужности учествује у Церској бици, да би већ 9. септембра постао и заступник рањеног командира исте чете, капетана II класе Чедомира Станојловића. Добро се показао и у наредним борбама против Аустроугара, о чему сведочи похвала мајора Душана Бесарабића:

“У борби хладан и присебан нарочито 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пландишту где је остао на положају и ако му је батаљон мало одступио.

За које се одличје предлаже: Златну медаљу за храброст.”

У службеним белешкама из Колубарске битке, мајор Љубомир Ђорђевић такође предлаже да се потпоручник Михаиловић одликује Златном медаљом за храброст, што је после победе српске војске и учињено. Ево Ђорђевићеве препоруке:

“Активни пешадијски потпоручник г. Драгољуб Михаиловић иако млад официр ипак умешно је руковао четом при одбрани Мајданпекске Главице, као и личном храброшћу 14. новембра, као и при нападу на положаје око заузимања Ваљева 26. новембра, одликовао се личном храброшћу и умешним командовањем чете (иако је командовао) недовољно обученим обвезницима из нових крајева, зашта га треба одликовати зл. медаљом за храброст.”

Ратну 1915. годину Дражин III прекобројни пешадијски пук започео је код Шапца, почетком јула. Крајем септембра наставио је борбу против Немаца у околини Пожаревца, а потом се повлачио до Пећи. Дража је наизменично био водник или заступник командира појединих пешадијских чета у 3. и 2. батаљону, да би 20. новембра 1915, уочи поласка српске војске у Албанску голготу, био постављен за водника пуковског Митраљеског одељења, које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара.

Са својим Митраљеским одељењем, Дража се повлачио правцем Беране-Подгорица-Скадар. Потпуковник Коста Р. Ђорђевић дао је 1923. године “ратну оцену” потпоручника Михаиловића:

“Од 20. новембра 915. па до 21. фебруара 916. год. као водник митраљ. оделења III прекобр. пука за време повлачења кроз Црну Гору био је најоданији помагач свога командира, велики пријатељ својих људи – војника. Неуморно је по цео дан и то из дана у дан трчао по околини тражећи за своје људе коју кору хлеба, те да им утоли глад и олакша очајан положај. Мислим, да је у тим тешким часовима искушења, које је доживела српска војска, ретко који официр схватио тако правилно и тако савесно своју улогу, као тадањи ппоручник Михаиловић. За овај и овакав рад по доласку на Крф, предложио сам га за одликовање и унапређење.”

Студен и глад односили су хиљаде живота на лицу места, а нове хиљаде су од последица Голготе умирале на Крфу и Виду. Али, бледоликог и слабашног потпоручника Михаиловића челична воља избавила је из свих ових невоља: он после Албанске голготе не само што није био на списку упућених на лечење, него ни митраљези које је дужио нису били изгубљени, мада је готово сво тешко оружје уништено још у Метохији.

Дражин III прекобројни пук је 9. фебруара 1916. прекомандован у Вардарску дивизију, да би следећег дана био упућен у логор Ипсос. Уочи поласка у овај логор на Крфу, командант 3. батаљона, мајор Љубомир Ђорђевић, дао је следећу службену оцену потпоручника Драгољуба Михаиловића:

“Пеш. потпоручник г. Драгољуб Михаиловић као заступник командира чете командовао је четом доста успешно.”

У борбама током овог рата показао је да је пун енергије, има иницијативу, доста одлучан, храбар, и ако је млад официр командовао је четом доста умешно и успешно, хладан и присебан за време рата показао је да има способности и воље за вођење трупе.Карактера одговорног и чврстог.

ОСНИВАЊЕ ПОРОДИЦЕ И НАСТАВАК СТУДИЈА

После Првог светског рата поручник Михаиловић бива распоређен према албанској граници, у Призрен, ради гушења још једне арнаутске побуне. На Косову и Метохији боравио је од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. Његово прво мирнодопско одредиште је касарна “Краљ Петар I” у Скопљу. Од 11. априла до 1. септембра 1919. године, ту је био на дужности заступника командира Митраљеског одељења у 28. пешадијском пуку. Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у Краљеву гарду у Београду. У јесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона Пешадијског пука Краљеве гарде.

Али Дража се није дуго задржао у Краљевој гарди, због једног инцидента у кафани “Слобода” (Масарикова улица), уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бухоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: “Да видимо ко је бољи Србин од мене”. Добио је 15 дана затвора, а онда је, већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопљу, на положај водника и ађутанта команданта пука, потпуковника Милутина Влајића. Бухоњицки је упућен на арнаутску границу.

Само неколико месеци после свог другог боравка у затвору, Дража је, 11. априла, још једном одликован Златном медаљом за храброст. Следећег месеца почиње и његова наставничка каријера: 11. маја је постављен за водника једног митраљеског одељења у III подофицирској школи у Скопљу. Следило је унапређење у чин капетана II класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима V реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године.

Та година за Дражу беше изузетна. У њој је отпочео наставничку каријеру, добио чин капетана друге класе и – оженио се. Његова изабраница била је Јелица Бранковић, ћерка пуковника Јеврема Бранковића и сестра његовог класног друга и најбољег пријатеља Боривоја – Боре. Преко Боре, Дража и Јелица били су познаници већ десетак година. Изгледало је, испрва, да ће заувек остати само пријатељи. Јелица се уочи Првог светског рата удала за професора књижевности Радивоја Лазаревића. (Радивоје је био рођени брат Даре Ћосић, мајке познатог писца Бранимира Ћосића.) Младенци су живели у Призрену, где је Радивоје, изненада, 1915. године умро од срца. Јелица је била у петом месецу трудноће када је, иза српске војске у повлачењу, на Косово стигао сурови бугарски окупатор. Успела је да се некако пробије до Крушевца, где су јој живеле мајка и три сестре (Даница, Олга и Ана). Следеће, 1916. године, Јелица је у Крушевцу родила ћерку Радмилу. (Радмила је пре рата завршила Трговачку академију и била службеник у Осигуравајућем заводу. Умрла је у Београду 1972. године, оставивши иза себе једну ћерку и унучиће. Имала је и сина, који је умро као трогодишњи дечак.)

Још раније, прве године великог рата, Јелица је остала без брата а Дража без најбољег друга. Бора Бранковић је погинуо у Церској бици, на Црним барама. Сахрањен је на Глоговцу, где и данас, на споменику изнад заједничке гробнице, стоји уклесано његово име. Судбина је хтела да Јелица и Дража његов гроб убудуће посећују као супружници. Они су изродили четворо деце: синове Бранка (1921), Љубивоја (1922; преминуо је у првој години живота) и Војислава (1924) и ћерку Гордану (1927).

Током Другог светског рата Јелица је стоички носила терет Дражине борбе. Први пут је ухапшена 1942. године и са двоје деце одведена на Бањицу (Воја је већ био у шуми). Онда је Гестапо проценио да ће јој слобода бити већа казна ако деца буду задржана у логору. Она се грчевито држала деце, али је ипак избачена. Остале затворенице тешиле су је да ће извана можда успети да учини нешто. Да ли је успела или не, тек, и деца су пуштена после неколико месеци. Али, у следећој години, испуњеној немачким офанзивама на Дражину војску, Јелица је поново ухапшена. Ипак је преживела и Бањицу и поратне комунистичке чистке. Умрла је 1970. године у Београду.

Јеличин и Дражин млађи син Војислав погинуо је маја 1945. у Босни, у борби против комуниста. Бранко је умро 6. новембра 1995. године у Београду, као дипломирани правник у пензији. Гордана је дечји лекар радиолог у пензији, живи у Београду

ДОКТОР ВОЈНИХ НАУКА

Следеће, 1921. године, Дража Михаиловић је накратко службовао у Сарајеву, од 7. јула до 30. септембра. Био је наставник у II подофицирској пешадијској школи. Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника 23. класе Више школе Војне академије, упоредиве са данашњим постдипломским студијама. Две године касније дипломирао је са одличним успехом, као шести од 50 полазника. У међувремену, 5. новембра 1921. године, Дража је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана I класе.

Дванаесторица најбољих из 23. класе Више школе Војне академије постали су приправници ђенералштабне струке. То звање је упоредиво са данашњом титулом магистра војних наука.

Као капетан I класе Дража је годину и по дана радио у Обавештајном одељењу, а шест месеци у Наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. Следи превођење у ђенералштабну струку, 24. фебруара 1926, које се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука.28 Ђенералштабни официри били су на високој цени и веома малобројни: уочи Другог светског рата свега око 160 у целој Краљевини Југославији.

Најбољи студент 23. класе Више школе Војне академије, мајор Драгослав В. Милосављевић, овако је касније, у емиграцији, описивао Дражу из тих дана:

“Оптерећен породицом, а са малом платом, стоички је подносио све, никада се не љутећи. Никада ни према коме није испао, нити је мењао своје расположење. У току летњих путовања он је био центар око кога смо се окупљали после рада, да поседимо и поразговарамо. Он је стизао за све и свуда, тако да сам се питао када тај човек спава.”

Тако је мајор Драгољуб Михаиловић завршио највише домаће војне школе, и стао у ред најелитнијих официра. У то доба Краљевина Југославија је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Дража обрео у Паризу.

Податке о Дражином француском школовању за сада није могуће пронаћи. Јер, Дража није похађао Високу ратну школу у Вансену, предграђу Париза, где су одлазили други наши официри. Вероватно је био у некој обавештајној школи, током 1929. или 1930. године, на шест месеци. Није доступна ни одговарајућа документација из Београда. Претпоставка је да комунисти скривају афирмативна документа о овом свом великом непријатељу. Дражино познанство са Де Голом, о коме постоји раширена прича, такође се не може проверити.

Пре него што ће отићи у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта 1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На ђенералштабне послове у Штабу Краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У Гарди је био помоћник начелника штаба, вршиоц дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном Пешадијског пука Краљеве гарде.

Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у Нижој школи Интендантске академије. Просветни Орден Светог Саве IV реда добио је 25. јануара 1928. године, а 17. децембра 1933. униформу је украсио још једним одличјем: Орденом југословенске круне IV реда. Ч ин потпуковника добио је за Васкрс 1930. године

У ДИПЛОМАТИЈИ

Службовање у Краљевој гарди потпуковник Михаиловић завршио је 14. фебруара 1935, када је прекомандован у Организацијско одељење Ђенералштаба Министарства војске и морнарице. Ту је остао само до 28. маја, када је стигла наредба за одлазак у Софију, на место војног аташеа Краљевине Југославије. За овакве дужности бирани су “најстручнији официри, обично ђенералштабни, који су претходно сарађивали са обавештајним одељењем Главног ђенералштаба”.

Потпуковник Дража Михаиловић отпутовао је у Софију 7. јула 1935. године. Ступио је у везу са противницима профашистичког режима цара Бориса Кобурга, међу којима су се истицале две опозиционе странке: Земљорадничка странка и партија “Звено”. Земљорадници су следили традицију свог славног претходника Александра Стамболиског, страдалог у атентату, који је радио на успостављању бољих односа између Србије и Бугарске. Партија “Звено” окупљала је интелектуалце и привреднике, такође наклоњене сарадњи два суседна народа. У посебну Дражину обавезу спадало је праћење ВМРО-а.

Милан Стојадиновић, тадашњи председник југословенске краљевске владе, у својим мемоарима пише да је Дражу повукао из Софије због “афере Велчев”. Званична Софија је обавестила Стојадиновића како су југословенске власти учествовале у припремама пуча у Бугарској. Ово је учињено преко бугарског пуковника Дамјана Велчева, који се налазио у Београду, у прогонству. Када је план био готов, Велчев је пребачен преко границе, где је требало да се састане са другим завереницима. Међу овима је главну реч водио пуковник Заимов, који је, према овој званичној бугарској верзији, истовремено сарађивао са совјетским посланством и југословенским војним аташеом, потпуковником Дражом Михаиловићем. Али, од пуча није било ништа, јер је Велчев ухапшен чим је прешао границу. (Осуђен је на смрт, па је казна преиначена у дугогодишњу робију. Уочи рата је ипак пуштен и реактивиран у бугарској војсци. Током рата, Дража је успоставио контакт са Велчевом, у покушају да понови неуспели план из 1935. године. Међутим, ни нови покушај изазивања пуча у Софији ради уклањања профашистичких власти није успео. Велчев је на крају рата пришао комунистима; после рата је био посланик у Швајцарској.)

Стојадиновић каже да је испочетка сумњао у ову бугарску верзију, али да је, касније, у њу ипак поверовао. Зато је из Софије уклонио и војног атешеа, и југословенског посланика, Цинцар-Марковића. Међутим, није смео да их казни, јер би кажњавање било доказ о умешаности југословенске владе у организовање пуча у Бугарској. Тако су Дража и Цинцар-Марковић послати на боља места, у Праг, односно Берлин.33

Дража је у Софији стекао прва конкретна политичка искуства. Научио је бугарски језик и добио два бугарска одличја: Орден Александра Невског III степена, који му је уручио лично цар Борис приликом одласка, и Орден крста Светог Александра, који ће стићи три године касније, 1939. За време службе у Софији добио је и пуковнички чин, 6. септембра 1935, поводом рођендана престолонаследника Петра Карађорђевића.

Пуковник Дража Михаиловић стигао је у Праг 22. маја 1936. године, да ту остане до маја наредне године. Био је у добрим односима са Чехословацима, који су у Краљевини Југославији видели савезника против Хитлерове Немачке. У Прагу се није бавио политиком, већ бројним војним питањима, као што су набавка чехословачких авиона, панцир прслука, упутстава за противоклопно ратовање, уређаја за испитивање заштитних маски прављених у Војно-техничком заводу у Крушевцу, итд. Писао је извештаје против немачког посланства у Прагу, које је изазивало афере, али и против енглеског ваздухопловног изасланика, који је лоше радио свој посао због склоности ка пићу. На опроштајном пријему, председник Чехословачке уручио је Дражи Михаиловићу Орден белог лава III реда

ОРИГИНАЛНА ДРАЖИНА ТЕОРИЈА

Четврта деценија XX века доносила је многе новине у војној теорији и пракси. У Француској се развила полемика око тзв. Мажино линије, велике фортификације према Хитлеровој Немачкој. Генерал Де Гол је тврдио да непријатељ та огромна утврђења једноставно може да заобиђе. И Дража је заступао такво мишљење, нарочито откако су генерали Недић и Рупник отпочели са градњом сталних фортификација према Аустрији и Италији. Он је саветовао другачију тактику, са четничким начином ратовања у основи. Предлагао је специјалну обуку трупа и изградњу војних складишта у планинама.

Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника Штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово радно место налазило се у касарни “Војвода Мишић”. Ту је, 1. децембра 1937, на груди прикачио још једно одличје: Орден југословенске круне III реда. Априла следеће, 1938. године, Дража прелази за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области. По тадашњим прописима, командовање пуком било је неизоставна степеница на путу ка генералском чину.

После тачно годину дана, априла 1939. године, Дража се враћа у Љубљану, овога пута за начелника Штаба утврђивања. Ту остаје свега неколико месеци, до августа, када је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду.

Око повратка пуковника Драже Михаиловића из Љубљане у Београд дигла се велика прашина. Када се та прашина слегла, нашег јунака видимо у још једном, 30-дневном притвору, по наређењу министра војске и морнарице, генерала Милана Недића. Дражина кривица састојала се, по мишљењу генерала Недића, у навођењу војних власти на погрешна решења.

О овом случају у литератури има више верзија, које се углавном могу свести на следеће. У време Дражиног службовања у Словенији, Немачка је анектирала Аустрију (13. марта 1938). Тако је Дража из непосредне близине могао да види велику опасност која се надвила над југословенску Краљевину, тим пре јер је имао

и једну посебну дужност: организовање илегалних канала за пребацивање обавештајаца преко границе Трећег рајха.

Дража је самоиницијативно почео да се супротставља акцијама немачке мањине у Словенији, која је јавно славила Хитлеров рођендан, као и деловању словеначких клерикалаца. С друге стране, од Главног ђенералштаба у Београду он је тражио предузимање енергичних мера. Како усмене интервенције нису помогле, на крају је написао један реферат генералу Недићу. Садржај тог реферата објављује једино Милош Аћин Коста. Др Милан Гавриловић, председник Српске земљорадничке странке, после рата је описао један разговор са Дражом из овог доба. Дражина размишљања, цитирана у Гавриловићевим мемоарима, једнака су онима из реферата генералу Недићу, који доноси Аћин Коста.

У уводу свог чувеног реферата Дража се бави општом војном ситуацијом у свету. Затим прелази на видан утицај Мусолинијеве Италије и Хитлерове Немачке у Словенији и Хрватској, преко пете колоне, а посебно усташа. Јаки непријатељи на границама и бројна пета колона унутар граница захтевали су федералистичко, а не централистичко организовање одбране. Конкретно, пуковник Михаиловић је тражио увођење територијалне војне обавезе за Србе, Хрвате и Словенце, тако што ће свако најпре организовати одбрану сопствене територије.

После овог уследила је анализа савремених војних доктрина, Хитлеровог муњевитог рата и Де Голове мотомеханизоване војске. Овим доктринама, као Југославији најпримеренију, супротставио је сопствену доктрину четничког (герилског) ратовања. Изградња великих фортификација према Италији и Аустрији (тзв. Недићева и Рупникова линија) по Дражином мишљењу није ништа друго до бескорисно трошење новца. Уместо тога, после територијалног организовања војске треба хитно прећи на четничку обуку и изградњу планинских складишта лаког оружја, муниције, опреме, пољских болница и конзервиране хране.

Четничком начину ратовања Дража је сем тактичке улоге, која је постојала и у претходним ратовима, сада дао и стратегијску улогу. Њу је видео у следеће три фазе. У првој фази рата четничка герила само доставља обавештајне податке Врховној команди југословенске војске и надлежним савезничким штабовима. У другој фази почињу четничке оружане акције против непријатеља, а трећа фаза, свеопшти напад, наступа када савезничке трупе избију на границу Југославије.

У посебном поглављу реферата Дража се бавио неопходним техничким мерама, као што је образовање мреже радио станица и обезбеђење довољног броја акумулатора. Сматрао је да је најпогоднија формација за четничке јединице брзопокретни батаљон, па је чак навео и прописе за његову обуку. Посебну пажњу посветио је обуци у скијању (и сам је био љубитељ скијања).

Генерал Недић је оштро реаговао на Дражин реферат. Сматрао је да је написан “под импресијом субјективног излагања догађаја од стране извесних политичких личности или достављача”, као и да се “по провери показао нетачним”. Желео је оштрије да казни пуковника Михаиловића, али је наишао на противљење околине. Ипак, Дража још једном наредни чин није добио на време.

Као професор стратегије на Вишој школи Војне академије, и тактике у Ђенералштабној школи, Дража је ипак ширио идеје из свог реферата генералу Недићу. Млади официри, међу којима и многи будући команданти његових корпуса и бригада, одушевљено су слушали критику застарелог рововског начина ратовања. Можда је баш због тога већ 29. јануара 1940, после само једног семестра, Дража премештен на нову дужност, за начелника Општег одељења Врховне инспекције војне силе. И ту је, како је касније сам рекао, “напао страховиту застарелост наше војске”.

Почетком 1940, према Угљеши П. Михајловићу, тада начелнику Штаба Дунавске дивизијске области, Дража је једно време био на служби и у Штабу утврђивања у Петроварадину.36 Тешко је поднео пад Француске, коју је много волео, па у тој последњој предратној години успоставља ближе контакте са енглеским и америчким војним аташеима и обавештајцима у Београду. Истовремено, био је у вези и са Бугарима, као и са пољским и чехословачким емигрантима.

Дража је сво време звонио на узбуну. Пошто је војском неприкосновено владао генерал Недић, покушао је да алармира политичке структуре. По савету пријатеља, обратио се др Милану Гавриловићу, председнику Српске земљорадничке странке. Касније, у емиграцији, Гавриловић је забележио да му је Дража том приликом изнео следећи план одбране од Немачке:

Хитлер је већ на нашој граници. Он је мора једном прећи. Ми му се војнички не можемо одупрети. Данашњи рат решавају тенк и авион. Нема ни поређења у овом између нас и Немаца. Међутим, ми не можемо ни капитулирати пред Хитлером.

Морамо препустити све наше друмове немачким тенковима и наше небо немачким авионима.

Ово значи, морају се напустити сви наши градови, и скоро сва земља осим дела Западне Босне, Херцеговине и Црне Горе, с делом јадранске обале којом ова залеђина командује. Сад још, одмах, ту треба навлачити храну, муницију и само оно оружје које је ту употребљиво, у те наше скоро ненасељене планине и кршеве. Тај део посести, кад тренутак дође, ограниченим али најбољим трупама за ту ситуацију.

Ту нам немачки тенкови ништа не могу, а веома мало немачка авијација. Дотле ће, ваљда, и савезници моћи нешто учинити да нас помогну.

Дражине идеје ипак су делимично прихваћене. Априла 1940. године Врховна команда при свакој армији оснива по један четнички одред и спрема га за герилско ратовање. Али, на интервенцију Влатка Мачека, председника Хрватске сељачке странке, из назива одреда одмах је уклоњено четничко име, па су то званично били “јуришни батаљони”. До априла следеће године основан је, или је био у оснивању, по један јуришни батаљон при свакој од шест армија југословенске војске, са седиштима у Скопљу, Нишу, Мостару, Новом Саду, Сарајеву и Карловцу. У наступајућим догађајима најзначајнију улогу одиграће Први јуришни батаљон мајора Миодрага Палошевића, кога ће рат затећи у Бијељини. Остаци овог батаљона придружиће се Дражи на путу ка Равној Гори.

У међувремену, у последњој мирној години пред велику олују, Дража је наставио по старом, због чега га је генерал Недић још једном казнио. Овога пута Дражин “грех” био је у пркошењу неумереној немачкој пропаганди у Београду, нарочито после брзе окупације Француске. Одговарајући на ту пропаганду, британски војни изасланик у Београду приредио је вечеру за чланове Удружења резервних подофицира, са великим бројем званица, међу којима је било и доста активних официра. У атмосфери страха и потиштености због неочекивано лаког пада Француске, сви позвани дошли су у цивилу, сем једног. “Један једини човек у униформи био је ђенералштабни пуковник Дража Михаиловић”, гласио је извештај достављен главном Ђенералштабу.

Генерал Милан Недић одмах изриче нову казну: премештај на службу у Мостар. Тако је Дража постао помоћник начелника Генералштаба Приморске армијске области. Истовремено, Недић му мења и ратни распоред. По новом ратном распореду пуковник Дража Михаиловић постаје начелник Оперативног одељења Друге армије, за који је мобилисање предвиђено у Сарајеву, а поседање линије фронта у Славонији, према Барањи. На том положају он ће дочекати напад Немачке и њених савезника на Југославију.

ХВАЉЕН И КУЂЕН

Дража је био средње висине, смеђе, коврџаве косе и плавих очију, испод подебљих наочара. Имао је младолико лице, правилних црта. Говорио је разговетно и течно, гласом снажним и дубоким. Био је срдачан, дружељубив и увек спреман на шалу. У приватном животу лако је стицао пријатеље, а тешко непријатеље. Имао је благ израз лица, и уопште, одавао је једног добродушног човека. Та благост навела је многе писце на погрешан закључак у погледу његових професионалних особина. Томе је, између осталог, допринео систем вредности наметнут од стране комуниста, по коме покварени и зли побеђују а добри губе. Такав вредносни систем потиснуо је онај из српске традиције: побеђује витез, била та победа земаљска или небеска, а витез је увек добар и племенит. С друге стране, ови писци нису узели у обзир ратна наређења Драже Михаиловића. Тешко би се дало наслутити да та наређења припадају једном тако благом човеку.

Дража је волео планинарење, а од службовања у Чехословачкој и скијање. Бавио се фотографијом још од Солунског фронта. Снимке је пажљиво слагао у кожне албуме, од којих су неки сачувани до наших дана. Волео је добру књигу, али је највише читао стручну литературу. Пратио је војне часописе, домаће и стране.

Дражин порок било је пушење, толико да се једном отровао никотином. Иначе је био доброг здравља, изузев што је уочи Другог светског рата почео да побољева од ишијаса.

Када се ујесен 1921. године са породицом вратио из Сарајева у Београд, Дража је најпре становао, као подстанар, у једној кући поред цркве Светог Саве на Врачару, на месту на коме се данас налази Народна библиотека. Следило је пресељење у Граховску, па у Ситничку улицу на Сењаку. Пошто је Сењак близу Саве, купио је један чамац. Радо је проводио време на реци.

Почетком тридесетих година Дража је успео да купи кућу у Брегалничкој улици број 24. Рате за кућу отплаћивао је све до почетка рата. Дражино двориште било је пуно животиња. Поред осталог, ту су се налазиле две кобиле (Кока и Лака) и једно ждребе (Ждралин). Дража је волео да понекад одјаше до своје касарне.

Имао је и два аутомобила, најпре “форда” а затим “шевролета”, црне боје.

Према платним списковима Дравске дивизијске области, Дражина нето зарада износила је близу 5.000 динара месечно. Ако се упореди куповна моћ, то је 5-6 пута већа плата него што је имао један пуковник деведесетих година прошлог века.

Ниједан високи официр југословенске Краљевине није истовремено толико награђиван и толико кажњаван као пуковник Дража Михаиловић. Такође, мало који од његових колега могао се похвалити таквим војничким искуством и образовањем. Дража је био један срећан спој теорије и праксе. Завршио је све војне школе које су се могле завршити, обављао је све дужности које се у току радног века једног официра могу обављати и ратовао је у свим ратовима које је Србија водила од почетка века. Извесно је да у Краљевини Југославији није имао чин и положај какав је заслуживао: његова бунтовничка природа није се уклапала у крута правила војне администрације. Али када се та администрација пред налетом моћног непријатеља срушила као кула од карата, било је природно што су управо једног таквог човека догађаји избацили на чеону позицију, односно – на место које му и припада.

О томе Угљеша П. Михајловић каже: “Велика је штета, да Дража није могао имати виши чин и положај и јачи утицај на организацијске, формацијске и наставне проблеме војске Краљевине Југославије, па да ова дочека догађаје из 1941. године са више способности и припремљена за герилско ратовање, а не да се недовољно мобилисана расплине на огромном простору од Триглава до Ђевђелије, који је било немогуће одбранити од тада најјаче и страшне ратне машине нацистичке Немачке, која је успела да смрви чак и велику француску војну силу, а о малим државама и да се не говори.”

ЗАНИМЉИВОСТИ У ВЕЗИ СА ГЕНЕРАЛОМ МИХАИЛОВИЋЕМ

У угледном часопису Тајм маја 1942. изашао је чланак о генералу Драгољубу Михаиловићу, са његовом сликом на насловној страни.

У време док је Други свјетски рат увелико беснио, у Холивуду су се снимали филмови. Тако је Холивуд постао један од центара антинацистичке пропаганде и део америчке ратне машинерије. У мору оваквих филмова снимљена је и филмска епопеја о херојском отпору четника нацистичким окупаторима Краљевине Југославије. Филм је снимљен1943. године у режији Луиса Кинга под називом “Четници – борбена герила”. Улога четничког команданта и вође покрета отпора припала је Филипу Дорну. Британци су са променом своје званичне политике овај филм приказивали без уводне шпице под именомПартизани.

У последњој фази рата амерички председник Френклин Делано Рузвелт поклањао је заслужним појединцима луксузно опремљену књигу “Четири слободе”, која се састојала од по четири фотографије и четири текста. Истакнути амерички уметници изражавали су, пером и кичицом, своје виђење слободе говора и изражавања мисли, слободе вероисповести, слободе од сиромаштва и слободе од страха. Један примерак књиге председник Рузвелт поклонио је генералу Дражи Михаиловићу. Данас се књига “Четири слободе” намењену генералу Михаиловићу чува у Архиву САНУ у Београду.

Градоначелник Лос Анђелеса Том Бредли је донео Указ којим се 17. јул 1986.проглашава за „Дан сећања на генерала Дражу Михаиловића.“

Током боравка у затвору и ишчекивању пресуде 1946. године генералу Дражи Михаиловићи је било дозвољено да чита књиге. Последњи роман који је Дража прочитао и од кога се у ћелији није одвајао све до своје смрти био је Стен­да­лов Парм­ски кар­ту­зи­јан­ски ма­на­стир.

Реаговања поводом вести о погубљењу Генерала Драже

 „Михаиловић се за време овог рата борио на страни савезника и неправедно је погубљен. Грех за његово погубљење сносе и судије и судијини заповедници.“ (Краљ Петар II Карађорђевић)

 „Била сам много тужна када сам овог јутра у новинама прочитала да је стрељан родољуб г. Михаиловић, човек који је запалио луч слободе.“ (Елеонора Рузвелт)

 „Свет се тресе из темеља. Михаиловић, часни родољуб, пао је као жртва и мученик под ноге победника комунистичке инвазије са истока.“ (“Тајмс” 28. јула 1946.)

 „Цели овај процес гола је политика, иста ствар која се десила у Москви 1936. године, и све је било у служби комунистичке пропаганде.“ (“Ла Газета” из Лозане 17. јула 1946.)

 „Инквизиторски калуђери средњега века били су права деца у примени својих мачева у односу на Тита и његовог судију Ђорђевића“ (Атина 18. јула 1946. године.)

 „Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свог живота; његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. Са временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. A који се зову Дражини, нека подржавају Дражу. Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије!” (Свети Владика Николај у својој бесједи о Дражи у цркви Христовог Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954. године)

 „Умирем грешан, био сам обичан судија смрти!“ (Судија Михаило Ђорђевић, којег је прогањала мисао да је на смрт осудио невиног човека)