За острво
Видо и војничко гробље на Зејтинлику где су сахрањени српски ратници сви су
чули, али за Јиндриховице мало ко зна. У шуми надомак овог места које се налази
на самој граници Чешке и Немачке почива 7.100 српских војника, официра и
цивила.
…Постали сте страшно незахвални. Тако ваш
главни град, Београд, некада град мученик, ни дан – данас, десет година након
ослободилачког рата, нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао
сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и
немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност
према онима који су се жртвовали, ништа не дај, ама баш ништа. Ваше вође нису
још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле
ни један од од оних великих догађаја којима дугујете слободу и величину земље….
Арчибалд
Рајс – Чујте , Срби!
Пре скоро
сто година један странац који је волео Србију више него своју Швајцарску овако
је из најбоље намере критиковао наш немар према страдалима.
Јиндржиховице
су мало место у западном делу Чешке, на самој граници са Немачком, 25
километара удаљено од чувене бање Карлове Вари. У овом месту је за време Првог
светског рата био највећи концентрациони логор на територији Аустроугарске.
Кроз логор је прошло око 40.000 заробљеника. За разлику од осталих
аустроугарских логора који су били једнонационални, у Јиндриховице су довођени
највише Срби, мада је било и Руса, Италијана, Пољака, Литванаца и Румуна.
Једино су Срби овде, поред војника, имали и своје цивиле.
Војници
су били заробљавани на ратишту, а потом железницом транспортовани до логора,
док је обичан народ, аустроугарска војска одводила у поход по Србији.
Заробљеника је било из свих крајева Србије, а највише из Шумадије и Ваљевског
краја. До самог логора су морали да пешаче 30 километара. Тежак живот у логору
подразумевао је и свакодневни рад у каменолому, на изградњи путева, мостова и
хемијске фабрике у Соколову, удаљеном 30 километара, који су прелазили пешке.
Логор је
био посебан, јер нико од логораша није био убијен, али су услови у логору били
тешки, хладноћа и зараза су харали, дневно је умирало око 40 људи. Сваког дана
у 15 часова тужна поворка са умрлима је ишла до оближње заједничке гробнице, у
којој су полагана тела умрлих свих узраста од деце до стараца.
Заробљеници
су исцрпљивани слабом исхраном, немогућношћу лечења од туберкулозе и тифуса и
крајње нехигијенским условима живота. Најстарији српски цивил који је овде умро
имао је 92 године и био је православни свештеник, док је најмлађи који је овде
страдао имао само осам година и био унук поменутог свештеника.
У овом
логору кратко време је био заробљен и Димитрије Туцовић, али су га шпански
социјалисти, уз помоћ Црвеног крста, убрзо ослободили.
Маузолеј
се налази недалеко на огољеном брду, а само око објекта расту четинари. На овом
месту је, за време Првог светског рата, изграђен резервоар за воду, али је тај
комад земљишта, после рата, чешки председник Масарик поклонио краљу Александру,
да послужи као костурница у коју је планирано да се пренесу посмртни остаци
српских војника и цивила.
Од Другог
светског рата, па до пре тринаест година, литургија на овом светом месту ни
једном није служена. Последњи који ју је, пре ове дуге паузе служио, био је
Владика Нишки Доситеј. Само, четири пута у години, на Задушнице, служи се
Парастос. Тада се помену сва знана имена оних који су ту испустили душу.
Краљица
Марија је 1926. године организовала есхумацију посмртних остатака из целе
западне Чешке, како би били сакупљени на једном месту. Тако се у костурници
данас налазе остаци 7.100 Срба и 64 Руса.
У самом
логору умрло је око 3.000 Срба, од којих су остаци њих 1.400 пренети у
костурницу, док су посмртни остаци 1.600 заробљеника остали на оближњем
војничком гробљу. Према најавама, ово гробље би требало да буде преорано, па
постоји опасност да се изгуби, јер ће ускоро истећи сто година од почетка рата,
колико га штити конвенција.
Српска Влада
је помагала заштиту овог светог места за време Краљевине Југославије. После
Другог светског рата није учињено ништа, а из костурнице је доста тога било
покрадено. Сандуке, на срећу, нису дирали, али покрадене су оригиналне иконе
које су правили заробљеници у логору. Од оригинала су остале само Велика икона,
која сада стоји у костурници и аналоја.
Брига о
овом месту свела на два човека Дејана Ранђеловића из Карлових Вари који је
уложио много труда и Срђана Јаблановића јединог свештеника СПЦ у Чешкој.
Интересантно
је да је у Јиндриховицама било и седиште аристократске породице Ностиц (лоза
Хабзбурга), која је ту била настањена од краја XV века, па до 1948. године,
када су им комунисти одузели земљу и протерали их у Аустрију. Овај податак
индиректно има везу са током српске историје. Наиме, убрзо након атентата
Гаврила Принципа на принца Фердинанда, најстарије дете и једина кћи
Фердинандова, Софија, удала се у за једног од Ностица и започела живот у
Јиндриховицама.
Постоје
две верзије приче о разлозима њеног доласка у Јиндриховице, прва да је желела
да све време гледа како пати и умире „народ који јој је убио оца“, а друга да
је једноставно желела да живи у замку свог мужа. Данас њихов потомак безуспешно
покушава да врати породични замак.
