У тренутку када су стране речи, у првом реду англицизми
окупирали наш језик у тој мери да га је сваким даном све теже препознати, када
су његове лучоноше полуписмене старлете које не силазе са малих екрана, у
тренутку када је наша историја гурнута под најдубље археолошке слојеве овог
простора да је могу досегнути само они најсвеснији и најупорнији, када нам је
етничка припадност дубоко угрожена вишедеценијским систематским подметањем
наводне геноцидности и ревидовањем историје које сеже стотину година уназад,
када је наша Црква као овоземаљско отелотворење наше вере, предмет напада са
свих страна, остала нам је култура као последња линија одбране нашег идентитета
и нашег постојања, у којој сви имамо прилике да учествујемо. Остала нам је
култура, као наслеђе наших предака, али ми данас нисмо баш сасвим сигурни шта
бисмо са њом.
За време Другог светског рата министар финансија у влади
Винстона Черчила рекао је да би Британија требало да смањи средства која се
издвајају за уметност, како би се подржали ратни напори. Черчилов одговор је
био: „Па, за шта се онда боримо?“ То је одличан цитат, мада није сасвим сигурно
да ли је Черчил то заиста рекао. У најмању руку, он је веровао да култура чува
морал у рату, било му је веома стало да позоришта остану отворена и снажно се
противио идеји пребацивања уметничких дела из Националне галерије у
иностранство, сматрајући да је боље да буду безбедно склоњена у подземне
просторије. Поента је да је чак и Черчил, који је био „јастреб“ у политици,
веровао да је дужност владе да заштити културу, јер она је од животног значаја
за добробит нације, нарочито у време кризе. Тако то раде велике нације. Какав
је наш биланс врло добро знамо. Колико дуго је затворен Народни музеј, колико
Музеј савремене уметности, у каквом стању су друге културне установе од
националног значаја?
За све ово време, сасвим неприметно, пропада још један
музејски комплекс, бисер међу нашим културно-историјским споменицима - Дворски
комплекс на Дедињу. Иако је статус споменика културе стекао самим својим
формирањем, тек недавно га је и званично добио. Таман на време да Законом о
реституцији буде изузета могућност његовог враћања у натури потомцима краља
Александра, који га је сазидао. О законом предвиђеном максимуму новчаног
обештећења нећу ни говорити, јер би то било увредљиво. На једном састанку ми је
тадашњи потпредседник владе задужен за Закон о реституцији Божидар Ђелић рекао
да би било друштвено неприхватљиво да се сада формира нови слој милионера из
реституције. На моје питање како му је друштвено прихватљиво то што се створио
слој милионера из транзиције, није имао одговора. Не кажем, можда би овај
културно-историјски споменик требало да остане у интегралном облику, у
власништву и на старање државе. У Европи има примера и оваквих и онаквих.
Држава се веома пажљиво старала о дворском комплексу док је у њему боравио
Броз, а са ништа мање бриге док га је користио Милошевић. Оног тренутка када су
кључеви комплекса предати престолонаследнику Александру у јулу 2001, престала
је и брига државе. Логично или не?
Овакво стање се изменило 2004. када је држава наставила да
ради оно што је радила и свих претходних година, али не по сопственој савести,
већ на сугестију Светске банке. И тако све до 2008. када је министар Брајовић
затражио историјско мишљење владе да дворски комплекс није у надлежности
Министарства културе. Овакав став је отворио Пандорину кутију безбројних
административних проблема, а коинцидирао је и светском економском кризом. Све
је стало на пола пута, као што је на пола пута и статус његових станара. Син
краља Петра Другог и унук краља Александра Првог сада има само станарско право
у комплексу. С друге стране, робеспјеровски острашћени републиканци узвикују да
никако не би смело да се деси да Република плаћа да „неки тамо Карађорђевић“
живи и ужива у дворовима. Ово је обична замена теза, јер средства из буџета се
користе искључиво за превентивну заштиту и промоцију дворског комплекса као
културног споменика. Тај износ данас износи само једну четвртину износа за исту
намену из 2007. године.
У међувремену влага натапа зидове дворова, а рђа нагриза
инсталације старе преко 80 година. Без обзира на све, дворски комплекс је и
даље отворен за посетиоце, иако туристичке организације града и републике веома
стидљиво оглашавају ту могућност у својим понудама. Биће да се стиде и да их је
помало срамота, а чини се да нас је срамота и потомака оца нације Карађорђа. Да
није тако одавно би им признали статус, као што је то урадила Република
Румунија, или Црна Гора, која нам је далеко ближа по свему, а која је 2009.
донела Закон о статусу потомака династије Петровић Његош. А народ тешко може
успешно да се креће ка будућности ако се није помирио са сопственом историјом и
није прихватио сопствени идентитет.
Аутор је члан Крунског већа и директор Фонда Краљевски двор
Извор : danas.rs
