Прошло је 72
године од када је последњи владајући Карађорђевић напустио земљу. Краљ Петар II је у изгнанство пошао склањајући се од нацистичких хорди, следбеници једне
друге тоталитарне идеологије последњег југословенског краља су заувек избацили
из његове отаџбине. Чин протеривања краља био је први формални акт којим је уз
антифашистичку борбу наметнута и комунистичка револуција. После Петра на ред за
порцију револуционарне правде дошли су сви они који се са отимачином, насиљем и
политичким авантуризмом нису слагали. У часу када се земни остатци последњег
краља враћају у Србију несумњиво ће се покренути питање подршке идеји
монархије. Србија ће се одмах поделити на два табора који ће се преко медија
жестоко препуцавати. Монархија је у новијој историји често била тема на којој
су се испољавала екстремна становишта. Та гледишта битно одступају од концепта
савремене монархије и нарочито од онога у шта монархија мора да прерасте како
би избегла судбину многих друштвених институција које су захваљујући својој ригидности
пале или падају на испиту савременог света.
Монархија и
Република
Не желим овде да
се бавим питањем шта је теоретски боље од ова два члана дијаде. Не желим јер су
обе политичке категорије остале дефинисане у неком давном времену, од тада су
изгубиле на свом значају, а савремени мислиоци, теоретичари и социјал-политички
делатници нису дали ново мишљење у складу са временом у коме живе. Исто тако не
желим дапрепоручујем или прејудицирам да шта је за Србију боље. Желео бих само
да скренем пажњу на нека могућа нова гледишта и решења.
Класична
република је дефинисана као владавина изабраних институција. Хоризонтална
подела власти подразумева некакав облик парламента, некакав облик владе, и
најчешће инокосног шефа државе који теоретски легитимитет црпи директно од
грађана или посредно од предходно изабраног тела. Ово класично виђење је пракса
прегазила много пута од када је кристалисано
у претпрошлом веку.
Нова виђење
републике, као и саме државе, више је усмерено на организацију власти, јер се
институционална компонента републике подразумевала. Држава/република је сервис
грађана, кроз чије се институције врши политичка медијација интереса у
политички систем укључених група. Наравно пракса и разне идеологије XX века су оставиле последице на виђење
републике. Поједине републике су историјски виђене као лоше,а република није била гаранција слободе,
људских прави, демократије и економског просперитета. Неке државе су
напредовале прихватањем републиканског уређења, у сваком случају због
недостатак монархије република је постала преовлађујући облик државе (иако
постоје државе које су у „сивој зони“ као што је НР Кореја).
Монархија је као
појам далеко комплекснија и динамичнија, те се мењала кроз време, без обзира
што је владар увек био константа. Савремена монархија је углавном уставна,
парламентарна, институционална држава чији шеф долази на најчешће церемонијални
положај наслеђем, док заједница којм номинално влада баштини дуготрајну
државотоворну традицију и посебан облик политичке културе. Средином XX века тада модерна монархија је такође као
и република била сервис грађана. Чак су монархије са севера Европе поставиле
стандарде сервисирањате социјалног и сваког другог збрињавања грађана. Ипак тај
век донео је гашење и пропаст многих владарских кућа које су пропадале било
због немоћи да се изборе са изазовима новог доба, било због лошег одговора на
друштвену нестабилност, као што је био случај са Краљевином Југославијом.
Ако узмемо у
обзир особине тада актуелних република и монархија у западном свету видећемо да
је једнина разлика у начину на који шеф државе долази до функције. У републици
се бира (било посредно било непосредо) у монархији шеф државе по старом правилу
наследства, које свака земља тумачи на свој начин.
Ипак после
окончања Хладног рата, и после кризе у коју су запали победници јасно је да ни
држава (кровни појама републици и монархији) не може да буде више иста. Животне
потребе или јачају државни апарат који постаје све више корисник услуга
интересних група а све мање сервисер грађана, или држава губи свој класично
устројен суверенитет и улази у неку надржавну формацију која такође постаје
партнер интересним групама. У овим околностима, када финансијски или енергетски
лоби стоји иза конкретне владе, потпуно је бесмислено ломити језик, тастатуру а
и главу око дилеме република или монархија. У најбољем случају питање је са
нивоа шефа државе сишло на ниво стила, па може да гласи: „Свиђа ли вам се више
да ва ма биометријским личним документима стоји краљевина или република?“
Србија
Зашто онда Србија
и даље поставља то питање? Један од одговора је да питање постављају аутори
оваквих текстова. Други одговор је да дилема монархија република предстaвља начин да се расчисти са прошлошћу. Трећи одговор је да дневна политика
покушава да нађе модалитет за осржавање постојећих структура.
Ако занемарим
први одговори и пређемо на други схавтићемо да у његовој суштини лежи
неспособност дискутаната на обе стране да се суоче са изазовима дана које живе.
Страшно је да су у фокусу српске јавности и политичког делања догађаји који су
одавно изгубили на актуелности. Не кажем да се последице социјалистичке
револуције и систем који је до ње довео не осећају и даље, само је 20 година
прошло од почетка рата који разбио ту социјалистичку земљу, али сва та дешавања
мало имају непосредног и стварног утицаја на незапосленост, катастрофални
систем здравствене заштите и окамењено образовање. Иако корен проблема
незапослености можда лежи у неким прошлим временима, то питање сигурно не би
решио краљ, као што не може да га реши ни председник.
Тврдња да је
избор монархија или република ствар питања шефа државе је сувише
поједностављено. Аргументација типа „председник има велика овлашћења и желим да
га бирам“ је ирелевантна у времену када се поставља питање ко мени као гласачу
нуди избор. Исто тако аргумент „не желим да неко својим рођењем има више права
од мене“ нема смисла пошто свакако има пуно људи који имају или стичу
безобразно веће привилегије и повластице које су у рангу ако не и веће са
привилегијама које имају краљевске породице.
Трећи одговор је
по мени најпроблематичнији. Решавање дневних проблема крупним политичким
преокретима, или козметичким захватим никада није донело добра једној
заједници. Србија је већ више од 20 година у транзицији. Ако дефинишемо
транзицију као прелазак из једног система у други уз корените промене у свери
политике, економије, друштава и културе, онда је јасно да Србија лута. У том
трапању заједница није способна да реши економске и социјалне проблеме које је
прате још много пре него што је транзиција почела. Због нејасних законских
одредби, надлежности и функција сврха институција није јасна. Многе сфере
живота су измештене из руку институција у руке моћних појединаца. Српска
република је у тренутцима када је јак лидер на положају шефа државе република
председничког типа. Када је шеф владе моћан, онда је Србија република канцеларског
типа. Да потсетим, Уставом прокламована моћ није ни код предеседника ни код
премијера. Политичка моћ је у рукама Скупштине. До ових избора грађани су
гласали за партије па су оне одређивале посланике, постојале су бланко оставке,
а неки делови Србије већ деценију немају свог представника у Скупштини. На
власти су лидерске партије, па онда не треба да чуди да је корупција ендемски
распрострањена и да се примитивизам највише смрди у сали парламента. Такви
услови сигурно не погодују развоју грађанске свести и савести. А сада замислите
да на све то Краљ постане шеф државе! Данашњи монархисти се залажу за уставну,
парламентарну и сведену монархију. Србија је све то осим што није монархија. У
садашњем тренутку монархистичка струја би имала три могућа тока.
Први у коме би
краљ био само фигура. Онда би се лидери борили за место премијера, а Шеф државе
би морао да арбитрира. Скупштина би још више изгубила на значају јер би
лидери/премијер и министри желели да осигурају своје позиције у Влади. То би
значило одмах већу страначку контролу посланика који би били присиљавани на
верност само да би се нашли на изборној листи, и који би касније од стране
партијског вођства били поткупљивани, или уништавани ако лојалност није
апсолутна. У очима јавности краљ би био крпена лутка јер би сваки боље
позициониран страначки војник имао више моћи од њега.
Ако би монархисти
који су транутно ван политике успели да скупе подршку партија, и ако би дошли
на власт, краљ би наизглед имао већу моћ. Краљ би био марионета оних који тренутно
седе у влади. На тај начин краљева функција би била компромитована у страначкој
борби. Ту се исто тако може поставити питање интенција монархиста. Да ли они
желе да васпоставе монархију, или би хтели да дођу на власт? Ако погледамо
деловање појединих монархиста у овој земљи видећемо да су они прилично
конзервативно настројени и да жарко верују у рестаурацију. То би значило да
Србија треба да се врати у неки датум у прошлости и ту заувек остане. Јасно је
да никада више неће осванути 6. Април 1941. али овог пута без нацистичких
авиона. Исто тако монархизам може да буде и облик помодарства и снобизма. Надам
се само да у Србији нема оних следбеника монархије који би после победе радо
дочекали и неку титулу. Модерна Србија је основана као монархија али без
племства, а идеја о некаквој аристократији је умрла 1904. са краљицом Драгом
Машин.
Трећа могућност
је да краљ преузме постепено све полуге власти у своје руке, што би значило да
би краљ имао овлашћења као председник републике у државама које имај чист
председнички систем. Али пошто у монархији не постоји могућност да се изборима
најодговорнији уклони уколико прави грешке краљ би посато симбол аутократије. Питање
наследства би од једном постало питање свих питања, јер се у монархијама моћ
репродукује не изборима и бирањем већ рађањем. Ово не значи да би Србија
постала монархистичка диктатура, већ да би у демократском систему постало
немогуће сменити онога ко у својим рукама држи највећу извршну власт.
Постоји и још
један начин увођења демократије а који подразумева да претедент буде у исто
време шеф странке који на власт долази путем избора. Овај експеримент није
успео у Бугарској и сасвим је сигурно да ће тежња бугарских монархиста остати
само неуснули сан.
Краљ као
заштитник цивилног друштва
Ако на један тас
ставимо жељу да се обнови монархија а на други ставимо питање наследства, питање
процедура владавине, питање понашања крунисане главе односно личног дигнитета
схватићемо да овај други тас претеже. Због чега онда уопште и постављати питање
уставне, парламентарне и сведене монархије у XXI веку? У столећу када Британци свој однос са монархом имају само током
свадбених и посмртних церемнохија и уз помоћ жуте штампе. Одговор је врло јасан
XXI век одавно је прерастао сваки политички,
друштвени и економски одговор који је био актуелан до сада. Да то није тако
свет не би био у општој кризи.
Излаз из кризе
лежи у храбрим одлукама појединачних друштава, а храбре одлуке могу да доносе
само грађани. Храбра одлука је и да представник у парламенту одговара бирачима
а да странка буде само посредник у политичком животу а не његов кључни носилац.
Храбра одлука је и да се не подиже кредит да би се потрошио на нову играчку већ
да се штеди да би се покренуо посао. Храбра одлука је и да се појединац
организовано бори за то да му личне слободе не буду ускраћене, да има право на
чист ваздух, воду и здраву храну. Такве одлуке доносе грађани а не послушници,
потрошачи, припадници, социјални аскети и сви други које своје Ја дефинишу
преко неког Ми.
Држава социјалног
благостања ће изумрети у овом облику на крају ове светске кризе. Шта ће је
наследити велико је питање и грађани треба да се боре против успостављања неких
нових тоталитаризама. Ипак неке институције државе социјалног благостања ће
опстати али те институције не смеју да буду обесмишљене. Ту пре свега мислим на
институције које штите грађанина од политике и сурове економске утакмице. У
Србији су то институције заштитника грађана, повереника за информације од
јавног значаја, друга независна регулаторна тела, али у ту групу спадају и
синдикати групе грађана и невладин сектор. Ова тела су јака онолико колико је
јако грађанско тј. цивилно друштво. Путање је данас у Србији колико грађана зна
да по Уставу има право за покретање грађанских иницијатива у својим општинама. Људи
су спремнији да се жале него да се организују и боре за своја права. То онда
користе политичари и помоћу демагогије и популизма обезбеђују себи увек повољне
изборне резултате и још повољније постизборне договоре. За то време грађани не
знају коме да се обрате у општини када су им ускраћена права, коме да се жале
ако их у болници ставе на дугу листу чекања, ако им у школи затраже новац, ако
им се предмет у суду вуче двадесет година, ако раде на црно без плате и
слбодног дана.
Ово јесу пиутања
за државне институције попут судова и тужилаштва али судови нису ефикасни као што у закону
пише, нити су тужилаштва опремљена људима, средствима и могућностима да бране
обичног човека. Са друге стране људи у Србији се боје да се удруже деловањем
појединих представника невладиних организација цео невладин сектор је
демонизован у јавности.
Овде је шанса за
нове монархисте. Подршка принцу Александру Карађорђевићу није скоро мерена а
последњи податак доступан у штампи казује да је подршка максимално 20
процената. Стратегија за освајање веће подршке мора да буде активнија улога
краљевске породице у заштити права обичних грађана. Краљ заправо не би смео да
има само репрезентативну улогу и право на добротворне активности у некој новој
монархији. Краљ такође не би смео да буде окружен људима који на основу
сумњивог легитимитета говоре у његово име. Нова монархија мора да подразумева
да је краљ у исто време шеф државе са ограниченим правима; формални комадант
оружаних снага у миру и рату те једини могући комадант покрета отпора у случају
окупације; и најважније од свега краљ мора бити врховни ауторитет свих независних
и регулаторних институција.
Ово би у пракси
значило следеће, судови би и даље доносили пресуде у име Закона, али би
заштитник грађана своје обавезујуће одлуке према државним институцијама доносио
у име Краља. У таквој констелацији монарх би био препознат од стране сваког
појединца у Србији и ван ње као заштитник грађана,ово би био наставак и допуна
владарске праксе Петара Икарађорђевића.
Државни органи би
у том случају бил контролисани и сузбијани у узурпацији својих овлашћења од
стране крунисане главе. Наравно, носиоци целог посла би били и даље постојећи
изабрани органи, али би се шеф свих тих органа налазио у двору.
Савремена држава
све више у себи спаја прерогативе које раније није имала. Традиционална подела
власти на законодавну извршну и судску је превазиђена и сада имамо у пракси и
четврту грану односно административну или управну власт. У таквој подели место
за пету или грађанску власт не постоји. Зато би монарх својом личношћу угледом
и традицијом ту најновију грану поставио на врховни пиједестал.
Овакав модел
монархије у Србији би подразумевао значајне промене. Прво би избор посланика
морао дабуде директан и већински. Друго, овлашћења Владе би морала да буду врло
јасно профилисана, да не би били у ситуацији да већ у другој влади имамо кохабитацију
премијера и вице премијера. Морало би да дође до функционалне децентрализације,
а предуслов за све ово је промена Устава на иницијативу грађана а не
иницијативу странака.
Наравно модерна
монархија мора да има и нека нова решења везана за наслеђивање круне. Овај
процес мора да обезбеди дуготрајну стабилност система и да помогне
успоставаљању здраве и демократске политичке културе. Пошто је ово питање од
пресудног значаја за заједницу одлука о наследнику мора бити ствар консензуса
изабраних представника грађана и старешине краљевске куће. То би у пракси
значило да краљ не може да постане неко од наследника ко је својим понашањем
није показао достојним да носи круну. Ово би даље значило да би шеф српске
државе могла да буде и краљица.
Ђорђе Радивојевић
Преузето са http://www.napredniklub.org
