31. XII 1845 РОЂЕН ЈЕ НИКОЛА ПАШИЋ

Рођен је у Зајечару 31. XII 1845 у пекарској породици. Никола Пашић је један од највећих српских државника 19. и 20. века - политиком се бавио више од пола века, у Кнежевини и Краљевини Србији и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.Уписао је 1866. Технички факултет Велике школе у Београду. Српска влада га је као одличног студента 1868. упутила на школовање у Цирих. Студирао је на Политехничкој школи у Цириху техничке науке као државни стипендиста. За време боравка у Швајцарској био је близак Светозару Марковићу, али се касније разишао са њим. После једногодишње праксе на изградњи пруге Будимпешта-Беч вратио се у земљу mада је по образовању био инжењер, најмање се бавио својим стручним послом. У идеолошком смислу, прошао је кроз неколико фаза: у младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за парламентарну демократију, док је у касним годинама постао конзервативац.Био је вођа Радикалне странке од оснивања до смрти, када је изгубила политички утицај. У 19. веку Странка је била углавном у опозицији против Обреновића, а у 20. веку била је искључиво на власти. Са краљем Петром Карађорђевићем био је чак у присним односима.

Имао је скоро невероватну, веома бурну политичку прошлост. Због покретања Тимочке буне био је осуђен на смрт, изгнан из земље. 0д 1883. до 1889. године, затвореник због увреде краља и учешћа у Ивањданском атентату 1899. године. Обављао је разне дужности - био је градоначелник Београда, народни посланик, председник Народне скупштине, дипломатски представник, преговарач на Конференцији мира у Паризу, председник владе (1891-1892, 1904-1918, са три краћа прекида, 1921-1926 са једним прекидом).

За време владавине краља Александра Обреновића саставио је прву владу.

Из српства у југословенство прешао је после пропасти царске Русији.

Одиграо је велику улогу у формирању Краљевине Србa, Хрвата и Словенаца. Умро је у Београду, 10.12.1926.године.

ПОЛИТИЧКА КАРИЈЕРА

Политичку каријеру отпочео је 1878. године као народни посланик, изабран у Зајечару. У идеолошком смислу, прошао је кроз неколико фаза: у младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за парламентарну демократију, док је у касним годинама постао конзервативац.

Године 1881. кад је званично основана Радикална странка, Пашић је био први председник Главног одбора. По избијању Тимочке буне напушта земљу, а децембра 1883. је у одсуству осуђен је на смрт. После абдикације краља Милана (1889), био је амнестиран, вратио се у земљу и поново преузео вођство Радикалне странке.

Два пута је био градоначелник Београда: 30. 12. 1889 - 14. 1. 1891. и 10. 1. 1897 - 13. 11. 1897. Расписао је велики зајам и калдрмисао главне улице.

Председник српске владе постао је први пут 11. фебруара 1891. Председник владе је био 1891-1892. и министар иностраних послова Србије од 21. марта 1892. до 9. августа 1892. У периоду 1893-1894 био је дипломата, представник српске владе у Петрограду. Због неслагања са унутрашњом и спољном политиком последњег Обреновића, убрзо се разишао и са њим.

После неуспелог Ивањданског атентата на бившег краља Милана 1899, као радикалски првак осуђен је на 5 година затвора, али је одмах помилован и пуштен. Следећих неколико година, до Мајског преврата 1903, био је ван политичке сцене. Укључује се у политички живот 1901, а после убиства Александра Обреновића и повратка на власт династије Карађорђевић (1903), Пашић поново преузима вођство Радикалне странке.

Председник владе по други пут постаје 27. новембра 1904. На овом положају је углавном био све до своје смрти 1926. године. Прецизније, председник владе Србије је био 1904-1918 са три прекида и председник владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у периоду 1921-1926 са једним прекидом.

Осим ове велике функције био је пет пута председник Народне скупштине, затим министар спољних послова у периодима 1904-05, 1906-08, 1912-18. и потом у Краљевини СХС 1921. Осим тога, Пашић је од оснивања 1881. до своје смрти, водио Народну радикалну странку.

Успешно је водио Србију кроз два балканска рата и кроз Први светски рат. Био је председник делегације Србије на Конференцији мира у Букурешту 1913. Почетком 1915. године, као председник српске владе, Никола Пашић позива јеромонаха Николаја Велимировића у Ниш и упућује га у Енглеску и Америку да пропагира српску праведну борбу и да сузбија аустријску пропаганду против Србије. Био је један од потписника Крфске декларације 1917. Био је председник делегације Краљевине Срба Хрвата и Словенаца на Мировној конференцији у Паризу 1919.

Године 1923. постао је почасни грађанин Панчева.

Видовдански Устав

Био је један од главних твораца Видовданског устава из 1921. године, којим је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца добила облик унитарне монархије. Касније је краљу Александру Карађорђевићу почела да смета Пашићева личност, одвојио се од њега и уклонио га са положаја председника владе.

Био је на аудијенцији код краља Александра 9. децембра 1926. током које је краљ изнео неке критике на рачун Пашићевог сина и није му поверио нови мандат председника владе. Потрешен овим догађајем Пашић је изненада преминуо сутрадан 10. децембра 1926. од срчаног удара, у 81. години живота. Сахрањен на Новом гробљу у Београду. У политичком животу Србије, Пашић је провео 48 година. Активно се бавио политиком до смрти.

Царински рат

Изашао је као победник у Царинском рату са Аустроугарском (1906-1911), извукавши Србију из загрљаја економске блокаде велике суседне империје и омогућивши српској привреди да се пробије "из балканског котла на светску пијацу". У својој политици ослањао се на Русију, а после Октобарске револуције на Француску.

У политици се доказао као мудар, сталожен и упоран политичар. Говорио је: "Срби јесу мали народ, али већег између Беча и Цариграда немамо". Осим тога он је био ћутљив по природи и имао је узречицу "овај". Био је познат по надимку Баја.

КРИТИКЕ НИКОЛЕ ПАШИЋА

Било је и у његово време и касније разних критика на рачун Николе Пашића. Пера Тодоровић, ранији саборац из Радикалне странке, дао је следећи опис: "Пашић је до века био страшан сметењак, шепртљан и оклевало. Вечито шепртљање и кубура - то је најбитнија карактерна црта Пашићева. При свакој мало озбиљнијој ствари он се устумара, вије се као душа грешника, и не знаш да ли се више ускубурио пред мишљу или пред делом. Он никада не зна јасно ни шта хоће ни шта неће. Он хоће све и неће ништа. Он догађајима не излази у сусрет, он увек гегуца за њима". Арчибалд Рајс у својој књизи "Чујте Срби!" замера Пашићу на превеликој попустљивости према свом сину Радету који је под изговором болести био ослобођен учешћа у рату и банчио је по Паризу. О Пашићевој великом богатству Рајс каже: "Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи. ... Рећи ћете ми да је жена Пашићу донела леп мираз. Шта је, међутим, тај мираз у поређењу са оним што је он оставио после смрти? Сламчица и ништа више."

"Његово име ће остати у историји више због тога што је везано за велике догађаје, него зато што су ти догађаји везани за њега". (Отокар Кершовани

АНЕГДОТЕ

Био је познат као духовит човек и иза њега су остале многе анегдоте.

На питање новинара приликом једног изласка из скупштине после заседања, "Шта има ново?" одговорио је: "Не знам. Нисам још читао Политику".

Приликом једног заседања изнервиран употребио је неке "јаче" речи. Један посланик из клупе је добацио "Овако нешто Гледстон (тадашњи председник енглеског парламента) никад не би рекао у скупштини!". Баја је одговорио "Какви сте ви Енглези, такав сам Гледсон!"

У Спору два радикалска првака требало је да пресуди Никола Пашић. Прими првога, саслуша га пажљиво, и каже му:

- У праву сте, господине!

Прими другога, саслуша и њега пажљиво, па му каже:

- У праву сте, господине!

Секретар који је ту био присутан, не издржа:

- Али, господине председниче, како сте могли једном да кажете како је у праву, и другом да кажете како је у праву? То немас мисла!

А Пашић, кажу, погладио је браду:

- Момче, и ти си у праву!

Било како било, нико се на политичкој сцени није одржао тако дуго као Баја - а мало који политичар се својим занатом("политика је курва", каже стара српска изрека) бавио у тако компликованим временима, уз тако много политичких непријатеља и - са тако мало јавно изречених речи.

Пашићева ћутања била су речитија од брилијантних, запаљивих и бомбастих говора оних који су имали потребу коју, изгледа, Пашић није имао - да засењује простоту.

"Зна Баја шта ради", говориле су његове присталице, чак и кад Баја нит зна, нит шта ради.

"Баја једно каже, друго мисли, а треће уради!", гунђали су они који никако нису успевали да га истерају на чистину.

А његова узречица:"Може да бидне, не мора да значи", и дан-данас може се чути у српским кафанама, као својеврсна интерпретација Ајнштајнових теорија о релативитету, примењених на ствари обичне и свакодневне.

Најзад, не треба заборавити да је Никола Пашић послужио као модел Радоју Домановићу, за једну од најбрилијантнијих приповедака српске књижевности -"Вођу", у којој народ иде за"мудрим" старцем који ћути, све док, попадали на дно понора, не открију да је вођа слеп!

А једна анегдота из Ниша - где је Пашић примио неког француског новинара, испричавши му ствари које су мирисале на европски политички скандал - каже како је, упитан, узгред, за крај, о личним и породичним стварима, Баја, мртав хладан, рекао погрешно име своје супруге. А на чуђење присутних, кад су новинара испратили, мирно објаснио:

- Па, кад сутра избије скандал, ја ћу да кажем како је штампа све измислила - ево, новинар не зна ни како ми се жена зове!

Овом приликом преносимо неколико лепо илустрованих анегдота из листа"Балкан", које је скупио и прибележио, аутор већ познат нашим читаоцима - Никац од Ровина, један од сарадника Бранислава Нушића. Његовом сатиричном перу, које је тако лепо"шиљио" на записницима из црногорског парламента, није измакао ни Пашић, нарочито његова позната особина да, као човек са југа, Пашић никад није научио баш правилно да говори књижевни српски, и друга - да ретко и тешко памти имена, и трећа да врло често, расејан, не слуша људе шта му говоре, а не ретко говори шта било, као онај Индијанац из једног култног филма, који се зове Нико, зато што"говори много, али ништа не каже".

Шта је Пашић рекао, кад је у"Балкану" видео ове, злобом зачињене"хуморе и спрдње" чији је био главни јунак - не знамо. Али, можемо да претпоставимо да би реченицу почео, као обично:

- Овај... знаш... јесте...