Погрешно је постављати питање облика државног уређења тако да се републиканско супротставља монархијском облику државног уређења. Такав начин расправе распаљује страсти оних који мисле да су монархисти и оних који за себе држе да су републиканци. Међутим, мало ко разуме о каквом се заиста питању расправља, јер и једни и други имају у виду монархије из давно прошлих времена када су краљеви били војсковође и владари безмало неограничених овлашћења, а републиканци покрет потиснуте грађанске класе за ослобођење од апсолутне власти монарха која је понекад прелазила у тиранију.
Међутим, ниједна европска монархија у XXI веку није деспотија нити тиранија, него су то државе са најразвијенијим обликом демократије и завидно високим степеном људских права и слобода, укључујући и социјалну заштиту грађана. Осим Шведске, Норвешке, Холандије, Белгије, Шпаније и Енглеске то може да се каже и за монархијe у Канади, Новом Зеланду, Аустралији и Јапану. До тога је дошло уставним развојем који је постепено преносио краљевске прерогативе на парламент и владу, тако да су сада, на крају процеса, монарси остали на челу државе, али без власти.
Па каква је онда њихова улога?
У неким европским републикама које имају монархистичку традицију озбиљно се размишља о предностима монархије. Поставља се питање да ли је боље на челу државе имати монарха или изабрано лице.
Када се на општим изборима бирају председник републике, и народни посланици који после бирају владу, онда имамо два центра моћи који оба имају политичку снагу и легитимитет стечен на изборима. Због те изједначене политичке моћи може се догодити да један од та два центра преузме на себе овлашћења и послове другог. Код нас где се и председник републике и народна скупштина налазе у рукама једне странке, односно коалиције окупљене око једне странке, границе надлежности су се помешале, па није сасвим јасно да ли се спољна политика води из министарства за иностране послове или из Председниковог кабинета.Такође се и политика према Косову и Метохији формира како у кабинету Председника тако и у Народној скупштини и Влади. Осим што се поставља питање поштовања Устава, односно поштовања правног поретка у земљи, то мешање надлежности не представља велики политички проблем све док Председник Републике не постане личност коју не подржава већина у Народној скупштини. У том случају би непоштовање Устава и арбитрарно мешање надлежности могло да доведе до парализе државне власти и уставне кризе.
Уколико би се, пак, на челу државе налазио монарх, он ни по Уставу ни по својој политичкој снази, не би могао да се меша ни у креирање нити у спровођење политике. Тада би било јасно да се центар политичке моћи налази и власт врши у Народној скупштини и у Влади.
Код нас се припрема промена Устава, па треба искористити прилику да се озбиљно размотри питање да ли је боље на челу државе имати изабрано лице или монарха. Изабрано лице, да би било изабрано, мора да води политичку кампању или да припада једној од политичких странака, па се поставља питање да ли ће да обавља своја уставна овлашћења првенствено у интересу странке којој припада или непристрасно у интересу свих грађана.Такође се поставља питање да ли га сви грађани прихватају као свога председника, или и даље неки у њему виде свог политичког противника.
Монарх на челу државе не би имао обавезу ни према једној политичкој странци, а у народу би било прихваћен као оличење и симбол државе.
Да би се то постигло не би требало расписивати изборе или референдум, јер би чак и мали број гласова неуспелом кандидату дао политичку моћ и тежину. Поготово ако би број задобијених гласова био велики или надполовичан то би довело до истог резултата као код изабраног председника. Монарх треба да се нађе на челу државе по историјском праву. Историјско право би имала да потврди Народна скупштина. Тиме би монарх био доведено на чело државе без политичке моћи, дакле без моћи да утиче на вођење политике и доношење политичких одлука.
Пре свега монарх би било симбол државе. Он би био симбол континуитета постојања нације и државе и народног јединства. Нико не би имао право нити разлог да грди симбол, односно државу, него би морао своје критике да упути влади и партијама на власти.
Монарх би штедео време политичарима и државницима, јер би он обављао све протоколарне дужности, као што су пријем амбасадора и њихових акредитивних писама, других протоколарних обавеза, пријема поглавара страних држава, путовања у протоколарне посете у иностранство и присуствовање разним свечаностима у земљи.
Данас се политичари отимају да пресеку траку на отварању новог моста, новог пута или нове школе и на тај начин на новцу пореских обвезника неоправдано стичу место у медијима и незаслужени углед у народу. Такве дужности би требало да преузме на себе монарх као симбол државе и представник свих грађана, без стицања било каквих политичких поена, чиме би и тај специфичан облик корупције ишчезао.
Најзад, политичка борба би изгубила мало од своје оштрине и острашћености, јер би номинално највише место у држави било заузето, па би политичари могли да се такмиче само за друго место у држави.
Трошкови одржавања монархије не би надмашили садашње трошкове одржавања председништва државе, а могли би бити и знатно мањи, јер монарху са ограниченим дужностима и малим овлашћењима не би била потребна велика канцеларија и бројни саветници и секретари. Као пример може да се наведе да у Енглеској трошкови монархије износе око 100 динара по глави становника годишње.
У име господе која су именована у поједина саветодавна тела Круне, у име одликованих и у своје лично име овим изражавам нашу благодарност Њиховим Краљевским Височанствима.
У Београду, 14. фебруара 2017. године.
Ђурђе Нинковић, адвокат
Члан Крунског савета
Заменик министра правде 2001. године.
