Прошле седмице у Београду је објављено истраживање према
чијим су налазима грађани Србије већином наклоњени обнови парламентарне
монархије. Становништво Србије – од Суботице до Врања – укључујући и националне
мањине, подржава рестаурацију монархије у проценту који је достигао 39,7%.
Републиканском облику владавине привржено је, према овом истраживању, свега
32,3% грађана.
Извесно је да је Србија после четврт века самосталног лутања
близу одлуке да се врати својим коренима. Деценијама смо жртвовали националне и
државне интересе српског народа очувању Југославије и једне малобројне, српске,
елите која је од заједничке државе имала корист; а чије смо дугове другим
југословенским народима имали да плаћамо нашим људским, грађанским и
националним правима.
Народ се монархији није окренуо због успеха
престолонаследника и монархистичког покрета током претходне две деценије.
Напротив, током претходних година код нас је у току процес пропадања републике.
Наша република замишљена је као једна непарламентарна, ауторитарна и
нетрадиционална монархија. Она је лишена транспарентног и јасног избора. Посвећена је олигархији чија финансијска,
политичка, медијска моћ, баш као и споразум са Берлином и Вашингтоном,
омогућава иначе непопуларним предстедницима великих странака избор на место
шефа државе. Као таква, република је у Србији управо доживела морални банкрот.
Владе Србије од 1990. до данас углавном нису добро водиле државу, од пада и
одговорности штитила их је председникова личност. Код нас су се парламентарне
већине углавном склапале у складу са тим ко је изабран за председника
републике. Изузетак је учињен два пута: када је Коштуница маргинализован
употребом (преосталог Милошевићевог председника републике) Милана Милутиновића
и када Тадић споразумом са коалицијом прве Коштуничине владе није могао да
добије утицај који је мислио да му припада, па се определио за трогодишшњу
кохабитациију. Монархијска природа наше републике оставила је народу све
најгоре од оба облика владе: неодговорност какву наша монархија нема још од 19.
века и времена времена Александра Обреновића, и републиканску ауторитарност
засновану на контролисаном хаосу из времена Милошевићевог режима.
Народ Србије очигледно осећа да је дошло време да се ствари
мењају.
Током протеклих стотинак година нити једна монархија у
Европи није обновљена без претходног споразума политичких елита. Такав споразум
потребан је и Србији. Установа председника републике је у Србији и
аутодеструктивна. Размислимо само како су завршили Сободан Милошевић, Милан
Милутиновић и Борис Тадић. Како год да тумачимо крај њихових мандата, извесно
је да је био неславан. Да ли неко озбиљно мисли да ће предаја Северног Косова
албанском Тачистану једнога дана бити уписана златним словима испод Николићевог
бронзаног споменика на Теразијама? Да ли је неко довољно храбар да мисли да ће
баш његова визија победити економску кризу, па макар да је о томе и писао у
спомен књизи споменика Незнаном јунаку? Нама данас треба неупитни шеф државе,
онај који симболизује и својим постојањем обезбеђује оно што претходни шефови
државе нису: непристрасну фигуру која симболизује државу, нацију и њихову
прошлост; која неће бити компромитвана за време избора или противуставном
предајом дела територије (било да је реч о 1999 и 2011 или 2013)… Установу која
ће бити јефтинија од републиканског шефа државе, која ће имати већи углед у
Свету и која ће обједињавати грађане Србије и српски народ – уместо да их
раздваја.
Медији су мирно дочекали резултате споменутог истраживања. У
овом тренутку политичари који их контролишу размишљају како да прикрију
изручивање Северног Косова албанској држави. Зато им је свако скретање пажње
добродошло. После ће се посветити рушењу угледа нашег престолонаследника чији
је рођендан привукао пажњу више шефова држава него било која председничка инаугурација
у Србији и чији је фонд (Фонд принцезе Катарине) донео Србији шеснаест милиона
евра стране хуманитарне и друге помоћи. Грдиће га, лагаће да је он
„злоупотребио“ средства успешног Двора, уместо да размишљају о томе како су они
развалили буџет и учинили државу 14 милијарди дужнијом за пет година. Лагаће о
„злату украденом 1941.“ које је иначе враћено Социјалистичкој Југославији
управо од Италије и Немачке које су га и заробиле 1941. године. Тврдиће да је
Петар Други абдицирао, а много пута им
је доказано је да није, спомињаће референдум, који знају то више него добро
никад није одржан – пошто је Брозу било сигурније да о облику владавине одлучи
„ћорава кутија“ на изборима без опозиције. Говориће да су мањине против
монархије, а зна се да је српски краљ потомак лоза свих владара њихових матица
– осим османских султана. Тврдиће да га неће српски народ изван граница
Отаџбине, што опет није тачно пошто су Карађорђевићи легитимна династија Црне
Горе колико и Петровићи, баш као што Срби у Српској, Македонији и Хрватској
само и чекају да њихова љубав према матици престане да буде наплаћивана уочи
сваких председничких избора.
Много ће тога српски политичари говорити и можда ће успети
да поколебају народ. Тиме, међутим, неће учининити нажао Карађорђевом потомку,
неће повредили ни српске ројалисте, тиме
ће само ранити Србију.
Извор: Напредни клуб
Аутор: Чедомир Антић
