Каже један од
поглавица такозване „Друге Србије“: „Патриотизам и шовинизам су исто.“ Наравно,
заборавио је да прецизира - само у Србији и у случају Срба. Патриотизам је
идеологија демократије. Данас не постоји демократска држава чије друштво није
прво уједињено снажним и јасним осећањем за заједницу, државу. Патриотизам нису
измислили Хитлер или Мусолини. Он није неизоставно повезан ни са „нацијом“,
која се појавила крајем 18. века. Патриотизам је симбол и заједница римске
врлине (свих пет римских врлина) која је у темељу савремене европске и светске
државности. Када се подсмехују ограниченим и будаластим типовима који су
најупорније бранили метафору о „Небеској Србији“ не треба да забораве да је то
само невешта интелектуална позајмица „Небеског Јерусалима“. Када се наругају
нашим косовским мученицима, треба да знају да је још у Антици – на Термопилима
и код Фарсале - било „слатко и славно за Отаџбину мрети“.
Никада ми није било јасно како је могуће да
оно што је дозвољено Немачкој, и то после Дахауа и Аушвица, мора бити ускраћено
Србији и Србима. Због Сребренице, а упркос Јасеновцу и Јадовну. Нема ту наравно
много да се разуме, зато што зло не може бити објашњено.
За какву се
грађанску државу ти критичари патриотизма залажу када су у борби за њу у савезу
са хрватским и другим националистима? У свету у коме, без обзира на
глобализацију и полумртве европске интеграције које ентузијазам плаћају стотинама
милиона евра, нација доживљава нови процват. У коме у мислима маркетнишких
могула управо тих империјалних заштитница наводне демократије и тобожњег
космополитизма, од савремених Срба и Руса полако настају регионални потомци
давно изумрлих Диоклијана, Илира, Дарданаца, Гепида, Пелазга, Скита, Гота...
Неко се у српској елити етаблиран, усуђује да
каже да је Св. Сава „превазиђен светитељ“, а кнез Лазар некрофилни неразумник?!
О томе пишу новине иза којих стоје огромни капитали и малобројни читаоци. На то
се позивају фонадације које у Србији троше милионе увeрене да ће ако већ не успеју да придобију, на
крају подмитити и каријером помутити читава поколења... Да ли можемо очекивати
модерност и европејство од ауторитарних типова, који уз помоћ ко зна чијих фондова,
„деконатминирају“ српску културу (а могу да се сетим само једне идеологије која
је своје неистомишљенике деконтаминирала)...? Толико су се занели да их
албански косовски писци, очекивано шовинизмом згађени над садашњом Србијом и
Србима, називају „амбасадом Републике Косова“.
Патриотизам и национални идентитет су важни за
модерну државу. Тезу да је нација умрла шириле су државе чије су нације у
поптуности афирмисане, док саме имају империјалне тежње према другим малим,
нестабилним државама и нацијама. У Србији су им поверовали југословенски и
комунистички епигони који су оправдано кајање због греха очева потиснули дивљом
агресивношћу. Помодне кукавице што би Србију, након што су је оглодали, бацили
на ђубриште. Олош, који верује да се љубав и верност плаћају... У време када је
успон савременог америчког и немачког национализма на врхунцу, када је
претходни француски председник организовао јавну анкету ради креирања новог
француског национализма, када на Балкану и Европом тријумфују покрети за
стварање или обнову независних држава, од Србије се очекује да ради кредита и
европских интеграција постане нови Курдистан!? Ако пројекат отимања северног
Косова, гашења Републике Српске и осамостаљења АП Војводине успе, а извесно је
да ће у наредних десет година искушења по том питању бити велика, већина
српског народа живеће изван расуте, обесправљене и опустеле централне Србије.
Зато је данас
патриотизам у Србији у ствари окосница одбране демократије и слободе. Шта је
данас српски патриотизам? Данас је наш циљ да заштитимо права и јединство
српске нације. То јединство у деценијама тријумфа поражених у два светска рата
подразумева пре свега инвестиције у култури, просвети и привреди. Предуслов
свега тога је заустављање економије деструкције која је у нашој држави
доминантна још од времена комунистичке диктатуре. Нама треба буџетски и
спољно-трговински суфицит. Без тога ће нам у замену за прескупе кредите узети
народ и државу. Темељи српског идентитета су: наша историја и свест о њој –
таква-каква је али истинита, каква је успостављена још у 19. веку, а не лажна
какву су уделили појединим нашим несрећеним суседима. Наша православна црква,
али не као политички фактор каква је била у време османског јарма или
југословенских држава. Наш краљ, један и једини - син чукунунука обновитеља
Србије и унук ујединитеља Српства - Александар Други. Наши универзитети и наша
школа. Разноликост српских земаља. Коначно, српске везе са европским културама
и наше братство са Русијом, Румунијом и Грчком.
Чедомир Антић
www.napredniklub.org
