Поштовани
господине Јоцићу,
Ево
седох да Вам пошаљем неке своје мисли о значају обнове Краљевине Србије у нади
да ће то помоћи ПОКС у на долазећим Београдским изборима.
Међу
сплетом логичних разлога које се на тему „Значај обнове Краљевине Србије“ могу
изнети, ја овај пут желим да се усредсредим баш на оне најосновније, које се у
савременим дискусијама све више заборављају. А они су да монархија, под којом
је српски народ задовољно живео вековима, није устварина крају Другог светског
рата легално ни укинута.
Наиме, први југословенски послератни
избори су у јесен 1945 године одржани у форми бизарног референдума у коме су на
гласачким местима биле постављене две кутије; прва је била за кандидате са
листе такозваног “Народног фронта,” а друга, коју је народ својом мудрошћу
одмах назвао “ћоравом,” није уопште индицирала ни за кога, ни за шта је, а то
је била кутија за наставак монархије. И, наравно, листа “Народног фронта,” тада
формираног као коалиције осам ситнијих предратних политичких странака са
Комунистима, а касније преименованог у “Социјалистички савез радног народа
Југославије” је победила са 91% гласова, док је “ћорава” кутија добила подрску
од 9% гласача. Посто се у том
квази-референдуму једино демократска странка Милана Грола (ускоро потом
укинута) усудила да га јавно бојкотује, образлажећи веома уопштено да то чини
зато “јер се он одржава у изразито недемократским условима,” српска монахија је
укинута а да њено име на том референдумском каламбуру није било нигде ни назначено.
Од те политичке шараде до сада је
прошло пуне 73 године у којима је дошло до многих кардиналних политичких и друштвених
промена, али српски народ није ни једанпута више добио шансу да у јасном
референдумском избору одлучи жели ли он да се заиста ратосиља тог
традиционалног вида владавине, или мисли да је он ипак супериорнији и од
комунистичког једноумља и од мултипартијског хаоса под којим живимо већ скоро
две деценије. Да Социјалистичка странка
није за обнову монархије се може и разумети, знајући са ког су они дрвета
грана, али зашто таква идеја никада није потекла ни од стране СПО-а, ни од
Демократа, ни од Радикала, ни од Напредњака, индициара да све те новопечене
политичке странке које гуше нашу садашњу реалност уствари не желе да на
локалној политичкој сцени виде и играча који заиста може да уздрма постојећи
статус кво, по коме се Курте и Мурте редовно смењују на власти, ус обећања
разноразних шарених лажи на хоризонту збуњеним и лаковерним гласачима који не
схватају до које мере су жртве упорног политичког шибицарења проширеног у
недоглед.
Шаљем Вам своје најсрдачније поздраве,
Никола Моравчевић
НИКОЛА
МОРАВЧЕВИЋ
Проф. др.
Никола Моравчевић, Др. х. ц., КС, докторат из компаративне књижевности.
Професор на Универзитету државе Илиноис у Чикагу. Оснивач и шеф одсека за
славистику (1968-81) и проректор (1981-88) тог универзитета. Почасни докторат
са Универзитета Вроцлав у Пољској (1980). Оснивач и уредник јединог америчког
научног часописа посвећеног српској култури “SerbianStudies” (1980-94). Рођен
1935. године у породици српског краљевског официра у Загребу. Ожењен. Борави у
Чикагу и Београду. Аутор је преко 200 научних есеја и приказа на теме из руске,
француске и српске књижевности објављених у разним збиркама есеја,
енциклопедијама и америчко-канадским научним часописима ComparativeLiterature,
SlavicandEastEuropeanJournal, CanadianSlavicStudies, RussianLiterature,
DramaCritique, DramaReview, Comparativedrama, WorldLiteratureToday,
StudiesofComparativeLiterature, Europedusud-est, SerbianStudiesandSlavicReview.
Аутор је следећих историјских романа: Албион, Албион (1994, 1998, 2004, 2009),
Светлост Запада–LuxOccidentalis(2003, 2008), Витезудоба зла (2007, 2010),
Бранденбуршки кончерто (2009), Време Васкрса (2009), Бечу на веру (2010),
Последњи деспот (2011), Радичево завештање (2012), Записи о српском царству
(2014),Гроф Сава Владиславић (2015), Марко Мрњавчевић (2016), Браћа Анђеловићи
(2017) Аутор је и књиге есеја о српској
и руској књижевности XIX и XX века, SelectedEssays(2005). Добитник је Награде
„Растко Петровић“ за животно дело (Београд,2011) и Награде „Јанко Веселиновић“
за Грофа Саву Владиславића за најбољи историјски роман на српском језику
(Београд, 2016). Носилац је Српског ордена Белог орла 1-ог реда и литванске
Дипломатске звезде. 2017 одликован је Карађорђевом Звездом трећег степена
