Обраћам се свима који у себи имају веру, љубав и наду у
боље сутра...
Бар једном недељно ми се преко интернета јави по један млад
момак, или девојка, и убеђују ме како је све пропало, како су људи зли, како је
бесмислено борити се и како нас, у сваком случају, очекује катаклизма. Још ми
замерају што сам оптимиста, смета им што верујем у људе и што се заносим
писањем.
Они не схватају да тиме, у ствари, говоре о себи и о свему
ономе за шта су ускраћени. Бесмисленост борбе ми саопштавају тако тријумфално
као да су открили нови континент. Не схватају да су они, у ствари, жртве
поретка који је убио у њима веру у будућност, веру људе и у било шта што може
да их покрене на било какав друштвени ангажман.
>
Нису они нихилисти, они су се уклопили у нихилистички систем
вредности. Нису они мртви, они су пристали на начин живота који их умртвљује и
уништава у њима људско! Упутим их на писце које треба да читају, упутим их на
психологију, филозофију, неки филм или на било шта што им омогућава искорак из
постојеће мочваре и отвара простор да дубље сагледају ствари. Ма какви.
Правдају се како они немају времена за то, кажу да ионако све то знају, наводно
су читали али су схватили да су све то празне приче и шта ти ја знам.
>
Не кривим их, само ми их је жао јер нису свесни чега су све
ускраћени. Они по једној уској обали мере сва мора света. Они по својој улици
мере све булеваре на кугли земаљској. Верују да су своји, да говоре оно што
мисле, не слутећи да систем говори из њих и све оно чиме су окружени. Уместо да
продубљују себе на 1001 начин, они се ограђују од свега у страху да их нешто не
доведе у питање и укаже им на њихово реално стање? Нису свесни шта све
пропуштају, чега су све ускраћени, не знају да су фејсбук, видео игрице,
стадиони, масовне пијанке само замена за оно истинско. Све време беже од себе,
боје се дубљих разговора јер их то обавезује, позива на личну одговорност и
буди у њима сумњу.
>
Нема отварања. Нема лета ка новом. Нема еротског и поетског.
Нема потребе за дубљим контактом, радом на себи, промишљањем јер их све то
обавезује и отвара могућност да на површину исплива све оно што је годинама у
њима потискивано. Сами за себе кажу да су оригинални, док, у ствари, раде оно
што сви раде и причају оно што сви причају… Они мисле да су цоол и стално ми
говоре како би и мени било најпаметније да искулирам. А не схватају да бити
цоол значи затворити се у свом свету и бити хладан према свему. Бити цоол значи
бити ограђен од свега онога што провоцира људско у човеку. Бити цоол значи бити
саможива свиња која несвесно игра у ритму нехуманог времена, убеђена у своју
величину и слободу без елементарног саосећања за друге. Они, наравно, не верују
мени али зато верују Карлеуши, Милану Тароту, рекламама, политичарима, свима
онима који гледају да их навуку и искористе за своје потребе. Њима смета оно
што радим али им зато не сметају дилери дроге, криминалци, масовни идиотизам,
забављачи народних маса.
>
Они се обрачунавају са мном уместо са несрећом у себи.
Навикнути на скрипте, на решења А, Б и Ц, на коначне одговоре – уопште не могу
да појме било шта друго до чега се долази дубљим промишљањем. У њиховом свету
све је задато, као у видео игрици, као на ТВ-у, они мисле да стварају док се, у
ствари, само врте у круг. Не схватају да ти добро желе они који ти указују на
проблем а не они који те убеђују да си ти, у ствари, срећан и то под условом да
купиш ово или урадиш оно… Још ми саветују да се спустим за земљу и будем
реалан? Питам се само који су њихови критеријуми реалности? Да паднем у бедак,
испијам лекове за смирење, причам оно што сви причају и радим оно што сви раде,
да будем безосећајни створ који чува све у себи и крије се од других? Вероватно
мисле на такву реалност? На просек, на осредњост, на лажне осмехе? Да причам
како је све пропало, лелујам около и исмејавам свачији труд? Или да се борим,
постављам дубља питања, дајем одговоре, трагам за људима и дајем допринос
општем?
>
Нисам ја идеалиста, њима смета што нисам изгубио веру у
људе, што стварам, што сам отворен и што се борим на свој начин. Треба да носим
тај занос или да се утопим у све болеснији свет у коме је све мање места за
људско? Али на кога да се угледају? Чији пример да следе? На трећеразредне
певаљке и манекенке? Удараче лоптица? Продаваче магле? Где, осим евентуално у
школи и породици, могу да се појаве као људи? Можда у кладионицама,
играоницама, дискотекама, стадионима?! Како да не. То нису простори где могу да
оплемене своја бића, приближе се другим људима као људи, развију људско у себи,
то су простори који их прикивају за постојећи свет неправде, неслободе,
деструкције, безумља. Тамо несвесно испијају дух времена у разноразним облицима
ни не слутећи колико их све то сакати и вуче на стрампутицу. Како човек може да
развије хумано у себи ако нема свест о хуманом? Амбијент ствара човека а све је
мање таквих амбијената… Уместо да виде инспирацију у ономе што радим,
мотивацију, за њих је то претња. Уместо позив на разговор, њима је то позив на
обрачун. Уместо пружена рука, стиснута песница. Уместо слободе, њима је то
затвор. Уместо да стварају, они забрањују другоме да ствара. Виде све супротно
од онога што, у ствари, јесте само зато што их то провоцира, превазилази и
обавезује!
>
Немам ја предрасуде већ имам своје мишљење. Предрасуда је
када одбациш нешто у старту а мишљење када се бавиш тиме, превазиђеш га и тежиш
новом, дубљем, квалитетнијем. Зашто морам све да прихватим и свему да се
клањам? Ко, онда, у ствари, има предрасуде? Да ли онај ко се прилагођава
постојећем, скривајући се иза самозване слободе и оригиналности или онај ко
тежи новим облицима, отвара просторе и пружа руке свима? Они који по природи
ствари треба да имају највише енергије и воље, у цвету младости, постају
најмлитавији, без воље, оптимизма, скривени у својим собама иза компјутерских
екрана, интернет профила. Они који треба да верују у будућност, убијају сваку
наду. Они који треба да се боре за хумано, обрачунавају се са свим оним што их
доводи у питање. Они који треба да носе ватру слободе, они гасе сваку могућност
промене! Они који треба да лете, секу људима крила и настоје да обезвреде
свачији труд! Не схватају да свако од њих то може да развије, и много дубље, и
много шире, под условом да се посвети томе и обрачуна са вредностима света који
им управо то онемогућују?
>Шта има лепше од стварања? Образовања? Рада на себи,
разговора са људима и развоја међуљудских односа? Шта има лепше од борбе за
људско, друштвеног ангажмана и настојања да се учини нешто за добробит свих?
>
Ма какви, проглашаваш унапред катастрофу свега постојећег и
тиме се свесно ограђујеш од било какве одговорности. Унапред су ти сви криви за
све а ти си, ето, као јединка немоћан и не можеш ништа да урадиш… Човек је
јединка ако нема свест о себи као друштвеном бићу, члану заједнице, народа,
света. Како су се људи борили против Хитлера и нацизма? Како је било у
робовласништву? Средњем веку? Жене које су хтеле да се описмене спаљиване су на
ломачи и проглашаване вештицама? Не, за њих је историја почела њиховим рођењем,
ништа није било пре њих и ништа неће бити после. По принципу – после мене
потоп…
>
Не обрачунавају се они са мном већ са потиснутом људскошћу у
себи која их провоцира и нагони да се покрену и учини нешто за свет у коме
живе. Они дубоко у себи знају да није бескорисно оно што радим, него се они
осећају бескорисно и зато свим силама покушавају да припишу то и другима… У
крајњем, није бесмислено борити се, него је њихов живот бесмислен зато што су
искључени из свих оних токова кроз које би могли да се потврде као личности?
Није бесмислена борба, бесмислени су њихови животи.
>
Није бесмислено жртвовање за више циљеве и жеља да нешто
промениш, бесмислен је начин живота који воде и који обесмишљава све друго!
Уместо да се боре против узрока несреће они их величају. Не треба их осуђивати,
треба их схватити, омогућити им да схвате време у коме живимо и тек ће на
основу тога моћи истински да изграђују себе! У противном ће се утопити у
мочвару која једе све пред собом ни не слутећи да постоје блиставо чисти
планински извори и језера…
Стефан Симић у посети Основној Школи у Параћину.
Стефан Симић у посети Основној Школи у Параћину.
