Након убиства краља Александра Карађорђевића, његовој
супрузи краљици Марији на име удовичког ужитка припала је сума од 6.000.000
динара годишње. Према изјави датој пред судским већем и девером кнезом Павлом,
за потребе своје породице краљица Марија је користила до једне четвртине, а
остатак је давала у добротворне сврхе. Ради се о износу нешто мањем од оног за
који је краљ купио вилу на Бледу.
Дворац Сувобор, вилу коју је градио аустријски војвода
Ернест Виндишграц (данас Вила Блед), краљ Александар је платио пет милиона
динара. Горан Николић, аутор књиге „Курс динара и девизна политика краљевине
Југославије”, каже да је реч о суми која одговара вредности 100.000 ондашњих
или 1,4 милиона садашњих америчких долара. А то је само део новца који је за
помоћ сиромашнима и болеснима годишње давала жена коју је владика Николај
Велимировић описао као особу у којој је српски народ нашао све оно за чиме је
жудео: добру супругу, пожртвовану мајку, вредну домаћицу, достојанствену
краљицу.
ШЕТЊА У КАРПАТИМА
Сећања на доброчинства Марије Карађорђевић, Будимир
Павловић, син краљичиног ордонанса, гардијског поручника Бошка Павловића,
преточио је у монографију „Портрет за кроки једне краљице”. Памтећи како га је
као дете држала у крилу, Будимир је годинама прикупљао грађу о животу ове
изузетне жене. Почев од родослова из ког се види се да је принцеза Марија,
рођена 1900. у саксонском граду Готе, кћерка румунског краља Фердинанда и
краљице Марије и, с мајчине стране, праунука енглеске краљице Викторије и
руског цара Александра ИИ.
Од сликарке Беле Павловић, кћерке Стевана Павловића,
отправника Српског краљевског посланства у Букурешту, Будимир је чуо причу о
првом сусрету југословенског краља и румунске принцезе. Након што је
дипломатија закључила да је млада, лепа и образована у „Хилфилду” (школа за
децу енглеске краљевске куће) Марија најприкладнија за краљеву супругу и
сигурност Балкана, пред Божић 1922. Александар је отишао у Синају, краљевски
замак на Карпатима. Двоје младих су изашли у шетњу и кад су се вратили Марија
је показала веренички прстен. Венчање је 8. јуна 1922. у Саборној цркви обавио
патријарх српски Димитрије, а венчани кум је био војвода од Јорка, син
енглеског краља. На менију свадбеног ручка била је живинска супа, кечига на
руски начин, јагњеће печење, бомбице од ваниле и чоколаде, воће.
МАЈКА, ПА КРАЉИЦА
Након што је око хиљаду чланова шест певачких друштава
отпевало „Поздрав краљевој вереници”, песму коју је Станислав Бинички
компоновао специјално за ту прилику, млада краљица је с балкона Старог двора
узвикнула: „Ја вам од срца благодарим!” Биле су то прве речи које је упутила
народу чије ће свеопште обожавање убрзо заслужити.
„Срећна мајка је дала први подој свом првенцу и остала при
одлуци да га сама доји, како би на мајчином млеку што боље напредовао...”, пише
у блитену које је по рођењу престолонаследника Петра 6. септембра 1923. потписао
педијатар Миленко Матерни објашњавајући зашто је краљица одбила дворску дојиљу.
Исто је поступила и када су рођени Томислав (1928) и Андреј (1929), краљевићи
чија су имена симболизовала јединство народа у краљевини.
Опчињен њеним мајчинством, Милан Јовановић Батут, први декан
Медицинског факултета, пише: „Клањам се величанству Твог материнског осећаја.
За мене је оно много узвишенији олтар него и најсјајнији престо владалачки.”
Батутово усхићење делио је и краљичин девер, принц Ђорђе, који је у својим
мемоарима, говорећи о снајином односу према деци, написао да „краљица Марија
заслужује поштовање равно светици”.
ОРАСИ И БЕЛАНЦЕ
Коре од ораха и беланца и два крема – један од жуманаца и
путера и други од слатке павлаке, печеног лешника и карамелисаног шећера. По
речима Катарине Ђорђевић из ресторана „Александар” у Аранђеловцу, то је
оригинални рецепт за торту „краљица Марија”, један од колача који је краљица
сама месила за штићенике Завода за сиромашну децу и оболеле од туберкулозе. За
Материце их је окупљала у двору, гостила и даровала, они су је „везивали”, а на
насловној страни „Политике” излазила је слика краљице са везаним ногама.
Неконвенционални однос краљице Марије с особљем двора и
непосредност у контактима с обичним људима у народу је уздигнута до митских
размера. Југословенска краљица је често виђана у парку двора како седи и крпи
чарапе, а у шетњу је ишла у обичним „бата“ патикама, какве су тада носиле многе
наше жене. Уз сву ту скромност, као једна од ретких жена са возачком дозволом,
веома је волела лепе аутомобиле. У једном од њих 8. октобра 1959, на 25.
годишњицу убиства у Марсељу, стигла је у Париз где ју је примио председник
Француске, генерал Шарл де Гол.
Преминула је у сну 22. јуна 1961, у свом стану у лондонском
кварту Челси. Сахрањена је у Виндзору, близу гроба краљице Викторије, своје
прабаке.
МИРНА КАО ЉИЉАН
„Краљица је склопила очи и уздахнула. Није плакала. После
лаке несвестице и узетих капљица за смирење, одлучно је рекла: ’Умро је на
дужности, а то је смрт које је Он достојан’”, пише у извештају који је
француској влади поднео перфект лионске полиције који је у возу „Симплон
експрес”, на релацији Дубровник–Лион, краљици Марији саопштио да је на њеног
супруга извршен атентат. Страшну вест примила је баш онако како ју је у
мемоарима описао краљ Петар: „Омиљени цвет јој је био љиљан, миран и сталожен,
као и она сама...”
После убиства Александра први пут се појавила у јавности
подржавајући Лигу за борбу против туберкулозе која је, под њеним покровитељством,
добила право да сваке године организује Недељу борбе против туберкулозе.
Преузела је бригу о Друштву Црвеног крста, потписала Повељу о правима детета,
донирала на десетине хуманитарних организација, личним средствима помогла
зидање дечје клинике у Тиршовој и Института за онкологију чије је прво име било
Онколошки институт за изучавање и сузбијање рака „Кнез Павле“.
По избијању рата повукла се на своје имање у Енглеској,
бавила се пољопривредом, сликала, славила породичну славу Светог Андреја Првозваног.
И током читавог рата у логоре широм Европе нашим људима је једном недељно слала
200 пакета хране.
Будимир Павловић жели да организује изложбу о краљици
Марији, а о својој намери је обавестио и њеног унука, престолонаследника
Александра. Биће скромно, каже, али за памћење. Јер будућност народа који
заборавља своје добротворе није ружичаста.
Извор: Blic online
