ЗАВРТАЊ

Пошто је сва неозбиљност око питања Косова и Метохије показана, сада званична Србија тражи ентитет за Србе на северу

„Завртањ” је окренут... Како то обично бива проклети круг неправде-притиска-попуштања-фрустрације-лажи је пређен, сада је дошло време за понављање процеса. Пре годину дана Србија је, једина од држава које су учествовале у југословенским ратовима, испунила све услове Хашког трибунала, онда су уследили нови захтеви у вези са Косовом и Метохијом. Прошла влада их је срамотно извршавала али су у Берлину и Вашингтону приметили да то може орније и боље. Затегли су мало са кандидатуром за чланство у ЕУ и потпомогли опозицију на изборима. Нова влада није управљала Србијом ни стотину дана, а нашли смо се под новим и тежим притисцима. Хашки трибунал се коначно представио као део ратних напора против српског народа. Одмах после те отужне представе, добили смо „задатак” да успоставимо границу са независним Косовом. Садашња влада, уверена да нема опозицију на десници и рањивија на недостатак страних кредита, спремније извршава налоге. Постала је актуелна прича о српском ентитету на северу Косова. Чујемо од министра Илића да су „други довели владу у теснац”, вели још да је „Устав закомпликовао неке ствари око Космета”(!?)

Наравно ни новој влади није блиска замисао о демократској расправи у Народној скупштини о решењу за Косово и Метохију. Пре пет година званична истраживања, које је поручило Министарство за Косово и Метохију, показивала су да је већина грађана за историјски споразум са Албанцима и поделу покрајине. Али тада су актуелне парламентарне странке имале друга посла: требало је једни друге да изварају и добију изборе. Надали су се да ће моћи да одлажу решење и да ће неког другог да снађе одговорност за решење статуса. Владу и опозицију није много брига што је скупштина донела десетине резолуција, декларација, закона, чак и један Устав, који се противе сваком од решења која су данас у оптицају (укључујући ентитет и поделу). Сви су они томе кумовали и сада имају образа да придикују како је прекасно за споразум. Пошто је сва неозбиљност око овог питања показана, сада званична Србија тражи ентитет за Србе на северу. Афере и медијска борба против корупције прикривају пуно и безусловно признање независног Косова. Ипак, нико од наших посланика и министара не размишља о томе да се спрема и следећи завртањ. Прво ћемо помагати укидање Републике Српске (циљ је да она постоји колико и суверенитет државе Србије на независном Косову). Србију, која је јемац Дејтонског споразума, уцењиваће кредитима и наравно осамостаљивањем АП Војводине.

Наша јавност можда није приметила, али прва чарка у новој борби за опстанак српске државе на северу наше земље је недавно завршена. Уставни суд је рекао своје о деловима Статута АПВ, на изборима су по ко зна који пут смрвљене аутономашке странке, изгубиле су поново Нови Сад, прескупа кампања за стварање војвођанске нације завршила се потпуним дебаклом. Мала удружења грађана и огранци појединих странака показали су се утицајнијим од партија, невладиних организација, читавих установа аутономије, пребогатих фондација из САД и ЕУ. Мада, треба рећи, ово је била само припрема. Пут је јасан. После више од деценије припреме, након неминовне поделе у ДС-у, биће створена некаква „Демократска партија Војводине”, која ће уз помоћ новца из иностранства, злоупотребљавајући буџет и установе АПВ, полако стећи потпуну власт на северу. Затим ће припадност покрету за отцепљење и војвођанској нацији бити услов за државно запослење, бесплатно школовање у иностранству, укратко припадност елити... Сваки демократски одговор биће ометан финансирањем или макар медијским подстицањем недемократских и екстремних политичких снага српског народа. Пут ка независности биће спор, али сигуран колико је сигурно да је СР Немачка моћнија од Републике Србије. Ако из Београда наставе да избегавају суочавање с процесом, ако сами не диктирају „дневни ред” догађаја, не спрече злоупотребу оправданог незадовољства тако што ће створити регионе у Срему, Банату и Бачкој и преместити главни град Србије у Нови Сад... исход ће бити предвидив и лош.

Буџет АПВ представља добар пример. Он износи око 628,3 милиона евра! Као, то је мало: иако државни буџет финансира школство, војску, полицију... Па буџет независне Босне и Херцеговине је једва 25 одсто виши (а финансира војску, део полиције итд). Пошто у Новом Саду минијатурна и исувише утицајна војвођанерска мањина често спомиње европске (можда хрватске) узоре, ето им Истре. Жупанија нема аутономију. Буџет јој је 15 пута мањи од војвођанског (у поређењу са бројем становника, површином и животним стандардом за 75 одсто нижи) а она учествује у хрватској привреди у већој мери него Каталонија у шпанској.

Чедомир Антић

Напредни клуб

објављено: 20.12.2012.

Извор. ПОЛИТИКА ONLINE

НЕКА ВРСТА МОНАРХИЈЕ

Повратак краља из једине преостале српске династије – престолонаследника Александра Другог свакако би помогао да Србија учврсти свој деценијама пољуљани идентитет

Србија по много чему није довршена држава. Од „ујединитељке југословенских земаља“, наша земља постала је „болесник Балкана“.

Није исправно закључити да је то само последица промене односа снага у Европи и свету, те да су догађаји од протеклу четврт века само и искључиво дело једне „историјске стихије“ (како их је уочи рата Србије и НАТО-а формулисао Војислав Шешељ).

Невоља у којој се српско друштво нашло 1990. године сводила се на избор мање лошег решења. За разлику од готово свих других социјалистичких држава, Србија је за српски народ била тек резервно и мање повољно решење од било какве Југославије.

Социјалистичка Југославија је за већину ионако подељених и неинтегрисаних Срба била, са свим манама, најбоље раздобље у историји. Комунизам „можда није био довољно успешан“, али за већину припадника српског народа он није био последица националног понижења и стране окупације (што је несумњиво био случај са нашим источним суседима).

Формулисани и започети на таквим основама реформски процеси су током протеклих деценија код нас били углавном половични: „бранили“ смо свакакву Југославију до карикатуралне државне заједнице са Црном Гором, у случају Косова и Метохије смо били спремни да форму суверенитета ставимо изнад будућности и слободе макар наших сународника са севера покрајине, градимо капитализам са елементима најцрње обесправљености из 18. века за раднике и социјалну државу коју не можемо да приуштимо за онолико политичара, државних службеника и пензионера, колико је потребно да би влада имала стабилност...

Однос целокупне наше елите и народне већине према установи парламентарне монархије представља једну од великих илузија после 1990. године. Београд је одавно прерастао своје шумадијске корене, а Србија – тешко пострадала у 20. веку – темељно је демографски измењена и послератним границама и југословенским искуством. Ипак, чудна је та општа повика на српске монархистичке традиције. Кад је реч о политичкој олигархији, она је логична и очекивана.

За партије, установа председника републике представља неку врсту џокера. Ко држи место председника републике, остварује и политичку превласт. Председник је темељ власти у успону, сидро у кризи и падобран приликом пада. Његова популарност је покриће и оправдање када истих у стварности нема.

Око председника се стварају парламентарне већине, њему опозициони вођа нуди да формулишу политику према Косову и Метохији (после десет година заједничког дувања у тикву: устава, резолуција, декларација, закона...). Сетимо се колико је пута Милошевићев режим губио парламентарну већину али је опстајао захваљујући стабилности председничке власти, а како је пао после председниковог пораза, упркос парламентарној већини.

Све споменуто говори у прилог тези да смо ми, у ствари, све време нека врста монархије. Монархија не мора да буде наследна, не мора, разуме се, бити ни ауторитарна. Установа председника републике је ионако израсла из установе монарха.

Невоља је у томе што установа нашег председника републике у већој мери баштини традиције Брозове диктатуре и власти Слободана Милошевића него српске монархијске традиције, посебно из оних малобројних али тиме драгоценијих година демократије и парламентаризма.

Борећи се за што већу власт и бранећи повластице, политичка олигархија брани установу председника са свим њеним ауторитарним и псеудомонархијским цртама, по цену да води кампању против државних традиција.

Парадоксално је да је углед династије Карађорђевић већи међу Србима у Републици Српској, Црној Гори или Македонији него у Београду и Војводини. Клевете које слушамо – од издаје до „покраденог злата“ – нису имале утицаја на Румуне и Бугаре, а њихови владари су потекли из страних династија и сарађивали су са Осовином.

Дисквалификација према којој престолонаследник недовољно познаје српски језик, није имала утицаја на прагматичне Енглезе када су пре три века успоставили своју данашњу династију, иначе најдуговекију и најпопуларнију.

У нашем случају однос према монархији често је део пропаганде оних који верују да јачајући себе и своје партије снаже државу. Повратак краља из једине преостале српске династије – престолонаследника Александра Другог свакако би помогао да Србија учврсти свој деценијама пољуљани идентитет.

Био би то нови интегративни фактор државе чији распад је процес који још увек траје.

Власт би се тако вратила у Скупштину и била би предата председницима владе, пренос власти би био осигуран и мање драматичан, а бастиони ауторитарности упућени на поглавара државе који представља симбол.

Чедомир Антић

објављено: 20.01.2012.

Извор. ПОЛИТИКА ONLINE

1918 ГОДИНЕ ФОРМИРАНА ПРВА ВЛАДА КРАЉЕВСТВА СХС

Југославија је била назив за три сукцесивне државе у југоисточној Европи, које су носиле тај назив од 1929. до 2003. године. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је основана 1918. године, а 1929. званично преименована у Краљевину Југославију (понегде позната и као прва Југославија). Земља је током Другог светског рата била окупирана од стране сила осовине. Током 1945. године, накратко је постојала Демократска Федеративна Југославија, формално монархија, али већ са доминантним републиканским уређењем, да би 29. новембра исте године била проглашена Федеративна Народна Република Југославија - федерација са 6 република и 2 аутономне покрајине (позната и као друга Југославија). 1963. године, донет је нови устав, којим је земља преименована у Социјалистичку Федеративну Републику Југославију. Почетком 1990-их година, СФРЈ се распала у грађанском рату, али су две бивше републике, Србија и Црна Гора, одлучиле да наставе југословенску идеју, па је 27. априла 1992. године проглашена Савезна Република Југославија (трећа Југославија). 3. фебруара 2003. године, донета је уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора, којим су ове две републике наставиле постојање заједничке државе још три године (до проглашења независности Црне Горе), али је назив "Југославија" формално укинут.

Историја

Идеје југословенства

Илија Гарашанин

Идеја о стварању заједничке државе свих јужнословенских народа развијала се кроз XIX и почетак XX века. Слабост Турске и јачање Србије, Бугарске и Грчке после Берлинског конгреса унеле су наду код словенских народа под Аустроугарском, али и суревњивост аустроугарске и италијанске власти. У Србији су постојале три идеје о уједињењу. Прва је приповедала о уједињењу Србије и Бугарске, друга је била изражена у „Начертанију“ Илије Гарашанина и односила се на стварање југословенске државе, док је трећу заступао Светозар Милетић и односила се на стварање Балканске федерације. Код Јужних Словена у Аустроугарској су постојале две идеје. Прва је заступала стварање југословенске јединице у оквиру Аустроугарске (тријалистичка монархија), а друга је била за стварање независне југословенске државе. Главни противници стварања државе Јужних Словена били су спољни чиниоци.

Стварање нове државе

Предуслов за стварање југословенске државе било је избијање Првог светског рата. Народна скупштина је у Нишу 7. децембра 1914. године усвојила Нишку декларацију којом се залаже за „ослобођење и уједињење све неослобођене браће“. У Паризу је у пролеће 1915. године формиран Југословенски одбор од стране аустроугарских емиграната. За председника је изабран Анте Трумбић.

  

Проширења незванично понуђена Србији и Црној Гори августа 1915.

Савезници су са Србијом незванично преговарали, нудећи Босну и Херцеговину, Славонију, Срем, Бачку, јужну Далмацију и северну Албанију, али без Македоније и дела Баната. За улазак у рат Савезници су Италији претходно, тајним Лондонским уговором обећали Истру и већи део Далмације, док је у исто време у незваничним преговорима Румунији је нуђен Банат, а Бугарској Македонија. Србија је одбацила овакав договор пошто није била спремна да се одрекне Македоније. Компромис између ставова српске владе на челу са Николом Пашићем и Југословенског одбора чинила је Крфска декларација од 20. јула 1915. године.

Договорено је да име будуће државе буде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, да ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевић и да су Срби, Хрвати и Словенци један народ са три имена. У октобру 1918. године у Загребу је створено Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба са циљем да се образује независна држава на јужнословенским просторима Аустроугарске - названа је Држава Словенаца, Хрвата и Срба. Таква држава би се касније ујединила са Краљевином Србијом. Дана 29. октобра 1918. године Хрватски сабор је раскинуо све државно-правне везе са Бечом и Будимпештом. Пошто нова држава није била способна да се брани од италијанских претензија, позвала је српску војску да заштити „националне територије Југословена“. Велика народна скупштина у Новом Саду је 25. новембра донела одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Србији. Дан пре тога 24. новембра је збор посланика народних већа Срема у Руми донео одлуку о присаједињењу Срема Србији. Велика народна скупштина у Подгорици је 26. новембра одлучила да се династија Петровић-Његош збаци са престола те да се присаједини Србији. Вијеће народних првака и посланика 28. новембра је донело одлуку да се Босна и Херцеговина припоји Србији. Народно вијеће из Загреба је 25. новембра донело одлуку да се југословенско подручје Аустроугарске (Држава Словенаца, Хрвата и Срба) уједини са Србијом у нову државу. 1. децембра 1918. године основана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца

           

Краљ Александар Карађорђевић

Дана 20. децембра 1918. године формирана је прва влада на челу са радикалом Стојаном Протићем. Потпредседник је био Словенац Антон Корошец, министар унутрашњих послова Србин из Хрватске Светозар Прибићевић, а министар спољних послова Хрват Анте Трумбић.

Светозар Прибићевић

Највеће странке су биле Народна радикална (НРС) и Демократска (ДС). Такође су деловале и Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС) Стјепана Радића, Словеначка народна странка (СНС) Антона Корошеца и Југословенска муслиманска организација (ЈМО). Држава је била подељена на 33 области, округе, срезове и општине. На челу области је био велики жупан кога је постављао краљ. Грађани су уживали сва демократска права. ХРСС је тражила да држава постане федерална република, али се потом измирила са двором и из свог назива избацила реч републиканска. Врх државе је почео да спроводи политику помирења. Тако су у нову војску примани бивши аустроугарски официри укључујући и оне који су извршили злочине над Србима.

28. јуна 1921. донет је Видовдански устав. Устав је прогласио концепт државног и народног јединства. Владар је сазивао редовна и ванредна заседања Народне скупштине, могао ју је распустити, потврђивао је и проглашавао законе, био је врховни заповедник војске и заступао је државу у иностранству.

Комунистичка партија Југославије је основана априла 1919. године. Њене вође су се залагале за револуцију и долазак на власт насиљем. Њихов рад је суспендован Обзнаном (владином уредбом). На Четвртом конгресу КПЈ предвиђено је стварање независних држава Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније. Косово би било прикључено Албанији, а северна Војводина Мађарској.

Краљевина Југославија са Бановинама (1929-1939).

Непрестана полемика између радикала и хрватских посланика је дошла до критичне тачке. После увреда које је изнео на рачун Срба, радикалски посланик Пуниша Рачић је убио Павла Радића и Ђуру Басаричека и тешко ранио Стјепана Радића, који је касније подлегао повредама. Нови вођа ХСС је постао Владко Мачек. Краљ је размишљао о мирном разилажењу Срба и Хрвата. Линија разграничења би била: Вировитица, Пакрац, Уна, Крка, Шибеник и Задар. Краљ Александар је завео диктатуру 6. јануара 1929. године. 3. октобра је преименовао државу у Краљевина Југославија. Део посланика Хрватске странке права (Анте Павелић) одлази у иностранство и ствара усташку организацију. У Македонији јачају пробугарски елементи. Држава је подељена на девет бановина и град Београд. Краљ је донео тзв. „Септембарски устав“ 1931. године.

Пад Краљевине Југославије

Како би се спречиле ревизионистичке снаге Мађарске и Турске, створени су нови савези, Мала Антанта (Југославија, Чехословачка и Румунија) и Балкански савез (Југославија, Румунија, Бугарска и Грчка). Под заштитом Италије, Немачке и Мађарске, хрватске усташе и Унутрашња македонска револуционарна организација су извршили атентат на краља Александра Карађорђевића у Марсеју, у Француској, 9. октобра 1934. године. Убијен је и министар спољних послова Француске, Луј Барту. Уместо малолетног краљевића Петра II, државом је управљало тројно намесништво, чији је најистакнутији члан био кнез Павле. На изборима маја 1935. године је победио Милан Стојадиновић, оснивач Српске радикалне странке. Потписао је конкордат са Ватиканом и радио на зближавању са Италијом и Немачком. Под британским утицајем Стојадиновић је дао оставку, нови председник владе је постао Драгиша Цветковић, а потпредседник Владко Мачек. Споразумом Цветковић-Мачек створена је Бановина Хрватска 26. августа 1939. године.

Друштво Краљевине Југославије

У овом периоду су живели и стварали: Михаило Петровић Алас (математика), Милутин Миланковић (астрономија), Јован Цвијић (географ), Александар Белић (лингвистика), Слободан Јовановић (правне науке); књижевници: Иво Андрић, Милош Црњански, Растко Петровић, Исидора Секулић, Драгиша Васић, Момчило Настасијевић, Станислав Винавер, Мирослав Крлежа, Густав Крклец, Аугуст Цесарец, Мишко Крањец и други.

Југославија у Другом светском рату

Влада Цветковић-Мачек је 25. марта 1941. године, у замку Белведере у Бечу, потисала протокол о приступању Тројном пакту. 26. и 27. марта је извршен државни удар, свргнута је влада и намесништво. У јутро 27. марта је постављена нова влада на челу са генералом Душаном Симовићем. У Београду су одржане велике демострације против савезништва са Немачком. Хитлер је издао директиву да се Југославија жестоко нападне. Бомбардовањем Београда 6. априла, Југославија се нашла у Другом светском рату. Краљевска војска је капитулирала 17. априла.

На територији Бановине Хрватске, без делова које је присвојила Италија (Сплит, Шибеник, већина острва) и Мађарска (Међумурје, Барања и Бачка), Босне и Херцеговине и Срема створена је усташка Независна Држава Хрватска (НДХ). Словенија је подељена између Италије, Немачке и Мађарске. Бугари су окупирали Македонију и југоисточну Србију. Црну Гору је окупирала Италија. Континуитет Краљевине Југославије је наставила њена влада у емиграцији (Лондон). Призната је као званичан члан Савезника. У Другом светском рату, у српском народу, су постојала два покрета отпора. 11. маја 1941. године је на Равној гори основана Југословенска војска у отаџбини (четници) пуковника, потом генерала, Драгољуб Михаиловић. 27. јуна је основан Партизански одред Југославије, Народноослободилачка војска Југославије, команданта Јосипа Броза Тита. Основне разлике ова два покрета се огледају у државном уређењу нове Југославије. Четнички покрет је био грађански и монархистички, а партизански комунистички и републикански. У Србији су постојале две војне квислиншке организације: Српска државна стража генерала Милана Недића и Српски добровољачки корпус Димитрија Љотића.

Током рата Срби су у НДХ страдали највише у логорима Јасеновац (по немачким подацима тамо је убијено 500.000 Срба, Јевреја и Рома), Стара Градишка (75.000), Копривница, Сисак, Јастребарски, Новски. Посебна специфичност су били логори за децу. Убијено их је око 55.000. До 1945. године више од 100.000 Срба је напустило Космет пред албанским терором. Под притиском Британаца краљ Петар II је позвао Србе, Хрвате и Словенце да приступе у НОВЈ Јосипа Броза Тита. Југославија је ослобођена пробијањем Сремског фронта 12. априла 1945. године. Рат је у Југославији однео 1.706.000 жртава.

Друга Југославија

           

Југославија

На Трећем заседању Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије 29. новембра 1943. године збачена је монархија и проглашена република. Нови устав је донет 31. јануара 1946. године, када држава мења име у Демократска Федеративна Југославија. Устав је именовао пет нација, шест република и две аутономне покрајине. Републике: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија и Србија са Аутономном Покрајином Војводином и Аутономном Покрајином Косовом. Иако федерална, Југославијом је владала централизована КПЈ на челу са Јосипом Брозом Титом. Извршена је национализација имовине. 1948. године Тито није прихватио мешање Стаљина у унутрашње ствари Југославије, те до Стаљинове смрти наступа ера хладних односа са СССР-ом. Стаљинови симпатизери у Југославији су слани у логоре. 1950. године уведено је радничко самоуправљање. Земља 1953. мења назив у Народна Федерална Република Југославија. Југославија је један од оснивача Покрета несвртаних 1961. године и била је његов први домаћин. Творци овог покрета су били Тито, Нехру и Насер. Следећи устав је донет 1963. године.

Корени распада Југославије

Распад СФРЈ и ратни сукоби 1991-1999. године.

Почели су захтеви да Косово постане република. 1971. године је дошло до провале хрватског национализма, Хрватско прољеће. Протерана је либерална струја политичара у Србији. Нови устав је донесен 1974. године (Социјалистичка Федеративна Република Југославија). Омогућено је даље јачање самосталности република и покрајина. Аутономне Покрајине Војводина и Косово и Метохија су фактички биле у Србији, а практички самосталне републике. После Титове смрти 4. маја 1980. године, почиње југословенски суноврат, прво у привредном па политичком смислу. 25. јуна 1991. године Словенија и Хрватска су прогласиле независност. Независност су прогласиле и Босна и Херцеговина (1.3.1992.) и Македонија.

Грађански рат

           

Након што је Словенија прогласила независност дошло је до краткотрајних сукоба Југословенске народне Армије (ЈНА) и Словеније.

Рат у Хрватској (1991-1995) је вођен између Хрвата и Срба. Срби су се бунили што су по новом хрватском Уставу изгубили статус конститутивног народа, а Хрвати су се желели да створе националну државу. Хрватска не сматра овај рат грађанским, већ агресијом Србије на њену територију, и назива га домовинским ратом. Рат је завршен акцијама хрватске војске против српског становништва и падом Републике Српске Крајине у операцијама хрватске војске Бљесак и Олуја. Протерано је преко 300.000 Срба.

Југословенски ратови

Рат у Словенији (1991)

Рат у Хрватској (1990-1995)

Рат у Босни и Херцеговини (1992-1995)

Рат на Косову и Метохији (1996-1999)

Рат у Македонији (2001)

Рат у Босни и Херцеговини је био национални и верски рат. Ратовали су Срби, Хрвати и Муслимани. Муслимани сматрају да су Савезна Република Југославија и Хрватска извршили агресију на БиХ. Срби, пак, сматрају да је био грађански рат. Хрвати заступају тезу да је по среди агресија СРЈ на БиХ и грађански рат када су Хрвати у питању. 1993. године Хрвати и Муслимани су се удружили. Рат је завршен Дејтонским мировним споразумом (21. новембар 1995). БиХ је подељена је на два ентитета: Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска.

У страној литератури сукоби деведесетих на овом подручју су означени као Wars of Yugoslav Succession.

Савезна Република Југославија

Подела Савезне републике Југославије

Србија и Црна Гора су остале да живе заједно. Створена је Савезна Република Југославија (СРЈ) 27. априла 1992. године. Први председник је био Добрица Ћосић. Она се сматрала сукцесором СФРЈ, али је 2001. године потписан споразум којим су за сукцесора одређене бивше југословенске републике. Одлуком Генералне скупштине Организација уједињених нација уведене су опште санкције СРЈ под оптужбом да је крива за рат у Босни и Херцеговини. Највећа инфлација на свету обележила је 1993. годину у СРЈ.

Албанска тзв. Ослободилачка војска Косова је крајем деведесетих почела са нападима на Србе на Косову и Метохији. Умешале су се западне силе помажући албанску страну. После неуспелих преговора у Рамбујеу, Северноатлантски савез – НАТО је извршио агресију на СРЈ која је трајала од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Погинуло је 1200-2500 цивила, а рањено 5000 људи. Незванична штета је процењена на 30 милијарди долара. 9. јуна је потписан Кумановски споразум о прекиду ратног дејства. Резолуцијом Савета безбедности ОУН 1244 Космет је стављена под управу Уједињених нација, где су УНМИК и КФОР били задужени за одржавање јавног реда и мира, и гарантована је целовитост Југославије.

24. септембра 2000. године су одржани избори. На изборима за председника СРЈ изабран је кандидат коалиције Демократске опозиције Србије (ДОС) Војислав Коштуница. Због непризнавања резултата дошло је до протеста у Београду 5. октобра, на којима се окупило више стотина хиљада људи. Слободан Милошевић, председник СРЈ, је морао да призна победу Војислава Коштунице. На парламентарним изборима у Србији победио је ДОС, а нови председник владе Србије је постао Зоран Ђинђић.

4. фебруара 2003. године је усвојена Уставна повеља. Створена је Државна Заједница Србија и Црна Гора. Административни центар заједнице је био Београд, а центар Врховног суда је био у Подгорици.

21. маја 2006. године, после референдума у Црној Гори, државна заједница се распала и Србија и Црна Гора су независне републике.

Југославија је трајала од 1. децембра 1918. до 4. фебруара 2003. године.

Уметност у Југославији

Пећка патријаршија

Западна сфера била је наклоњена више струјањима са запада и везује се за предроманику и романску, готску и за ренесансну и барокну уметност. Источни крајеви су више ослоњени на византијску уметност. Ове границе нису прецизно одређене и често су прелажене, на Деченима се може видети утицај са запада који се овде запажа преко Дубровника а могу се утврдити и неки обрнути правци. Касније се заснивају наше школе и радове често изводе наши домаћи мајстори који одлазе и на запад те се одатле враћају а исто тако су присутни и страни мајстори који су радили на подручју Југославије (Микелоцо Микелоци на кули Минчети у Дубровнику или Јурај Далматинац – видети Фисковића за ове податке).

Византијска уметност даје свој печат у Далмацији (Дубровник) и иконе из Византије кадо су куповане и поштоване су код нас и штоване као посебна светиња. У сликарству се јавља понеки византизам а постојале су и радионице које су радле на „византијски начин“. Старохрватска пластика није везана за етничку припадност и Словени су донели ову уметност резања у дрвету. Постојии тврђење да се уметност на тлу Југославије развијала као провинцијална уметност и да се јавља са извесним закашњењем у односу на остали свет. Но ова уметност није спутана официјалним оквирима. Фолклорни елементи дају јој многе вредности. Дела су инспирисана зооморфним и геоморфним облицима. Романска уметност- Радованов портал има поетичну страну Христовог рођења. Рана Рашка држава није могла формирати стабилну политику и лукаво се приклања час истоку час западу. Рашка школа у архитектури се може пратити већ на цркви Богородице Љевишке (манастир). Под утицајем Византије се излучује скулптура и опека постаје једини украс у архитектури - манастир Каленић.

Сликарство немамо сачувано изузев нешто мало у Двиграду и нешто у Црвеном отоку код Ровиња што сведочи да је постојао континуитет развоја између 4. века и 12. века, али је то толико фрагментално да се не можа створити слика што се заправо дешавало. Од 12. века до 14. века пратимо развој сликарства које има средњовековни карактер, иако се овај касни датум супротставља официјалној категоризацији. У Дубровнику се може уочити стварање које се може назвати школом која његује ренесансни стил. Суседна Италија је имала велики утицај, утицај једног Ђота може се препознати у неким делима а и утицај Византије који струји и обухвата и Истру, али не постоји у Словенији. У Рашкој је остао став у сликарству о једној истини која је за свагда дата, али је утицај са запада био јако слаб. Структура слике у Србији и Македонији је монументална, и композиције су великих размера. Слика је плитка и архитектонски облик тече тако да затвара плитак простор. Фигура је често сучелице постављена и суздржана у покрету. Промене се дешавају у 13. веку почев од 10. века. У западној Европи је уништена зидна слика појавом витража. У Италији постоје извесни квалитети. У овом добу наша уметност је свакако на највишем нивоу. Фигура добија у пластичности. У композицији се јавља вишесложеност, појављује се више лица и остварује се дубљи простор. Од раније наша уметност познаје а у 13. веку долази до изражаја обрнута перспектива која поседује иреална својства извлачи га из реалног сликарског простора и подређује га композицији и законитостима слике. Простор је повезан зидом који тече заједно са посматрачем. У току 15. века монументалност која је карактеристична за 13. век постепено опада. Потенцира се драматички моменат. Драперија која се развија између елемената се узнемирује и учествује у композицији слике. Сликарство Моравске школе стара се о детаљу и допадљивом колориту слике. Међу споменицима изузетак чини и сликарство и архитектура Рашке школе и манасијско сликарство који теже ка једном ретком и траженом колористичком сазвучију.

У време Турака ограниченим мерама око Пећке патријаршије покушава се повратити ниво на коме је било сликарство у 13. веку. Мајстори који су израђивали фреске већином су непознати и ако се потпишу они то учине на месту које се тешко може уочити као Макарије у Љубостињи, Јован у Раваници и др. Они су радили за славу у другоме свету.

20. ДЕЦЕМБРА 1355 ПРЕМИНУ КРАЉ ДУШАН СИЛНИ

Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (око 1308 — 20. децембар 1355) је био српски средњовековни краљ (1331 — 1345) и први српски цар (1346 — 1355). Био је син краља Стефана Уроша III Дечанског и отац цара Стефана Уроша V, у народу прозваног Нејаким, последњег владара из династије Немањића.

Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне политиком Стефана Дечанског према Бугарској и Византији, након битке код Велбужда. Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, све до Коринтског залива, искористивши унутрашње немире у Византији. По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара, српску цркву је са ранга архиепископ је уздигао на ранг патријаршије, да би га први српски патријарх Јоаникије 1346. крунисао.

Познат је и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а његова најзначајнија задужбина био је Манастир Светих архангела код Призрена, где се налазио и његов гроб. Без обзира на то, Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти.

Опеван је у народним песмама, али га народ није нарочито волео.

Његова круна се држи у Цетињском манастиру у Црној Гори.

Младост

Краљ Стефан Урош II Милутин је због сукоба око власти са сином Стефаном Урошен III Дечанским, овога ухватио и протерао га у Скопље где је наредио да се ослепи (у средњем веку је постојало веровање да слеп човек не може да води државу па се ослепљивање често користило да се онемогући некоме да дође на власт). После делимичног ослепљења, Стефан је са женом и двоје деце Душицом и Душаном протеран на византијски двор код Милутиновог таста цара Андроника II Палеолога у Цариград. На захтев Цркве Милутин допушта Стефану да се врати у Србију али задржава Душана код себе, највероватније као таоца што је била честа пракса у средњем веку. После Милутинове смрти, Стефан је уз помоћ цркве и архиепископа Данила постао нови краљ под именом Стефан Урош III а истовремено је крунисан његов син Стефан Душан као „млађи краљ“.

 

Краљевић Душан

Још као „млади краљ“ успешно се супроставио четама босанског бана Стефана II Котроманића у Захумљу (1329.). Командовао је једним делом војске у главном нападу у бици код Велбужда (1330), у којој се Србија изборила за водећу улогу на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године.

Сукоб оца и сина

         

У време битке код Велбужда (Ћустендил) Душан се веома истакао, па је краљ Стефан осећајући да му је син миљеник код властеле, те да би му можда могло пасти на памет да покуша да преузме краљевски престо још док је он жив, доделио на владање Зету која брзо постаје право легло незадовољства и бунтовника. Властела окупљена око Душана непрестано га је наговарала да се побуни против оца и да узме власт.

"Ови га даноноћно подстицаху да одузме краљевство из руку оца, који је због старости био неспособан за управљање, и да се тако обезбеди од свог брата Синише, кога је његов отац имао с другом женом" (Мавро Орбин)

На неки начин Орбин покушава да баци кривицу на Стефана Дечанског због тога што је имао са Маријом Палеолог сина Синишу којег је по наговору краљице Марије почео да припрема за престолонаследника, док је према Душану одједном охладнео. Веома сличну верзију износи и Нићифор Григора. „Пошто се пак сам краљ, коме је било педесет година, ожени наново ћерком царевом (из Цариграда), којој је било тек дванаест година, а међутим не ожени сина, и пошто с том ћерком царевом поче и децу рађати, син краљев, младић душе ватрене, подражен и подбуњиван од вршњака својих, поче смишљати одметање од оца и буну против њега“. Ипак то треба узети са резервом, основни покретач Стефановог пада није био Душан, већ искључиво незадовољна властела због Стефановог понашања након Велбужда када он није искористио плодове ове велике победе не допуштајући својој властели задобијање нових територија и пљачку.

Већ у јесен 1330. године дошло је до отвореног сукоба сина „младог краља“ Душана и оца краља Стефана Дечанског који је сакупио војску и ушао у Зету, дошавши све до Скадра. Сам Стефан је на скоро идентичном месту ратовао са својим оцем, краљем Милутином, из истих разлога као и он сада са својим сином само у замењеним улогама. Као што се и онда син није супротставио оцу и повукао преко Бојане, тако се и сада Душан повлачи а Стефан разори Душанов дворац на обали реке Дримца и опљачка цео тај крај. Стефан се вероватно сетио своје побуне када се исто тако повлачио пред Милутином, који га не на превару ухватио, оковао, ослепио и протерао у Цариград па је покушао нешто слично и почео позивати Душана на разговор. Душан ипак сазнаје да му отац спрема ликвидацију па се после много нећкања на наговор властеле ипак одлучује да покуша да обори Стефана изненадним нападом. Са мањом групом одабраних војника и верне властеле нападне Душан свога оца Стефана, док је овај са породицом боравио у свом дворцу Неродимљу.

Преузимање власти

           

"Пошто је, дакле, потајно сакупио војску у обе Зете и извршио избор најбољих тамошњих ратника, водећи собом и Каравида Фратнута и Ђурђа Илијића као своје саветнике отпоче усиљен марш пут Рашке, у којој се налазио његов отац" (Мавро Орбин)

Радило се о добро припремљеној акцији у којој су били само они који су били војнички најспремнији, прави изненадни напад. Краљ Стефан није могао веровати да би Душан био у стању извршити тако дрску герилску акцију и напасти са малим бројем војника у центру његове државе Србије (Рашке). 21. августа 1331. године Душан је напао Стефанов двор док је овај био у лову код тврђаве Петерцо са неколико слугу. Стефан на коњу бежи са нешто мало своје властеле, заборавивши чак и на краљицу и децу, а Душанова потера га без отпора ухвати у тврђави Петрич и заточи заједно са целом породицом у тврђави Звечан.

Крунисање Душана

Крунисање цара Душана. Дело славног чешког сликара Алфонса Мухе из циклуса словенске епопеје.

Након тога почну припреме за Душаново крунисање без неких већих проблема, тако да отпора у држави није било. Стефан Дечански очигледно није био омиљен и његов пад није проузроковао никаква узнемирења, али имајући на уму улогу Цркве и самог архиепископа Данила II у довођењу Стефана на краљевски престо, Душан замоли Данила II да дође и да га крунише за краља. Овај је мирно примио ову смену на престолу и веома свечано, крунисао Душана за краља свих српских и поморских земаља на дан 8. септембра 1331. године на двору у Сврчину.

"И тако заповеди да буде сабор Богом сабрани отачства његова. И када је овај преосвећени дошао са Богом дарованом му паством, епископима и игуманима, и са целим клиром црквеним, и када је био сабран цео сабор српске земље у његову царском двору Сврчину, и када је био славни празник Рођење пресвете Богородице, и на навечерје учинише хвалбена славословља, како је на похвалу славном празнику, и опет ноћно стајање такође, и ујутро, дан недеље, учинише на овом благочастивом све по законском уставу у цркви светога Претече, и преосвећени архиепископ кир Данило учини молитву, и узевши царски венац у своје руке, и положи на свечасну главу његову, говорећи: Положио си на главу његову венац од драгог камења, и умоли од тебе живота и дао си му дужину дана на векове векова" (Данилов ученик)

Непосредно након Душановог крунисања Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. године и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. По Даниловом ученику умро је природном смрћу док други извори тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се Стефан погуби.

"Приволевши се син њиховим опаким саветима, посла неке људе спремне да изврше такво злодело, те га они удавише усред ноћи у реченој тврђави" (Мавро Орбин)

Легенда о проклетству

За смрт Стефана Дечанског везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. Наиме Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Мада се ово проклетство није испунило на сину, пало је ипак на његова унука Уроша, који је изгубио царство. Ова легенда је трајала много векова, посебно када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Косову, а Србија пала под Турке.

Први успеси краља Стефана Душана.

1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, јер је само део Захумља освојио 1326. године после сукоба са Бранивојевићима. У том сукобу су учествовали и Дубровчани, заједно са баном Стефаном II, и пошто је затрта породица Бранивојевић, и пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно њихове територије, Дубровчани су добили Пељешац са Стоном. Дубровчани за време краља Стефана Дечанског нису успели да легализују управу над Пељешцем и Стоном, па су то покушали за време краља Душана. 1333. године, Стефан Душан је издао повељу у Пологу, којом је Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом код ушћа Неретве, уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера, плус 8000 перпера које је требало платити одмах, док су се Дубровчани обавезали да ће дозволити верску слободу православном становништву добијених територија. Дубровчани су суму од 500 перпера плаћали и босанском бану, који је исте године издао повељу којом је потврдио право Дубровника на Стон, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују. Услов је био и да у Стону остане „Српски поп да поје“, јер је то епископију основао још свети Сава, али су Дубровчани то поштовали само до 1349. године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид, док је сам Сиргијан освојио Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, од стране Сфранцеса Палеолога, кога је ангажовао сам цар Андроник III, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.

У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији, такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, „у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена“ пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена је пожурила да роди сина и тако умири Душана. И заиста, у зиму 1336. или пролеће 1337. Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су, под утицајем краљице Јелене, склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча, који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо, док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдомТурци су онда лако сишли с друге стране брда, узјахали српске коње и поразили тешко покретне, задихане српске витезове, сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.

Уздизање српског краљевства на царство

Границе Душановог царства

Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету гору Атонску. Увидевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом гором, која је византијског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх.

Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у тврђави Кале у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“. Душанова титула сада је гласила: Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).

Душаново царство

Кантакузин је успео да 1347. године постане византијски цар. Он као и сви учени Грци Душана назива „српским краљем“, јер је сматрао да је у хришћанској васељени једини цар – византијски цар. Међутим, на Истоку је већ одраније постојао бугарски цар, мада се његова титула на западу третирала као краљевска. Против новостворене Српске патријаршије била је Цариградска патријаршија, чији су многобројни поседи прикључени Српској цркви. Цариградски патријарх Калист је, подстакнут од цара Јована VI Кантакузина, бацио анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија и све српско свештенство и исључио их из заједнице православних хришћана (1350.). Сама анатема била је више политичке него верске природе што се види из чињенице да је бачена пар година после душановог крунисања за цара. Ова анатема је скинута за време кнеза Лазара 1375. године. Душан је за свог савладара одредио сина Уроша и доделио му титулу краља. Душан је, као цар, додељивао титуле и звања. Деспоти су постали: Душанов полубрат Симеон (Синиша), брат царице Јелене Јован Асен, потом Јован Оливер и Иваниш. Севастократори су постали: муж Душанове сестре Евдокије Дејан, отац Вука Бранковића Бранко Младеновић. Кесари су постали: Гргур Голубић, Душанов војсковођа Прељуб и Воихна.

Цар Душан и Света гора

Након што је Атос потпао под власт цара Душана 1345, он је оптужио грчког проту Нифона, поглавара свих манастира на Светој гори за месалијанство (односно богомилство), али је Нифона одбранио св. Григорије Палама. Сматра се да је ова оптужба политички мотивисана, јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара.

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

Освајање Епира и Тесалије

Куга је однела многе животе у Европи 1348. године. Она је и олакшала освајање Епира и Тесалије од стране српске војске. Српско царство се простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и од Јадранског мора на западу до Егејског мора на истоку. Душанов намесник у Тесалији, са седиштем у граду Трикали, постао је војвода Прељуб, а у Епиру, са седиштем у Арти, Душанов полубрат Симеон-Синиша, док је у јужним деловима Албаније, са седиштем у Валони, намесник био Јован Асен, царичин брат. Византија се свела на Цариград и Тракију, а од осталих делова царства једино се држао Солун који није било могуће освојити само са сува, већ је била потребна флота. Душан је годинама покушавао да са Млечанима склопи савез против Византије, обећавајући им цело Цариградско предграђе Галату, коју су држали непријатељи и стари супарници Млечана - Ђеновљани, али је овима много више одговарала слаба Византија од које су добијали многе повластице и које су могли да држе у шаци, него снажна Србија. Душан је намеравао и њих да освоји. Но, Цариград није могао освојити без помоћи на мору. Венеција му је одбила савезништво, јер је била у рату са Ђеновом.

Поход против Босне

Душанов сребрни царски динар

Цар Душан, средином XIV века, глава статуе са његовог гроба у манастиру Свети Архангели код Призрена, Србија.

Босански бан Стефан II Котроманић је заузео Крајину између Цетине и Неретве и већи део Захумља. Душан је продро у Хумску Земљу и наставио према Цетини и Крки 1350. године. Душан је дошао до Крке како би помогао сестри Јелени, која је била удата за Младена III Брибирског, господара Омиша, Клиса и Скрадина на Крки. После Младенове смрти заинтересованост за његове поседе испољили су Угарска и Венеција. После вести о побунама на југу земље, Душан је зауставио напредовање ка западу. Босански бан је поново освојио Захумље. Кантакузин је освојио Верију и Воден, али не и Србицу, које је бранио кесар Прељуб. Душан је повратио територије, а Кантакузин се повукао у Солун. Стефан Душан је обећао помоћ легитимном цару Јовану V, како би се решили Кантакузина, те се Византија поново нашла у грађанском рату.

Турци Османлије на Балкану

Ратници сукобљених страна, Јована V, српског те бугарског цара са једне и Кантакузина и Орхана са друге стране, су се сукобили код Дидимотике ујесен 1352. године. Бугарска војска се пре битке повукла, док је српска претрпела стравичне губитке. После јаког земљотреса 1354. године, Турци су заузели тврђаву Галипоље и ту изградили базу за даље продоре у Европу.

Капетан хришћанства

Душан се специјалним посланством које је предводио Никола Бућа, которанин и царев протовестијар (благајник) обратио римском папи да га именује за капетана у борби против Турака и изразио спремност да римског папу призна за врховног поглавара хришћанске цркве. У повратку је Никола Бућа срео посланике Чешког краља који је ишао у Рим да буде крунисан за светог римско-немачког цара, који је Душану упутио писмо у коме изражава задовољство што Душан жели да призна католичку цркву за Unam Sanctam (Једину Свету) и да се још више радује што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик који везује два народа. Папа је пристао на те услове и упутио два посланика на челу са бискупом Петром Томом, са писмом (у коме је Душана назвао „краљем“, што се Душану није много свидело), да цара и његову породицу преведу у унијатску веру, јер цар није желео да се покатоличи већ само призна папу за врховног поглавара цркве али да остане православац. Међутим, мало пре доласка папиних посланика угарски краљ је гомилао војску на својој јужној граници и непосредно после тога извршио упад (у лето 1354), али је врло брзо био сузбијен, што од српска војске што од неке заразе која се проширила угарским табором, што је Душана натерало на размишљање јер је од папе тражио безбедност од свих католичких владара, посебно од угарског краља; ако папа није могао да спречи једног католичког владара у нападу на његове земље шта ће њему та унија? Он није унију тражио јер га је мучило неко теолошко питање већ из политичких разлога, а ако папа није могао да испуни свој део погодбе онда је унија била беспотребна. Папини посланици су стигли у лето 1355. године у Скопље где их је Душан са целом свитом дочекао, и одмах им ставио до знања да је променио мишљење у односу на прошлу годину. Наравно католички свештеници то нису добро примили и у повратку кроз угарске земље поручили краљу Лајошу да буде немилосрдан према „шизматицима“.

Смрт

Саркофаг цара Душана у цркви Светог Марка у Београду.

Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.

Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. Истраживања је вршио Радослав Грујић. У гробу су пронађене испретуране кости које су пренете у Патријаршију у Београд, а 1968. свечано пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.

Наследници

Са својом женом, Јеленом, цар Душан је имао једно дете:

Стефана Уроша V, који је наследио српски престо као цар

Поједини аутори сматрају да су Душан и Јелена, поред Уроша, имали још једно дете, ћерку непознатог имена, али се данас углавном сматра су имали само једно дете.

Законодавна делатност Стефана Душана

     Настојећи да се у свему понаша као прави цар Стефан Душан је развио и широку законодавну делатност. Душанов законик врхунац је ових настојања. Законик се, по уобичајној нумерацији, сасатоји од 201 члана. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење 21. 5. 1349. године у Скопљу (135 чланова), и допуњен је на сабору одржаном 31. 8. 1354. године у Серезу (66 чланова). Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике. У законику се цар Душан декларише као православни цар, заштитник и чувар вере, бранилац од јеретика и коме је припадало право да управља и црквеним пословима

Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз Законоправило светог Саве, најважнији закон (устав) средњовековне Србије

Душанов законик

Душанов Законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима Стефан Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника. Првих 38 чланова посвећено је цркви, затим следе одредбе које се односе на повластице властеле и слободних људи и њихове дужности, a потом одредбе које говоре о обавезама зависног становништва, себара (кметови и земљорадници). У наставку долазе одредбе о судству, о казнама за различите врсте кривичних и других преступа. Душанов законик је садржао 201 члан (према издању Стојана Новаковића из 1898. године), али се, у зависности од сачуваног преписа, састоји од 135 до 201 члана. Законик сачињава јединствену правну целину заједно са два византијска правна акта: Закон цара Јустинијана (Јустинијанов зборник) и скраћена Синтагма Матије Властара..

Рад на Законику је започет одмах после крунисања Душана за цара Срба и Грка (у оригиналу: цар Србљем и Грком) 1346. године. У самом називу своје титуле цар Душан је истакао своју намеру да буде наследник Византијских царева, а Српско царство је требало да наследи Византијско царство. Србија је преко Законоправила светог Саве већ 130 година примењивала римско-византијско право, а Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред прописа којима је уређивао положај српске цркве и властеле, Законик је садржао и прописе брачног права, грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и правила судског поступка. С обзиром на ширину области друштвених односа које је уређивао, Законик се може сматрати за устав средњовековне Србије. Нема података о реаговању српске велике властеле и о њеном могућем противљењу овом Законику.

У сваком случају, ситуација у Србији се разликовала од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се властела отворено и успешно супротставила законодавном покушају Карла IV. Одлучан отпор чешке велике властеле (панова) спречио је да Majestas Karolina буде усвојена у Сејму.

Иако је Душан убрзо после проглашења Законика умро (1355), a српска држава ускоро дошла под Османско царство (1459), Душанов законик је и даље у народу живео, што најбоље доказују многи преписи тог правног споменика све до 18. века. Оригинал Душановог законика није сачуван, али постоји преко 20 преписа. Најстарији препис (вероватно најближи оригиналу) потиче из Струге (14. век). После њега следи препис из Призрена (15. век), који је најпознатији, а затим низ каснијих преписа који се садржином удаљавају од старијих. Законик ће бити упамћен као врховни правни акт који је средњовековну Србију успоставио као правну државу.