Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни
(око 1308 — 20. децембар 1355) је био српски средњовековни краљ (1331 — 1345) и
први српски цар (1346 — 1355). Био је син краља Стефана Уроша III Дечанског и отац цара Стефана Уроша V, у народу прозваног Нејаким, последњег
владара из династије Немањића.
Душан је са
власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне
политиком Стефана Дечанског према Бугарској и Византији, након битке код
Велбужда. Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, све до
Коринтског залива, искористивши унутрашње немире у Византији. По освајању
великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба,
Грка (тј. Ромеја) и Бугара, српску цркву је са ранга архиепископ је уздигао на
ранг патријаршије, да би га први српски патријарх Јоаникије 1346. крунисао.
Познат је и по
доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног
акта. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а његова најзначајнија
задужбина био је Манастир Светих архангела код Призрена, где се налазио и његов
гроб. Без обзира на то, Стефан Душан је једини владар из династије Немањића
који није био проглашен за свеца после смрти.
Опеван је у
народним песмама, али га народ није нарочито волео.
Његова круна се
држи у Цетињском манастиру у Црној Гори.
Младост
Краљ Стефан Урош II Милутин је због сукоба око власти са
сином Стефаном Урошен III
Дечанским, овога ухватио и протерао га у Скопље где је наредио да се ослепи (у
средњем веку је постојало веровање да слеп човек не може да води државу па се
ослепљивање често користило да се онемогући некоме да дође на власт). После
делимичног ослепљења, Стефан је са женом и двоје деце Душицом и Душаном
протеран на византијски двор код Милутиновог таста цара Андроника II Палеолога у Цариград. На захтев Цркве
Милутин допушта Стефану да се врати у Србију али задржава Душана код себе,
највероватније као таоца што је била честа пракса у средњем веку. После
Милутинове смрти, Стефан је уз помоћ цркве и архиепископа Данила постао нови
краљ под именом Стефан Урош III а истовремено је крунисан његов син Стефан Душан као „млађи краљ“.
Краљевић Душан
Још као „млади
краљ“ успешно се супроставио четама босанског бана Стефана II Котроманића у Захумљу (1329.). Командовао
је једним делом војске у главном нападу у бици код Велбужда (1330), у којој се
Србија изборила за водећу улогу на Балкану. Односи између старог и младог краља
су се погоршали јануара 1331. године.
Сукоб оца и сина
У време битке код
Велбужда (Ћустендил) Душан се веома истакао, па је краљ Стефан осећајући да му
је син миљеник код властеле, те да би му можда могло пасти на памет да покуша
да преузме краљевски престо још док је он жив, доделио на владање Зету која
брзо постаје право легло незадовољства и бунтовника. Властела окупљена око
Душана непрестано га је наговарала да се побуни против оца и да узме власт.
"Ови га
даноноћно подстицаху да одузме краљевство из руку оца, који је због старости
био неспособан за управљање, и да се тако обезбеди од свог брата Синише, кога
је његов отац имао с другом женом" (Мавро Орбин)
На неки начин
Орбин покушава да баци кривицу на Стефана Дечанског због тога што је имао са
Маријом Палеолог сина Синишу којег је по наговору краљице Марије почео да
припрема за престолонаследника, док је према Душану одједном охладнео. Веома
сличну верзију износи и Нићифор Григора. „Пошто се пак сам краљ, коме је било
педесет година, ожени наново ћерком царевом (из Цариграда), којој је било тек
дванаест година, а међутим не ожени сина, и пошто с том ћерком царевом поче и
децу рађати, син краљев, младић душе ватрене, подражен и подбуњиван од вршњака
својих, поче смишљати одметање од оца и буну против њега“. Ипак то треба узети
са резервом, основни покретач Стефановог пада није био Душан, већ искључиво
незадовољна властела због Стефановог понашања након Велбужда када он није
искористио плодове ове велике победе не допуштајући својој властели задобијање
нових територија и пљачку.
Већ у јесен 1330.
године дошло је до отвореног сукоба сина „младог краља“ Душана и оца краља
Стефана Дечанског који је сакупио војску и ушао у Зету, дошавши све до Скадра. Сам
Стефан је на скоро идентичном месту ратовао са својим оцем, краљем Милутином,
из истих разлога као и он сада са својим сином само у замењеним улогама. Као
што се и онда син није супротставио оцу и повукао преко Бојане, тако се и сада
Душан повлачи а Стефан разори Душанов дворац на обали реке Дримца и опљачка цео
тај крај. Стефан се вероватно сетио своје побуне када се исто тако повлачио
пред Милутином, који га не на превару ухватио, оковао, ослепио и протерао у Цариград
па је покушао нешто слично и почео позивати Душана на разговор. Душан ипак
сазнаје да му отац спрема ликвидацију па се после много нећкања на наговор
властеле ипак одлучује да покуша да обори Стефана изненадним нападом. Са мањом
групом одабраних војника и верне властеле нападне Душан свога оца Стефана, док
је овај са породицом боравио у свом дворцу Неродимљу.
Преузимање власти
"Пошто је,
дакле, потајно сакупио војску у обе Зете и извршио избор најбољих тамошњих
ратника, водећи собом и Каравида Фратнута и Ђурђа Илијића као своје саветнике
отпоче усиљен марш пут Рашке, у којој се налазио његов отац" (Мавро Орбин)
Радило се о добро
припремљеној акцији у којој су били само они који су били војнички
најспремнији, прави изненадни напад. Краљ Стефан није могао веровати да би
Душан био у стању извршити тако дрску герилску акцију и напасти са малим бројем
војника у центру његове државе Србије (Рашке). 21. августа 1331. године Душан
је напао Стефанов двор док је овај био у лову код тврђаве Петерцо са неколико
слугу. Стефан на коњу бежи са нешто мало своје властеле, заборавивши чак и на
краљицу и децу, а Душанова потера га без отпора ухвати у тврђави Петрич и
заточи заједно са целом породицом у тврђави Звечан.
Крунисање Душана
Крунисање цара
Душана. Дело славног чешког сликара Алфонса Мухе из циклуса словенске епопеје.
Након тога почну
припреме за Душаново крунисање без неких већих проблема, тако да отпора у
држави није било. Стефан Дечански очигледно није био омиљен и његов пад није
проузроковао никаква узнемирења, али имајући на уму улогу Цркве и самог
архиепископа Данила II у
довођењу Стефана на краљевски престо, Душан замоли Данила II да дође и да га крунише за краља. Овај је
мирно примио ову смену на престолу и веома свечано, крунисао Душана за краља
свих српских и поморских земаља на дан 8. септембра 1331. године на двору у
Сврчину.
"И тако
заповеди да буде сабор Богом сабрани отачства његова. И када је овај
преосвећени дошао са Богом дарованом му паством, епископима и игуманима, и са
целим клиром црквеним, и када је био сабран цео сабор српске земље у његову
царском двору Сврчину, и када је био славни празник Рођење пресвете Богородице,
и на навечерје учинише хвалбена славословља, како је на похвалу славном
празнику, и опет ноћно стајање такође, и ујутро, дан недеље, учинише на овом
благочастивом све по законском уставу у цркви светога Претече, и преосвећени
архиепископ кир Данило учини молитву, и узевши царски венац у своје руке, и положи
на свечасну главу његову, говорећи: Положио си на главу његову венац од драгог
камења, и умоли од тебе живота и дао си му дужину дана на векове векова"
(Данилов ученик)
Непосредно након
Душановог крунисања Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. године и
сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. По Даниловом ученику
умро је природном смрћу док други извори тврде да је Душан попустио пред
наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се Стефан
погуби.
"Приволевши
се син њиховим опаким саветима, посла неке људе спремне да изврше такво
злодело, те га они удавише усред ноћи у реченој тврђави" (Мавро Орбин)
Легенда о проклетству
За смрт Стефана
Дечанског везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а
касније и целе српске државе. Наиме Стефан је, када су дошли људи да га убију,
проклео сина и његове потомке. Мада се ово проклетство није испунило на сину,
пало је ипак на његова унука Уроша, који је изгубио царство. Ова легенда је
трајала много векова, посебно када је кнез Лазар са својим ратницима пао на
Косову, а Србија пала под Турке.
Први успеси краља Стефана Душана.
1332. године
дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса
Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном
Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332.
године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело
Захумље, јер је само део Захумља освојио 1326. године после сукоба са
Бранивојевићима. У том сукобу су учествовали и Дубровчани, заједно са баном
Стефаном II, и пошто је
затрта породица Бранивојевић, и пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно
њихове територије, Дубровчани су добили Пељешац са Стоном. Дубровчани за време
краља Стефана Дечанског нису успели да легализују управу над Пељешцем и Стоном,
па су то покушали за време краља Душана. 1333. године, Стефан Душан је издао
повељу у Пологу, којом је Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника,
са острвом Посредњицом код ушћа Неретве, уз обавезу да на рачун „стонског
дохотка“ исплаћују 500 перпера, плус 8000 перпера које је требало платити
одмах, док су се Дубровчани обавезали да ће дозволити верску слободу
православном становништву добијених територија. Дубровчани су суму од 500
перпера плаћали и босанском бану, који је исте године издао повељу којом је
потврдио право Дубровника на Стон, те су на миру могли користити своје нове
поседе које су исте године почели да утврђују. Услов је био и да у Стону остане
„Српски поп да поје“, јер је то епископију основао још свети Сава, али су
Дубровчани то поштовали само до 1349. године када су довели католичког
свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући
саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид, док је сам
Сиргијан освојио Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана,
од стране Сфранцеса Палеолога, кога је ангажовао сам цар Андроник III, те је Душан одустао од борбе. Склопљени
су савезнички односи са царем Андроником III (1334) јер су северне границе угрозили Угри који
су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу
на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.
У ово време пада
једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао
деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком
немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман
Брахт, вођа немачких најамника у Србији, такозване Алеманске Гарде. Када је
посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се
уда, „у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ
жењена“ пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена је
пожурила да роди сина и тако умири Душана. И заиста, у зиму 1336. или пролеће
1337. Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој
положај на двору.
После смрти
византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка
и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики
доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као
најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим
противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су, под
утицајем краљице Јелене, склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице
задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се
налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео
неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев
Драча, који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између
Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије
признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у
Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна
заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су
прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После
раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са
регентством и Јованом V. Први
сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци
су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци
побегли уз брдо, док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да
коње оставе под брдомТурци су онда лако сишли с друге стране брда, узјахали
српске коње и поразили тешко покретне, задихане српске витезове, сада сведене
на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама)
Момчила који се осамосталио у Родопима.
Уздизање српског краљевства на царство
Границе Душановог царства
Српска војска је
освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика,
укључујући Свету гору Атонску. Увидевши да је Византијско царство ослабило,
Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа
пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за
цара. Склопио је договор са Светом гором, која је византијског цара одувек
сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да
се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће
поштовати аутономију Свете горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око
Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски
патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није
могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је
уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски
патријарх.
Стефан Душан је
крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у тврђави Кале у
Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх
Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске
цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину
Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког
царства“. Душанова титула сада је гласила: Вољом Божјом, Благоверни и
Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).
Душаново царство
Кантакузин је
успео да 1347. године постане византијски цар. Он као и сви учени Грци Душана
назива „српским краљем“, јер је сматрао да је у хришћанској васељени једини цар
– византијски цар. Међутим, на Истоку је већ одраније постојао бугарски цар,
мада се његова титула на западу третирала као краљевска. Против новостворене
Српске патријаршије била је Цариградска патријаршија, чији су многобројни
поседи прикључени Српској цркви. Цариградски патријарх Калист је, подстакнут од
цара Јована VI Кантакузина,
бацио анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија и све српско свештенство и
исључио их из заједнице православних хришћана (1350.). Сама анатема била је
више политичке него верске природе што се види из чињенице да је бачена пар
година после душановог крунисања за цара. Ова анатема је скинута за време кнеза
Лазара 1375. године. Душан је за свог савладара одредио сина Уроша и доделио му
титулу краља. Душан је, као цар, додељивао титуле и звања. Деспоти су постали:
Душанов полубрат Симеон (Синиша), брат царице Јелене Јован Асен, потом Јован
Оливер и Иваниш. Севастократори су постали: муж Душанове сестре Евдокије Дејан,
отац Вука Бранковића Бранко Младеновић. Кесари су постали: Гргур Голубић,
Душанов војсковођа Прељуб и Воихна.
Цар Душан и Света гора
Након што је Атос
потпао под власт цара Душана 1345, он је оптужио грчког проту Нифона, поглавара
свих манастира на Светој гори за месалијанство (односно богомилство), али је
Нифона одбранио св. Григорије Палама. Сматра се да је ова оптужба политички
мотивисана, јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара.
Цар Душан је
Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих
Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем
1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на
Светој гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време
опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску
болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве
у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће
манастирско властелинство у Српском царству.
Освајање Епира и Тесалије
Куга је однела
многе животе у Европи 1348. године. Она је и олакшала освајање Епира и Тесалије
од стране српске војске. Српско царство се простирало од Дунава на северу до
Коринта на југу и од Јадранског мора на западу до Егејског мора на истоку. Душанов
намесник у Тесалији, са седиштем у граду Трикали, постао је војвода Прељуб, а у
Епиру, са седиштем у Арти, Душанов полубрат Симеон-Синиша, док је у јужним
деловима Албаније, са седиштем у Валони, намесник био Јован Асен, царичин брат.
Византија се свела на Цариград и Тракију, а од осталих делова царства једино се
држао Солун који није било могуће освојити само са сува, већ је била потребна
флота. Душан је годинама покушавао да са Млечанима склопи савез против
Византије, обећавајући им цело Цариградско предграђе Галату, коју су држали
непријатељи и стари супарници Млечана - Ђеновљани, али је овима много више
одговарала слаба Византија од које су добијали многе повластице и које су могли
да држе у шаци, него снажна Србија. Душан је намеравао и њих да освоји. Но,
Цариград није могао освојити без помоћи на мору. Венеција му је одбила
савезништво, јер је била у рату са Ђеновом.
Поход против Босне
Душанов сребрни царски динар
Цар Душан,
средином XIV века, глава
статуе са његовог гроба у манастиру Свети Архангели код Призрена, Србија.
Босански бан
Стефан II Котроманић је
заузео Крајину између Цетине и Неретве и већи део Захумља. Душан је продро у
Хумску Земљу и наставио према Цетини и Крки 1350. године. Душан је дошао до
Крке како би помогао сестри Јелени, која је била удата за Младена III Брибирског, господара Омиша, Клиса и
Скрадина на Крки. После Младенове смрти заинтересованост за његове поседе
испољили су Угарска и Венеција. После вести о побунама на југу земље, Душан је
зауставио напредовање ка западу. Босански бан је поново освојио Захумље.
Кантакузин је освојио Верију и Воден, али не и Србицу, које је бранио кесар
Прељуб. Душан је повратио територије, а Кантакузин се повукао у Солун. Стефан
Душан је обећао помоћ легитимном цару Јовану V, како би се решили Кантакузина, те се Византија поново
нашла у грађанском рату.
Турци Османлије на Балкану
Ратници
сукобљених страна, Јована V,
српског те бугарског цара са једне и Кантакузина и Орхана са друге стране, су
се сукобили код Дидимотике ујесен 1352. године. Бугарска војска се пре битке
повукла, док је српска претрпела стравичне губитке. После јаког земљотреса
1354. године, Турци су заузели тврђаву Галипоље и ту изградили базу за даље
продоре у Европу.
Капетан хришћанства
Душан се
специјалним посланством које је предводио Никола Бућа, которанин и царев
протовестијар (благајник) обратио римском папи да га именује за капетана у
борби против Турака и изразио спремност да римског папу призна за врховног
поглавара хришћанске цркве. У повратку је Никола Бућа срео посланике Чешког
краља који је ишао у Рим да буде крунисан за светог римско-немачког цара, који
је Душану упутио писмо у коме изражава задовољство што Душан жели да призна
католичку цркву за Unam Sanctam (Једину Свету) и да се још више радује
што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик који везује два народа. Папа
је пристао на те услове и упутио два посланика на челу са бискупом Петром
Томом, са писмом (у коме је Душана назвао „краљем“, што се Душану није много
свидело), да цара и његову породицу преведу у унијатску веру, јер цар није
желео да се покатоличи већ само призна папу за врховног поглавара цркве али да
остане православац. Међутим, мало пре доласка папиних посланика угарски краљ је
гомилао војску на својој јужној граници и непосредно после тога извршио упад (у
лето 1354), али је врло брзо био сузбијен, што од српска војске што од неке
заразе која се проширила угарским табором, што је Душана натерало на размишљање
јер је од папе тражио безбедност од свих католичких владара, посебно од
угарског краља; ако папа није могао да спречи једног католичког владара у
нападу на његове земље шта ће њему та унија? Он није унију тражио јер га је
мучило неко теолошко питање већ из политичких разлога, а ако папа није могао да
испуни свој део погодбе онда је унија била беспотребна. Папини посланици су
стигли у лето 1355. године у Скопље где их је Душан са целом свитом дочекао, и
одмах им ставио до знања да је променио мишљење у односу на прошлу годину. Наравно
католички свештеници то нису добро примили и у повратку кроз угарске земље
поручили краљу Лајошу да буде немилосрдан према „шизматицима“.
Смрт
Саркофаг цара Душана у цркви Светог Марка у
Београду.
Цар Стефан Душан
је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти
никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији.
Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После
Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.
Када су 1927.
године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном
делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. Истраживања
је вршио Радослав Грујић. У гробу су пронађене испретуране кости које су
пренете у Патријаршију у Београд, а 1968. свечано пренесене у цркву Светог
Марка у Београду где и данас почивају.
Наследници
Са својом женом,
Јеленом, цар Душан је имао једно дете:
Стефана Уроша V, који је наследио српски престо као цар
Поједини аутори
сматрају да су Душан и Јелена, поред Уроша, имали још једно дете, ћерку
непознатог имена, али се данас углавном сматра су имали само једно дете.
Законодавна делатност Стефана Душана
Настојећи да се у свему понаша као
прави цар Стефан Душан је развио и широку законодавну делатност. Душанов
законик врхунац је ових настојања. Законик се, по уобичајној нумерацији,
сасатоји од 201 члана. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника,
одржаном на Вазнесење 21. 5. 1349. године у Скопљу (135 чланова), и допуњен је
на сабору одржаном 31. 8. 1354. године у Серезу (66 чланова). Закон је усвојен
са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и
подједнако за све поданике. У законику се цар Душан декларише као православни
цар, заштитник и чувар вере, бранилац од јеретика и коме је припадало право да
управља и црквеним пословима
Душанов законик
(у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз
Законоправило светог Саве, најважнији закон (устав) средњовековне Србије
Душанов законик
Душанов Законик
је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима Стефан Душан директно
упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина
Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права.
Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност
судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17),
које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника. Првих 38
чланова посвећено је цркви, затим следе одредбе које се односе на повластице
властеле и слободних људи и њихове дужности, a потом одредбе које говоре о
обавезама зависног становништва, себара (кметови и земљорадници). У наставку
долазе одредбе о судству, о казнама за различите врсте кривичних и других
преступа. Душанов законик је садржао 201 члан (према издању Стојана Новаковића
из 1898. године), али се, у зависности од сачуваног преписа, састоји од 135
до 201 члана. Законик сачињава јединствену правну целину заједно са два
византијска правна акта: Закон цара Јустинијана (Јустинијанов зборник) и
скраћена Синтагма Матије Властара..
Рад на Законику
је започет одмах после крунисања Душана за цара Срба и Грка (у оригиналу: цар
Србљем и Грком) 1346. године. У самом називу своје титуле цар Душан је истакао
своју намеру да буде наследник Византијских царева, а Српско царство је требало
да наследи Византијско царство. Србија је преко Законоправила светог Саве већ
130 година примењивала римско-византијско право, а Душанов законик је
представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој
држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и
учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле,
која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом
слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа,
као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред прописа
којима је уређивао положај српске цркве и властеле, Законик је садржао и
прописе брачног права, грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и правила
судског поступка. С обзиром на ширину области друштвених односа које је
уређивао, Законик се може сматрати за устав средњовековне Србије. Нема података
о реаговању српске велике властеле и о њеном могућем противљењу овом Законику.
У сваком случају,
ситуација у Србији се разликовала од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се
властела отворено и успешно супротставила законодавном покушају Карла IV.
Одлучан отпор чешке велике властеле (панова) спречио је да Majestas Karolina
буде усвојена у Сејму.
Иако је Душан
убрзо после проглашења Законика умро (1355), a српска држава ускоро дошла под
Османско царство (1459), Душанов законик је и даље у народу живео, што најбоље
доказују многи преписи тог правног споменика све до 18. века. Оригинал
Душановог законика није сачуван, али постоји преко 20 преписа. Најстарији
препис (вероватно најближи оригиналу) потиче из Струге (14. век). После њега
следи препис из Призрена (15. век), који је најпознатији, а затим низ каснијих
преписа који се садржином удаљавају од старијих. Законик ће бити упамћен као
врховни правни акт који је средњовековну Србију успоставио као правну државу.
Нема коментара:
Постави коментар