Леди Пеџет: “Само да ме моји Срби не забораве” - Lady Paget: “I only wish the Serbs don’t forget me”

Леди Пеџет је енглеска племкиња и хумана српска добротворка која је у Балканским ратовима и Првом светском рату лечила српску војску. По завршетку Другог светског рата, њен лондонски дом постао је стециште српских политичких избеглица. Новчано је помогла уређењу Српске цркве и Српског клуба у Лондону.

Леди Леила Пеџет је заволела Србе за време боравка у Београду током службе њеног супруга који је био британски представник у Србији. Своју хуману страну ова енглеска дама открила је током Балканских ратова, када је са енглеским лекарима основала војну болницу у Београду и посветила се лечењу српске војске као добровољна болничарка.

Почетак Великог рата затекао је леди Пеџет у Лондону. Па иако је ту била безбедна, племенита Леди није могла да седи “скрштених руку” док “њени Срби” ратују. Због тога је, не обазирући се на савете супруга и оца, већ у новембру са великом британском санитетском мисијом, преко Солуна, пошла ка Скопљу.

Присуствовала сахрани краља Александра Карађорђевића

Краљ Александар Карађорђевић убијен је 9. октобра 1934. године, у атентату у Марсеју. Игром случаја, истог дана леди Пеџет је славила свој 53. рођендан. Леди је желела да ода последњу почаст првом југословенском краљу, па је допутовала на његову сахрану. То је уједно био и последњи пут да је ова храбра и хумана жена посетила Србију.

Тифус је завладао скопском војном болницом, а леди Пеџет је толико пожртвовано помагала војницима да је убрзо и сама оболела од ове опаке болести. Након тешких дана борбе, Леди је ипак оздравила и у мају отпутовала на опоравак у Швајцарску.

Већ у јулу се вратила у Скопље где је опет управљала болницом и направила гест који ће Србија заувек памтити. Српска војска кренула је у повлачење преко Албаније, а леди Пеџет је без обзира на савете и молбе својих најближих да одступи са војском, ипак остала уз рањенике који нису могли да се евакуишу. Скопље је у том тренутку било окупирано од стране Бугара.

Неустрашива Леди је у таквим околностима остала у Скопљу све док пследњи рањеник није напустио скопску војну болницу. Након тога, леди Пеџет се вратила у Енглеску и посветила својој другој љубави, природи. Али пре одласка, осетила је потребу да се опрости са својим Србима писмом које је било објављено на првој страни “Политике”, у коме, између осталог, каже:

“Од увек сам за Србију и српски народ имала топле симпатије и између мене и њега је постојала нека нарочита веза, која је чинила да и кад сам од њих далеко с љубављу мислим на њих, веза која је чинила да сам у Србију долазила увек с оном истом радошћу с којом и у своју отаџбину. Још једном искрено и од срца хвала свима и до скорог виђења.”

На свом имању недалеко од Лондона живела је мирно узгајајући птице и цвеће све док тај мир није помутио Други светски рат. Леди је у својој кући отворила болницу, а кад се рат завршио, њен дом је постао стециште српских политичких избеглица.

Постоје подаци према којима је помогла Милошу Црњанском да добије енглеско држављанство. Он је уједно био један од многих Срба које је леди Пеџет угостила у својој кући.

Пред крај живота Леди је имала страх само од једног – да је њени Срби не забораве. „Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!”

Одликована је највишим Орденом реда Британске империје и највишим одликовањем Србије, Орденом Св. Саве. Београд ће заувек памтити Леди Пеџет кроз улицу на Дедњу која носи њено име.

Извор: serbia.com

Lady Paget: “I only wish the Serbs don’t forget me”

Lady Paget was an English noblewoman and a humane Serbian supporter who treated the wounded in the Serbian army in the Balkan Wars and the World War I. After the World War II ended, her home in London became a meeting place for the Serbian political refugees. She financially helped the setup of the Serbian church and the Serbian club in London.

Lady Leila Paget grew fond of the Serbs during her stay in Belgrade while her husband, the British representative in Serbia, was positioned there. Her humane side this English Dame exposed during the Balkan Wars, when she, along with the English doctors, established a military hospital in Belgrade, and dedicated herself to treating the wounded in the Serbian army as a volunteer nurse. The beginning of the Great War found Lady Paget in London. Even though she was safe there, the noble Lady couldn’t “sit on her hands” while “her Serbs” are at war. That’s why she, disregarding the advice from her husband and her father, as early as November, headed for Skopje, through Solun, with a large British medical mission.

She attended the funeral of the King AleksandarKarađorđević The King AleksandarKarađorđević was killed on the 9th of October 1934 following an assassination in Marseille. Accidentally, on that same day, Lady Paget celebrated her 53rd birthday. Lady wanted to pay her last respects to the first Yugoslavian king, so she traveled to his funeral. That was also the last time this brave and humane woman visited Serbia.

Typhus had already spread through the military hospital in Skopje, while Lady Paget helped soldiers with such devotion that she herself contracted this ferocious disease. After some difficult days of struggle, Lady ultimately got better and in May traveled to Switzerland for recovery. Already in July she was back in Skopje where she ran the hospital and made a gesture that Serbia would never forget. The Serbian army was starting to retreatthrough Albania, while Lady Paget, regardless of the advice and pleas from her closest friends and family to walk away with the army, nevertheless, stayed with the wounded who were unable to evacuate. Skopje was at that time under Bulgarian occupation. The fearless Lady stayed in Skopje under those circumstances until the last soldier left the military hospital in Skopje. After that Lady Page returned to England and dedicated herself to her second love, nature. However, before she left, she felt the need to say goodbye to her Serbs with a letter that was published on the first page of “Politika”, where, among other things, she said: “I have always had warm sympathies towards Serbia and Serbian people, and there was always some kind of a specific bond between them and me, that made me think of them with love, even when I’m far away from them, a bond that made me come to Serbia with the same amount of joy as when I went to my homeland. Once again, and truly, thank you all, and see you soon.” On her estate, not far from London, she lived peacefully, breeding birds and flowers until that peace was disturbed by the World War II. The Lady established a hospital in her home, and when the war ended, her home became a meeting place for the Serbian political refugees. There is information that she helped Miloš Crnjanski receive English citizenship. He was also one of the many Serbs Lady Paget hosted in her house. Nearing her life’s end she had only one fear – that her Serbs would forget her. “Should it happen that everyone forgets me, I wouldn’t care! But I would not take it lightly should my Serbs forget me!” She was awarded the Dame Grand Cross of the Most Excellent Order of the British Empire and the highest Serbian medal, the Order of St. Sava. Belgrade will always remember Lady Paget by the street on Dedinje that has her name.

serbia.com

ОТКРИВАМО: Шта је српски принц затекао у руинираном Белом двору и колико је у њега уложио!

Први пут у јавност износимо фотографије руинираног Белог двора и податке колико је новца из личних средстава уложио престолонаследник Александар ИИ Карађорђевић у његову санацију

Ових дана повела се полемика о томе колика се средства државног новца троше на одржавање Дворског комплекса многи српски медији лицитирали су разним цифрама, а Телеграф.рс вам по први пут износи тачне податке, као и доказе ште је Краљевски пар Карађорђевића затекао у Двору приликом свог повратка у Србију, као и да је престолонаследник Александар ИИ из својих личних средстава за те сврхе издвојио преко 3.600.000 евра!

Од повратка Краљевског пара у Србију, извесни медији су у више наврата износили неосноване оптужбе у вези са трошењем средстава за одржавање Дворског комплекса. Велика већина њих никада није објављивала податке о новцу који је унет у Србију захваљујући ангажовању Краљевског пара, а о чему је Телеграф недавно писао. Ради се о суми већој од 20.000.000 евра, која је у разним облицима хуманитарне помоћи стигла до Српских обданишта, школа и болница.

Како Телеграф.рс сазнаје одржавање Дворског комплекса од јула 2001. године до пролећа 2004. године падало је искључиво на терет Краљевске породице, која је у те сврхе из својих личних средстава издвојила више од 3.694.048,49 евра.

Република Србија одлучила је да одржавање Дворског комплекса врати на терет будзета 2004. године на предлог министарства финансија. На конференцији за штампу сазвану тим поводом тадашњи министар финансија Млађан Динкић изјавио је да тај чин представља врсту реванша Престолонаследнику Александру ИИ Карађорђевићу чијим личним ангажовањем је тадашњи председник светске банке Дзејмс Волфенсон одобрио репрограмирање дуга Републици Србији.

Министар финансија Млађан Динкић тада је нагласио да се ради о своти која вишеструко превазилази средства из будзета намењена одржавању Дворског комплекса.

Из кабинета престолонаследника Александра ИИ Карађорђевића кажу за Телеграф.рс да новац који се из буџета Републике Србије издваја за Дворски комплекс који је власништво државе и споменик културе од националног значаја, издваја се за одржавање комплекса, што подразумева чишћење и ситне поправке на Краљевском комплексу а не за реконструкције које су хитне и неопходне.

-           Комплекс у себи садржи врло важна уметничка дела, важне архитектонске споменике и он има трошкове одржавања који су велики. Такође, Дворски комплекс су потпуно бесплатно посетиле десетине хиљада грађана у протеклих 13 година, а трошкове организације тих посета сносио је Фонд Краљевски Двор. Новац који је држава издвајала за одржавање комплекса трошен је и на рестаурацију вредних уметничких дела, организовање изложби и књижевних вечери које се сваке године у великом броју организују на Дворском комплексу и које су потпуно бесплатно отворене за грађане. Одржавање Дворског комплекса на Дедињу изискивало је велике трошкове чак и у време док у Двору нико није живео – у време осамдесетих, када је био затворен и када није био отворен ни за посетиоце, нити је био резиденција политчара који су водили Југославију и потпуно је логично да одређени трошкови постоје и данас када се на Двору одвија веома интензиван друштвено-културни живот примерен споменику културе од националног значаја – речено нам је у кабинету.

-           У Извештају комисије за утврђивање стања објекта у комплексу Белог и старог Двора, а у који је Телеграф.рс имао увид до најситнијих детаља описано је катастрофално стање у којем се Двор налазио када су у њега ушли Карађорђевићи, а тако се могло видети да је фасада овог здања скроз оронула, кров знатно оштећен, да је темељ на појединим местима скроз раздвојен, да су плафони и зидови испуцали и да су цеви водоводне и канализационе попуцале и иструлиле и да је неопходна хитна санација читавог комплекса.

-      Извор: Телеграф     

-           (Д. З.)

Михајло Пупин, један од оснивача агенције НАСА - Mihajlo Pupin, one of the founders of NASA

Михајло Пупин, научник светске славе и утицаја који је усавршио телефон и добио Пулицерову награду, у Америку је стигао са свега пет центи у џепу

Михајло Пупин био је научник светског гласа и први човек са ових простора који је добио Пулицерову награду, а награда за допринос националним интересима Сједињених Америчких Држава носи његово име.

Био је један од оснивача организације из које ће касније настати америчка Национална ваздухопловна и свемирска администрација – НАСА. Један кратер на Месецу назван је по њему.

Оно што је мање познато је да је, као лични пријатељ Вудроа Вилсона, заслужан за одређивање граница Србије после пробоја Солунског фронта и завршетка Првог светског рата. Наиме, после “Великог рата” територију данашњег Баната је тражила Румунија и савезничке силе биле су спремне да јој учине тај уступак.

Пупин је тада контактирао председника Америке и вероватно искористио свој утицај – изнео је податке о свом родном селу, Идвору, у коме живе Срби и које би по тој подели припало Румунији.

Прослављени научник је одувек био познат као велики патриота, а Вилсон је закључио да Пупиново родно место не може да остане ван његове државе. Банат је остао Србији, а Пупин се вратио свом научном раду.

Када је давне 1874. године Михајло Пупин стигао у Америку, у џепу је имао свега пет центи. Дао их је за питу од шљива и онда остао потпуно без новца, сам, у земљи коју није познавао и међу људима чији језик није говорио.

Две и по деценије касније, био је научник светске славе, богат и утицајан. За аутобиографију „Од пашњака до научењака“ Михајло Пупин је добио Пулицерову награду и тако постао први Србин коме је додељено ово признање.

Од породице неписмених родитеља у малом селу у Србији, до доктора наука у далеком Њујорку, Пупинов пут је водио преко напорних физичких послова, непрестаног учења и усавршавања, до места професора електротехнике на Универзитету Колумбија, положаја првог дипломате Србије у Сједињеним Америчким Државама и особе у чију је част један кратер на Месецу назван његовим именом.

Светску славу Михајлу Пупину донео је проналазак “Пупинови калемови” – 20 година после Александра Бела он је патентирао изум који је усавршио телефон и омогућио да данас њиме разговарамо на велике даљине, да се јасно чујемо и да у везама нема шумова.

Овај проналазак донео му је велико богатство, које је Михајло Пупин трошио на оснивање фондова за стипендирање надарених студената из свог завичаја, за задужбине и музеје.

До краја живота, патентирао је још 23 проналаска од којих се већина користи и данас – од три дела која садрже сви електронски уређаји: исправљач, осцилатор и појачавач, Пупин је патентирао два.

Човек који је својим радом и трудом постигао све, Михајло Пупин је савременицима остао у сећању као марљив човек. Иако већ познат и богат научник, и даље је одлазио на своје имање и обрађивао земљу са радницима, а у слободно време читао и сакупљао дела писаца са простора Балкана.

Све мање људи данас верује да се само сопственим трудом и марљивим радом може напредовати и једног дана много постићи. Не тако давно, младић из Идвора отишао је далеко и освојио свет. У једном часопису за младе једном је објавио текст под називом „Шта сањалице могу постићи“.

Ако верују и никад не одустају – много. Михајло Пупин је доказ за то.

Извор: serbia.com

Mihajlo Pupin, one of the founders of NASA

Mihajlo Pupin, a world renowned scientist who won the Pulitzer prize and significantly improved the telephone technology, arrived to the United States with only five cents in his pocket.

The award for the contribution to the national interests of the United States is named after a Serb. Mihajlo Pupin was a renowned scientist and the first Serb who won the Pulitzer Prize.

He was among the founders of an organization that later grew into the US National Aeronautics and Space Administration – NASA. A Moon crater was also named after him.

But it is less known that he, as a close friend of Woodrow Wilson, is responsible for the determination of the borders of Yugoslavia after the Salonika front breakthrough and the end of World War I.

After “the Great War” Romania claimed the territory of Banat and the Allies were prepared to make that exception.

Pupin contacted the president of the United States and probably used his influence – he presented the data about his birth place, the village Idvor, populated by Serbs, which would now belong to Romania.

The famous scientist had always been known as a great patriot and Wilson concluded that Pupin’s birth place couldn’t be outside the borders of his country. Banat remained in Serbia, and Pupin returned to his scientific work.

In 1874 Mihajlo Pupin arrived to the United States with only five cents in his pocket. He spent it on a piece of prune pie and was left penniless and alone in a country he didn’t know and among people whose language he didn’t speak. Two and a half decades later he became a world renowned scientist, rich and influential.

Mihajlo Pupin won the Pulitzer Prize for his autobiography “From pastures to scientist” and became the first Serb who was awarded this prize.

From the family of illiterate parents in a little village in Serbia to the PhD in New York; Pupin’s life path led him from difficult handwork, constant learning and specializations, to the professor position at the Columbia University, to becoming the first Serbian diplomat in the United States and a person after whom a crater on the Moon was named.

The patent named “Pupin coils” brought international fame to Mihajlo Pupin – twenty years after Alexander Graham Bell, Pupin patented the invention that perfected the telephone and made long-distance calls without noise possible. This patent brought him great wealth.

He used it to establish scholarship funds for gifted youngsters at home, and he opened foundations and museums. In his lifetime he patented another 23 inventions, most of them are still used today – two out of three parts of each electronic device: rectifier, oscillator and amplifier, are Pupin’s patents.

Mihajlo Pupin was remembered by his contemporaries as a diligent and hardworking man, a man who achieved everything on his own. Although already famous and wealthy, the scientist visited his estate and worked the land with farmers, and in his spare time he read and collected the works of authors from the Balkans.

Fewer and fewer people believe that only thanks to our own diligence and effort we can succeed and achieve a lot. Not so long ago, a young man from Idvor reached far and conquered the world. Once he published a text titled “What can dreamers achieve” in a youth magazine.

If they believe and never give up – a lot. Mihajlo Pupin is a proof.

serbia.com

Свет о јунаштву Срба у Првом светском рату - The world talks about Serbian heroism in the WWI

Ниједна друга земља учесница Великог рата није тако скупо платила своју слободу као Србија. Остала је истина окађена тамјаном, заливена капима крви и суза, очишћена вером у исправност жртве за прави циљ пред собом. Истина о народу за који је током историје погибија најчешће била питање живота, а смрт – одраз вере у живот.

Ове године навршава се 100 година од почетка Првог светског рата. Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других централних сила од 28. јула 1914, када јој је аустроугарска влада објавила рат, па све до капитулације Аустроугарске, 3. новембра 1918. године. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда, Српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф, где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт, где је већ 1916. године забележила успехе. После дугог затишја, борбе за пробијање фронта почеле су у септембру 1918. године. Српска војска је кренула у пробој Солунског фронта. По наредби војводе Живојина Мишића: „Са непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину!“ – војнички речено, извршила је пробој Солунског фронта и исписала једну од најсветијих и најсветлијих страница српске војне историје. О српским јунацима француски маршал Франше д’ Епере је у извештају својој влади о пробоју Фронта записао: „Операције се морају успоравати, јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред.“ Роберт Лесинг, министар спољних послова САД, тим истим поводом је рекао: „Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА.“

Српска слава остала је забележена, али су и српске жртве биле огромне. Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника, што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације. Да би се боље разумео подвиг ове војске мале по броју, али велике по јунаштву, можда је најбоље погледати оно шта су други, савременици, о њој рекли:

Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник.“

Нови бечки „Греие Прессе“, лист са најизраженијом кампањом против Србије, писао је 1918. године о српском народу: „Остаће загонетка како су се остаци Српске војске, који су се спасли испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар.“

Келнске новине од 1918. године, у чланку „Психологија повлачења“, пишу: „Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи.“

Фелдмаршал Макензен: „Ја необично ценим и волим вас из Шумадије. Ви сте херојски народ, пун части и поноса, народ велике и сјајне будућности.“

Аустријски генерал Алфред Краус такође има високо мишљење о Србима, због чега се не устручава да каже: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни с малим, довитљиви, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, богато снабдевени муницијом, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, мржњом и одушевљењем загрејани за борбу, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа него Руси, Румуни и Италијани.“

Норвешки пуковник Карстен Ангел 1915: „Дошли смо са мало поштовања за српске војнике, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју.“

Француски маршал Франше д’ Епере такође не крије одушевљење квалитетима српских војника, због чега се готово песнички пита: „Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.“

Велика голгота у Првом светском рату изнедрила је читаву плејаду јунака. Међу њима се истиче Милунка Савић, као најодликованија жена – војник у Великом рату.

Из књиге „Српска војска у великом рату 1914 – 1918“ Душана Бапца. Издање Медија центра „Одбрана“.
Извор : serbia.com

The world talks about Serbian heroism in the WWI

No other country participating in the Great War paid as heavy a price for its freedom as Serbia did. The truth remains, censed with frankincense, watered with blood and tears, purified by faith in the rightness of sacrifice for the true goal ahead. The truth about a people for which casualties were historically most often a question of life, and death – a reflection of the faith in life.

This year will mark the 100th anniversary of the beginning of the First World War. The Kingdom of Serbia fought against Austro-Hungary and other Central Powers from 28 July 1914, when the Austro-Hungarian government declared war on it, to Austro-Hungary’s capitulation on 3 November 1918. In the first year of the war, Serbia defeated the Austro-Hungarian army in the Balkans. In the following year, its army faced the Triple Invasion. Unwilling to surrender, the Serbian army retreated through Albania. It was evacuated to Corfu, where it rested, armed itself, and reorganised. From there it was transported to the Salonika Front, where it achieved success as early as 1916. After a long period of calm, battles to breach the Front began in September of 1918. The Serbian army set out to breach the Salonika Front. On orders of commander Živojin Mišić: “With unswerving faith and hope, heroes, onwards to the fatherland” – militarily speaking, the army made a breakthrough of the Salonika Front and wrote one of the holiest and most brilliant pages of Serbian military history. French marshal Franchet d’Espèrey wrote in a report on the breakthrough of the Front to his government: “Operations need to be slowed down as there is no communication to deliver food to advancing French troops; only Serbian troops need no communication, they move like a storm – forward.” Robert Lansing, US Secretary of State, said on the same topic: “When the history of this war is written down, its most glorious chapter will bear the title SERBIA.”

Serbia’s glory was recorded, but Serbia’s sacrifices were also immense. The price that Serbia paid for the great victory in the First World War was disproportionately heavy. During the war, it lost an estimated 1,100,000 to 1,300,000 inhabitants, making up nearly a third of its total population, or as much as 60% of the male population. To better understand the feat of the army which was small in numbers, but great in bravery, it may be best to see what others, its contemporaries, said about it:

German Emperor Wilhelm, imperialism and Serbia’s opponents personified in his time, said of the Serbian people: “It is a shame that this small nation is not my ally.”

The new Viennese Greie Presse, a newspaper that waged the most intensive campaign against Serbia, wrote about the Serbian people in 1918: “It will remain a puzzle how the remnants of the Serbian army which managed to escape Mackensen’s army, could later be made fit for battle. It is proof that the Serbian soldier is among the toughest warriors the global conflagration has seen.”

The Cologne newspaper from 1918 states in the article The Psychology of Retreat: “Few soldiers fought like the Serbian soldier did. He died where he had been ordered to stand his ground.”

Field marshal Mackensen: “I have an unusual admiration and love for people from Šumadija. You are a heroic nation, full of honour and pride; a nation with a great and brilliant future.”

Austrian general Alfred Krauss also held a high opinion of Serbs, which is why he didn’t hesitate to say: “I’d like to use this opportunity to note that we have come to know Serbs as worthy enemies. I considered them, and I consider them still, the strongest of our enemies in the military sense. Undemanding, clever, cunning, particularly mobile, well armed, abundantly supplied with ammunition, skilled at using the land, very well managed, stirred to battle by hate and enthusiasm, they inflicted much more difficulty to our troops than the Russians, Romanians and Italians did.”

Czech author Erwin Kisch, corporal of the Eleventh Regiment of the Ninth Austro-Hungarian Division and participant in the Battle of Kolubara, made an interesting statement: “It was only in Serbia in 1914 that I realised that the freedom of small nations is a force stronger than the violence of the great and powerful ones”, he wrote. “Only here did I understand Chateaubriand when he said that a relentless force – the will, overcomes everything, and that might’s weakness is that it only believes in might.”

A Japanese professor at the school of medicine in Tokyo, chief of the Japanese Red Cross mission in Paris during the First World War, said in his speech: “Until this war, we, the Japanese, enjoyed the reputation of being the soldiers with the strongest spirit of warriorship. This time, we have to admit that the Serbian soldier has taken this primacy from us. Don’t mind, dear Serbs, that we are also slightly jealous of that.”

The Norwegian colonel Carsten Angel, 1915: “We arrived with little respect for Serbian soldiers, and we return full of admiration. We’ve seen a calm, confident, patriotic people. We have found the best soldiers in the world – brave, obedient, sober, resilient, willing to sacrifice their lives for their country and national idea.”

French marshal Franchet d’Espèrey also expressed his excitement at the Serbian soldiers’ traits, which is why he asked, almost poetically: “Who are those heroes who can say that they have deserved one of the greatest accolades in the world? They are peasants, almost all of them, they are Serbs, thick-skinned, sober, modest, unbreakable, they are free people, proud of their race and masters of their fields.”

The great Golgotha of the First World War gave birth to an entire cluster of heroes. Prominent among them is Milunka Savić, as the most decorated female soldier of the Great War.

From the book “Serbian Army in the Great War 1914 – 1918” by Dušan Babac. Published by the Media Centre “Defence”
serbia.com

Да ли сте знали? - Did you know?

• У Србији рођено чак 16 римских императора!

• Београдски Храм Светог Саве један од највећих православних храмова на свету!

Храм се градио искључиво од добровољних прилога и мада још није у потпуности завршен, представља један од најпознатијих симбола Београда. Укупна висина Храма износи 82 метра, са куполом висине 70 метара и позлаћеним крстом од 12 метара, а уз то присутно је још 18 позлаћених крстова и 49 звона различитих величина;

• Данашња Сремска Митровица, а некадашњи Сирмијум, свој врхунац доживела је у трећем веку када је имала статус једне од четири престонице позног Римског царства.

• Сјеница (позната и као српски Сибир) често најхладније насељено место у Европи са рекордном забележеном минималном температуром од чак -39 степени целзијуса!

• Фреска „Бели анђео“ из српског манастира Милешева била међу првим кадровима који су представили Европу Северној Америци у првом сателитском преносу видео сигнала између два континента, 1963. године.

• Манастир Сопоћани познат је по фрескама које се сматрају претечом италијанске ренесансе;

• Делиблатска пешчара највећа континентална пешчара Европе;

• Србија након Русије највећи произвођач малина на свету. На око 15.000 хектара, Србија гаји око трећину свих малина које се произведу у свету;

Did you know?

• As many as 16 Roman emperors were born in Serbia!

• The Temple of Saint Sava in Belgrade is one of the largest Orthodox temples in the world! The temple was constructed entirely owing to the donations and, although it isn’t completely finished, remains one of the most famous landmarks of Belgrade. The full height of the Temple is 82 meters, together with the dome of 70 meters and the gilded cross of 12 meters, accompanied by another 18 gilded crosses and 49 bells of various dimensions;

• What is today knows as Sremska Mitrovica, and once Sirmium, reached its peak in the third century when it enjoyed the status of one of the four capitals of the Late Roman Empire.

• Sjenica (also known as the Serbian Siberia) is often the coldest inhabited place in Europe with the record minimal temperature observed of as low as -39 degrees Celsius.

• The Fresco “White Angel” from the Serbian monastery Mileševo was in the first shots that presented Europe to the North America in the first ever satellite broadcast of the video signal between two continents in the 1963.

• The monastery Sopoćani is known for its frescoes which are considered the forerunners of the Italian Renaissance;

• Deliblato sands is the largest continental sand area in Europe;

• Apart from Russia, Serbia is the largest producer of raspberries in the world. On around 15,000 hectares, Serbia produces about a third of all the raspberries produced in the world;

Историја Србије - History of Serbia

Срби су, као и друга јужнословенска племена, дошли на Балкан у великој сеоби народа током 6. и 7. века, а први пут их спомиње византијски цар Константин Порфирогенит у 10. веку, када су насељавали територију садашње западне Србије, источне и централне Босне, Херцеговину са јадранском обалом између реке Цетине и Скадарског језера, а на југу простор до реке Лима и планинског ланца Проклетије.

На том простору живе и данас, примајући разне утицаје и представљајући имагинарну границу између Истока и Запада а истовремено узимајући најбоље од оба та света.

Од напуштања старе словенске вере и примања хришћанства у 9. веку до формирања прве српске државе под династијом Немањића у 12. веку, Срби су имали неку врсту органа власти који је личио на скупштину и неке истакнуте појединце, али је све то било недовољно да одржи хомогеност народа.

Доласком Немањића Србија је доживела велики економски, политички и војни процват, развила свој правни систем, изборила аутокефалност цркве и постала царство у 14. веку. Крајем 14. века умире последњи владар из династије Немањић, а српско царство почиње да се распада услед унутрашњих неслагања и спољних напада. Један од српских обласних господара, Лазар Хребељановић, преузео је власт у покушају да уједини српске земље и ојача у борби против Турака. Уследила је једна од највећих битака у историји Србије, бој на Косову 1389. године, у којој су кнез Лазар и велики део његове војске погинули, а Србија је постала турски вазал.

Све до краја 17. века целокупна територија данашње Србије била је под влашћу Османског царства. Србија у ово време није постојала као држава, а територије насељене Србима биле су издељене на османске пашалуке. За то време, многи хришћани су били приморани да пређу у ислам.

Крајем 17. века, северни део данашње Србије (Бачку и део Срема) осваја Хабзбуршка Монархија, да би се 1718. године хабзбуршка власт проширила на велики део територије данашње Србије – остатак Срема, Банат, Мачву, Шумадију, источну Србију. Тиме је подручје насељено Србима, некадашња Србија, подељено између два царства, Османског и Хабзбуршког, а граница је била на Сави и Дунаву.

Срби јужно од Саве и Дунава, дакле, у османском делу, предвођени Карађорђем, 1804. године подигли су Први српски устанак против Турака. Устаници су успели да успоставе своју власт на овим територијама и освоје Београдску тврђаву. Све до 1812. године овај део Србије био је опет под српском влашћу (влашћу Правитељствујушћег совјета). Турци су у међувремену опет освојили ове српске територије, па је 1915. године избио Други српски устанак, а након њега Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Отоманског царства на челу са Милошем Обреновићем.

Кнежевину Србију у потпуности ослобађа од османског војног присуства кнез Михаило Обреновић, син кнеза Милоша Обреновића, 1867. године, када је издејствовао повлачење османске војске из гарнизона на територији Кнежевине Србије. Овај догађај је запамћен као добијање градова. Кнежевина Србија постаје међународно призната независна држава одлукама Берлинског конгреса 1878. године.

После ропства и ослобођења од Турака Османлија у 19. веку, постала је модерна држава која је у политичком и културном смислу била цењена у Европи. Србија постаје краљевина за време владавине Милана Обреновића 1882. године.

Након Балканских ратова (1912-1913), Србија је знатно ојачала, што је изазвало затегнутост односа са Аустроугарском, па сукобом ове две земље почиње Први светски рат (1914-1918) у коме је Србија била савезник Тројне Атанте. Крајем рата Србији се прикључују Срем, Банат, Бачка и Барања као и Црна Гора и тако проширена Србија потом улази у састав нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1.децембар 1918) која је касније преименована у Краљевину Југославију.

У превирањима током Другог светског рата у Краљевини СХС власт су преузели комунисти на челу са Јосипом Брозом Титом, па по завршетку рата она мења назив у Социјалистичка Федеративна Република Југославија (1943).

Крај осамдесетих година донео је сукобе међу југословенским народима услед пораста национализма и тежњама за независности. Вођен је грађански рат на територији Хрватске и Босне и Херцеговине. Сукоби су окончани 1995. године, а резултирали су распадом СФРЈ. У државној заједници од шест република (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, Србија и Црна Гора) остале су још само Црна Гора и Србија под називом Савезна Република Југославија.

На референдуму у мају 2006. године, народ Црне Горе одлучио је да се Црна Гора осамостали, па је тиме окончан распад Југославије и од тог датума Србија постоји као самостална држава под именом Република Србија.

Јужна српска покрајина Косово и Метохија, налази се под међународним протекторатом, након сукоба Срба и Албанаца и НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Између 200 и 280 хиљада Срба је расељено из покрајине. Данас на Косову и Метохији живи око 100 000 Срба од чега највећи број на северу Косова, док у осталим деловима Косова и Метохије Срби живе у енклавама.

Извор : serbia.com

History of Serbia

The Serbs came to Balkan, along with other South Slavic tribes, in the Great Migrations during the 6th and 7th century, and were first mentioned by the Byzantine Emperor Constantine Porphyrogenitus in the 10th century, when they were settling on the territory of today’s west Serbia, east and central Bosnia and Herzegovina with the Adriatic coast between the river Cetina and lake Skadar, and in the South in the area edged by the river Lima and the mountain range Prokletije.

They have stayed in that area to this day, accepting a variety of influences and functioning as an imaginary boundary between the East and the West, while, at the same time, taking the best from both worlds.

Ever since they abandoned the old Slavic beliefs, and embraced Christianity in the 9th century, and up until the formation of the first Serbian country under the rule of Nemanjić dynasty in the 12th century, Serbs had some kind of authority that resembled the parliament and certain respectable individuals, but all of that was insufficient to preserve the homogeneity of the people.

With the arrival of the Nemanjić dynasty, Serbia experienced a great economic, political, as well as military prosperity, developed its legal system, won its own autocephalous church and became an empire in the 14th century. At the end of the 14th century the last ruler from the Nemanjić dynasty died, and the Serbian empire began to fall apart due to some internal disputes and attacks from the outside. One of the regional lords, Lazar Hrebeljanović, took hold of the power in an attempt to unite the Serbian countries and strengthen them against the Turks. What followed was one of the greatest battles in the history of Serbia, the battle of Kosovo, in 1389, in which prince Lazar and a large portion of his army died, while Serbia became Turkish vassal.

Up until the end of the 17th century the entire territory of what is today Serbia was under the rule of the Ottoman Empire. Serbia at the time didn’t exist as a country, and the territories inhabited by Serbs were divided into Ottoman pashadoms. At the time many Christians were forced to convert to Islam.

At the end of the 17th century, the northern part of what is Serbia today (Bačka and part of Srem) was conquered by Habsburg Monarchy, only to expand its power to a great part of today’s Serbia – the rest of Srem, Banat, Mačva, Šumadija, and eastern Serbia. In that way the area inhabited by Serbs, what was once Serbia, became divided between two Empires, Ottoman and Habsburg, while the border was on Sava and Danube.

Serbs South of Sava and Danube, those in the Ottoman part, led by Karađorđe in 1804 started the First Serbian Uprising against the Turks. The rebels succeeded in establishing their own authority in these territories and conquering the Belgrade Fortress. Up until the year 1912 this part of Serbia was again under Serbian rule (the rule of the Praviteljstvujušći sovjet). In the meantime Turks repossessed these Serbian territories, so in 1815 the Second Serbian Uprising commenced, and as a result Serbia became an autonomous principality within the Ottoman Empire, led by Miloš Obrenović.

It was Mihailo Obrenović, the son of the prince Miloš Obrenović, who liberated the principality of Serbia from the Ottoman military presence, in 1867, when he secured the withdrawal of the Ottoman army from the garrisons on the territory of the Serbian principality. This event is remembered as gaining the cities. The principality of Serbia became an internationally recognized independent country by the decisions at the Berlin congress in 1878.

Having undergone slavery followed by liberation from the Ottoman Turks in the 19th century, Serbia became a modern country that was appreciated in Europe in political and cultural sense. Serbia became a kingdom during the rule of Milan Obrenović in 1882.

After the Balkan wars (1912-1913), Serbia grew significantly stronger, which caused a strain to its relationship with Austro-Hungary, so, with the confrontation of these two countries, started the World War I (1914-1918) where Serbia was in alliance with the Triple Entente. Near the end of the war Serbia was joined by Srem, Banat, Bačka i Baranja, as well as Montenegro, thus forming a new country – The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes (December the 1st 1918) that was later renamed the Kingdom of Yugoslavia.

With the turbulence brought on by the WWII, the communists, led by Josip Broz Tito, took over the rule in the Kingdom of SCS, so, upon the war’s end it changed its name to the Socialist Federal Republic of Yugoslavia (1943).

The end of the 80s brought on conflicts between the Yugoslavian people because of the rise of nationalism and the strivings toward independence. A civil war broke out on the territories of Croatia and Bosnia and Herzegovina. The conflicts ended in 1995, and they resulted in the disintegration of SFRJ. The only ones left in the federation that once consisted of six republics (Slovenia, Croatia, Bosnia and Herzegovia, Macedonia, Serbia and Montenegro) were Montenegro and Serbia under a new name – Federal Republic of Yugoslavia.

In the referendum in May 2006, the people of Montenegro decided that Montenegro should gain independence, which ended the disintegration of Yugoslavia, and from that date on Serbia existed as an independent country under the name Republic of Serbia.

The southern Serbian province, Kosovo and Metohija, is under the international protection after the conflicts between Serbs and Albanians and NATO bombing of Serbia in 1999. Somewhere between 200 and 280 thousands Serbs were relocated from the province. Today, there are around 100,000 Serbs in Kosovo and Metohija, most of them being in the northern part of Kosovo, while in the rest of the province Serbs are living in enclaves.

КРАЉЕВСКИ ПАР ПРИСУСТВОВАО ДОБРОТВОРНОЈ ВЕЧЕРИ ЗА ПОМОЋ ДЕЦИ БЕЗ РОДИТЕЉА У СРБИЈИ У ПАТЕРСОНУ, ДРЖАВА ЊУ ЏЕРСИ -ROYAL COUPLE ATTEND CHARITY DINNER IN AID OF SERBIAN ORPHANS IN PATERSON, NEW JERSEY

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар II и Принцеза Катарина присуствовали су синоћ добротворној вечери у Патерсону, држава Њу Џерси, у ексклузивном ресторану Хамилтон и Ворд, коју је организовао њујоршки огранак хуманитарне организације Лајфлајн, чији је оснивач Њ.К.В. Принцеза Катарина. Поред Краљевског пара, добротворној вечери присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ источноамерички Г. Митрофан као и велики број угледних чланова српске дијаспоре и њихових америчких пријатеља .

Сав приход од хуманитарне вечере намењен је помоћи деци без родитељског старања у Србији јер су она најугроженија категорија и живе у изузетно тешким условима. Новац ће бити дониран Дому за децу и омладину Врање и манастиру Света Петка изворска у Параћину, у коме монахиње воде рачуна о деци без родитеља са инвалидитетом.

Хамилтон и Ворд је један од најелитнијих ресторана у Патерсону. За време вечере госте су забављали Стефан Лазаревић, млади професор класичне гитаре и сопран Катарина Вишњић. У оквиру вечере одржана је и, такозвана, тиха аукција (силент ауцтион) где су били изложени потписани бројни предмети за аукцију: потписана мајица Новака Ђоковића, затим спортски дресови, лопта и капа Горана Драгића из Феникс санса, једног од најбољих играча НБА лиге, потом потписана слика Николе Пековића, такође једног од најбољих НБА кошаркаша, потписана капица ватерполо клуба Црвена Звезда, актуелног шампиона, потписан дрес Момчила Вукотића, једног од најбољих фудбалера свих времена из ФК Партизан, потписан дрес Драгана Џајића, једног од најбољих фудбалера свих времена из ФК Црвена Звезда, потписане књиге Вука Драшковића, дела академског сликара др Мирослава Бабића, слике академског сликара мр Таре Родић, потписане књиге Џоа Молера. Такође су изложене и ограничене серије домаћих вина, врхунска ракија стара 28 година, ограничена серија козметике Ла Роше Посеј, ваучери за ресторане и још много тога.

Организатори изражавају велику захвалност гостима који су у великом броју дошли на овај свечани скуп и помогли најугроженијима у Србији – деци без родитељског старања.

ROYAL COUPLE ATTEND CHARITY DINNER IN AID OF SERBIAN ORPHANS IN PATERSON, NEW JERSEY

Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander II and Crown Princess Katherine attended a charity dinner in Paterson, New Jersey yesterday evening, in an exclusive restaurant Hamilton and Ward (101 Ward St, Paterson, NJ 07505), organised by the New York branch of the charity Lifeline, founded by HRH Crown Princess Katherine. In addition to the Royal Couple, the fund-raising was attended by His Grace Bishop Mitrophan of Eastern America and many distinguished members of the Serbian diaspora and their American friends.

All proceeds from the charity dinner will help orphans in Serbia because they are such a vulnerable category and live in extremely difficult conditions. The money will be donated to the Center for Children and Youth in Vranje and the monastery of Sveta Petka in Paracin, where the nuns take care of orphans with disabilities.

Hamilton and Ward is one of the most prestigious restaurants in Paterson, New Jersey. During the evening, guests were entertained by Stefan Lazarevic, a young professor of classical guitar and Katarina Visnjic, a soprano. As part of the dinner, a so-called silent auction was held, with many signed items for sale: a shirt signed by Novak Djokovic, sports jerseys, balls and caps signed by Goran Dragic of the Phoenix Suns, one of the best players in the NBA, then signed photos of Nikola Pekovic, also one of the best NBA players, a signed cap of the water-polo club Crvena Zvezda, the current champion, a jersey signed by Momcilo Vukotic, one of the best players of all time from the FC Partizan, a jersey signed by Dragan Dzajic, one of the best players of all time of the FC Crvena Zvezda, books signed by Vuk Draskovic, works of art by Serbian painters Miroslav Babic and Tara Rodic, books signed by Joe Molera. Also exhibited were limited series of wines, exclusive brandies aged 28 years, limited edition of cosmetics by La Roche-Posay, vouchers for restaurants, and more.

The organizers expressed their gratitude to the public that came in large numbers to this festive gathering to help the most vulnerable in Serbia – children without parental care.

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

КРАЉЕВСКИ ПАР НА ПОМЕНУ СЕР ДЕЈВИДУ ФРОСТУ - ROYAL COUPLE AT MEMORIAL SERVICE FOR SIR DAVID FROST OBE

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина присуствовали су данас помену Сер Дејвиду Фросту (7. април 1939 – 31. август 2013.) у Вестминстерској Опатији у Лондону. Удовица Лејди Карина Фрост и њена три сина Вилфред, Мајлс и Џорџ били су окружени на овој церемонији водећим именима света медија, политике и шоу бизниса.

Служби су присуствовали и чланови британске Краљевске породице Њихова Краљевска Височанства Принц од Велса и Војвоткиња од Корнвола, Војвода од Јорка, Принцеза Беатриса од Јорка, Грофица од Весекса, Лејди Сара Чато, Виконтеса Линли, Њ.К.В. Престолонаследник Павле оф Грчке, представници Војводе и Војвоткиње од Кента, Принца Мајкла и Принцезе од Кента, Принцезе Александре, Лејди Огилви и још око 2000 поштовалаца.

Сер Дајвид Фрост је интервјуисао Престолонаследника Александра. Сер Дејвид и Лејди Карина били су дугогодишњи пријатељи Престолонаследника Александра, Принцезе Катарине, Принца Петра, Принца Филипа и Принца Александра.

Сер Дејвид Парадин Фрост (7. април 1939 – 31. август 2013.) био је енглески новинар, комедиограф, писац, медијска личност и телевизијски водитељ.

ROYAL COUPLE AT MEMORIAL SERVICE FOR SIR DAVID FROST OBE

Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine attended today a memorial service for Sir David Frost (7 April 1939 – 31 August 2013) at Westminster Abbey. The widow Lady Carina Frost and her three sons Wilfred, Miles and George were surrounded by leading names from the world of broadcasting, politics and show business.

Service was also attended by members of British Royal Family Their Royal Highnesses The Prince of Wales and The Duchess of Cornwall, The Duke of York, Princess Beatrice of York, The Countess of Wessex, The Lady Sarah Chatto, Viscountess Linley, HRH Crown Prince Pavlos of Greece, and representatives of The Duke and Duchess of Kent, Prince and Princess Michael of Kent, Princess Alexandra, the Hon. Lady Ogilvy along with nearly 2000 mourners.

Sir David Frost had interviewed Crown Prince Alexander. Sir David and Lady Carina were friends with Crown Prince Alexander, Crown Princess Katherine, Prince Peter, Prince Philip and Prince Alexander for many years.

Sir David Paradine Frost, OBE (7 April 1939 – 31 August 2013) was an English journalist, comedian, writer, media personality and television host.

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

Зоран Ђинђић - 11 година од убиства

БEOГРAД - Данас jе 11. година од убиства Ђинђића, за коjе jе правоснажно на вишедецениjске затворске казне осуђено више припадника криминалног "земунског клана" и расформиране Jединице за специjалне операциjе Ресора државне безбедности.

До данас jош нико ниjе оптужен као политички инспиратор атентата.

Ђинђић jе, након што jе краjем 2000. године изабран за првог демократског премиjера Србиjе, покренуо процес коренитих економских и друштвених промена.

Србиjу jе у време свог мандата довео у центар пажње европске, па и светске jавности, и чинило се да ће она, са њим на челу, надокнадити оно што jе дотле пропустила, убрзаним процесом демократизациjе друштва, а он лично пресудно jе допринео и изградњи добрих односа са западним земљама након периода вишегодишње изолациjе Србиjе.

Ђинђићева влада отпочела jе сарадњу са Хашким трибуналом и током њеног мандата, у складу са међународним обавезама, ухапшено jе неколико хашких оптуженика, међу коjима jе био и бивши председник Србиjе и СРJ Слободан Mилошевић.

Његова влада, у тада разореноj земљи, оборила jе годишњу инфлациjу са 41 на 15 одсто, увођењем чврсте монетарне политике динар jе поново стекао вредност, а краjем 2001. године забележен jе привредни раст од 5,5 одсто.

Oдмах после убиства премиjера влада jе прогласила ванредно стање и покренула акциjу "Сабља", у оквиру коjе су ухапшени, а после троипогодишњег процеса, и осуђени припадници "земунског клана" као организатори и извршиоци убиства.

Ђинђић, коjи jе рођен jе 1. августа 1952, jош током студиjа био jе запажен као jедан од водећих млађих дисидената тадашње Jугославиjе.

Студиjе на филозофском факултету у Београду окончао jе 1974. године, докторирао jе 1979. на Универзитету у Kонстанцу, у Немачкоj, тезом "Проблеми утемељења критичке теориjе друштва", а ментор му jе био jедан од наjистакнутиjих филозофа друге половине 20. века Jирген Хабермас.

Са jош 12 интелектуалаца 1989. године учествовао jе у обнављању Демократске странке, чиме jе и започео његов активни политички рад против тадашњег режима.

Jануара 1994. године изабран jе за председника Демократске Странке, на чиjем челу jе остао до трагичне смрти марта 2003. године.

Предводио jе више опозиционих савеза у борби против режима Слободана Mилошевића, а као представник коалициjе "Заjедно" 21. jануара 1997. године изабран jе за градоначелника Београда.

Ђинђић jе био jедна од кључних личности демократских промена 2000. године, као шеф централног изборног штаба и координатор промотивне кампање Демократске опозициjе Србиjе (ДOС) за савезне изборе 24. септембра 2000, коjи су означили краj Mилошевићеве владавине.

Aмерички недељник "Tаjм" jе у септембру 1999. године уврстио Ђинђића међу 14 водећих европских политичара трећег милениjума.

Добитник jе угледне немачке награде "Бамби" за 2000. годину у области политике, а 2002. у Прагу jе примио награду фондациjе "Полак" за допринос развоjу демократиjе у Србиjи.

Aутор jе низа научних радова из области филозофиjе и политичке теориjе, и преводилац више филозофска дела. Aктивно се бавио и политичком публицистиком.

За собом jе оставио супругу Ружицу, коjа данас води фондациjу "Др Зоран Ђинђић", сина Луку и ћерку Jовану.

700 УЧЕНИКА ИЗ СРБИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ОКУПИЋЕ СЕ НА ПРИЈЕМУ ЗА НАЈБОЉЕ МАТУРАНТЕ У БЕЛОМ ДВОРУ -700 STUDENTS FROM SERBIA AND REPUBLIC OF SRPSKA WILL BE TOGETHER AT BEST SCHOLARS RECEPTION AT THE WHITE PALACE

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Данас је постигнут договор о дугорочној сарадњи Фондације за образовање Престолонаследника Александра и представника Републике Српске на састанку у Краљевском Двору, на састанку Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Александра II и Њ. Е. доц. др Горана Мутабџије, министра просвете и културе Републике Српске и г-дина Млађена Цицовића, директора представништва Републике Српске у Београду. Први резултат овог договора биће учешће 200 најбољих матураната из Републике Српске на традиционалном пријему за најбоље матуранте у Белом Двору.

Традиционални пријем за најбоље ученике је једини пријем у нашој земљи који окупља ученике генерација свих средњих школа у Србији и њихове наставнике и родитеље. Овај пријем постаје још јединственији укључивањем и ученика из Републике Српске. Тако ће Бели Двор 26. јуна 2014. године бити почаствован посетом 700 ђака генерације, који ће добити похвалинце за досадашњи успех и пригодне поклоне и све то у друштву својих најближих.

„Образовани млади људи су наша будућност и моја породица и ја ћемо увек настојати да им пружимо сву могућу подршку. Овај пријем је наш начин да честитамо тим младим људима на досадашњим успесима, да им покажемо да су нам важни и да ценимо њихове напоре и да ћемо бити ту за њих у њиховом даљем развоју. Изузетно ми је драго што ћемо убудуће нашу посвећеност моћи да пренесемо и ученицима из Републике Српске са којом смо увек имали веома близак однос и драго ми је што га сада подижемо на још виши ниво“, истакао је Њ. К. В. Престолонаследник Александар II после састанка.

700 STUDENTS FROM SERBIA AND REPUBLIC OF SRPSKA WILL BE TOGETHER AT BEST SCHOLARS RECEPTION AT THE WHITE PALACE

The agreement for ongoing collaboration between Crown Prince Alexander Foundation for Education and representatives of the Republic of Srpska has been reached today at the Royal Palace in Belgrade, at the meeting of His Royal Highness Crown Prince Alexander II with H. E. Professor Goran Mutabdzija, Minister of Education and Culture of the Republic of Srpska and Mr. Mladjen Cicovic, director of the Office of the Republic of Srpska in Belgrade. The first result of this Agreement will be participation of 200 best high school students of Republic of Srpska at the traditional Best Scholars Reception held at the White Palace.

The traditional reception for the best students is the only reception in the country that brings together best students of all secondary schools in Serbia and their teachers and parents. This year’s Reception becomes even more unique by including students from the Republic of Srpska. Thus, on the 26th of June this year The White Palace will be honored with a visit of 700 best students, which will receive Commendations and appropriate gifts for current success and all that in the company of their loved ones.

His Royal Highness Crown Prince Alexander II has emphasized after the meeting: “Educated young people are our future. My family and I will always try to give them all the support needed. This reception is our way to congratulate these young people on previous successes, to show them that they are important to us and how much we appreciate their efforts. Hereby we want them to know that we will be there for them in their further development and improvement. I am very pleased that we will continue our commitment and now be able to show it to the students from the Republic of Srpska with which we have always had a very close relationship and I am glad that it is now raised to an even higher level.”

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs

Њ.К.В. ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК АЛЕКСАНДАР ПРИМИО ДЕЛЕГАЦИЈУ СКУПШТИНЕ ГРАДА НИША - HRH CROWN PRINCE ALEXANDER RECEIVES A DELEGATION FROM NIS CITY ASSEMBLY

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II примио је данас у Краљевском Двору делегацију скупштине града Ниша, коју је предводио проф. др Миле Илић, председник скупштине града.

Проф. др Миле Илић, председник скупштине града Ниша и његови сарадници обавестили су Њ.К.В. Престолонаследника Александра II о веома тешкој ситуацији у којој се налазе град Ниш и јужна Србија, поготово у економској области.

Г-дин Илић се захвалио Њиховим Краљевским Височанствима Престолонаследнику Александру II и Принцези Катарини на њиховој дугогодишњој помоћи грађанима Ниша и југа Србије. Престолонаследник и г-дин Илић су се сложили да се сарадња на помоћи Нишу и његовим грађанима настави и у будућности, поготово у проналажењу нових инвеститора. Будуће активности биће усмерене пре свега на помоћ младим и талентованим људима из овог краја, јер су они наша будућност.

HRH CROWN PRINCE ALEXANDER RECEIVES A DELEGATION FROM NIS CITY ASSEMBLY

His Royal Highness Crown Prince Alexander II received a delegation from Nis City Assembly led by Prof. Dr Mile Ilic, President of City Assembly of Nis today at the Royal Palace.

Prof. Dr Mile Ilic, President of City Assembly of Nis and his associates informed HRH Crown Prince Alexander II about the very difficult situation in the city of Nis and South of Serbia, especially regarding the economy.

Mr. Ilic thanked Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander II and Crown Princess Katherine for their continuous help to the citizens of Nis and South of Serbia. Crown Prince and Mr. Ilic agreed that cooperation on helping the city of Nis and their citizens will continue in the future, especially in finding new investors who could come to this city. Future activities will be focused above all on helping young and talented people of this area, who are our future.

Kraljevski Dvor

Beograd 11040, Srbija

Tel:  +381 11 306 4000

Fax: +381 11 306 4040

Posetite www.dvor.rs

 Public Relations

The Royal Palace

Belgrade 11040,Serbia

Tel: +381 11 306 4000

Fax:+381 11 306 4040

Please visit: www.royal.rs